(Ne)Namerno drugačiji

Pre detaljnog opisivanja smera i penjanja podeliću svoja razmišljanja na temu povreda u sportu. Niko od sportista ih ne voli i često ih ne shvatamo ozbiljno. Kao posledica duge sportske karijere naviknemo i da živimo sa njima. Kad nas nešto zaboli u toku ili nakon treninga, kažemo onu čuvenu "ma nije to ništa", nekoliko dana mažemo različite kreme i to prođe. Mi nastavljamo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo; sve ide kao i pre. Retko imamo vremena da radimo na otklanjanju nedostatka koje su do povrede doveli. Uvek rešavamo posledice, retko uzrok. Vrtimo se u krug, sve do momenta dok nas nešto toliko ne zaboli da onemogućava pokret i normalno funkcionisanje. Tako je bilo i sa mojom desnom rukom. Na jednom treningu napravila sam nezgodan pokret i ruka je počela da me boli. Nekoliko dana smanjene aktivnosti, kreme protiv bolova i naizgled rešen problem. Penjanje na Veležu, bol se vraća ali brzo prolazi. Sve je podnošljivo zarad ostvarenja višeg cilja, penjanja. Proredila

Članovi alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca su stalno aktivni na penjalištu Gornjak. Uređuju planinarske staze, prilaze do smerova, otvaraju nove blokove i penju prvenstvene smerove. Pravi primer staranja o penjalištu od strane lokalnih penjača. Boki (Bojan Trailović) mi je pisao o smeru koji je popeo nedavno. Kaže težak, ali lep, čvrst i penjiv. Odmah sam se zainteresovala, a nije mnogo prošlo da se želje pretvore u realnost. U istom bloku je popeo i jedan prvenstveni smer(Unin greben) te ih sada ima 4. 1.Šrapnelski 2. No-Mi 3.Poligonski 4. Unin greben, fotografija preuzeta od AO Vukan Dogovaramo penjanje u nedelju, Miloš i ja, kao jedna naveza; Boki i Ana Stojanović kao druga. Sa nama je krenuo i Novica Jovanović koji je prvenstveno popeo prve smerove u ovom bloku. Neće da penje, ali želi da nas gleda i daje smernice ako bude potrebno. Veseo susret nakon dugo vremena svima je prijalo.  Do ovog bloka dolazi se iz sela Ždrelo, sa parkinga iznad crkve. Prilaz vodi planinarskom stazo

Smer - put kojim se alpinista kreće u steni; nakon prolaska prvi penjači ostavljaju skicu i opis koja ostalima služi kao putokaz. Nakon više ponavljanja smer postaje prepoznatljiv, logičan i pitomiji nego što je to bio na početku. Kada naiđemo na neki trag (stari klin, prusik, omču i sl.) prvih penjača znamo da smo na pravom putu, to uliva sigurnost i podstiće samopouzdanje.  Ipak, kao i u svemu novom...puno nepoznanica vezano za linije smerova, težine i uopšte bilo kakve sveže informacije o istim pozivaju nas i inspirišu. Na Veležu više od 70% smerova nema prvo ponavljanje, što je zaista prava retkost za ovako kvalitetnu i relativno pristupačnu stenu. Super G su prvenstveno popele 1987. godine dve naveze koje su se smenjivale u vođstvu; jednu navezu činili su Laza Radivojac i Edin Durmo, a drugu  Željko Marić i Sead Mujić. Približna visina smera je 340m, a ocenili su ga IV, V.  Prvih 120m metara proteže se  po Davorovom smeru, a na položenoj travnatoj terasi se smerovi razdvajaju. Dav

Već dugo se rečniku naše okoline  moje "idem na odmor" tumači kao "oni nisu normalni, večito po nekim planinama, tako se zamaraju?!". Ipak, različito tumačenje istog pojma je prihvatljivo, čak i poželjno. Zamislite kada bi nekog ko voli izležavanje na plaži i izlaske svako veče poslali na moj odmor, ili obrnuto. Zato, živele različitosti i uživali svi mi u njima, jer odmor je sve ono što nas kad se vratimo čini spremnijim za radne obaveze, ma kako mi fizički umorni bili. Sreća je da u regionu ne nedostaje materijala za odmor, pa smo planirali penjanje na Izgoreloj Grudi, Blagaju i Veležu. Nakon proveravanja vremenske prognoze Blagaj je odmah ispao iz kombinacije, nema dovoljno lepih dana, hoćemo da budemo u planini što više. Prva stanica bila nam je sada već poznata stena Izgorele Grude na planini Prenj. Mahir nas vozi do kraja makadamskog puta, a zatim nastavljamo peške do pod stenu. Na početku staze čekaju nas slatke maline i poneka jagoda, hvala za slatk

Na Romaniji sam sa Lazom popela svoj prvi alpinistički smer, Centralni brid. Još uvek rado prepričava anegdotu kada me je nakon ispenjanog smera pitao kako mi se čini alpinizam, a ja odgovorila dosadno, da je sve mogao da očekuje na svetu sem takvog odgovora. A meni je stvarno  tada bilo dosadno, mlada i sportski penjač u vrhunskoj formi tragala sam za teškim pokretima i sitnim hvatovima. Toga nije bilo, ali moram priznati da me je zaintrigiralo kada mi je Laza rekao "ti ćeš sigurno biti alpinista". Iz poverenja, ali i želje da otkrijem da li će se to stvarno desiti prihvatala sam njegove predloge da penjemo još neke smerove. Drugi smer koji smo penjali bio je Okomiti i tu mi se alpinizam učinio težak. Nakon toga sam uz Lazino mentorstvo nastavila da istražujem i sva penjačka, alpinistička i životna iskustva dovela su me ovde gde jesam. Romanija sa svojim fenomenalnim ambijentom i atraktivnim, teškim smerovima  i danas je za mene interesantni alpinistički poligon. Sezon

Tekst koji sledi napisao je Vlado Pajić. „ Najbolji penjači na svetu su oni koji se najviše zabavljaju.“ Alex Lowe američki alpinista. Upravo to nam je prošlo kroz glavu dok smo se spremali za ovaj uspon. U poslednje vreme previše smo opterećeni ocenama smeri i vežbanjem u zatorenom prostoru (bolderani, teretani) toliko da često zaboravimo da alpinizma nema bez ozbiljne planine. Upravo odlazak na ovakvu   planinu   nam predstavlja dobar trening i pripremu za ozbiljne smeri. Dugi pristupi, bivakovanje u planini, celodnevni uspon, neizvesnost i na kraju veliko zadovoljstvo, stvari su koje se ne mogu osetiti nigde drugde, nego u planini. Maglić je najviši vrh Republike Srpske i cele Bosne i Hercegovine. Visok je 2386m, nalazi se u istočnom delu Bosne i Hercegovine na samoj granici sa Crnom Gorom. Najbolji pristup je iz doline Sutjeske makadamskim putem do Prijevora (1700mnv). Pošto je zimski period preporuka je neko terensko vozilo i lanci za sneg. Pre dve godine smo

Društvene mreže su postale neizostavni deo našeg života, hteli mi to da priznamo ili ne. Često se, sa pravom, žalimo kako su dosadne i besmislene, a opet ih ponovo posećujemo. Želja čoveka da bude u toku sa aktuelnim dešavanjima i mogućnost ispunjenja iste je imperativ uspeha i  napretka u eri globalnog ubrzanog protoka informacija.  Davno sam naučila da alpinističke uspone ne možemo planirati u skladu sa svojim slobodnim vremenom i željama. Moramo se prilagoditi planini, ona nama neće. Videla sam da su Edin i Irijan Durmo napravili prvenstvene uspone u zaleđenim vodopadima na Prenju. Linkovi ka njihovim objavama: Priča o dva "Draga" prenjska slapa Prenjska ledna fantazija  Vodopadi izgledaju fenomenalno, a mi smo odmah počeli da prikupljamo informacije kako ih pronaći. Shvatila sam da se nalaze na vrlo nepristupačnom terenu gde je zimi, zbog velikih snegova i lavinoznog terena praktično nemoguće pristupiti. Dodatno otežava činjenica da nikada tamo nismo bili, ali u

 Uglavnom puno očekujemo od nekog "početka"...usmeravamo energiju na promene, epohalna poboljšanja, najbolje verzije sebe itd. Nova godina je, za mene svojevrsni početak, ali svakako i nastavak. Nastavak rada na  sebi; borbe za znanje i ciljeve; uživanja u dokolici; kvalitetnog treninga; nade u dobro u ljudima; lutanja i traganja... Od boravka na Durmitoru za praznike nisam očekivala ništa sem da najbolje moguće iskoristimo uslove na terenu i budemo zadoboljni. Vremenom naučimo da ne postavljamo previše tačna i mnogo visoka očekivanja, jer neispunjenje istih vodi ka nezadovoljstvu. Nekad je, uz racionalno planiranje neophodna doza fleksibilnosti i opuštenosti, naročito u planini. Previše krut sistem puca. Pantin žljeb je uvek dobar uvod za penjanje zimskih smerova. Nije skroz prekriven snegom, prvi put ga vidim u ovim uslovima. Na samom početku ima nekoliko metara skoro vertikalne stene koja je prekrivena snegom. Penjanje nije teško, a nakon ovog uslovi su odlični, tv