Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu.

Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku.

Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad dođe do štanda ponovo fiksira uže, spušta se po smeru da pokupi ostatak opreme, a potom ponovo prepenjava istu dužinu da bi se vratio i nastavio dalje. Ova radnja se ponavlja do kraja smera. Zamislite volju, upornost, smelost, hrabrost, snagu i izdržljivost penjača koji sam savladava svaki vertikalni metar. Nakon ovih zlatnih godina mislim da smer više nije doživeo nijedno ponavljanje. 

Naša priprema za Velež sastojala se, kao i uvek, od izuzetno značajne i neizostavne psihološke pripreme i naravno fizičke koja zapravo nikad ne prestaje. Psihološka (psihička) se razlikuje od uspona do uspona, dok je fizička manje više ista svaki put; treninzi penjanja, trčanja, hodanja uzbrdo sa teškim rancem. Najteže je pripremiti se za nepoznato i moram priznati da ovog puta moja psihička priprema nije bila na zadovoljavajućem nivou. Glava mi je bila obuzeta nekim drugim stvarima, misli su nepovezano letele i uprkos prisutnoj želji za penjanjem pažnja mi je bila rasuta.

 Koliko god nepoznat smer bio postoje univerzalne stvari na koje se možemo pripremiti. Možemo se pripremiti na to da će penjački pokreti biti teški, jer verovatno hoće u smeru visoke ocene; da će kvalitet stene verovatno varirati te da će neke deonice biti manje čvrste i lepe za penjanje; da će biti teško naći idealan položaj za postavljanje međuosiguranja kao i na to da ćemo sve vreme na leđima nositi ranac; visiti u pojasu na štandu; da će nas noge boleti u penjačicama; da ćemo se oznojiti u pristupu; da će nam silaz biti naporan jer je teren težak, a mi umorni od penjanja. Najvažnije - treba se pripremiti na strah koji će pokušati da nas obuzme toliko da poželimo da prestanemo da penjemo, jer strah je čuvar života i to je njegova uloga. Biće strašno kada je poslednje međuosiguranje daleko ispod nas, nalazimo se u detalju i ne uspevamo da postavimo sledeće. U tim situacijama, da bismo nastavili dalje kjučno je da znamo šta ćemo uraditi da preusmerimo misli i koji je to samo govor koji ćemo primeniti da smanji strah. Sve su to stvari koje kod kuće, pre odlaska na uspon treba proći u glavi i onda će nam kad se stvarno susretnemo sa njima biti lakše da ih prepoznamo i nosimo se sa njima.

Ja to radim tako što, na osnovu prethodno proživljenih trenutaka, zamišljam svaki detalj. Zamišljam kako, uglavnom pospana, krećem u pristup, postepeno se zagrevam, mislim na smer, ugledam ga, prilazim, raspoređujem opremu na pojas i krećem da penjem. Zamišljam da mi je teško i borim se sa tim, prevazilazim krize dok lagano osvajam vertikalne metre; zamišljam momenat izlaska iz smera, ponovnog pakovanja za silaz, napornog silaza i konačno povratka u kamp.

Ukoliko se ne pripremite detaljno smer će vam biti biti puko preživljavanje, muka i teskoba. Obzirom da moja priprema ovog puta nije bila toliko detaljna penjanje smera mi je zaista bilo teško. Teško je čak i uz adekvatnu pripremu, a zamislite tek bez nje. Možda vi proneđete neki drugačiji način da se adekvatno psihički pripremite za uspon, ali nemojte zaboraviti da ovo obavezno uradite svaki put.

Kamniški smer nalazi se u pojasu stena levo od najvišeg vrha Botin (1969 mnv). To je zapravo zanimljiv stup koji završava grebenom u kom se nalazi okno. Pristupili smo mu tako što smo od jezera, tj od šumske kuće pratili  markiranu planinarsku stazu za via ferratu Srce veleža. Ulaz u smer nalazi se 10ak metara levo od ulaza u via ferratu.

Smer broj 2.Kamniški

Skica smera je detaljna i precizna, daje nam uvid u to da su prvi penjači imali nekoliko pokušaja pronalaženja prave, tj moguće linije izlaska na vrh. Verovatno je zbog toga vreme penjanja duže nego za istoimeni u smer u Izgoreloj grudi. Smer je konstante težine u svom većinskom delu, a kretanje vršnim grebenom je, iako penjački lako apsolutno nije za potceniti. 

Iz alpinističkog vodiča za Velež(Dragan Ilić i Emira Hukić, 2019.)

Ulaz u smer je sa šoderaste gredine i težine praktično počinju odmah. Penjanje počinje na oborenijem terenu, zatim prelazi u ploče koje su prvi penjači tehnički penjali i ocenili A1. Na ploči su detalji sa malim hvatovima, otprilike za prvu falangu, a nogama se gazi na trenje. Na mestu tehničkog prepenjavanja ostali su stari klinovi vrlo blizu jedan drugog. U žljebu je penjanje takođe teško, a prvi štand nalazi se u rupi ispod previsa. Na štandu su  ostala dva stara klina. 

Miloš na prvom štandu

Penjanje zatim nastavlja u levo prečnicom ispod previsa otprilike nekih 10ak metara i potom na položeniji teren. Odatle se ide malo na gore, a potom ponovo preči u desno da bi se došlo pod sledeću zajedu. Nije nužno reći da se nisam usudila da pomislim da vodim; sve mi je izgledalo strašno i teže nego što jeste. Znala sam da je moj red, ali isto tako sam znala da ćemo, ako krenem izgubiti mnogo više vremena (potencijalni zastoji, vraćanje) jer se prosto za to nisam osećala spremnom. Sada kad razmišljam o tome, iz udobne fotelje toplog doma, pomislim "ma mogla sam ja to možda, ali tamo dok sam uplašeno stajala pod previsom, sa iskolačenim očima, umorna već od prvog cuga nisam smogla snage da se izborim sa svim strašnim scenarijima u glavi. Miloš je prihvatio da vodi uz neizvesnost da li ću ga uopšte moći zameniti. Samouvereno i efikasno penje, ali uprkos tome što se odlično snalazi vreme curi kao da ga neko prosipa iz boce sa najširim otvorom. Sat na ruci je za mene postao zlatni standard kad je u pitanju praćenje vremena napretka. Pokreti su teški, teško je osigurati se pa je normalno da penjanje traje duže. Kad nakon sat vremena penjanja čujem komandu "skini me" u meni je pomešan osećaj sreće, jer je Miloš bezbedan na štandu i zabrinutosti jer ja tek treba da penjem. 

Katarina u borbi sa težinama 

Neki  kažu da im je penjanje kao drugom u navezi lakše. Meni je, kad sve saberem i oduzmem nekako teže. Trudim se da penjem brzo i nisam dovoljno fokusirana, ne obraćam pažnju o postavljanju tela, povremeno brzeljam. Lakše mi je jer znam da će mi u slučaju potencijalnog pada biti komfornije, mada ni to nije zagarantovano; ne znam koliko je bezbedan štand (mada pretpostavljam da jeste) niti koliko će se uže istegnuti. Sve ima svoje prednosti i mane, a meni penjanje kao drugoj u navezi pada skoro podjednako teško kao i vođstvo. U vođstvu mi je glava bolje "podešena", dok ako penjem kao druga strahovi se često i umnožavaju. Bilo kako bilo, na gore se mora pa tako nastavljam do drugog štanda.

Odatle se ulazi u žljeb i ključnu težinu koju su prvi penjači ocenili V-VI A2.

Na ulasku u težine ključnog cuga

Žljebom penjati pravo gore, pa potom prečiti sve vreme blago u desno i nakon par metara gore napraviti štand. Na skici je prikazan previs, a pored stoji tenhička ocena, pretpostavih da je to previsni detalja i da je osim toga penjanje lakše. O kakva greška! Previs traje čitavih 15ak metara, a penjanje je vrlo zahtevno. Rekla bih da je ovo bilo teže od detalja istoimenog smera u Grudi. Stil penjanja je zanimljiv, kad pogledate stenu deluje lako jer postoji puno izbočina ali zapravo hvatovi su sloperasti i čudno orijentisani dok je gaženje uglavnom na trenje. Zaista fizički i psihički zahtevno. Ova, treća i ključna dužina nam je oduzela puno vremena takođe. Tu postoji nekoliko starih klinova (nisu česti, a ni sigurni) pa je potrebno glaviti puno opreme, a mi smo za naredne ponavljače ostavili jedan siguran klin. Na štand dolazim iscrpljena i Milošu je jasno da nema šanse da preuzmem vođstvo. Kaže da se na to pripremio,  dovoljno se odmorio i nastavlja dalje, dok ja strpljivo i zahvalno osiguravam i čekam svoj red. 

Naredni cug vodi malo u levo, pa stupom na gore, a zatim se izlazi na greben desno. Ovaj cug nudi najlepše penjanje do sada; pokreti nisu teški, hvatovi su veliki, a stena je čvrsta. Jedan zanimljiv i čvrst detalj u žljebu na sredini ga je učinio još zanimljivijim. Naredni štand je na grebenu, a nakon izlaska iz težina nema opuštanja. Srećna sam jer znam da nema toliko zahtevnog penjanja, ali svesna da moram ostati fokusirana. Greben, kako metri odmiču prelazi iz vertikalnog u sve položeniji, ali kvalitet stene nije najbolji. Ima puno naslaganog kamenja, mesta za međuosiguranja skoro uopšte ne postoje. Sreća je da ima i velikih čvrstih blokova koje treba pomno tražiti i hvatajući se za njih napredovati. U ovom delu smera bili smo dosta brži, ali uprkos tome dan je kraći i mrak počinje ozbiljno da nam preti. 

Završavamo smer na mestu gde se završava i via ferrata Srce veleža, pakujemo opremu i razmišljamo o najboljoj opciji za silazak. Postoje dve mogućnosti: prva dobro nam poznata, odlazak u desno i nakon tri vrha od Botina abzajl, pa zatim spust do markirane staze i nazad u kamp i druga, odlazak u levo na takozvani slovenački silaz, abzajl, siparom do šume i markiranom stazom nazad u kamp.

Silaz u desno nam je poznat, ali bi nam do njega trebalo sigurno sat i po vremena, a verovatno i više hodanja grebenom da bismo uopšte stigli na mesto gde počinje abzajl. Kad se spustimo abzajlom potrebno je sigurno još minimum dva sata da se spustimo do kampa po jako nezgodnom terenu, a obzirom da pada mrak taj scenario bismo voleli da izbegnemo. 

Zar ovome još nije kraj?

Sa slovenačkim silazom nas je upoznao Igor Milošev, rekao da je sada uređen (izboltovan), a obzirom da je bliži, nakon njega je teren lakši, a spust kroz šumu do kampa brži odlučujemo se za tu opciju. Pozivamo Igora i strpljivo nam objašnjava sve detalje. Od kraja ferate, odnosno izlaza iz našeg smera poterbno je ići u levo, grebenom otprilike 45 minuta do sat vremena. Markirana staza ne postoji, ali je važno ne otići previše visoko te ići sa vrha na vrh, ali ne sići ni previše nisko jer staza može da nas zavede i odemo u pogrešnom pravcu. Na nekim mestima moguće je videti staru, izbledelu markaciju. Početak slovenačkog silaza je očigledna, simetrična travnata vrtača na rubu stene koja gledajući na dole prelazi u levak. Spustiti se travom nekoliko metara, a potom ćete naići na dva bolta koja nisu spojena. Tu počinje prvi abzajl. On je kratak, a njime se spušta na veliki sipar koji se nalazi u sred stene. Kad smo došli do sipara pao je mrak i morali smo da upalimo lampe. To nas nije pokolebalo i odlučno smo nastavili dalje. Siparom do kraja, a na samom dnu je potrebno biti pažljiv jer upravo tu, sa leve strane, na travnatoj polici počinje naredni abzajl. Tu je poterbno ići blago u desno i preći preko mosta, koji prave velika rupa i stena. Kad se završi abzajl dolazi se na sipar kojim se ne treba spuštati, već ga prečiti do naredne stene. Odatle kreće jedan isprani, glatki deo stene preko kog je prešlo mnogo vode i nemoguće je otpenjati ga. Tu počinje naredni i poslednji abzajl. Spuštamo se u vrh velikog sipara, kojim nastavljamo do ulaska u šumu. Tek kad smo završili abzajl, nakon 9 sati aktivnog penjanja došlo je vreme za ručak. Nakon kratkog odmora i okrepe, kao da nas je neko na kratko priključio na punjač i dopunio, malo manje umorni nego pre par trenutaka, nastavljamo dalje.

Na prelasku iz sipara u šumu na jednom velikom, lako uočljivom kamenu stoji markacija sa natpisom "Jezero" i tu stazu treba pratiti do kampa. Staza je dobro markirana, teren je lagan. 

U kampu nas, pored velike logorske vatre, čekaju draga lica. Tu su naš domaćin Aco koji se i ovog puta pobrinuo da ne budemo gladni te doneo ukusan roštilj i druga naveza koja je stigla pre nas, Džoni i Dule. Njih dvojica su, nakon odustajanja od prvobitno zamišljene prvenstvene linije popeli smer Super G. Mudrost je na vreme se povući i zbog toga im svaka čast. 

Uz vatru, iscrpljeni i zadovoljni sabiramo utiske iz smera , te ponovo detaljno prolazimo kroz svaki cug. Smer smo popeli  slobodno i ocenjujemo ga sa VII+/VI/ III, 290m. Subjetivni osećaj: vrlo teško. 

Uprkos mojoj (trenutnoj) nesposobnosti da podelim vođstvo sa Milošem, te činjenice da je ovo jedan od retkih smerova koji sam u potpunosti popela kao druga u navezi ipak sam zadovoljna. Sreća je prepoznati ozbiljnost situacije i reagovati u skladu sa njom. Naveza funksioniše sa minimum dva člana tima i uvek se mora posmatrati i ponašati kao zajednica dve različite individue. Samo i jedino poštujuće želje, mogućnosti, motivaciju i inspiraciju svih članova može biti uspešna, ne samo u pogledu krajnjeg rezultata (popet smer), već i u načinu stizanja do istog (lični osećaj zadovoljstva).  

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije. 

Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor, Slemenova špica, kao i za različite alpinističke smerove. 

Smestili smo se u Erjavčevu kuću koja nam je bila baza narednih nekoliko dana. Obzirom da se put do odredišta odužio zbog velikih gužvi na putu stižemo umorni i nedovoljno spremni za planirano sutrašnje penjanje. 

Dan smo međutim iskoristili da pronađemo i vidimo severnu stenu Velike Mojstrovke u kojoj želimo da penjemo. Stena je visine od 300 do 600 metara, a preporuku za smerove dobili smo od iskusnog slovenačkog alpiniste Mihe Zupana (AO Tržič). On je puno penjao i istraživao severne stene Mojstrovke (Male, Velike i Zadnje) pa zatim napisao vodič koji je izašao 2019. godine. Vodič možete pogledati OVDE. 

Stena nudi različite mogućnosti za penjanje sa preko 30 alpinističkih smerova svih težina, ocene od III+ do nekih smerova za koje ocena glasi "verovatno teško". Mi smo odlučili da penjemo smer Steber revežev, V-/IV+, 500m. 

Pristup smeru je planinarskom stazom koja počinje na Vršiču i ide ka vrhu Slemenova špica, ka dolini Tamar. Laganom i lepo uređenom planinarskom stazom se ide oko 1 sat, a potom se na sedlu, gde se razdvajaju putevi za vrh Slemenova špica i dolinu Tamar, skreće levo očiglednom stazom ka stenama. Ići oko 10ak min neoznačenom, ali dobro vidljivom stazom do ulaska u deo koji se naziva Gamsove riže. Ulazak u Gamsove riže je označen malom crvenom tačkom na steni i tu je početak famoznog PP (prosto plezanje). Prečenje stene je na mestima izloženo penjanje ocene do III-. U ovom delu smo se efikasno kretali i stigli ispod smera za oko 50 minuta. Pristup nije težak, ali je neophodno biti izrazito pažljiv obzirom da se solira. 

Posmatranje i traženje linije smera

Ulazimo u smer oko 8 sati ujutru i uprkos tome što je dan sunčan i vedar temperatura nije viša, po mojoj slobodnoj proceni od 5 stepeni. Za mene je to prilično hladno, a nakon prve dužine zanimljivog vlažnog kamina osećaj hladnoće se pojačava. Stena je čvrsta, a početni detalji su lepi. Utisak kvari činjenica da su mi prsti konstatno hladni, te zbog toga verovatno jače nego neophodno stiskam.

 

Miloš na ulazu u smer

Smer važi za orijentacijski izuzetno zahtevan pa nam to povremeno oduzima više vremena nego što smo planirali. Opis i skica se ne slažu u potpunosti, ali uspešno pratimo liniju smera. 

U steni

Tek posle par minuta na štandu, nakon nedodirivanja stene prsti mi se zgreju, kakva milina. Čim krenem da penjem poznati osećaj hladnih prstiju se vraća. Telo mi je takođe ukočeno i ne uspevam u potpunosti da uživam u penjanju. Iz cuga u cug ne gubim nadu da će temperatura porasti, a ja uspeti da se bolje prilagodim. Penjanje je zanimljivo, stena je uglavnom čvrsta i sve teče bez problema do prečke u desno. Preči se podno velikog izrazitog kamina (Kaminska smer) na steber desno. Prečka je kratka i penjački nije teška, ali je izuzetno krušljiva i nezgodna. U njoj postoje stari klinovi i pored toga teško je staviti još neko međuosiguranje. Oboje smo se kretali sporo i oprezno. Nakon prečke sunce nas je konačno malo ogrejalo i ostalo nam je još 5 dužina do izlaska iz smera. Poslednje dužine su zaista pravo uživanje. Penjanje je konstanto, zanimljivo ali se još uvek nisam dovoljno ugrejela. Imam osećaj da mi se zima  rano ujutru uvukla u kosti i da ne izlazi. Miloš se dobro snalazi, kada se nakon prva dva cuga zagrejao više nije osećao hladnoću. 

Na vrhu smo se kratko fotografisali, a zatim  krenuli grebenom ka Maloj Mojstrovci. Staza grebenom nije označena, ali je jasno vidljiva i ima dosta kamenih čovečuljaka. 

Na grebenu Mojstrovke

U nekom momentu uključuje se na planinarsku stazu koja sa Male Mojstrovke vodi na Vršič. Trebalo nam je oko sat vremena do Vršiča.

Sutradan planiramo dan odmora. Okruženje je fanstastično, prvu jutarnju kafu ispijamo na terasi sa pogledom na Prisojnik, a potom odlazimo do obližnjeg jezera Jasna. Radni je dan i gužva nije velika, sve je neuobičajeno mirno, a od prizora zastaje dah. Planinski vrhovi i venci koji se kupaju u prozirnoj jezerskoj vodi. Lepota nas očarava i nekoliko sati ne uspevamo da se odvojimo od ovog nestvarnog mesta. U glavi sabiram utiske od juče i pored toga što me je niska temperatura značajno omela u funkcionisanju sve je išlo kako treba.

Uveče nam se javljaju prijatelji iz Varaždina koji su došli da održe poslednji vikend alpinsitičke škole. Lepo je videti prijateljska nasmejana lica, Mario i Ivan su uvek raspoloženi za razgovor. Pravo je bogatstvo imati ljude sličnih interesovanja na različitim mestima kugle zemaljske i nema tog materijalnog dobra koje može zameniti sve ono nevidljivo što nas spaja. Nakon mog kukanja o smrzavanju predlažu penjanje na južnim stenama, koje nisu toliko atraktivne ni čvrste kao ove severno orijentisane. Tamo su vredni i dobri smerovi većih težina (iznad VI+), ali obzirom da u glavi nisam dobro pripremljena za nešto teško odlučujemo da naše putovanje nastavimo u drugom smeru.

Nakon prijatnog i kratkog sretanja sa porodicom Pečjak u hotelu Špik upućujemo se na dugo željenu destinaciju. Sa Pečjacima smo razmenili uspomene, planove i očekivanja te nadu za skoro zajedničko druženje i penjanje. 

Život te nauči da se povremeno želje i mogućnosti razmimoilaze.U tim situacijama prilagodljivost je imperativ  srećnog bivstvovanja pa je tako bilo i ovaj put. Bikovo nas zove duže vreme, a mi smo konačno krenuli ka njemu. 

U Splitu nas je sačekao prijatelj Ivan Lovirnović, smestio nas, a potom poveo na najbolju picu sa morskim plodovima ikad! Nedelja je bila rezervisana za zajedničko penjanje na Biokovu. Biokovo je druga po veličini planina u Hrvatskoj, nalazi se na obali Jadranskog mora, iznad Makarske i prilično je gola i stenovita. To je prava penjačka meka sa preko 200 tradicionalnih i opremljenih smerova sa više dužina i stenama visine od 50 do čak 600m. Većina stene je južno orijentisana pa su topli letnji meseci svakako za izbegavanje. Informacije o smerovima na Biokovu možete pronaći na sajtu Plave gore.

Na veliku radost sa nama je na penjanje krenuo i Davor Mrsić te smo se svi zajedno uputili do pod 300m visoku stenu Velikog Borovca. Kako je ovo Dalmacija i nema potrebe preterano raniti, već je u pristupu temperatura bila visoka i za oko sat i po vremena hoda uzbrdo dobro smo se oznojili. Velika je sreća da je ubrzo naišao oblak koji nas je svojski štitio od nemilosti sunčevih zraka. Izmešali smo naveze te smo Davor i ja penjali smer Glava muflona (6c), a Ivan i Miloš Lykopolis (6b).

Penjanje u oblacima, smer Glava muflona

Ivan i Miloš u Lykopolisu

Smerovi su izboltovani, stena je čvrsta, a detalji zanimljivi na pločama sa manjim, u smeru Lykopolis ili većim hvatovima, u našem. Penjanje je bilo zaista uživanje, a mešanje naveza je bio pun pogodak. Obzirom da smo bili blizu i povremeno mogli da vidimo susednu navezu šale su se nizale, a osmesi nisu silazili sa lica. Na vrhu se ponovo sastajemo, pravimo zajedničku fotografiju, a potom planinarskom stazom krećemo u silaz.

Ekipa na vrhu

Nakon dana odmora i opuštenog plivanja na moru krećemo da ispunjavamo davnašnju želju o penjanju smera Stup Solila. Naravno ni dan odmora nije protekao bez penjanja te smo popodne iskoristili da probamo sportske smerove u Omišu, gde nas je poveo naš domaćin Ivan. Stena se nalazi odmah pored puta i ovo penjalište ostavlja mogućnost za onu popularnu penjačku foru sa tzv osiguravanjem iz kola. Da, moguće je. Smerovi su malo izlizani, što je bilo očekivano, ali ne toliko da ometaju penjanje. Verovatno je da su smerovi ocene ispod 6a više izlizani, ali ih ovaj put nismo probali. Tu nam se na druženju i kratkom penjanju pridružila Iris tako da su snage muškaraca i žena bile ravnopravne. Dobro je imati na umu su ovom periodu, iako je temperatura na suncu bila izuzetno visoka, smerovi u hladu su i više nego preporučljivi za penjsnje. Uživali smo u lepim pokretima, opuštenosti sportskih smerova i  dobrom društvu.

 Pristup za Stup Solila kreće iz sela Veliko Brdo, planinarskom stazom sa koje se skreće u jarugu koja vodi direktno do smera. Krajnji deo pristupa, odnosno onaj kojim se dolazi do smera, ima nekoliko varijanti te je potrebno dobro se informisati pre nego što se uputite. Mi smo izabrali da idemo do kraja jaruge, pa potom desno, ali smo se očigledno kasno navezali te tako izgubili dosta vremena. Sve vreme pristup teče, uz soliranje uglavnom lakih deonica do momenta kada nailazimo na teže skokove. Teško je odrediti momenat navezivanja i već smo na početku izgubili vreme dok nismo stigli do mesta odakle počinje skica.

Foto skica i skica smera preuzete su sa sajta  www.plave-gore.com

Detaljna dužina počinje praktično odmah, a mi smo se već dobro zagrejali. Nakon 10ak metara zanimljivog penjanja zajede dolazi se do detalja gde, preko ploča treba preći trbuh, a potom nastaviti penjanje blago u levo. Ovde postoji puno starih klinova koji su blizu jedan drugog, stena je čvrsta, a meni se detalj učinio teži od VI iako ga je Miloš bez ikakvih problema prešao. Meni je trebalo da više  podignem noge, postavim ih na trenje, držim se za krimpove i dooobro se protegnem do sledećeg lošeg hvata, podignem nogu kod kuka, ustanem na nju i nastavim dalje bez problema. Treba uzeti u obzir to da sam ja niska (158cm) te da je za druge ljude ovaj detalj verovatno drugačiji, ali u kojoj meri ne mogu da pretpostavim. Penjanje nastavlja fantastičnim eksponiranim detaljima, potom delom hodanja, jedne lakše dužine a onda sledi zanimljiva prečka u levo po dobrim hvatovima i sa gazovima na trenje. Fantazija. Kako su drugi doživeli ovaj smer, kao i ostale korisne informacije pročitajte OVDE, ovde ili Ovde. 

Eksponirani detalji u Stupu Solila

Još eksponiranih detalja iz smera

Od izlaska iz smera treba nastaviti još malo pravo, a potom prečiti u desno gde se uključuje na planinarsku stazu. Silaz je trajao sve ukupno oko 2h po nezgodnom terenu. Važno je da znate da je Biokovo vrlo ozbiljna planina. More obično povezujemo sa laganom, opuštenom atmosferom ali rekla bih da je ovo sve, samo ne to. Temperature na proleće i u jesen znaju biti izuzetno visoke pa je to faktor koji dodatno otežava penjanje, ponekad duva bura, dešavaju se promene vremena koje donose iznenadne oblake i kišu te nas blizina mora nikako ne sme zavarati. Penjanje jeste fenomenalno, čvrsta stena, eksponirani detalji sa pogledom na plavo prostranstvo ali i ozbiljno.

Nakon opisivanja penjačkih doživljaja sa ovog putovanja naslov se nametnuo kao logičan i neizbežan. Hladno penjanje na severnim stenama Slovenije, a potom penjanje na južnim stenama Biokova se definitivno nalaze na potpuno različitim stranama iste medalje. Izvukli smo najbolje iz obe. 

Fotke su delo Miloša, Ivana, Davora i moje. Beskrajno hvala prijateljima iz Splita za gostroprimstvo i lepo druženje, zajedno osvajamo beskorisni prostor vertikala i planina.  

Kamniški smer, Izgorela gruda

 Posle svakog vrednog i zahtevnog uspona teško je sabrati utiske. Odlazak na Prenj i penjanje u steni Izgorele grude postao je svojevrsni ritual za našu navezu, obzirom da svake godine odlazimo tamo minimum jednom. Posebna su osećanja prisutna kada se odlazi na ovako, u svakom pogledu, jedinstveno mesto. Malo straha, uzbuđenja i radosti uz puno vere da će sve proteći onako kako treba u steni koju nazivaju bosanski El Capiten.

Ovog puta, odlazak na Prenj  dobio je još jednu dimenziju, a to je otkrivanje lepote i veličanstvenosti  nekolicini hrabrih alpinista iz Srbije. Sa nama su na put krenuli Nikola Đurić, treći penjač u našoj navezi i odvojena naveza Vlado i Marija Pajić. 

Vlado i Marija penjali su pravi klasik, idealan za upoznavanje stene i terena, Bosanski smer. Mi smo se odlučili za Kamniški smer, prvenstveno popet 1982. godine od strane slovenačkih alpinista Bojan Pollak i Marijan Kaker, nakon čak dva pokušaja penjanja smera. Iste godine prvo ponavljanje smera izveli su bosanski alpinisti Dragan Ilić i Boris Kovačević, a 7 godina kasnije drugo ponavljanje smera, ujedno i prvo zimsko ponavljanje uradili su  hrvatski alpinisti Stipe Božić i Edo Retelj. O popularnosti i značaju stene govori činjenica da su alpinisti svih okolnih država upravo tu vršili značajne uspone koji su vredni divljenja, bili tad i ostali do današnjeg dana. Smer je ocenjen V-VI, A1, A2 / III, a visina stene je 500m. Uspon je opisan kao tehnički i kondiciono zahtevan, ali bez orijentacijskih problema. Opis smera pronašli smo u knjizi "Velike stijene u planinama BiH", autora Slobodan Žalica i Petar Hilčišin izdatoj 2012. godine, izdavač je Planinarski savez Bosne i Hercegovine. U ovom planinarsko-penjačkom vodiču mogu se pronaći informacije o stenama Cetine, Izgorele grude (Prenj), Velikog kuka i Mezića stenama (Čvrsnica).

Vrlo precizan i tačan šematski prikaz smera uradio je jedan od prvih penjača, Bojan Pollak, a foto skicu smera sa originalnom i Zgrešnom varijantom dobili smo od Tombe. 

Crvena linija- Kamniška smer, crna- Zgrešna varijanta, autor Admir Andelić- Tomba

Pored opisa i skice imali smo informacije novijeg datuma od Tombe, koji je sa Aldinom popeo smer i uradio prvenstvenu varijantu (nazvali su je Zgrešna varijanta) pre tri godine. Smer su ponovili tehnički, ali nam je Tomba skrenuo pažnju da je slobodno penjanje apsolutno moguće. To nas je inspirisalo da upravo to i pokušamo. Ovo je prvi smer u koji ulazim, a da ne znam da ga je neko slobodno popeo. Moram priznati da nisam znala šta da očekujem pa je zbog toga strah bio prisutan, kao i velika želja da savladamo prvenstveno sebe, a onda i smer. Činjenica da ćemo ga penjati sa Nikolom, koji je iskusan i odličan penjač mi uliva poverenje i malo olakšava muku jer mi je sve vreme u glavi parola da smo zajedno jači. Pravimo taktiku vođstva i  sa prvim svitanjem ulazimo u smer. 

Prvi deo smera nam je dobro poznat, obzirom da deli nekoliko početnih cugova sa Dijagonalnim koji smo penjali prošle godine. Penjanje nije teško (do IV+), ali je teren nezgodan, pun trave i sipara. Ipak, brzo dolazimo do dela gde se smerovi razdvajaju. Do težina Kamniškog smera stiže se preko izrazitog žljeba koji vodi desno gore, a nakon toga udesno do nagnutog drveća. Kod nagnutog drveća, na jednom pravom, moguće je napraviti štand, a zatim je potrebno ići pravo gore do bora i po neizrazitom žljebu do gredine nad kojom je vertikalna stena. Tu počinju težine koje ne popuštaju do izlaska iz smera. 

Na ulazu u težine

Žljebom nastaviti pravo gore 10ak metara do police pod previsom. Po polici treba ići u desno do pondožja širokog kamina. Potrebno je penjati pločastim terenom levo od desnog kamina. U opisu stoji da treba penjati kamin, međutim stari klinovi se nalaze na levoj ploči. Pokreti su lepi, stena je čvrsta i penjanje je pravo uživanje. Nakon prolaska kamina, odnosno izlaska iz ploča, potrebno je ići levo do police sa klekama. Tu napraviti štand, a onda počinje prvi tehnički detalj. Sa štanda dva, tri metra u levo pa se popeti na kosu policu sa puno sipara i njom u desno do pod trbuh. Pravo preko trbuha (malog plafona), gde se nalazi jedan stari klin, a mi smo dodali još jedan siguran, malo na desno u čvrsti žljeb. Detalj prelaska preko trbuha je težak i nazgodan (oko VII) jer ima nekoliko krušljivih blokova, a noge je potrebno podići visoko. 

Miloš nakon prvog tehničkog detalja

Težina se nastavlja ulaskom u žljeb gde je potrebno preko čvrstih ploča i sloperastih hvatova penjati pravo na gore. Mesta za međuosiguranja su solidna, ali su oslonci za noge nezgodni jer se non stop gazi trenje. Kad se više ne može nastaviti gore, potrebno je preći iz desnog u levi žljeb. Napraviti štand u podnožju levog žljeba. Tu je travnata polica sa plitkom rupom u steni. 

Na ovom štandu napravili smo zamenu vođstva, te nakon Miloša dalje nastavlja Džoni. Sve vreme smo fokusirani, penjanje ne ostavlja mesta za opuštanje. Levi žljeb nudi lepo, čvrsto i srednje teško penjanje (V+/VI). Nakon žljeba potrebno je ići desno na neizrazito rame. Tu napraviti još jedan štand, a potom neizrazitim žljebom gore i sve vreme blago u levo. Ovaj cug je bio najstresniji do sad, teško penjanje na krušljivoj steni. 

Džoni u vođstvu najstresnijeg cuga

Džoni sigurno vodi uz dobra međuosiguranja. Teško mi je da opišem stil penjanja, sve vreme se prelazi preko trbuha, a težina je konstantna (oko VII-/VII). Naizgled penjanje deluje jednostavno, ali kad kreneš na gore shvatiš da uopšte nije tako. Kretanje mora biti oprezno i odmereno, a opet dovoljno agresivno da se stena uspešno savlada. Tu nema mesta za mnogo premišljanja, jer se tako samo gubi vreme. Stvar je jednostavno komplikovana, idi ili nemoj. Lako je reći, ali ne baš tako lako primeniti. 

Nakon ove dužine sledi prečnica u levo do pod previsnu zajedu kojom pravo na gore do štanda (2 klina). Nakon toga penjanje nastavlja žljebom/pukotinom (1 klin).

Džoni na ulasku u previsnu zajedu

Pukotinom desetak metara naviše, te desno na policu, pa opet nekoliko metara pločama gore (2 klina) te nazad u pukotinu do njenog kraja i  travnate police levo pod kaminom i pločama.

Pločama levo od kamina, gde se nalaze stari klinovi, pa potom na vrhu ploča desno neizrazitom policom, iza ugla pod ploče. Tu napraviti štand, jer je lomljenje užeta veliko, a detalj na ploči tek sledi. 

Ploča je sa sitnim hvatovima, ali sa nekoliko dobrih postavki malih čokova. Ponovo se gazi trenje i nakon svih teških cugova ovo je pravi izazov popeti. Sada sam ja preuzela vođstvo, pa uz malo razgovora sa samom sobom uspevam slobodno da prođem sve detalje i ponovo uđem u kamin. U ovom cugu postoje dva stara klina. Penjanje u kaminu je vrlo zanimljivo, ne preterano teško (V), sa čvrstim hvatovima. Zapravo se penje leva ploča i međuosiguranja su solidna. Nakon izlaska iz kamina napraviti štand na polici pa potom kroz kamin policom do pod žljeb sa čije su desne strane ploče. 

Pretposlednji cug smera, poslednji cug težina

Ovaj cug penjati po žljebu i pločama kombinovano do vrha, pa potom malo prečiti u desno.

Težine traju do samog kraja. Poslednji cug vodi krušljivim razuđenim pločastim terenom sa travom i po nekom klekom. Ovde treba biti naročito oprezan, a poželjno je da prvi penjač ne bude direktno iznad druga dva, potencijalni odroni kamena su izvesni, što zbog subjektivnih, ali i objektivnih faktora. 

Na vrhu se upisujemo u knjigu posetilaca i umorni krećemo u potragu za bivakom. 

Zadovoljni i umorni, u povratku sa vrha Izgorele grude

Penjanje nam je oduzelo dosta energije, ostali smo sa malo vode, pa obzirom da ubrzo pada mrak odlučujemo se da napravimo bivak na vrhu. Našli smo zaklonjeno mesto i prikupili drva za vatru. Zadovoljni smo što smo uspešno popeli smer, ali svesni da uspon još uvek nije u potpunosti završen. Biće kada se spustimo do polazne tačke. 

Noć je protekla mirno, nakon malo razgovora brzo smo utonuli u san, nije bilo puno mesta za razmišljanje. Sutra smo sa svitanjem krenuli u spust. Dobro poznata staza koja vodi silaznom jarugom, klekama i abzajlima do podnožja stene.

U bivaku radosno razmenjujemo utiske sa Vladom i Marijom koji su oduševljeni stenom i penjanjem. Svaka im čast na hrabrosti da probaju nešto novo, volji i želji, motivaciji i vremenu koje su uložili u treninge i pripreme. Retke su naveze koje stalno napreduju, a oni to zaista jesu. 

Nakon razmišljanja i sabiranja utiska moram da izrazim svoje neslaganje sa prvim penjačima u pogledu činjenice da smer nije orijentacijski zahtevan. Smer prati sistem kamina i žljebova, pretpostavljam da je to najlakši put u tom delu stene, ali je potrebno biti vrlo pažljiv prilikom praćenja originalne linije smera. Na mnogo mesta ima prelazaka iz leva u desno i obrnuto, pa ako brzeljamo, te ne pratimo pažljivo skicu i opis vrlo lako se može desiti da odemo van smera, bez mogućnosti kasnijeg povratka.

Smer jeste tehnički i kondiciono zahtevan, te je penjanje u trojnoj navezi bio pun pogodak. U svakom momentu neko je bio svež da vodi, pa je teret raspoređen na sve članove naveze. Lepa linija, konstantno i teško penjanje sa dovoljno stresnih dužina. Mislim da mi je najteže od svega bilo to što nismo znali šta da očekujemo. Ali to je čar i usud tradicionalnog penjanja i alpinizma.

Kada smo evaluirali uspon svi smo se složili u jednom, bilo nam je teško, a ocenjivanje je vrlo subjektivna i od situacije zavisna varijabla. Ipak, nekako smo se našli oko ocene VII, kojom smo ocenili sve deonice koji su prvi penjači penjali tehnički i ocenili VI A2. Deonice koje su penjali slobodno danas nose ocenu od VI do VI+. 

Sjajan uspon koji nam je doneo novo penjačko iskustvo i otvorio novo poglavlje penjanja sa puno mogućnosti za dalji razvoj. 

P.S. Fotke su delo svih članova naveze, Nikole, Miloša  i mene.

Nebeska vrata

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna.

Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.) 

Foto skica smera, autor Miloš Milanović

Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je gusto obrasla i teren je nezgodan.

Ulaz u smer je nekad verovtno bio niže, ali je sada početni deo grebena potpuno zarastao i nepenjiv je, tako da smo u smer ušli upravo u visini prvog klina. Nakon dve lakše grebenske dužine stiže se do težina. Štand pre ulaska u težine moguće je napraviti na velikom stenovitom rogu. 

Pre nego što pređem na ključni deo smera, vraćam se na početak da objasnim svoja osećanja tuge i zabrinutosti. Toliko lepa linija, a tako zapuštena! Prava šteta je zapostaviti penjalište ovakvog potencijala. Zbog zanemarivanja i neposećenosti Sićevo verovatno više nije isto kao što je bilo pre 15 godina, a kamoli duplo više. Verujem da će zbog nekorišćenja ovo penjalište biti neupotrebljivo, a vremenom će i potpuno nestati. Rupe (hvatovi) u smeru su u potpunosti isupnjeni travom, zemljom i praktično nemogući za korišćenje. Zamislite ravnu ploču bez gazova i hvatova, ali sa busenima trave, pa da biste nešto uhvatili morate prvo da iščupate svu travu. To crpi energiju i tera vas na razmišljanje. Zašto je tako i da li je tako moralo biti? Možda prolaznost godina neminovno dovodi do izmene smera do neprepoznatljivosti, a možda bi sve bilo drugačije da svake godine tu prođe nekoliko naveza. Odgovor nikada nećemo saznati i bilo kako bilo, mi nastavljamo dalje. Nakon drugog štanda potrebno je penjati par metara na gore, a potom ide prečka u desno preko klina, potom malo levo na gore preko ploča i dobrih hvatova do klina i desno u zajedu. Kada je Miloš očistio sve rupe u prečki, penjanje je dobilo potpuno drugu dimenziju, prelepi pokereti i pravo uživanje.  

Miloš u prečki

Sa naše desne strane pruža se nestvaran pogled na ogromni i impozantni amfiteatar. Sićevačka klisura je veličanstvena u svakom pogledu. Svuda oko nas su stene, teško pristupačne i izazovne. Poseban je osećaj shvatiti svu moć i silu prirode, a ljudsku nemoć u surovo lepom okruženju gde povremeno gostujemo.

Pogled na amfiteatar

Zajedom se ide gore do previsa i preko njega levo na štand gde se nalazi stari klin. U zajedi nije ništa bolja situacija. Pukotine su zarasle, ima puno drveća koje je nezgodno zaobići i to znatno otežava penjanje. Od početka prečke, naredne tri dužine su konstantno teške, obrasle i nezgodne. 

Pogled na obraslu pukotinu

Teško mi je da ovo objektivno ocenim, jer baš na mestima gde se čine najbolji hvatovi i gazovi je trava i nemoguće je popeti detalj na zamišljeni način. Ipak, rekla bih da težina ne pada ispod ocene VI. Glavni problem u penjanju tradicionalnih smerova nije toliko težina penjanja, više je to (ne)mogućnost postavljanja međiosiguranja. Koliko god penjanje teško bilo, ako je sigurno to nije veliki problem za prepenjati; dok sa druge strane ako je nešto ispod naših mogućnosti, nebezebedno i sa krtom stenom psihički je puno teže. Ako je nešto teško za penjanje i bez sigurnih mogućnosti za postavku međuosiguranja pravo je umeće penjati takve delove. Za to je potrebno puno smirenosti, hrabrosti, vere, penjačke sposobnosti i po malo ludosti.

Od štanda sa starim klinom potrebno je ići malo desno u pukotinu i njome do kraja, na policu do zaglavljenog kamena. Ne treba potceniti težine u pukotini.

U pukotini

 Odatle malo penjati na gore sa leve strane stebera do police. U steberu su ostala dva klina. Sa police u travnati žljeb i njime na greben, te lakim terenom do kraja. Travnati žljeb je, bolje rečeno, šumoviti žljeb sa puno trnja, jednom velikom, bodljikavom ružom i zaraslim siparom koji se kotrlja ispod nogu. Zbog velike vrućine i borbe da napredujemo ovaj poslednji deo nas je umorio i smorio. Sa poslednje police moguće je napraviti varijantu smera, 5-6 metara pravo gore (težak, čvrst deo bez mogućnosti postavke međuosiguranja) i potom izlazak na grebenski lakši teren. Mi smo pratili put prvih penjača, ali iz sadašnje perspektive čini mi se da da bi varijanta pravo gore bila teža, ali bolja opcija. 

Kada se izađe iz žljeba lakšim terenom nastaviti do vrha stene, a potom za silaz pratiti izohipsu na desno, potom dole, starom vojnom stazom ponovo do pruge. Na toj stazi postoje i određene sajle, ali obzirom da smo se mi spuštali sa druge strane nemam detaljniji opis iste.

Mi smo za silaz koristili jarugu sa leve strane, kojom smo se jedno vreme peške spuštali, a potom smo uz 4 kratka abzajla sa drveća, ponovo došli na ravniji deo. Na prugu smo izbili 10ak metara dalje od polazne tačke, a potom se istim putem kao u dolasku, vratili do kola.

U tradicionalnom penjanju i alpinizmu uspon se može posmatrati kroz sledeće celine: pristup, penjanje smera i silaz. Svaki je specifičan i izuzetno važan aspekt, a prave informacije su dragocene, naročito ako se usponi vrše u područjima koja su nova ili gde iz bilo kog razloga stvari nisu očigledne. Jesu istraživanje, spoznaja i saznavanje sastavni deo tradicionalnog penjanja i to je ono što daje čar, ali prave informacije uz naše proživljeno iskustvo olakšavaju sledećim penjačima u onome gde bi bespotrebno gubili energiju i vreme. Zbog toga je važno pamtiti bitne detalje i nesebično ih preneti ostalima, jer opisi poput "tu malo gore, pa u nekom momentu levo" ne znače ništa. Gde je taj momenat i po čemu je prepoznatljiv, kao i šta će se desiti ako skretanje u levo ne uočimo bitne su stvari. Tražite prave informacije i dajte prave informacije koje će služiti svrsi, jer ćete u suprotnom bespotrebno lutati kao ovce u magli. 

Nakon našeg penjanja smer je pristupačniji, ključna mesta su čista, ostavili smo nekoliko klinova i nadam se da su ove informacije dovoljne da sledeći penjači ne gube vreme tamo gde smo mi. 

Lepote prirode

Zaboravljeni smerovi Gornjačke klisure

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu. 

Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u različitim situacijama.

Bez obzira na sve, penjanje u Gornjaku uvek u meni budi posebna osećanja, zbog dobre energije koja tu vlada i činjenice da nisam popela sve smerove Alekse Srdanova. Ovaj put odlučujemo se da penjemo u steni ispod grada na Ježevcu, koja se nalazi iznad ribnjaka i to jedan od smerova koji je prvenstveno popet 2014.godine, ujka Mikijev (prvi penjači - Aleksa Srdanov, Milovan Janković, Ana Stojanović).

Ovo je još jedan iz edicije zaboravljenih smerova Gornjačke klisure, kako smo ih nazvali kasnije razmišljajući o mnogim smerovima čiji smo, nakon dugo godina posle prvog penjanja, bili prvi ponavljači (Za Anin rođendan, Anin stub, Mikijev stub, No- Mi, Jovanin smer, Tajni prolaz). Zašto je to tako ostaje nepoznanica, a o razlozima možemo samo nagađati. 

Stena ispod grada na Ježevcu, foto AO Vukan

Spisak smerova preuzet je sa FB stranice Alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca. 

1- Za Anin rođendan, V+ (100m)

2 – Divlja kruška, IV (110m)

3– U spomen na Nenada Lazarevića, V- (110m)

4– Ujka Mikijeva, VI,V+ (120m)

5– Mali Ježevački brid, III (70m)

6– Borisov tornjić, III, IV (90m)

7– Borisova prečnica, V+ (80m)

8 – Rajkovo grebenče III (85m)

9– Otrežnjenje VI (100m) Strelicom je označen spust.

Ulaz u ujka Mikjev smer je položeni žljeb kamin koji se nalazi nekoliko metara desno od grebena koji je ulaz za smer "U spomen na Nenada Lazarevića". Već sam ulaz u smer je zarastao u gusto rastinje,a deo pre prvog većeg drveta je zatrpan sitnim granama zbog kojih se za stenu uopšte ne može uhvatiti.

Ulazak u smer

 Prolaz kroz drvo je bio izazovan i naporan jer je teren na koji izlazite takođe u rastinju. Detalj prvog cuga, pukotina i prečenje u levo iz iste je takođe zarastao u nekoliko travnatih žbunova. Težina je oko V+/VI-, mesta za međuosiguranja su solidna. 

Prvi štand je na polici i to je tačka spajanja sa prethodno pomenutim smerom, "U spomen na Nenada Lazarevića". Odatle je potrebno prečiti u desno do izrazitog žljeba. U podnožju žljeba napraviti štand radi sprečavanja lomljenja užeta. 

Ulazak u žljeb

Žljeb je potpuno obrastao rastinjem, koje nam služi za međusosiguranja, a penjanje nije teško, III.  Naredni štand je na polici odakle postoje dve varijante izlaska iz smera, jedna je prečka policom u levo i potom na vrh stene (prvi penjači su tuda išli), a druga je pravo gore, preko trbuha čvrstom stenom do izlaska na vršni lakši teren, za koju smo se mi odlučili. Poslednji cug je zaista lepo penjanje po čvrstoj steni bez mnogo mogućnosti za postavke međuosiguranja. Penjanje nije teško, okvirna ocena  je V+. Zbog kompaktnosti stene, kao i lepote pokreta ceo cug je pravo uživanje.

Treći cug

Crvena- foto skica prvih penjača, plavo- varijanta izlaza prvih ponavljača smera

Autor originalne foto skice smera je Aleksa Srdanov, AO Vukan (fotka je delo Bojana Trailovića) dok sam ja ucrtala plavu liniju kuda smo mi izašli. Treba napomenuti da sada stena ima mnogo više rastinja i izgleda znatno drugačije.

Na vrhu smera postavljam štand oko velike kloce i osiguravam Miloša koji je takođe oduševljen poslednjim cugom. Zbog ovog parčeta stene vredelo je probijati se kroz zarasli (većinski) deo smera. Visina smera je oko 90m, dužina 130m, a ocena VI-. 

Brzo se spuštamo jarugom u podnožje i odlazimo da vidimo krajnje levi deo stene sa namerom da popnemo još neki smer. Cela stena je prilično obrasla rastinjem i ne uspevamo da se orijentišemo, te pronađemo smerove. Verovatno da posle prvih penjača, ove smerove niko nije ponovio. Ulazi u smerove su neprepoznatljivi, što zbog perspektive u kojoj se nalazimo (posmatramo stenu iz bliza), što zbog promene izgleda zbog gustog rastinja.

 Pojava rastinja je u proleće uobičajena, ali sigurno ima razlike kada se smerovi penju i kada se ne penju. Svaka naveza koja prođe na svojevrstan način smer očisti, od padajućeg kamenja, smetajućih rastinja itd. Plašim se da će ovim tempom određeni smerovi praktično nestati, tj biće neprepoznatljivi i teško penjivi. Sigurna sam da je ovaj, kao i mnogi drugi smerovi, bio skroz drugačiji kada su ga penjali prvi penjači. 

Umesto zaključka napisaću misao Laze Radivojca, koja će nas sve naterati da se zamislimo: Tradicionalno penjanje i alpinizam su poput klasične muzike, svi znamo  da je to vrhunski domet stvaralaštva, ali je mnogo lakše i popularnije slušati novokomponovanu muziku. 

Prvo skoči pa reci hop

Stene Sićevačke klisure u poslednje vreme retko se posećuju. Većina smerova prvenstveno je popeta 80ih godina prošlog veka, a moguće je da neki do danas i nemaju ponavljanja. Obzirom da se tada verovalo da je maksimalno dostignuće penjanje ocene VI UIAA slobodno, verovatno je (iz našeg iskustva potvrđeno) da većina tadašnjih ocena ne odgovaraju današnjim. Nedovoljno informacija, kao i nepouzdane težine smerova mogući su razlozi loše posećenosti ovog fenomenalnog područja.

Razumljivo je zašto svi želimo da budemo u zoni komfora, ali za napredak je neophodan odlazak u nepoznato. Zbog toga smo se, baš kao i pre dve godine odlučili da prvomajske praznike provedemo u najimpozantnijem penjalištu kod nas. 

Prvi dan se odlučujemo za uspon u steni Oblika. Konsultujući dva vodiča,

•  "Alpinistički vodič- Sićevačka klisura" čiji su autori Dragan Simić i Milan Ljubojević, izdat 1997.
•  "Penjanje u Srbiji" čiji su autori Sana Zulić i Siniša Vujić, izdat 2013. godine

 pokušavali smo da otrkijemo kuda se pristupa steni. Zabranjen je prolaz kroz kamenolom tako da smo morali da tražimo alternativnu varijantu. Vozili smo se neko vreme kroz selo Ostrovica, ali se od gustog rastinja stena sa puta gotovo ne vidi. Zbog toga pozivamo starog sićevačkog vuka Sinišu Zoroju (Nindža) koji nam šalje fotke sa ucrtanim predloženim putevima. Ubrzo nakon toga javlja se i Bojan Trailović koji je ovde penjao prošlog leta te nam daje sveže informacije. Hvala obojici na brzoj reakciji i korisnim informacijama, koje su nam nesumnjivo pomogle da efikasno i brzo pristupimo steni.

Polazna tačka je iz naselja Ostrovica, auto parikrati kod stočne vage, tu se nalazi tabla autobuskog stajališta sa desne strane gde piše Vaga (koordinate 43.318388, 22.122008). Odatle širokim šumskim putem, te na prvom račvanju držati se desnog puta. Važno je napomenuti da ima dosta puteva koji vode samo do obližnjih njiva, uvek je važno držati se glavnog puta koji je logičan. Sledeće bitno skretanje sa glavnog puta je ono  u levo,  na uži put koji je obeležen plastičnim trakama koje su zakačene za drvo. Ovaj put vodi ispod stene i njime se stiže do pojila. Tu je potrebno različito pristupiti steni, u zavisnosti koje smerove penjete. Za smerove krajnje levo, gde smo i mi penjali dobro je nastaviti putem još malo dole, pa se onda kroz gusto rastinje probijati do stene. Za smerove desno (Acin steber) najbolje bi bilo pratiti sipar koji vodi direktno do stene. Trebalo nam je otrpilike 40 minuta do pod smer. Putem se brzo ide, ali probijanje kroz gusto rastinje oduzima mnogo vremena.

Pogled na stenu i smer

Odlučujemo se da penjemo smer zanimljivog naziva "Prvo skoči pa reci hop", koji su prvenstveno penjali Predrag Kostić i Radoslav Milojević 1987.godine. Smer se proteže kosom žutom dijagonalom koja preseca celu stenu sa leva na desno i vrlo je karakteristična (upečatljiva). 

Opremam se da vodim prvi cug koji je ocenjen ocenom IV. Cug se proteže desno od karakteristične pukotine po oborenoj žutoj ploči. Penjanje je zanimljivo, sa sitnim hvatovima i gazovima koji se krune. Stena je čvrsta, a mesta za međusoiguranja su baš retka. 

prvi cug-Prvo skoči pa reci hop

Pre prvog štanda nailazim na detalj i na jedan stari klin. Tu je mali žljeb u kom sam uspela da postavim dobar čok i sigurno krenem napred. Detalj je nezgodan, stena je malo krušljiva, a treba se preko zaraslog dela probiti do rupe u kojoj je štand. Rupa je gusto obrasla i jedva sam se probila do drveta sam  napravila štand. Cug je dug oko 50 metara, a ocena je minum IV+. Kada Miloš nastavlja da vodi sledeću dužinu obaveštava me da je malo iznad mog štanda pronašao dva stara klina i da je tu originalno prvo osiguravalište.

 Drugi cug je penjački zahtevniji i vrlo specifičan. Tokom penjanja telo se postavlja u čudne položaje i sve vreme imate osećaj da vas stena izvodi iz ravnoteže. Detalj drugog cuga je prelazak preko blago previsnog trbuha gde sam morala da pustim obe noge, držim se rukama i potom vratim noge na stenu, izazovno. Pored detalja, ceo cug je konstantno naporan i težak. Mesta za međuosiguranja su solidna, a ovaj cug ocenila bih ocenom VI+. Težina smera (ili jedne dužine) nikako se ne može posmatrati samo kroz težinu samog penjanja. Pri davanju ocene potrebno je uzeti u obzir bezbednosni faktor, odnosno mogućnost postavljanja sigurnih međusoiguranja, eskponiranost smera, krušljivost i sve to što psihološki (a i fizički) čini penjanje lakim ili teškim. 

Miloš u drugom cugu

Drugi štand je u rupi podno zanimljivog previsa. Ponovo je red na mene da vodim, ali obzirom da me je Nindža posavetovao da je cug nezgodan i da je lakše nekom ko je viši, kao i zbog povrede prsta te sumnje u sebe prepuštam vođstvo partneru. Na početku trećeg cuga je nekoliko metara lakšeg penjanja, ali od detalja na više težina je konstantna. Pre detalja, kao i neposredno ispod, ima puno starih klinova što psihički dosta olakšava. Detalj je prelazak preko previsnog trbuha bez ikakvih hvatova. Detalj nismo uspeli slobodno da popnemo, te smo se oboje uhvatili za komplet (A0).

U detalju trećeg cuga

 Jedan veliki kamen koji je najbolji hvat u trbuhu deluje kao da će da se odlomi ako se na njega oslonimo punom težinom. Zid sa desne strane je prilično gladak, a noge se moraju podići visoko. Baš težak detalj, u starom vodiču ocenjen sa VI- A0. Slobodno bi ovo bilo ocenjeno minimum VI+.  Nakon detalja težina ne jenjava, a mesta za međuosiguranja su retka. Miloš je uspeo da zakuca dobar klin otprilike 6 ili 7 metara posle detalja koji je tu i ostao. 

Treći cug završava se na polici odakle je moguće izaći iz smera. Četvrti cug vodi na vrh stene. Potrebno je ići prečkom u levo, a zatim kaminom na gore. 

Rekla bih da je ceo smer visine oko 160m, a težina je VI A0. Ocenjivanje smera je za mene uvek težak zadatak, ali trudim se da budem objektivna. Smer je svakako moguće popeti slobodno, ali mi se u datom trenutku nismo osećali spremno. Silaz je jarugom desno koja je čvrsta i njom se brzo spuštamo blizu smera Acin steber. Verovatno da je to najpenjaniji smer u steni Oblika. Kaminski smer, koji se nalazi desno od našeg je potpuno zarastao i penjanje istog bi bilo vrlo izazovno.

Nakon uspešno popetog smera, ipak ostaje gorak ukus u ustima zbog nemogućnosti da detalj popnemo slobodno. Borim se sa mislima preostali deo dana i pokušavam da racionalizujem ono što se desilo. Ne može uvek biti kako očekujemo i moramo prihvatiti da nismo sposobni za sve što možemo u svakom trenutku. Nindža mi je rekao da zapamtim da uspešno penjanje znači efikasno i bezbedno. Nije nužno da uvek bude onako kako smo očekivali, ali svakako ne treba prestati tome da težimo. 

Sutrašnji dan odmora doneo je prijatno provedeno vreme u hladovini sa prijateljima. Prekosutra se spremamo da posetimo još jednu stenu, Ječavu.

Ječavi se pristupa iz sela Sićevo, do kojeg se dolazi kada se sa glavnog puta za Pirot skrene levo kod Lukoil pumpe. Nakon skretanja nastaviti putem oko 1km do odmorišta sa desne strane. Auto parkirati na odmorištu, pa se potom vratiti nekoliko metara putem do mesta gde glavni put preseca šumski put, sa obe strane. Krenuti putem na gore i pratiti stazu do dela gde skrećete ka steni, zavisno od toga da li pristupate levom ili desnom delu stene. Mi smo se odlučili za penjanje smera Sićevački stup. 

Sićevački klasik od 90ak metara, ocenjem kao V UIAA. Ipak iz moje perspektive, to je jedna solidna V+ u celoj drugoj polovini prvog cuga. 

Koliko god ocenjivanje smerova subjektivno i relativno bilo važno je o tome diskustovati.  Ne zbog nas koji smo smer popeli, jer mi smo uspešno iz stene izašli, već zbog onih koji dolaze i to isto planiraju. Velika je razlika ako piše da je ocena IV-, vi se psihički na to i pripremite, ne očekujete teško penjanje, a onda vas sačeka penjanje konstante težine IV+, a u detalju i V-. Onda se naravno pitate šta je dalje i koliko je teško (a po ocenanama je dosta teže) ako je već na samom početku teže od očekivanog. Sve su to stvari na koje se čovek adaptira i prevaziđe ih, ali ako o njima ništa ne napiše ili kaže kada smer završi onda će i drugi biti u sličnom problemu. Ovo je naročito značajno kada neko želi da napreduje i penje nešto što je blizu granice njegovih mogućnosti. Ako je VI- nešto u čemu se osećamo dovoljno sigurno, a opet je to malo teže od onog što smo do sada penjali, zamislite osećaj kada se iznenada nađete u oceni VI+. Adrenalin pomaže, ako umemo da ga kanališemo, u kriznim situacijama i kao najefikasnije gorivo nas vozi napred. Problem je koliko može da potraje, ali to je već tema fiziologije.

Sićevački stup je smer od dva cuga od kojih je prvi konstantan, a drugi sa jednim zanimljivim detaljem u žljebu. Na ključnim mestima ima starih klinova, a sem toga postavke su solidne. Na prvom štandu su dva sigurna klina od prethodnih penjača ovog smera. Silaz je desnom jarugom, a potom siparom do puta. 

Sićevački stup

Kada smo sišli iz smera sunce je već krenulo nemilosrdno da prži, bilo je oko 11 sati. Sićevo je penjalište koje treba posećivati u rano proleće i kasnu jesen, između nikako.

Dva zanimljiva smera u dve različite stene dala su nam novi uvid u to koliko je impozantno penjalište Sićevačka klisura. Dobili smo ideje za naredne smerove, motivaciju za treninge, a što je još važnije stekli nova iskustva koja možemo preneti ostalima. 

Gornjački ego trip

Zima je bila idealna za turno skijanje i za to smo je iskoristili. Vikendi na Velikom Vranu, Visočici, Prenju, Bjelašnici i Durmitoru brzo su prošli, a mi smo postali bogatiji za nova turno iskustva. Miloš je uspeo da ostvari možda najvredniji lični rezultat usponom i turno spustom sa vrha Lupoglav (2102m) na planini Prenj. Ovo je jedan od vrhova koji se zbog svoje zahtevnosti, nepristupačnosti i surovosti retko pohodi u zimskim uslovima. 

Nakon aktivne zimske sezone puni poleta, a po malo i setni zbog završetka započinjemo predstojeću letnju.

 Ego trip - smer zanimljivog naziva koji su u centralnoj steni Malog Vukana prvenstveno penjali Nikola Dobrijević i Tanja Janković. Smer je ispenjan u avgustu prošle godine i nije mi poznato da ima ponavljanja. Prvi penjači su ga opisali kao izuzetno psihički napornog sa krtom stenom. Linija je zanimljiva i svaka čast autorima što su je uočili i naravno što su smer uspešno popeli.

Smer se nalazi 70ak metara levo od bivaka, a mi smo pristupili tako što smo ispenjali greben Krša, nastavili dalje ka centralnoj steni, a zatim se jarugom spustili do smera. Spust jarugom je pomalo zarastao, ali postoje strelice koje vam pokazuju putanju. Kada se izađe iz jaruge treba ići u levo ka smeru kroz gusto rastinje. Ta deonica je kratka, a pod smerom je lepo mesto za stajanje. 

Sve vreme tokom pristupa smo imali odličan pogled na smer te smo više puta razmatrali liniju uspona.

Levi deo centralne stene Malog Vukana

 Kada sam stala ispod istog moram priznati da mi je izgledalo lako, penjački lako. Ipak, stene je žuto- braon boje i ni malo ne uliva poverenje. Jedna velika ljuska, na početku smera, ozbiljno preti da padne i treba je izbegavati. Prvi cug se proteže blago položenim terenom sa solidnim hvatovima i gazovima do pod veliki plafon. Pre plafona potrebno je prečiti u levo (ključni detalj smer), a zatim ući u zanimljiv procep, pukotinu i njome nastaviti do prvog štanda.

Miloš pred detaljem prvog cuga

U prvom delu prvog cuga moguće je postaviti solidna međuosiguranja. Glavni problem je na ključnom mestu smera. Detalj je prelazak preko trbuha od naslaganog kamenja i ulazak u procep. Miloš je tu proveo dosta vremena razmatrajući opcije. Tradicionalno penjanje i njegove čari. . . stavlja nas u razne situacije, koje ako prevaziđemo uspešno idemo ka ostvarivanju cilja. Strpljenje, snaga, izdržljivost  i hrabrost su pogon koji nas gura napred. Kao i u životu, potrebno je uhvatiti pravu stvar i na nju se osloniti. 

Pred detalj smo ostavili siguran klin koji će mnogo značiti narednim ponavljačima smera. Značio je i nama. Važna stvar je činjenica da je detalj nemoguće popeti sa rancem. Procep je uzak, toliko da čak i oprema na pojasu ometa kretanje. 

Zanimljiv je različit način prelaska istog detalja; u prvom delu, pred ulazak u procep mora se biti maksimalno pažljiv, precizan i odmeren da se ne bi odlomio neki kamen koji ne treba. Pre ulaska u procep i u njemu potrebno je angažovati svu snagu i čvrsto se odupirati od stenu da bi uspešno prošli deonicu. Lepota suprotnosti. 

Nakon žestoke borbe u procepu stiže olakšanje u vidu prvog štanda. Štand se nalazi u steni. sa leve strane velikog kamenog zuba koji je potencijalno nebezbedan. Štand je opremljen klinovima prvih penjača. 

Kratak rezime prvog cuga: na početku zanimljivo penjanje po blago oborenim pločama sa dobrim hvatovima (ocena V), ključan detalj smera sa velikim i klimavim naslaganim kamenjem, prelazak preko trbuha (VI), ulaz u procep i izvlačenje iz istog. Da ključni detalj nije tako krt penjanje ne bi bilo teže od ocene V (eventualno V+). U trenutnim uslovima nudi psihološki naporno penjanje.

Izlazak iz procepa

Pogled na procep sa prvog štanda 

Nakon prvog štanda penjanje se nastavlja prečkom u desno koja nije teška, ali prelazi preko kratke deonice naslanog kamenja.

Prvi štand 

Prečke su uvek posebno izazovne i zanimljive. Nakon 15ak metara prečke pravim štand, jer  dalje smer nastvlja na gore. Od prečke smer nastavlja sistemom ploča, levo i desno u odnosu na smer Prvomajski. Treći cug je lepo penjanje sa čvrstom stenom i zanimljivim pokretima. 

Smer je visine oko 60 metara, ali dužina penjanja je sigurno između 80 i 90 metara. 

Nakon ispenjanog smera stazom smo se vratili do parkinga kod izvora Četiri lule, odakle smo i pošli. 

Topao i produktivan dan u Gornjačkoj klisuri. Lep početak letnje penjačke sezone.