Super G na Veležu

Smer - put kojim se alpinista kreće u steni; nakon prolaska prvi penjači ostavljaju skicu i opis koja ostalima služi kao putokaz. Nakon više ponavljanja smer postaje prepoznatljiv, logičan i pitomiji nego što je to bio na početku. Kada naiđemo na neki trag (stari klin, prusik, omču i sl.) prvih penjača znamo da smo na pravom putu, to uliva sigurnost i podstiće samopouzdanje.

 Ipak, kao i u svemu novom...puno nepoznanica vezano za linije smerova, težine i uopšte bilo kakve sveže informacije o istim pozivaju nas i inspirišu. Na Veležu više od 70% smerova nema prvo ponavljanje, što je zaista prava retkost za ovako kvalitetnu i relativno pristupačnu stenu.

Super G su prvenstveno popele 1987. godine dve naveze koje su se smenjivale u vođstvu; jednu navezu činili su Laza Radivojac i Edin Durmo, a drugu  Željko Marić i Sead Mujić. Približna visina smera je 340m, a ocenili su ga IV, V. 

Prvih 120m metara proteže se  po Davorovom smeru, a na položenoj travnatoj terasi se smerovi razdvajaju. Davorov, sistemom kamina i žljebova nastavlja pravo na gore, dok se Super G odvaja u desno. 

Tehničko penjanje mi nije jača strana. Obzirom da sam u alpinizam došla iz sportskog penjanja, podrazumevalo se da sve penjem slobodno i bez sedanja u pojas. U razgovoru sa različitim alpinistima shvatila sam da to nije svojstveno ovoj disciplini. Razumem neophodnost istog kada je stena duga 1000m, penješ nešto na granici svojih mogućnosti, prelaziš zaleđene deonice pa se zatim mučiš u teškim ocenama suve stene, naiđeš na deo teško slobodno penjiv pa ih pređeš uz pomoć lestvica. Da ne pričam o tome koliko je bitno biti spreman da na bilo koji način savladaš stenu kada ulaziš u nju prvi put i ne znaš šta te očekuje. Sa druge strane, smerovi u Srbiji su daleko od svega gore navedenog, pa tako nisam razumela zašto bi neko detalj ocene V+ prelazio na A0, tj hvatajući se za komplet. Sada shvatam da je to usled nedostatka treninga i upenjanosti, uzrokovano strahom od pada koji nas često nadvlada u teškim deonicama. Trenažni proces planiran, kontinuiran i evaluiran od strane stručnog lica je osnova svakog sportskog podviga. Alpinizam je kompleksan jer zahteva od sportiste da bude spreman da različite vrste priprema (tehnička, taktička, fizička, mentalna) iz različitih aktivnosti (penjanje, hodanje uzbrdo sa teškim rancem) u datoj situaciji iskoristi na najbolji mogući način. Zato, ako hoćemo da budemo brži, bezbedniji, sigurniji u sebe neophodno je da treniramo pre odlaska na planinu. 

Zbog toga što nikada nisam besprekorno ovladala tehnikom penjanja uz pomoć opreme, tj tehničkog penjanja nisam se osećala bezbedno da ulazim u smerove gde postoji tehnička ocena veća od A0. A1 je za mene bilo nezamislivo teško, bez obzira koju slobodnu ocenu imao smer, pa me je to odbijalo da se usudim da krenem u Davorov. Znala sam da smer ima slobodnih ponavljanja, ali kada niste dovoljno sigurni u sebe opravdanja mogu biti razna i uverljiva. 

Nakon saznanja da su prethodni vikend ljudi koje poznajem (Džoni i Igor) uspeli slobodno da popnu Davorov smer, Miloševa želja da penje smer Super G nije mi se više činila toliko nedostižna. Bila je to i moja želja, ali sam je nesigurna, gurala od sebe.

Pogled na smer iz podnožja

Želja je postala realnost kada smo kročili u prve metre Davorovog smera. 

U prvim dužinama Davorovog smera

U prve dve dužine, koje su kratke i mogu se spojiti ima puno klinova. Težina je konstantna, ali klinovi ulivaju sigurnost. Stena je čvrsta, ocene od VI do VI+. Na izlasku iz težina su vertikalne ploče sa  nesigurnim velikim blokovima pa je potrebno biti oprezan. Nakon ovoga sledi jedna puna dužina (ili dve kraće) kojom se stiže do razdvajanja smerova. Čvrsta stena koja nudi lepo i ne preterano teško penjanje je prava poslastica. Penjemo dosta brzo i zadovoljno ulazimo u Super G. 

Skica smera, napravio Miloš Milanović

Liniju smera nije teško pratiti jer vodi logičnim, najlakšim putem na gore. Uprkos tome što nema nikakvih tragova prvih penjača uvereni smo da smo na dobrom putu.

Na štandu

Lako smo našli prečnicu u desno, koju su prvi penjači opisali kao tešku. Ocenjujem je sa V-, a potom pravim štand u podnožju otvorenog krušljivog cuga koji je ključan i naporan. Mesta za međuosiguranja su dobra i to je ono što ohrabruje. Od opreme smo najviše koristili  čokove i frendove. Cela dužina je konstantna, a najteži detalj je prelazak preko trbuha gde su hvatovi i gazovi krušljivi (VII-). Nakon detalja izlazi se na lakši teren, a štand je u podnožju širokog kamina. 

Kamin je čvrst, a niži ljudi neće biti u mogućnosti da penju kaminski, već će morati da izaberu stranu i da po njoj penju do užeg dela. Ja sam izabrala levu, učinila mi se lakša.

Špaga u kaminu

Nakon kamina završavaju se težine i potrebno je ići malo u desno, te najlakšim putem na vrh stene. Ovde smo se razvezali i brzo popeli preostalih stotinak metara. 

Ceo smer popeli smo slobodno i ocenili ga sa VI+ (VII- detalj). Visina smera je približno 340m, a dužina oko 450m. 

Na vrhu smera

Sa vrha dobro poznatom stazom u desno do abzajl linije. Do abzajl linije hodali smo čitavih sat vremena. 

Da budem iskrena, penjanje nije teško kao što sam očekivala. Moj strah je bio mnogo veći. Zadovoljna sam brzinom penjanja i pronalaskom linije smera. Ni jednog momenta nije bilo nervoze, dvoumljenja niti bilo kakvih nedoumica. Osećaj napredovanja ispunjava. 

Silazimo u kamp pre mraka gde nas čeka Lofa. Odmah smo počeli sa spremanjem hrane, dug je bio dan. Zapalili smo vatru, a ubrzo dolazi i naš dobri Aca, domaćin koji je uvek tu za sve što nam zatreba od informacije do podrške. 

Sutrašnje jutro provodimo bezbrižno ispijajući kafu uz pogled na veličanstvenu stenu. Pakujemo se i polazimo, već razmišljajući o sledećem dolasku. 

Činjenica koja me posebno raduje je ta da je smer prvenstveno penjao moj trener i mentor Laza Radivojac, a nakon mnogo godina kada sam stasala kao alpinista uspela sam prva da uradim ponavljanje istog. Naravno, hvala Milošu za želju koju je prepoznao i podstakao me da istu zajedničkim snagama ispunimo.