среда, 07. октобар 2020.

Večiti tečajac

Pre detaljnog opisivanja smera i penjanja podeliću svoja razmišljanja na temu povreda u sportu. Niko od sportista ih ne voli i često ih ne shvatamo ozbiljno. Kao posledica duge sportske karijere naviknemo i da živimo sa njima. Kad nas nešto zaboli u toku ili nakon treninga, kažemo onu čuvenu "ma nije to ništa", nekoliko dana mažemo različite kreme i to prođe. Mi nastavljamo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo; sve ide kao i pre. Retko imamo vremena da radimo na otklanjanju nedostatka koje su do povrede doveli. Uvek rešavamo posledice, retko uzrok. Vrtimo se u krug, sve do momenta dok nas nešto toliko ne zaboli da onemogućava pokret i normalno funkcionisanje. Tako je bilo i sa mojom desnom rukom. Na jednom treningu napravila sam nezgodan pokret i ruka je počela da me boli. Nekoliko dana smanjene aktivnosti, kreme protiv bolova i naizgled rešen problem. Penjanje na Veležu, bol se vraća ali brzo prolazi. Sve je podnošljivo zarad ostvarenja višeg cilja, penjanja. Proredila sam treninge, bol postepeno nestaje i već dogovaram penjanje u Gornjaku. Sve prolazi odlično, ali na vrhu drugog smera, baš kad je bilo najteže osetila sam oštar, probadajući bol. Nagon za održanjem je jači i naravno to me ne sprečava da bezbedno popnem smer. Kako se ruka hladi mogućnost pomeranja je sve manja. Boli toliko da mi je neprijatno čak i u mirovanju. Nije dobro, kažem sebi. Opet sam se polakomila i bila nestrpljiva. Verujem da ću u budućnosti biti pametnija. Dobro poznati scenario je ovog puta izostao i oporavak traje duže nego što sam želela. Iza mene je dug period mirovanja, fizikalnih terapija, vežbanja i puno razgovora sa samom sobom. Kao zaključak priče o povredama istakla bih to da je bitno prepoznati simptome, poznavati svoje slabosti  i balansirati između onog "nije to ništa" i "vreme je da se ovim ozbiljno pozabavim". Svaka čast onima koji sebe ne dovedu u ovu sitaciju, potrebno je puno samokontrole. 
Vraćanje u trenažni proces nakon povrede je priča za sebe. Puno straha, malo samopouzdanja i malo više neizvesnosti. Tu je bitno kontrolisati se i biti umeren. Za sada mi dobro ide. Nakon nekoliko probnih treninga, željna stene sa Milošem dogovaram nedeljno penjanje u Gornjaku. Pridružuje nam se Bojan i penjaćemo u trojnoj navezi.
Smer Večiti tečajac prvenstveno su popeli Nemanja Čizmić i Darko Daljević iz Alpinističkog odseka Beograda, a prvo ponavljanje uradili Jelena Jakovljević i Radomir Mikić. Smer se nalazi u sektoru ladne vode, 10ak metara desno od smera 29 alpinista. Prve utiske o smeru dobila sam od Nemanje prošlog proleća kad je rekao da nije mnogo teško, ali da je nebezbedno, nema mesta za međuosiguranja. Isto to potvrdila je Jelena u svom izveštaju, retka međusiguranja. Ovo svakako nije nešto što se poželeti može, ali vredi probati. 
Foto-skica smera, autor Bojan Trailović

Mogućnost postavki međuosiguranja u tradicionalnom alpinističkom smeru je često subjektivna i zavisi od navika, sposobnosti i preferencija. Kada sam počela da istražujem ovaj svet upotreba čokova i frendova je već bila široko rasprostranjena i to je nešto što me prvo asocira na tradionalno penjanja. Uz iskustvo i mnogo popetih smerova moje oko je postalo vešto da skoro savšreno proceni pukotinu za frend ili čok koji najboje odgovara istoj. Klinove nisam često koristila, pa mi je teško da razmišljam o njima kao sigurnoj postavci, iako to nesumnjivo jesu u svim stenama našeg podneblja. Verujem da su takva razmišljanja imali i prvi penjači i prvi ponavljači smera.

Miloš na početku prvog cuga

Miloš se odlično snalazi sa klinovima pa tako u prvih osam metara smera postavlja dva sigurna. Potrebno je poneti deblje klinove. 
Smer počinjem lepom pločom sa krimpovima i rupicama, penjanje je pravo uživanje. Sa desne strane nalazi se velika ljuska koja je nesigurna i zvoni, ja sam je zaobišla, ali verujem da može poslužiti za prenos težine. 

Nakon ploče sa krimpovima i sitnim gazovima ulazi se u žljeb koji vodi na lakši teren. Žljeb je u blagom previsu, a ispod njega je moguće postaviti mikro frend. 
Drugi cug je prelepa, čvrsta ploča koja podseća na stene Paklenice. Oštro, sitno, ali sigurno. 
Ulaz u ploču drugog cuga

Zaista sam uživala u penjanju i želela da traje što duže. Treći cug vodi kratko na dole, tj potrebno je otpenjati, a zatim preći preko trbuha i nastaviti dalje pločom do grebena. Detalj na trbuhu je kratak, ocene oko VI.

Boki nakon detalja u trećem cugu

Prvi cug je VII-, drugi VI i treći ima detalj VI/VI+. Smer mi je izuzetno prijao jer su ploče moj stil penjanja. Šteta što je visina stene samo 100m. Odličan smer, preporuka svima koji se snalaze u ovim ocenama.  
 P.S. Fotke Bojan Trailović i Miloš Milanović