Škotska-deo II: Ben Nevis

 Ono što sledi je nastavak OVOG teksta.

    Dogovor je da se svi čekamo na North Face car park parkingu koji je startna tačka za skoro sve aktivnosti u masivu Ben Nevisa i oko njega. Mi dolazimo prvi i posle raspakivanja Toni i ja se vraćamo do Invernesa po Renea i Glumca koji su zbog obaveza mogli samo priuštiti dolazak u Ben Nevis. Oni su takođe imali zanimljiv put avionom iz Beča do Londona, te vozom 15h do Invernessa. Svi zajedno odlučujemo da krenemo i ne čekamo ostatak Mađarske ekipe.

Spremni za pristup CIC hut-u

    Pošto smo lagano opremljeni; nismo nosili ništa konkretne hrane, što se na kraju ispostavilo kao teška glupost, već smo imali samo dehidriranu hranu i nešto putera krećemo se veoma brzo. Usput srećem dosta penjača koji su na putu dole nakon vikend penjanja i niko nije imao da mi kaže lepe vesti o uslovima. Ponovo razočarenje, većina kaže da su jako loši uslovi, ali se nešto i može iščeprkati. Posle sat vremena brzog hoda i neverovatnih predela sa potocima, bezbroj duga i nestvarnih boja stižemo do našeg odredišta, CIC hut-a; jasno mi je da je i ovde toplo, što nam nikako ne ide u prilog.

    CIC je okovan potocima koji se formiraju topljenjem snega i leda čija se voda udružuje sa vodom prirodnih izvora koji se nalaze u višim predelima planine, a čijim se kvalitetom Škoti neprestano hvale.

Potoci Ben Nevisa

    Jak i neverovatno hladan vetar ipak mi uliva malo nade da će nešto biti u dobrim uslovima za penjanje. Tu upoznajem i trojicu Francuza koji su takoše boravili u CIC-u , pa su upravo u postupku pakovanja i povratka kući, Ni informacije od njih me nisu smirile, sve je izvesnije da konkretnih uslova za vreme našeg boravka neće biti. 

Pogled na Ben Nevis iz našeg smeštaja

    Nakon pola sata stiže i ostatak ekipe pa se svi zajedno pakujemo u CIC, svako svoj uski lezaj, svako svoju ‘’veoma pametnu’’ kutiju za hranu i potrebštine. Posle raspakivanja, Rene, Balint, Laci, Bojko i ja odlučujemo da prošetamo do ivice snega, što bliže steni, kako bismo proverili uslove za penjanje.

Obilazak stene, proveravanje uslova

    Iste večeri posle klope, tačnije mi posle dehidrirane hrane, a ostatak ekipe prave hrane (sira, jaja, testenine i kobasica) organizujemo brifing. Kad vidim kako slatko jedu žacne me žaoka krivice, ali onda se setim da smo došli da penjemo te da  mi uopšte nije bitno šta jedem i koliko. Na brifingu nam host, Robin Chlotier, govori da lavinska opasnost nije prevelika; ipak odlucujemo da prvi dan nosimo lavinsku opremu da vidimo lično kakvi su uslovi. Inače Robin Chlotier je Škotska legenda alpinizma, mix i lednog penjanja sa svojih 40 godina penajčkog iskustva; “u torbi” ima prvenstvenih smerova iz Himalaja, Patagonije, Kanade. Takodje ima i neka ponavljana izvrsnih klasika na Aljasci; fenomenalan lik ako vam treba savet, a dovoljno je “samo” slušati njegove priče. Sa svojih 60 godina može da postidi većinu današnjih mladih alpinista jer sabira i dalje smerove težina WI6 i M7. 

   Naveze se ne menjaju Bojko i Toni penju zajedno, te Ivan i ja. Mi se odlučujemo da penjemo u steni Nuber three Gully Buttress, dva smera Two Step Corner i Green Gully, ocena V, 5, 140m i IV, 4, 180m.

    Ne ustajemo previše rano, štelujemo da krenemo u pristup kad krene da sviće zbog orjentacije i nalaženja smera i snalaženja u steni. Oko 6 ustajemo, jedemo i već u 7 smo u pristupu; ne gubimo puno vremena jer smo već sve popakovali veče pre. Opet nas je Škotska podarila neverovatnim vremenom, trunke magle nije bilo sve do pristupa do pod smer, a tek samo 15min kasnije sve se to promenilo; doslovno nismo videli dalje od 10m ispred sebe. Prvo ulazimo u smer Two Step Corner, Ivan vodi prvu dužinu, ne pretešku rampu sa dva strma ledena skoka. 

Two Step Corner, desni slap je linija smera, foto Ivan Lovrinović

Into the void

    Dolazi do kraja užeta pa penjemo simultano još 20-30m do štanda koji se nalazi ispod 60m duge detaljne dužine. Detaljna dužina se obično penje u dva kraća rastežaja ali mi, to jest ja, ovaj put sastavljam do kraja. Led je savršen za penjanje, i pored visokih temperature je u odličnom stanju, što me je malo iznenadilo.

Početak detaljne dužine smera Two Step Corner

    Međutim jasno je pri prvim zamasima da ovde ledni vijci nemaju šta držati te ih postavljam retko; većina međuosiguranja je u steni. Stena ovde nije vrhunskog kvaliteta, šta više krš je, zato treba voditi računa i pri postavci međuosiguranja u pukotine biti  siguran da led drži stenu kompaktnom. Prvih 10-15m strmog do vertikalnog leda, pa kratkak detalj prečenja nekoliko metara u levo po jako tankom ledu i budžama koje vise sa ivica stene.

    To je to! Prvi dan posle toliko vremena u Škotskoj da srce zaigra i da moraš zaista da penješ oprezno i gledaš svaki pokret unapred. Nakon toga dolazi do pikanterije, vertilani ledeni stup ne deblji od 50cm. Pošto sam već u vertikali malo se mučim da postavim međuosiguranje, ali uspevam, hex velicine 12 je odlično legao u pukotinu punu mahovine, koju je pre toga naravno trebalo očistiti. Ulazim na stup i bez naglih pokreta i lupanja, grebanjem leda pravim poličice za alate, dok jednom nogom kružnim pokretima pravim malu rupicu za mono point u ledu, drugu nogu obavijam oko stupa i tako napredujem na gore. Psihološki jako teško, ali prelepi pokreti; pod nogom osećam kako škripi led pod opterećenjem, par pokreta i dolazim do korena stupa, tj do njegovog vrha.  Jasno mi je da tu takođe nema lupanja, poučen iskustvima drugih ljudi koji su na vrhu takvih formacija brzeljali i čitav stup odvojili od stene. Stena mi je blizu sa leve strane te uspevam da alatkom zakačim dobar hvat i izdignem se iznad stupa na stenu, te sa nje na oboreniji teren. Nastavljam 10m naviše po lakoj zasneženoj strmini, a potom dolazim do detalja smera. Strmi dijedar koji je sa leve strane gladak a sa desne ima košuljicu leda ne debljeg od 1cm; korz sredinu dijedra je ledeni curak širine šake. Videvši da u toj dužini stoje dva klina, a to je ovde retkost, znam da je pikanterija i da neće biti jednostavno savladati detalj. Međutim euforija me jos drži od stupa koji sam popeo, tako da lagano ulazim u detalj i bez većih muka ga rešavam. Ipak, završetak “se ne da” tako lako; iznad mene se nadvila velika streha koju sad treba preći. Forma joj je katastrofalna, ne drži ništa pa je kopanje trajalo i trajalo dok konačno u dubini strehe nisam naišao na stenu i izašao vani na vrh.

Izlazni detalj smera Two Step Corner

   Na vrhu se bukvalno ne vidi ništa, vetar nosi, magla praćena kišom je toliko gusta da se ni onih 10m ispred više ne vidi. Izlazi i Ivan ubrzo te se sa osmesima pozdravljamo i u smehu i šali krećemo da tumaramo i tražimo Gully 4 koja nam, je ujedno i silaz. Zahvaljujući navigaciji i prethodnom dobrom informisanju posle kraćeg lutanja nalazimo silaz i nalećemo na David Flower-a koga smo upoznali veče pre u CIC hut-u. David je vodič i profesionalni penjač, što bi se reklo the guy.i on je na turi sa nekim drugim Škotom kog vodi kroz smerove Ben Nevisa; potvrđuje nam da smo stigli do Gully 4, puštamo njega da spusti klijenta prvo pa onda i mi kratko otpenjavanje i trk niz žljeb do pod drugi smer.

    Od Davida smo tada i u praksi videli kako se koristi i u kojim situacijama je bezbedan ``stomp bellay``, inače u zimskim uslovima izuzetno korisna stvar ukoliko treba osiguravati ili spustiti partnera. Zanimljivo da je moguće da zadrži veći pad i znatno težeg partner na izuzetno prost način, tj zabadanjem cepina vertikalno u sneg. Pozdravljamo se sa novim prijateljima, Davidom i Jefom i stižemo pod drugi cilj dana, Green Gully.

    Stari ledeni klasik, neizostavan izbor svakog ko dođe u Ben Nevis. Ništa prostije, uzak kuloar okovan ledom, u ovom smeru nema mix penjanja; čisto ledno penjanje. Ali već nam je jasno da je penjanje leda u Škotskoj skroz drugačije od penjanja leda bilo gde u Evropi. Izuzetno slaba međuosiguranja i led izuzetno teško formiran, nikad nije glatka ploča po kojoj samo letiš. Iako nema mix penjanja, prva dužina i prvih 60m je vrlo izazovno penjanje leda oko WI4 sa dva međuosiguranja. Prvi cug sam vodio ja, prvih 30m tankog leda u kome se nije moguće osigurati, drugih 30m nalazim dva međuosiguranja; jedan offset čok i stari klin nekoliko metara iznad. Iako izazovno penjanje, prilično sam brzo stigao na  odlično mesto za  štand. Ivan brzo dolazi do mene i opet komentariše ``A Bože ovolika oprema na nama, a nigde ništa za staviti``. Smejemo se,  razmenjujemo opremu i sledeću dužinu vodi Ivan. Samouvereno i brzo penjanje i na štandu je; stari štand na tri klina pojačava čokom i frendom. Drugi cug je bio nešto lakši od prethodnog, nije bilo mesta za opremu ali je nagib manji. 

Druga dužina smera Green Gully

    Sledi treća duzina, a mi već mokri do gaća zbog gore pomenutog vetra i kiše koja ne prestaje, usput temperature su u plusu pa je i led vlažan. Opet je red na mene, detaljna dužina sa vertikalnim skokom u prvih 10-15m i zanimljva formacija leda, ravna vertikalna ploča pa kaskada koja pravi trbuhe koje nije jednostavno preći jer škotski led ne dozvoljava postavku alata bilo gde.

Početak detaljne dužine, Green Gully

    U ovoj dužini je led bio toliko tvrd ispod prvog sloja da se vijak od 16cm nije mogao usrafiti dalje od pola na brzu ručkicu, već samo to morao da dovršim ručno, kao nekad. Posle fantastičnih prvih 20m teren obara, ali ubrzo je ispred mene još jedna strma ledena ploča, vučem još 10m i razmišljamda pravim štand jer za to imam odlično mesto. Ipak jako mi se penje ploča ispred i nastavljam dalje; na samom izlazu je streha na čijoj ivici stajem, uže se zateže i ni makac dalje. Ivan javlja da je kraj užeta, mrmljam i besnim na sebe zašto sam preskočio dobro mesto za stand, ali nekako uspevam; uz svu kreativnost i sve što sam naučio pravim dobar štand na ivici strehe, ali ni najmanje udoban…zaslužio sam. Posle 20 min borbe na odvratnom štandu dolazi Ivan do mene i kroz smeh kaže "Tako ti treba kad si magarac!" , potpuno je u pravu, zaslužio sam da se mučim na štandu. Ponovo mi uz šalu i doskočice krećemo ka silazu, ovoga puta smo bili ultra brzi, pogodili smo sve iz prve i u silaznom kuloaru smo kroz 10min.

Mokri, ali srećni

    Zadovoljni silazimo i kometarisemo današnje događaje; već maštamo o penjanjima u budućnosti u ko zna kakvoj divljini. 

    Silazimo u hut, deo ekipe se već vratio, a ostatak i dalje iščekujemo. U sušionici je sad već gužva ozbiljna jer sve što je bilo u kontaktu sa spoljašnjom sredinom je u potpunosti natopljeno. Sipa se viski iz plastične boce od 2l ( prethodno popijen sok iz iste); odličan način da se olakša  nošenje viskija u hut, te da se ne vuče staklena ambalaža. Ponovni brifing na kome saznajemo da nas sutra nažalost čeka još toplije vreme sa dosta kiše.

Miloš kao vođa brifinga

    Deo ekipe donosi odluku da se spuste do grada u nabavku i da se svi zajedno počastimo pravim mađarskim gulašom u sred Škotske. Neki od nas su odlučili ipak da ostanu i možda probaju nešto popeti uprkos lošem vremenu. Klasično ustajanje vetar i kiša ne daju da se nos promoli napolje iz hut-a tako da i ja odustajem od penjanja. Nešto kasnije ekipa koja je odlučila sići u civilizaciju odlazi, mi ostajemo uz fijukanje vetra i grejanje iz gasnih peći da se razlvačimo. Oko podne se smanjilo nevreme i počelo je pregovaranje da li se upustiti ipak u neko penjanje bar nečeg kraćeg, ali mi se to nije činilo kao primamljiva ideja. Rene i Glumac tvrdo odlučuju ipak pokušati i uspevaju da popnu Tower Scoop, kratak smer od 75m nedaleko od Hut-a, inače prelepi zaleđeni kamin u koji se ulazi iz pećine. Nama je donekle i drago što nismo išli na penjanje jer su se i oni, kao i ekipa iz grada vratili potpuno mokri. Shodno tome ni pustolovina nije bila na zavidnom nivou. Nedugo nakon povratka Renea i ekipe iz grada napolju počinje ludilo; helihopter u 3 navrata nadleće hut i ostavlja spasioce na najvišoj tački koju može da dosegne i bezbedno se spusti. Svima je jasno da je u toku ozbiljna akcija spašavanja u kojoj učestvuje oko 12 spasilaca na terenu i još toliko na prihvatnim tačkama. To je dobro poznata spasilačka ekipa Lochaber Mountain Resque Team. Oni oridiniraju u reonu Ben Nevisa i Glen Coe-a. Neverovatno uigran tim profesionalaca i volontera ima mnogo posla u sezoni jer je frekvencija penjača ogromna, pa samim tim i nezgoda i spašavanja ima više. Pomno pratimo akciju ali ih brzo gubimo iz vida u magli pod stenom. Pola sata kasnije prva ekipa spasilaca, onih sa terena, dolazi kao i uvek u hut na okrepu i topao čaj, obično donesu sa sobom i njihove fenomenalne puter keksiće što je i nas obradovalo.

Zbrinjavanje povređenog nakon spašavanja

    Jako prijatni ljudi koji nikoga ne osuđuju već su tu da ti pomognu, ako ti zatreba; informišemo se kod njih šta se desilo. Elem, u smeru Green Gully penjač u vođstvu posle pravljena štanda seda i opterećuje ga, a pošto je štand napravio na jednoj ljusci, ona čitava popušta te on zajedno sa štandom pada na svoja dva sapenjača koji su čitavu dužinu užeta ispod. Srećom svi su preživeli, dvoje sa ozbiljnim povredama, jedan sa lakšim. Posle ne baš tako prijatne posete ne zadržavamo se mnogo budni jer nam nije ostalo još mnogo aktivnih dana u Škotskoj, a mi smo željni akcije i rešeni da popnemo nesto teško i pravo škotski, zbog čega smo uostalom i došli.

    Kao i do sad prvi ustajem, stavljam 5 velikih čajnika na šporet i krećem u pakovanje i pripremu; ubrzo ustaju i ostali te se ne zadržavamo mnogo. Posle brzog doručka i čaja krećemo u pristup. Današnji cilj meni i Ivanu je Tower Cleft, kratak ledopad od oko 70m posle kog bi u gornjoj barijeri da nastavimo legendarnim smerom Cascade. 

Pristup do smerova

Pogled kroz dvogled na legendarni smer Cascade

    Posle 40 min pristupa stižemo do pod smer; opremanje i krećem. Posle prvih 5m u ledu odlučujemo da se vratimo...nema smisla, led je potpuno mekan, ne drži ništa. Posle samo tih 5m skroz sam mokar od topljenja, ali ne odustajemo. Krećemo okolo rampom do pod smer Cascade, čuli smo da je u dobrim uslovima još uvek. Nažalost, ubrzo nam je jasno da nemamo ni tu šta da tražimo, jedna naveza je u smeru a još 3 čekaju; izgubili smo svoj red pokušavajući da spojimo sa smerom ispod. Ivanu ovde već pada moral, odustajemo od daljeg traženja i krećemo nazad ka Hut-u. 

    Nismo nezadovoljni, uspeli smo da se organizujemo da dođemo u Škotsku, dali smo sve od sebe da uhvatimo šta se moglo, ali zaista ovaj put vreme nije dalo. Dok smo sedeli i čekali ostatak ekipe da se vrati, gledali smo prognozu; sve je toplije i lošije vreme naredni dan, koji je i naš poslednji u Ben Nevisu. Uprkos tome što smo Ivan i ja odustali od penjanja tog dana, druga ekipa (Toni i Bojko) je bila uspešna i popeli su smer Glovers Chimney.

Bojko u detalju smera Glovers Chimney

    Donosimo odluku da ipak krenemo sutradan čim stane kiša u silaz sa planine; nije više bilo smisla pokušavati. Shvatili smo da ako mokri dođemo na areodrom, nema šanse da prođemo merenje.

    Ujutru brzo pakovanje i čekanje da kiša stane, pozdravljanje sa ostatkom ekipe saboraca, kako smo se samoprozvali Scottish Warriors-a, zajednička fotografija ispred legendarnog CIC Hut-a, a u pozadini nestvarni Ben Nevis.

Ekipa, autor fotografije Gergo Santha

    U silazu se osvrćem i gorak mi je ukus nedovršenog posla, krivo mi je što idemo ranije i što nismo imali taj pravi doživljaj kakav sam očekivao; možda sam samo previše očekivao. Odlučujemo da poslednji dan umesto za penjanje provedemo u auto turizmu i provozamo se kroz Glen Coe i uživamo u fantastičnim prizorima. Neverovatni predeli, bezbroj strmih potoka i zatravljenih litica; prizori sa razglednica. Pre toga smo ostali u Fort Williamu da se pozdravimo i sa škotskim pabovima. Smeštaj smo našli sa južne strane Glen Coe-a, tu su restorani i bungalovi očigledno često posećeni od strane penjača. Jasno je na prijavi, shvatamo da su i ljudi koji ga vode sami penjači, koji su nam potvrdili da je sezona zimskog penjanja loša. Burna noć kojom smo rešili da okončamo tugovanje za boljim uslovima i vremenom u planinama; ipak shvatamo da smo uspeli: prvi zajednički odlazak na duže penjanje bez varnica, bez tenzije, u odličnoj atmosferi. Ove noći smo isplanirali i sledeći major trip i nestrpljivo ga očekujemo. 

    Pre odlaska u Edinbug na aerodrom odlučujemo da posetimo Glasgov koji nažalost zbog kiše nismo ni omirisali, ali smo u velikom outdoor tržnom centru parili oči satima. Krećemo ka krajnjoj destinaciji i shvatamo da smo ozbiljno ogladneli; na navigaciji vidimo da imamo mali grad Livingstone, pre Edinburga i da ima tržni centar sa restoranima van grada. To nam je jako bitno jer izbegavamo centar grada, zbog ranije pomenute vožnje pogrešnom stranom puta koja je i dalje pakao iako se Begić savršeno snalazi. Dugo smo većali šta ćemo i gde da jedemo, postali smo dosadni sami sebi.i prelomili smo. Ulazimo u restoran, informišemo se i kako bi ga nazvao, kustos ili domaćin nam objašnjava da je to restoran sa preko 20 vrsta kuhinja iz celog sveta sa konceptom "Platiš 20 funti i jedeš koliko god hoćeš, šta god hoceć, plus 3 funte za beskonačno sokova". Gospode Bože, kad smo samo preživeli to prejedanje.

    Siti i zadovoljni krećemo ka Edinburgu i našoj krajnjoj destinaciji, aerodromu. Na aerodrom stižemo predveče, imali smo dovoljno vremena da izmerimo torbe i budemo sigurni da prolaze, te da se prepustimo višečasovnom krivljenju na klupama pokušavajući da zaspimo. Sreća naša pa Starbucks radi do kasno u noć pa smo se častili litarskim kafama,  jer nekog spavanja konkretnog i nije bilo. Dolazi jutro i naš check in; nije mi se odlazilo, osećao sam da je ostao nedovršen posao, ali šta da se radi tako je, planina i vreme su ovoga puta rekli svoje. Nama ostaje da ne odustajemo i kako je planirano ponovo posetimo Škotsku u nadi da će nas vreme poslužiti bolje. Ulaskom u avion svi padamo u san; po sletanju tek otvaram oči; već je prošlo 12 dana… Nismo imali puno vremena za pozdrave, ekipa je žurila na parking da pokupe kola i da se upute put Zagreba; Ivan dalje do Splita, dok sam ja čekao autobus za Beograd, odakle dalje za Užice. 

Hvala Ivanu, Toniju, Bojku i ostatku ekipe za ustupljene fotografije.

Miloš Milanović

Krivljenje po klupama