петак, 14. мај 2021.

Zaboravljeni smerovi Gornjačke klisure

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu. 

Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u različitim situacijama.

Bez obzira na sve, penjanje u Gornjaku uvek u meni budi posebna osećanja, zbog dobre energije koja tu vlada i činjenice da nisam popela sve smerove Alekse Srdanova. Ovaj put odlučujemo se da penjemo u steni ispod grada na Ježevcu, koja se nalazi iznad ribnjaka i to jedan od smerova koji je prvenstveno popet 2014.godine, ujka Mikijev (prvi penjači - Aleksa Srdanov, Milovan Janković, Ana Stojanović).

Ovo je još jedan iz edicije zaboravljenih smerova Gornjačke klisure, kako smo ih nazvali kasnije razmišljajući o mnogim smerovima čiji smo, nakon dugo godina posle prvog penjanja, bili prvi ponavljači (Za Anin rođendan, Anin stub, Mikijev stub, No- Mi, Jovanin smer, Tajni prolaz). Zašto je to tako ostaje nepoznanica, a o razlozima možemo samo nagađati. 

Stena ispod grada na Ježevcu, foto AO Vukan


Spisak smerova preuzet je sa FB stranice Alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca. 
1- Za Anin rođendan, V+ (100m)
2 – Divlja kruška, IV (110m)
3– U spomen na Nenada Lazarevića, V- (110m)
4– Ujka Mikijeva, VI,V+ (120m)
5– Mali Ježevački brid, III (70m)
6– Borisov tornjić, III, IV (90m)
7– Borisova prečnica, V+ (80m)
8 – Rajkovo grebenče III (85m)
9– Otrežnjenje VI (100m) Strelicom je označen spust.

Ulaz u ujka Mikjev smer je položeni žljeb kamin koji se nalazi nekoliko metara desno od grebena koji je ulaz za smer "U spomen na Nenada Lazarevića". Već sam ulaz u smer je zarastao u gusto rastinje,a deo pre prvog većeg drveta je zatrpan sitnim granama zbog kojih se za stenu uopšte ne može uhvatiti.

Ulazak u smer


 Prolaz kroz drvo je bio izazovan i naporan jer je teren na koji izlazite takođe u rastinju. Detalj prvog cuga, pukotina i prečenje u levo iz iste je takođe zarastao u nekoliko travnatih žbunova. Težina je oko V+/VI-, mesta za međuosiguranja su solidna. 

Prvi štand je na polici i to je tačka spajanja sa prethodno pomenutim smerom, "U spomen na Nenada Lazarevića". Odatle je potrebno prečiti u desno do izrazitog žljeba. U podnožju žljeba napraviti štand radi sprečavanja lomljenja užeta. 

Ulazak u žljeb

Žljeb je potpuno obrastao rastinjem, koje nam služi za međusosiguranja, a penjanje nije teško, III.  Naredni štand je na polici odakle postoje dve varijante izlaska iz smera, jedna je prečka policom u levo i potom na vrh stene (prvi penjači su tuda išli), a druga je pravo gore, preko trbuha čvrstom stenom do izlaska na vršni lakši teren, za koju smo se mi odlučili. Poslednji cug je zaista lepo penjanje po čvrstoj steni bez mnogo mogućnosti za postavke međuosiguranja. Penjanje nije teško, okvirna ocena  je V+. Zbog kompaktnosti stene, kao i lepote pokreta ceo cug je pravo uživanje.

Treći cug

Crvena- foto skica prvih penjača, plavo- varijanta izlaza prvih ponavljača smera


Autor originalne foto skice smera je Aleksa Srdanov, AO Vukan (fotka je delo Bojana Trailovića) dok sam ja ucrtala plavu liniju kuda smo mi izašli. Treba napomenuti da sada stena ima mnogo više rastinja i izgleda znatno drugačije.

Na vrhu smera postavljam štand oko velike kloce i osiguravam Miloša koji je takođe oduševljen poslednjim cugom. Zbog ovog parčeta stene vredelo je probijati se kroz zarasli (većinski) deo smera. Visina smera je oko 90m, dužina 130m, a ocena VI-. 

Brzo se spuštamo jarugom u podnožje i odlazimo da vidimo krajnje levi deo stene sa namerom da popnemo još neki smer. Cela stena je prilično obrasla rastinjem i ne uspevamo da se orijentišemo, te pronađemo smerove. Verovatno da posle prvih penjača, ove smerove niko nije ponovio. Ulazi u smerove su neprepoznatljivi, što zbog perspektive u kojoj se nalazimo (posmatramo stenu iz bliza), što zbog promene izgleda zbog gustog rastinja.

 Pojava rastinja je u proleće uobičajena, ali sigurno ima razlike kada se smerovi penju i kada se ne penju. Svaka naveza koja prođe na svojevrstan način smer očisti, od padajućeg kamenja, smetajućih rastinja itd. Plašim se da će ovim tempom određeni smerovi praktično nestati, tj biće neprepoznatljivi i teško penjivi. Sigurna sam da je ovaj, kao i mnogi drugi smerovi, bio skroz drugačiji kada su ga penjali prvi penjači. 

Umesto zaključka napisaću misao Laze Radivojca, koja će nas sve naterati da se zamislimo: Tradicionalno penjanje i alpinizam su poput klasične muzike, svi znamo  da je to vrhunski domet stvaralaštva, ali je mnogo lakše i popularnije slušati novokomponovanu muziku. 

субота, 08. мај 2021.

Prvo skoči pa reci hop

Stene Sićevačke klisure u poslednje vreme retko se posećuju. Većina smerova prvenstveno je popeta 80ih godina prošlog veka, a moguće je da neki do danas i nemaju ponavljanja. Obzirom da se tada verovalo da je maksimalno dostignuće penjanje ocene VI UIAA slobodno, verovatno je (iz našeg iskustva potvrđeno) da većina tadašnjih ocena ne odgovaraju današnjim. Nedovoljno informacija, kao i nepouzdane težine smerova mogući su razlozi loše posećenosti ovog fenomenalnog područja.

Razumljivo je zašto svi želimo da budemo u zoni komfora, ali za napredak je neophodan odlazak u nepoznato. Zbog toga smo se, baš kao i pre dve godine odlučili da prvomajske praznike provedemo u najimpozantnijem penjalištu kod nas. 

Prvi dan se odlučujemo za uspon u steni Oblika. Konsultujući dva vodiča,

  •  "Alpinistički vodič- Sićevačka klisura" čiji su autori Dragan Simić i Milan Ljubojević, izdat 1997.
  •  "Penjanje u Srbiji" čiji su autori Sana Zulić i Siniša Vujić, izdat 2013. godine
 pokušavali smo da otrkijemo kuda se pristupa steni. Zabranjen je prolaz kroz kamenolom tako da smo morali da tražimo alternativnu varijantu. Vozili smo se neko vreme kroz selo Ostrovica, ali se od gustog rastinja stena sa puta gotovo ne vidi. Zbog toga pozivamo starog sićevačkog vuka Sinišu Zoroju (Nindža) koji nam šalje fotke sa ucrtanim predloženim putevima. Ubrzo nakon toga javlja se i Bojan Trailović koji je ovde penjao prošlog leta te nam daje sveže informacije. Hvala obojici na brzoj reakciji i korisnim informacijama, koje su nam nesumnjivo pomogle da efikasno i brzo pristupimo steni.

Polazna tačka je iz naselja Ostrovica, auto parikrati kod stočne vage, tu se nalazi tabla autobuskog stajališta sa desne strane gde piše Vaga (koordinate 43.318388, 22.122008). Odatle širokim šumskim putem, te na prvom račvanju držati se desnog puta. Važno je napomenuti da ima dosta puteva koji vode samo do obližnjih njiva, uvek je važno držati se glavnog puta koji je logičan. Sledeće bitno skretanje sa glavnog puta je ono  u levo,  na uži put koji je obeležen plastičnim trakama koje su zakačene za drvo. Ovaj put vodi ispod stene i njime se stiže do pojila. Tu je potrebno različito pristupiti steni, u zavisnosti koje smerove penjete. Za smerove krajnje levo, gde smo i mi penjali dobro je nastaviti putem još malo dole, pa se onda kroz gusto rastinje probijati do stene. Za smerove desno (Acin steber) najbolje bi bilo pratiti sipar koji vodi direktno do stene. Trebalo nam je otrpilike 40 minuta do pod smer. Putem se brzo ide, ali probijanje kroz gusto rastinje oduzima mnogo vremena.

Pogled na stenu i smer


Odlučujemo se da penjemo smer zanimljivog naziva "Prvo skoči pa reci hop", koji su prvenstveno penjali Predrag Kostić i Radoslav Milojević 1987.godine. Smer se proteže kosom žutom dijagonalom koja preseca celu stenu sa leva na desno i vrlo je karakteristična (upečatljiva). 

Opremam se da vodim prvi cug koji je ocenjen ocenom IV. Cug se proteže desno od karakteristične pukotine po oborenoj žutoj ploči. Penjanje je zanimljivo, sa sitnim hvatovima i gazovima koji se krune. Stena je čvrsta, a mesta za međusoiguranja su baš retka. 

prvi cug-Prvo skoči pa reci hop


Pre prvog štanda nailazim na detalj i na jedan stari klin. Tu je mali žljeb u kom sam uspela da postavim dobar čok i sigurno krenem napred. Detalj je nezgodan, stena je malo krušljiva, a treba se preko zaraslog dela probiti do rupe u kojoj je štand. Rupa je gusto obrasla i jedva sam se probila do drveta sam  napravila štand. Cug je dug oko 50 metara, a ocena je minum IV+. Kada Miloš nastavlja da vodi sledeću dužinu obaveštava me da je malo iznad mog štanda pronašao dva stara klina i da je tu originalno prvo osiguravalište.

 Drugi cug je penjački zahtevniji i vrlo specifičan. Tokom penjanja telo se postavlja u čudne položaje i sve vreme imate osećaj da vas stena izvodi iz ravnoteže. Detalj drugog cuga je prelazak preko blago previsnog trbuha gde sam morala da pustim obe noge, držim se rukama i potom vratim noge na stenu, izazovno. Pored detalja, ceo cug je konstantno naporan i težak. Mesta za međuosiguranja su solidna, a ovaj cug ocenila bih ocenom VI+. Težina smera (ili jedne dužine) nikako se ne može posmatrati samo kroz težinu samog penjanja. Pri davanju ocene potrebno je uzeti u obzir bezbednosni faktor, odnosno mogućnost postavljanja sigurnih međusoiguranja, eskponiranost smera, krušljivost i sve to što psihološki (a i fizički) čini penjanje lakim ili teškim. 

Miloš u drugom cugu


Drugi štand je u rupi podno zanimljivog previsa. Ponovo je red na mene da vodim, ali obzirom da me je Nindža posavetovao da je cug nezgodan i da je lakše nekom ko je viši, kao i zbog povrede prsta te sumnje u sebe prepuštam vođstvo partneru. Na početku trećeg cuga je nekoliko metara lakšeg penjanja, ali od detalja na više težina je konstantna. Pre detalja, kao i neposredno ispod, ima puno starih klinova što psihički dosta olakšava. Detalj je prelazak preko previsnog trbuha bez ikakvih hvatova. Detalj nismo uspeli slobodno da popnemo, te smo se oboje uhvatili za komplet (A0).

U detalju trećeg cuga


 Jedan veliki kamen koji je najbolji hvat u trbuhu deluje kao da će da se odlomi ako se na njega oslonimo punom težinom. Zid sa desne strane je prilično gladak, a noge se moraju podići visoko. Baš težak detalj, u starom vodiču ocenjen sa VI- A0. Slobodno bi ovo bilo ocenjeno minimum VI+.  Nakon detalja težina ne jenjava, a mesta za međuosiguranja su retka. Miloš je uspeo da zakuca dobar klin otprilike 6 ili 7 metara posle detalja koji je tu i ostao. 

Treći cug završava se na polici odakle je moguće izaći iz smera. Četvrti cug vodi na vrh stene. Potrebno je ići prečkom u levo, a zatim kaminom na gore. 

Rekla bih da je ceo smer visine oko 160m, a težina je VI A0. Ocenjivanje smera je za mene uvek težak zadatak, ali trudim se da budem objektivna. Smer je svakako moguće popeti slobodno, ali mi se u datom trenutku nismo osećali spremno. Silaz je jarugom desno koja je čvrsta i njom se brzo spuštamo blizu smera Acin steber. Verovatno da je to najpenjaniji smer u steni Oblika. Kaminski smer, koji se nalazi desno od našeg je potpuno zarastao i penjanje istog bi bilo vrlo izazovno.

Nakon uspešno popetog smera, ipak ostaje gorak ukus u ustima zbog nemogućnosti da detalj popnemo slobodno. Borim se sa mislima preostali deo dana i pokušavam da racionalizujem ono što se desilo. Ne može uvek biti kako očekujemo i moramo prihvatiti da nismo sposobni za sve što možemo u svakom trenutku. Nindža mi je rekao da zapamtim da uspešno penjanje znači efikasno i bezbedno. Nije nužno da uvek bude onako kako smo očekivali, ali svakako ne treba prestati tome da težimo. 

Sutrašnji dan odmora doneo je prijatno provedeno vreme u hladovini sa prijateljima. Prekosutra se spremamo da posetimo još jednu stenu, Ječavu.

Ječavi se pristupa iz sela Sićevo, do kojeg se dolazi kada se sa glavnog puta za Pirot skrene levo kod Lukoil pumpe. Nakon skretanja nastaviti putem oko 1km do odmorišta sa desne strane. Auto parkirati na odmorištu, pa se potom vratiti nekoliko metara putem do mesta gde glavni put preseca šumski put, sa obe strane. Krenuti putem na gore i pratiti stazu do dela gde skrećete ka steni, zavisno od toga da li pristupate levom ili desnom delu stene. Mi smo se odlučili za penjanje smera Sićevački stup. 

Sićevački klasik od 90ak metara, ocenjem kao V UIAA. Ipak iz moje perspektive, to je jedna solidna V+ u celoj drugoj polovini prvog cuga. 

Koliko god ocenjivanje smerova subjektivno i relativno bilo važno je o tome diskustovati.  Ne zbog nas koji smo smer popeli, jer mi smo uspešno iz stene izašli, već zbog onih koji dolaze i to isto planiraju. Velika je razlika ako piše da je ocena IV-, vi se psihički na to i pripremite, ne očekujete teško penjanje, a onda vas sačeka penjanje konstante težine IV+, a u detalju i V-. Onda se naravno pitate šta je dalje i koliko je teško (a po ocenanama je dosta teže) ako je već na samom početku teže od očekivanog. Sve su to stvari na koje se čovek adaptira i prevaziđe ih, ali ako o njima ništa ne napiše ili kaže kada smer završi onda će i drugi biti u sličnom problemu. Ovo je naročito značajno kada neko želi da napreduje i penje nešto što je blizu granice njegovih mogućnosti. Ako je VI- nešto u čemu se osećamo dovoljno sigurno, a opet je to malo teže od onog što smo do sada penjali, zamislite osećaj kada se iznenada nađete u oceni VI+. Adrenalin pomaže, ako umemo da ga kanališemo, u kriznim situacijama i kao najefikasnije gorivo nas vozi napred. Problem je koliko može da potraje, ali to je već tema fiziologije.

Sićevački stup je smer od dva cuga od kojih je prvi konstantan, a drugi sa jednim zanimljivim detaljem u žljebu. Na ključnim mestima ima starih klinova, a sem toga postavke su solidne. Na prvom štandu su dva sigurna klina od prethodnih penjača ovog smera. Silaz je desnom jarugom, a potom siparom do puta. 

Sićevački stup


Kada smo sišli iz smera sunce je već krenulo nemilosrdno da prži, bilo je oko 11 sati. Sićevo je penjalište koje treba posećivati u rano proleće i kasnu jesen, između nikako.

Dva zanimljiva smera u dve različite stene dala su nam novi uvid u to koliko je impozantno penjalište Sićevačka klisura. Dobili smo ideje za naredne smerove, motivaciju za treninge, a što je još važnije stekli nova iskustva koja možemo preneti ostalima.