петак, 01. октобар 2021.

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu.

Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku.

Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad dođe do štanda ponovo fiksira uže, spušta se po smeru da pokupi ostatak opreme, a potom ponovo prepenjava istu dužinu da bi se vratio i nastavio dalje. Ova radnja se ponavlja do kraja smera. Zamislite volju, upornost, smelost, hrabrost, snagu i izdržljivost penjača koji sam savladava svaki vertikalni metar. Nakon ovih zlatnih godina mislim da smer više nije doživeo nijedno ponavljanje. 

Naša priprema za Velež sastojala se, kao i uvek, od izuzetno značajne i neizostavne psihološke pripreme i naravno fizičke koja zapravo nikad ne prestaje. Psihološka (psihička) se razlikuje od uspona do uspona, dok je fizička manje više ista svaki put; treninzi penjanja, trčanja, hodanja uzbrdo sa teškim rancem. Najteže je pripremiti se za nepoznato i moram priznati da ovog puta moja psihička priprema nije bila na zadovoljavajućem nivou. Glava mi je bila obuzeta nekim drugim stvarima, misli su nepovezano letele i uprkos prisutnoj želji za penjanjem pažnja mi je bila rasuta.

 Koliko god nepoznat smer bio postoje univerzalne stvari na koje se možemo pripremiti. Možemo se pripremiti na to da će penjački pokreti biti teški, jer verovatno hoće u smeru visoke ocene; da će kvalitet stene verovatno varirati te da će neke deonice biti manje čvrste i lepe za penjanje; da će biti teško naći idealan položaj za postavljanje međuosiguranja kao i na to da ćemo sve vreme na leđima nositi ranac; visiti u pojasu na štandu; da će nas noge boleti u penjačicama; da ćemo se oznojiti u pristupu; da će nam silaz biti naporan jer je teren težak, a mi umorni od penjanja. Najvažnije - treba se pripremiti na strah koji će pokušati da nas obuzme toliko da poželimo da prestanemo da penjemo, jer strah je čuvar života i to je njegova uloga. Biće strašno kada je poslednje međuosiguranje daleko ispod nas, nalazimo se u detalju i ne uspevamo da postavimo sledeće. U tim situacijama, da bismo nastavili dalje kjučno je da znamo šta ćemo uraditi da preusmerimo misli i koji je to samo govor koji ćemo primeniti da smanji strah. Sve su to stvari koje kod kuće, pre odlaska na uspon treba proći u glavi i onda će nam kad se stvarno susretnemo sa njima biti lakše da ih prepoznamo i nosimo se sa njima.

Ja to radim tako što, na osnovu prethodno proživljenih trenutaka, zamišljam svaki detalj. Zamišljam kako, uglavnom pospana, krećem u pristup, postepeno se zagrevam, mislim na smer, ugledam ga, prilazim, raspoređujem opremu na pojas i krećem da penjem. Zamišljam da mi je teško i borim se sa tim, prevazilazim krize dok lagano osvajam vertikalne metre; zamišljam momenat izlaska iz smera, ponovnog pakovanja za silaz, napornog silaza i konačno povratka u kamp.

Ukoliko se ne pripremite detaljno smer će vam biti biti puko preživljavanje, muka i teskoba. Obzirom da moja priprema ovog puta nije bila toliko detaljna penjanje smera mi je zaista bilo teško. Teško je čak i uz adekvatnu pripremu, a zamislite tek bez nje. Možda vi proneđete neki drugačiji način da se adekvatno psihički pripremite za uspon, ali nemojte zaboraviti da ovo obavezno uradite svaki put.

Kamniški smer nalazi se u pojasu stena levo od najvišeg vrha Botin (1969 mnv). To je zapravo zanimljiv stup koji završava grebenom u kom se nalazi okno. Pristupili smo mu tako što smo od jezera, tj od šumske kuće pratili  markiranu planinarsku stazu za via ferratu Srce veleža. Ulaz u smer nalazi se 10ak metara levo od ulaza u via ferratu.

Smer broj 2.Kamniški

Skica smera je detaljna i precizna, daje nam uvid u to da su prvi penjači imali nekoliko pokušaja pronalaženja prave, tj moguće linije izlaska na vrh. Verovatno je zbog toga vreme penjanja duže nego za istoimeni u smer u Izgoreloj grudi. Smer je konstante težine u svom većinskom delu, a kretanje vršnim grebenom je, iako penjački lako apsolutno nije za potceniti. 

Iz alpinističkog vodiča za Velež(Dragan Ilić i Emira Hukić, 2019.)

Ulaz u smer je sa šoderaste gredine i težine praktično počinju odmah. Penjanje počinje na oborenijem terenu, zatim prelazi u ploče koje su prvi penjači tehnički penjali i ocenili A1. Na ploči su detalji sa malim hvatovima, otprilike za prvu falangu, a nogama se gazi na trenje. Na mestu tehničkog prepenjavanja ostali su stari klinovi vrlo blizu jedan drugog. U žljebu je penjanje takođe teško, a prvi štand nalazi se u rupi ispod previsa. Na štandu su  ostala dva stara klina. 

Miloš na prvom štandu

Penjanje zatim nastavlja u levo prečnicom ispod previsa otprilike nekih 10ak metara i potom na položeniji teren. Odatle se ide malo na gore, a potom ponovo preči u desno da bi se došlo pod sledeću zajedu. Nije nužno reći da se nisam usudila da pomislim da vodim; sve mi je izgledalo strašno i teže nego što jeste. Znala sam da je moj red, ali isto tako sam znala da ćemo, ako krenem izgubiti mnogo više vremena (potencijalni zastoji, vraćanje) jer se prosto za to nisam osećala spremnom. Sada kad razmišljam o tome, iz udobne fotelje toplog doma, pomislim "ma mogla sam ja to možda, ali tamo dok sam uplašeno stajala pod previsom, sa iskolačenim očima, umorna već od prvog cuga nisam smogla snage da se izborim sa svim strašnim scenarijima u glavi. Miloš je prihvatio da vodi uz neizvesnost da li ću ga uopšte moći zameniti. Samouvereno i efikasno penje, ali uprkos tome što se odlično snalazi vreme curi kao da ga neko prosipa iz boce sa najširim otvorom. Sat na ruci je za mene postao zlatni standard kad je u pitanju praćenje vremena napretka. Pokreti su teški, teško je osigurati se pa je normalno da penjanje traje duže. Kad nakon sat vremena penjanja čujem komandu "skini me" u meni je pomešan osećaj sreće, jer je Miloš bezbedan na štandu i zabrinutosti jer ja tek treba da penjem. 

Katarina u borbi sa težinama 

Neki  kažu da im je penjanje kao drugom u navezi lakše. Meni je, kad sve saberem i oduzmem nekako teže. Trudim se da penjem brzo i nisam dovoljno fokusirana, ne obraćam pažnju o postavljanju tela, povremeno brzeljam. Lakše mi je jer znam da će mi u slučaju potencijalnog pada biti komfornije, mada ni to nije zagarantovano; ne znam koliko je bezbedan štand (mada pretpostavljam da jeste) niti koliko će se uže istegnuti. Sve ima svoje prednosti i mane, a meni penjanje kao drugoj u navezi pada skoro podjednako teško kao i vođstvo. U vođstvu mi je glava bolje "podešena", dok ako penjem kao druga strahovi se često i umnožavaju. Bilo kako bilo, na gore se mora pa tako nastavljam do drugog štanda.

Odatle se ulazi u žljeb i ključnu težinu koju su prvi penjači ocenili V-VI A2.

Na ulasku u težine ključnog cuga

Žljebom penjati pravo gore, pa potom prečiti sve vreme blago u desno i nakon par metara gore napraviti štand. Na skici je prikazan previs, a pored stoji tenhička ocena, pretpostavih da je to previsni detalja i da je osim toga penjanje lakše. O kakva greška! Previs traje čitavih 15ak metara, a penjanje je vrlo zahtevno. Rekla bih da je ovo bilo teže od detalja istoimenog smera u Grudi. Stil penjanja je zanimljiv, kad pogledate stenu deluje lako jer postoji puno izbočina ali zapravo hvatovi su sloperasti i čudno orijentisani dok je gaženje uglavnom na trenje. Zaista fizički i psihički zahtevno. Ova, treća i ključna dužina nam je oduzela puno vremena takođe. Tu postoji nekoliko starih klinova (nisu česti, a ni sigurni) pa je potrebno glaviti puno opreme, a mi smo za naredne ponavljače ostavili jedan siguran klin. Na štand dolazim iscrpljena i Milošu je jasno da nema šanse da preuzmem vođstvo. Kaže da se na to pripremio,  dovoljno se odmorio i nastavlja dalje, dok ja strpljivo i zahvalno osiguravam i čekam svoj red. 

Naredni cug vodi malo u levo, pa stupom na gore, a zatim se izlazi na greben desno. Ovaj cug nudi najlepše penjanje do sada; pokreti nisu teški, hvatovi su veliki, a stena je čvrsta. Jedan zanimljiv i čvrst detalj u žljebu na sredini ga je učinio još zanimljivijim. Naredni štand je na grebenu, a nakon izlaska iz težina nema opuštanja. Srećna sam jer znam da nema toliko zahtevnog penjanja, ali svesna da moram ostati fokusirana. Greben, kako metri odmiču prelazi iz vertikalnog u sve položeniji, ali kvalitet stene nije najbolji. Ima puno naslaganog kamenja, mesta za međuosiguranja skoro uopšte ne postoje. Sreća je da ima i velikih čvrstih blokova koje treba pomno tražiti i hvatajući se za njih napredovati. U ovom delu smera bili smo dosta brži, ali uprkos tome dan je kraći i mrak počinje ozbiljno da nam preti. 

Završavamo smer na mestu gde se završava i via ferrata Srce veleža, pakujemo opremu i razmišljamo o najboljoj opciji za silazak. Postoje dve mogućnosti: prva dobro nam poznata, odlazak u desno i nakon tri vrha od Botina abzajl, pa zatim spust do markirane staze i nazad u kamp i druga, odlazak u levo na takozvani slovenački silaz, abzajl, siparom do šume i markiranom stazom nazad u kamp.

Silaz u desno nam je poznat, ali bi nam do njega trebalo sigurno sat i po vremena, a verovatno i više hodanja grebenom da bismo uopšte stigli na mesto gde počinje abzajl. Kad se spustimo abzajlom potrebno je sigurno još minimum dva sata da se spustimo do kampa po jako nezgodnom terenu, a obzirom da pada mrak taj scenario bismo voleli da izbegnemo. 

Zar ovome još nije kraj?

Sa slovenačkim silazom nas je upoznao Igor Milošev, rekao da je sada uređen (izboltovan), a obzirom da je bliži, nakon njega je teren lakši, a spust kroz šumu do kampa brži odlučujemo se za tu opciju. Pozivamo Igora i strpljivo nam objašnjava sve detalje. Od kraja ferate, odnosno izlaza iz našeg smera poterbno je ići u levo, grebenom otprilike 45 minuta do sat vremena. Markirana staza ne postoji, ali je važno ne otići previše visoko te ići sa vrha na vrh, ali ne sići ni previše nisko jer staza može da nas zavede i odemo u pogrešnom pravcu. Na nekim mestima moguće je videti staru, izbledelu markaciju. Početak slovenačkog silaza je očigledna, simetrična travnata vrtača na rubu stene koja gledajući na dole prelazi u levak. Spustiti se travom nekoliko metara, a potom ćete naići na dva bolta koja nisu spojena. Tu počinje prvi abzajl. On je kratak, a njime se spušta na veliki sipar koji se nalazi u sred stene. Kad smo došli do sipara pao je mrak i morali smo da upalimo lampe. To nas nije pokolebalo i odlučno smo nastavili dalje. Siparom do kraja, a na samom dnu je potrebno biti pažljiv jer upravo tu, sa leve strane, na travnatoj polici počinje naredni abzajl. Tu je poterbno ići blago u desno i preći preko mosta, koji prave velika rupa i stena. Kad se završi abzajl dolazi se na sipar kojim se ne treba spuštati, već ga prečiti do naredne stene. Odatle kreće jedan isprani, glatki deo stene preko kog je prešlo mnogo vode i nemoguće je otpenjati ga. Tu počinje naredni i poslednji abzajl. Spuštamo se u vrh velikog sipara, kojim nastavljamo do ulaska u šumu. Tek kad smo završili abzajl, nakon 9 sati aktivnog penjanja došlo je vreme za ručak. Nakon kratkog odmora i okrepe, kao da nas je neko na kratko priključio na punjač i dopunio, malo manje umorni nego pre par trenutaka, nastavljamo dalje.

Na prelasku iz sipara u šumu na jednom velikom, lako uočljivom kamenu stoji markacija sa natpisom "Jezero" i tu stazu treba pratiti do kampa. Staza je dobro markirana, teren je lagan. 

U kampu nas, pored velike logorske vatre, čekaju draga lica. Tu su naš domaćin Aco koji se i ovog puta pobrinuo da ne budemo gladni te doneo ukusan roštilj i druga naveza koja je stigla pre nas, Džoni i Dule. Njih dvojica su, nakon odustajanja od prvobitno zamišljene prvenstvene linije popeli smer Super G. Mudrost je na vreme se povući i zbog toga im svaka čast. 

Uz vatru, iscrpljeni i zadovoljni sabiramo utiske iz smera , te ponovo detaljno prolazimo kroz svaki cug. Smer smo popeli  slobodno i ocenjujemo ga sa VII+/VI/ III, 290m. Subjetivni osećaj: vrlo teško. 

Uprkos mojoj (trenutnoj) nesposobnosti da podelim vođstvo sa Milošem, te činjenice da je ovo jedan od retkih smerova koji sam u potpunosti popela kao druga u navezi ipak sam zadovoljna. Sreća je prepoznati ozbiljnost situacije i reagovati u skladu sa njom. Naveza funksioniše sa minimum dva člana tima i uvek se mora posmatrati i ponašati kao zajednica dve različite individue. Samo i jedino poštujuće želje, mogućnosti, motivaciju i inspiraciju svih članova može biti uspešna, ne samo u pogledu krajnjeg rezultata (popet smer), već i u načinu stizanja do istog (lični osećaj zadovoljstva).