(Ne)Namerno drugačiji

 Ono što sledi je nastavak OVOG teksta.       Dogovor je da se svi čekamo na North Face car park parkingu koji je startna tačka za skoro sve aktivnosti u masivu Ben Nevisa i oko njega. Mi dolazimo prvi i posle raspakivanja Toni i ja se vraćamo do Invernesa po Renea i Glumca koji su zbog obaveza mogli samo priuštiti dolazak u Ben Nevis. Oni su takođe imali zanimljiv put avionom iz Beča do Londona, te vozom 15h do Invernessa. Svi zajedno odlučujemo da krenemo i ne čekamo ostatak Mađarske ekipe. Spremni za pristup CIC hut-u      Pošto smo lagano opremljeni; nismo nosili ništa konkretne hrane, što se na kraju ispostavilo kao teška glupost, već smo imali samo dehidriranu hranu i nešto putera krećemo se veoma brzo. Usput srećem dosta penjača koji su na putu dole nakon vikend penjanja i niko nije imao da mi kaže lepe vesti o uslovima. Ponovo razočarenje, većina kaže da su jako loši uslovi, ali se nešto i može iščeprkati. Posle sat vremena brzog hoda i neverovatnih predela sa potocima, bezbr

Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića.        Moj prvi kontakt sa penjanjem je bilo zapravo ledno penjanje, a odmah zatim i drytooling. Kako me to i jedino interesovalo (zimsko penjanje) dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim leto i letnje uslove i posvetim se tome. Već prve sezone čuo sam priče o Škotskoj, zemlji neverovatnih lepota i pejzaža, zimi koja je drugačija nego bilo gde, podneblju loše hrane, odličnog piva i još boljeg viskija, domovini  čvrstih i neverovatno upornih ljudi. Dugo sam maštao o zimskom penjanu u Škotskoj … da li ću uopšte ikada moći tamo da odem.      Dugo godina maštanja, rada na sebi i prevaziđenih izazova dovelo je do sledećeg razvoja događaja… sedeći kući Kaća nešto tipka po telefonu i odjednom me pita "E hoćes u Škotsku iduće zime?", odgovorio sam sa "Nego sta ću" čak pre nego što sam i shvatio šta me zapravo pitala. Dopisivala se sa našim prijateljem Ivanom iz Splita koji nas je pozvao u Škotsku kao deo ekipe od 14 ljudi

 Tekst koji sledi je autorsko delo Vladimira Pajića.  Moja prva poseta ovoj planini beše sad već davne 2015-te i to na biciklu, malo je reći da je to bila ljubav na prvi pogled, ali ni sanjao nisam da ću tu planinu toliko zavoleti i to baš kad je najizazovnija – zimi... Nekako sad već tradicionalno Novu Godinu dočekujemo na Durmitoru, ali on je svake zime drugačiji, nekad je hladan i surov, nekada pun snega i streha, ali ovaj doček je bio veoma neobičan jer je na Durmitoru bukvalno bilo proleće. Vremenska prognoza je govorila da nas čeka pet sunčanih dana sa temperaturom čak do 10 stepeni. Miloš i ja smo se potajno nadali da nam severne strane kriju mnoge darove. I nismo se prevarili, bilo je puno materijala. Kuća kod Miša Kasalice je rezervisana i počelo je odbrojavanje... Konačno 30-og kasno stižemo, smeštamo se i uz po jednu domaću kujemo planove za sutrašnji dan. 31.12. Put od 6h koliko nam treba iz Loznice poprilično umori zato ujutru nismo žurili. Oko 10h iz Virka, lagano idemo