Nebeska vrata

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna.

Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.) 

Foto skica smera, autor Miloš Milanović

Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je gusto obrasla i teren je nezgodan.

Ulaz u smer je nekad verovtno bio niže, ali je sada početni deo grebena potpuno zarastao i nepenjiv je, tako da smo u smer ušli upravo u visini prvog klina. Nakon dve lakše grebenske dužine stiže se do težina. Štand pre ulaska u težine moguće je napraviti na velikom stenovitom rogu. 

Pre nego što pređem na ključni deo smera, vraćam se na početak da objasnim svoja osećanja tuge i zabrinutosti. Toliko lepa linija, a tako zapuštena! Prava šteta je zapostaviti penjalište ovakvog potencijala. Zbog zanemarivanja i neposećenosti Sićevo verovatno više nije isto kao što je bilo pre 15 godina, a kamoli duplo više. Verujem da će zbog nekorišćenja ovo penjalište biti neupotrebljivo, a vremenom će i potpuno nestati. Rupe (hvatovi) u smeru su u potpunosti isupnjeni travom, zemljom i praktično nemogući za korišćenje. Zamislite ravnu ploču bez gazova i hvatova, ali sa busenima trave, pa da biste nešto uhvatili morate prvo da iščupate svu travu. To crpi energiju i tera vas na razmišljanje. Zašto je tako i da li je tako moralo biti? Možda prolaznost godina neminovno dovodi do izmene smera do neprepoznatljivosti, a možda bi sve bilo drugačije da svake godine tu prođe nekoliko naveza. Odgovor nikada nećemo saznati i bilo kako bilo, mi nastavljamo dalje. Nakon drugog štanda potrebno je penjati par metara na gore, a potom ide prečka u desno preko klina, potom malo levo na gore preko ploča i dobrih hvatova do klina i desno u zajedu. Kada je Miloš očistio sve rupe u prečki, penjanje je dobilo potpuno drugu dimenziju, prelepi pokereti i pravo uživanje.  

Miloš u prečki

Sa naše desne strane pruža se nestvaran pogled na ogromni i impozantni amfiteatar. Sićevačka klisura je veličanstvena u svakom pogledu. Svuda oko nas su stene, teško pristupačne i izazovne. Poseban je osećaj shvatiti svu moć i silu prirode, a ljudsku nemoć u surovo lepom okruženju gde povremeno gostujemo.

Pogled na amfiteatar

Zajedom se ide gore do previsa i preko njega levo na štand gde se nalazi stari klin. U zajedi nije ništa bolja situacija. Pukotine su zarasle, ima puno drveća koje je nezgodno zaobići i to znatno otežava penjanje. Od početka prečke, naredne tri dužine su konstantno teške, obrasle i nezgodne. 

Pogled na obraslu pukotinu

Teško mi je da ovo objektivno ocenim, jer baš na mestima gde se čine najbolji hvatovi i gazovi je trava i nemoguće je popeti detalj na zamišljeni način. Ipak, rekla bih da težina ne pada ispod ocene VI. Glavni problem u penjanju tradicionalnih smerova nije toliko težina penjanja, više je to (ne)mogućnost postavljanja međiosiguranja. Koliko god penjanje teško bilo, ako je sigurno to nije veliki problem za prepenjati; dok sa druge strane ako je nešto ispod naših mogućnosti, nebezebedno i sa krtom stenom psihički je puno teže. Ako je nešto teško za penjanje i bez sigurnih mogućnosti za postavku međuosiguranja pravo je umeće penjati takve delove. Za to je potrebno puno smirenosti, hrabrosti, vere, penjačke sposobnosti i po malo ludosti.

Od štanda sa starim klinom potrebno je ići malo desno u pukotinu i njome do kraja, na policu do zaglavljenog kamena. Ne treba potceniti težine u pukotini.

U pukotini

 Odatle malo penjati na gore sa leve strane stebera do police. U steberu su ostala dva klina. Sa police u travnati žljeb i njime na greben, te lakim terenom do kraja. Travnati žljeb je, bolje rečeno, šumoviti žljeb sa puno trnja, jednom velikom, bodljikavom ružom i zaraslim siparom koji se kotrlja ispod nogu. Zbog velike vrućine i borbe da napredujemo ovaj poslednji deo nas je umorio i smorio. Sa poslednje police moguće je napraviti varijantu smera, 5-6 metara pravo gore (težak, čvrst deo bez mogućnosti postavke međuosiguranja) i potom izlazak na grebenski lakši teren. Mi smo pratili put prvih penjača, ali iz sadašnje perspektive čini mi se da da bi varijanta pravo gore bila teža, ali bolja opcija. 

Kada se izađe iz žljeba lakšim terenom nastaviti do vrha stene, a potom za silaz pratiti izohipsu na desno, potom dole, starom vojnom stazom ponovo do pruge. Na toj stazi postoje i određene sajle, ali obzirom da smo se mi spuštali sa druge strane nemam detaljniji opis iste.

Mi smo za silaz koristili jarugu sa leve strane, kojom smo se jedno vreme peške spuštali, a potom smo uz 4 kratka abzajla sa drveća, ponovo došli na ravniji deo. Na prugu smo izbili 10ak metara dalje od polazne tačke, a potom se istim putem kao u dolasku, vratili do kola.

U tradicionalnom penjanju i alpinizmu uspon se može posmatrati kroz sledeće celine: pristup, penjanje smera i silaz. Svaki je specifičan i izuzetno važan aspekt, a prave informacije su dragocene, naročito ako se usponi vrše u područjima koja su nova ili gde iz bilo kog razloga stvari nisu očigledne. Jesu istraživanje, spoznaja i saznavanje sastavni deo tradicionalnog penjanja i to je ono što daje čar, ali prave informacije uz naše proživljeno iskustvo olakšavaju sledećim penjačima u onome gde bi bespotrebno gubili energiju i vreme. Zbog toga je važno pamtiti bitne detalje i nesebično ih preneti ostalima, jer opisi poput "tu malo gore, pa u nekom momentu levo" ne znače ništa. Gde je taj momenat i po čemu je prepoznatljiv, kao i šta će se desiti ako skretanje u levo ne uočimo bitne su stvari. Tražite prave informacije i dajte prave informacije koje će služiti svrsi, jer ćete u suprotnom bespotrebno lutati kao ovce u magli. 

Nakon našeg penjanja smer je pristupačniji, ključna mesta su čista, ostavili smo nekoliko klinova i nadam se da su ove informacije dovoljne da sledeći penjači ne gube vreme tamo gde smo mi. 

Lepote prirode

Zaboravljeni smerovi Gornjačke klisure

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu. 

Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u različitim situacijama.

Bez obzira na sve, penjanje u Gornjaku uvek u meni budi posebna osećanja, zbog dobre energije koja tu vlada i činjenice da nisam popela sve smerove Alekse Srdanova. Ovaj put odlučujemo se da penjemo u steni ispod grada na Ježevcu, koja se nalazi iznad ribnjaka i to jedan od smerova koji je prvenstveno popet 2014.godine, ujka Mikijev (prvi penjači - Aleksa Srdanov, Milovan Janković, Ana Stojanović).

Ovo je još jedan iz edicije zaboravljenih smerova Gornjačke klisure, kako smo ih nazvali kasnije razmišljajući o mnogim smerovima čiji smo, nakon dugo godina posle prvog penjanja, bili prvi ponavljači (Za Anin rođendan, Anin stub, Mikijev stub, No- Mi, Jovanin smer, Tajni prolaz). Zašto je to tako ostaje nepoznanica, a o razlozima možemo samo nagađati. 

Stena ispod grada na Ježevcu, foto AO Vukan

Spisak smerova preuzet je sa FB stranice Alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca. 

1- Za Anin rođendan, V+ (100m)

2 – Divlja kruška, IV (110m)

3– U spomen na Nenada Lazarevića, V- (110m)

4– Ujka Mikijeva, VI,V+ (120m)

5– Mali Ježevački brid, III (70m)

6– Borisov tornjić, III, IV (90m)

7– Borisova prečnica, V+ (80m)

8 – Rajkovo grebenče III (85m)

9– Otrežnjenje VI (100m) Strelicom je označen spust.

Ulaz u ujka Mikjev smer je položeni žljeb kamin koji se nalazi nekoliko metara desno od grebena koji je ulaz za smer "U spomen na Nenada Lazarevića". Već sam ulaz u smer je zarastao u gusto rastinje,a deo pre prvog većeg drveta je zatrpan sitnim granama zbog kojih se za stenu uopšte ne može uhvatiti.

Ulazak u smer

 Prolaz kroz drvo je bio izazovan i naporan jer je teren na koji izlazite takođe u rastinju. Detalj prvog cuga, pukotina i prečenje u levo iz iste je takođe zarastao u nekoliko travnatih žbunova. Težina je oko V+/VI-, mesta za međuosiguranja su solidna. 

Prvi štand je na polici i to je tačka spajanja sa prethodno pomenutim smerom, "U spomen na Nenada Lazarevića". Odatle je potrebno prečiti u desno do izrazitog žljeba. U podnožju žljeba napraviti štand radi sprečavanja lomljenja užeta. 

Ulazak u žljeb

Žljeb je potpuno obrastao rastinjem, koje nam služi za međusosiguranja, a penjanje nije teško, III.  Naredni štand je na polici odakle postoje dve varijante izlaska iz smera, jedna je prečka policom u levo i potom na vrh stene (prvi penjači su tuda išli), a druga je pravo gore, preko trbuha čvrstom stenom do izlaska na vršni lakši teren, za koju smo se mi odlučili. Poslednji cug je zaista lepo penjanje po čvrstoj steni bez mnogo mogućnosti za postavke međuosiguranja. Penjanje nije teško, okvirna ocena  je V+. Zbog kompaktnosti stene, kao i lepote pokreta ceo cug je pravo uživanje.

Treći cug

Crvena- foto skica prvih penjača, plavo- varijanta izlaza prvih ponavljača smera

Autor originalne foto skice smera je Aleksa Srdanov, AO Vukan (fotka je delo Bojana Trailovića) dok sam ja ucrtala plavu liniju kuda smo mi izašli. Treba napomenuti da sada stena ima mnogo više rastinja i izgleda znatno drugačije.

Na vrhu smera postavljam štand oko velike kloce i osiguravam Miloša koji je takođe oduševljen poslednjim cugom. Zbog ovog parčeta stene vredelo je probijati se kroz zarasli (većinski) deo smera. Visina smera je oko 90m, dužina 130m, a ocena VI-. 

Brzo se spuštamo jarugom u podnožje i odlazimo da vidimo krajnje levi deo stene sa namerom da popnemo još neki smer. Cela stena je prilično obrasla rastinjem i ne uspevamo da se orijentišemo, te pronađemo smerove. Verovatno da posle prvih penjača, ove smerove niko nije ponovio. Ulazi u smerove su neprepoznatljivi, što zbog perspektive u kojoj se nalazimo (posmatramo stenu iz bliza), što zbog promene izgleda zbog gustog rastinja.

 Pojava rastinja je u proleće uobičajena, ali sigurno ima razlike kada se smerovi penju i kada se ne penju. Svaka naveza koja prođe na svojevrstan način smer očisti, od padajućeg kamenja, smetajućih rastinja itd. Plašim se da će ovim tempom određeni smerovi praktično nestati, tj biće neprepoznatljivi i teško penjivi. Sigurna sam da je ovaj, kao i mnogi drugi smerovi, bio skroz drugačiji kada su ga penjali prvi penjači. 

Umesto zaključka napisaću misao Laze Radivojca, koja će nas sve naterati da se zamislimo: Tradicionalno penjanje i alpinizam su poput klasične muzike, svi znamo  da je to vrhunski domet stvaralaštva, ali je mnogo lakše i popularnije slušati novokomponovanu muziku. 

Prvo skoči pa reci hop

Stene Sićevačke klisure u poslednje vreme retko se posećuju. Većina smerova prvenstveno je popeta 80ih godina prošlog veka, a moguće je da neki do danas i nemaju ponavljanja. Obzirom da se tada verovalo da je maksimalno dostignuće penjanje ocene VI UIAA slobodno, verovatno je (iz našeg iskustva potvrđeno) da većina tadašnjih ocena ne odgovaraju današnjim. Nedovoljno informacija, kao i nepouzdane težine smerova mogući su razlozi loše posećenosti ovog fenomenalnog područja.

Razumljivo je zašto svi želimo da budemo u zoni komfora, ali za napredak je neophodan odlazak u nepoznato. Zbog toga smo se, baš kao i pre dve godine odlučili da prvomajske praznike provedemo u najimpozantnijem penjalištu kod nas. 

Prvi dan se odlučujemo za uspon u steni Oblika. Konsultujući dva vodiča,

•  "Alpinistički vodič- Sićevačka klisura" čiji su autori Dragan Simić i Milan Ljubojević, izdat 1997.
•  "Penjanje u Srbiji" čiji su autori Sana Zulić i Siniša Vujić, izdat 2013. godine

 pokušavali smo da otrkijemo kuda se pristupa steni. Zabranjen je prolaz kroz kamenolom tako da smo morali da tražimo alternativnu varijantu. Vozili smo se neko vreme kroz selo Ostrovica, ali se od gustog rastinja stena sa puta gotovo ne vidi. Zbog toga pozivamo starog sićevačkog vuka Sinišu Zoroju (Nindža) koji nam šalje fotke sa ucrtanim predloženim putevima. Ubrzo nakon toga javlja se i Bojan Trailović koji je ovde penjao prošlog leta te nam daje sveže informacije. Hvala obojici na brzoj reakciji i korisnim informacijama, koje su nam nesumnjivo pomogle da efikasno i brzo pristupimo steni.

Polazna tačka je iz naselja Ostrovica, auto parikrati kod stočne vage, tu se nalazi tabla autobuskog stajališta sa desne strane gde piše Vaga (koordinate 43.318388, 22.122008). Odatle širokim šumskim putem, te na prvom račvanju držati se desnog puta. Važno je napomenuti da ima dosta puteva koji vode samo do obližnjih njiva, uvek je važno držati se glavnog puta koji je logičan. Sledeće bitno skretanje sa glavnog puta je ono  u levo,  na uži put koji je obeležen plastičnim trakama koje su zakačene za drvo. Ovaj put vodi ispod stene i njime se stiže do pojila. Tu je potrebno različito pristupiti steni, u zavisnosti koje smerove penjete. Za smerove krajnje levo, gde smo i mi penjali dobro je nastaviti putem još malo dole, pa se onda kroz gusto rastinje probijati do stene. Za smerove desno (Acin steber) najbolje bi bilo pratiti sipar koji vodi direktno do stene. Trebalo nam je otrpilike 40 minuta do pod smer. Putem se brzo ide, ali probijanje kroz gusto rastinje oduzima mnogo vremena.

Pogled na stenu i smer

Odlučujemo se da penjemo smer zanimljivog naziva "Prvo skoči pa reci hop", koji su prvenstveno penjali Predrag Kostić i Radoslav Milojević 1987.godine. Smer se proteže kosom žutom dijagonalom koja preseca celu stenu sa leva na desno i vrlo je karakteristična (upečatljiva). 

Opremam se da vodim prvi cug koji je ocenjen ocenom IV. Cug se proteže desno od karakteristične pukotine po oborenoj žutoj ploči. Penjanje je zanimljivo, sa sitnim hvatovima i gazovima koji se krune. Stena je čvrsta, a mesta za međusoiguranja su baš retka. 

prvi cug-Prvo skoči pa reci hop

Pre prvog štanda nailazim na detalj i na jedan stari klin. Tu je mali žljeb u kom sam uspela da postavim dobar čok i sigurno krenem napred. Detalj je nezgodan, stena je malo krušljiva, a treba se preko zaraslog dela probiti do rupe u kojoj je štand. Rupa je gusto obrasla i jedva sam se probila do drveta sam  napravila štand. Cug je dug oko 50 metara, a ocena je minum IV+. Kada Miloš nastavlja da vodi sledeću dužinu obaveštava me da je malo iznad mog štanda pronašao dva stara klina i da je tu originalno prvo osiguravalište.

 Drugi cug je penjački zahtevniji i vrlo specifičan. Tokom penjanja telo se postavlja u čudne položaje i sve vreme imate osećaj da vas stena izvodi iz ravnoteže. Detalj drugog cuga je prelazak preko blago previsnog trbuha gde sam morala da pustim obe noge, držim se rukama i potom vratim noge na stenu, izazovno. Pored detalja, ceo cug je konstantno naporan i težak. Mesta za međuosiguranja su solidna, a ovaj cug ocenila bih ocenom VI+. Težina smera (ili jedne dužine) nikako se ne može posmatrati samo kroz težinu samog penjanja. Pri davanju ocene potrebno je uzeti u obzir bezbednosni faktor, odnosno mogućnost postavljanja sigurnih međusoiguranja, eskponiranost smera, krušljivost i sve to što psihološki (a i fizički) čini penjanje lakim ili teškim. 

Miloš u drugom cugu

Drugi štand je u rupi podno zanimljivog previsa. Ponovo je red na mene da vodim, ali obzirom da me je Nindža posavetovao da je cug nezgodan i da je lakše nekom ko je viši, kao i zbog povrede prsta te sumnje u sebe prepuštam vođstvo partneru. Na početku trećeg cuga je nekoliko metara lakšeg penjanja, ali od detalja na više težina je konstantna. Pre detalja, kao i neposredno ispod, ima puno starih klinova što psihički dosta olakšava. Detalj je prelazak preko previsnog trbuha bez ikakvih hvatova. Detalj nismo uspeli slobodno da popnemo, te smo se oboje uhvatili za komplet (A0).

U detalju trećeg cuga

 Jedan veliki kamen koji je najbolji hvat u trbuhu deluje kao da će da se odlomi ako se na njega oslonimo punom težinom. Zid sa desne strane je prilično gladak, a noge se moraju podići visoko. Baš težak detalj, u starom vodiču ocenjen sa VI- A0. Slobodno bi ovo bilo ocenjeno minimum VI+.  Nakon detalja težina ne jenjava, a mesta za međuosiguranja su retka. Miloš je uspeo da zakuca dobar klin otprilike 6 ili 7 metara posle detalja koji je tu i ostao. 

Treći cug završava se na polici odakle je moguće izaći iz smera. Četvrti cug vodi na vrh stene. Potrebno je ići prečkom u levo, a zatim kaminom na gore. 

Rekla bih da je ceo smer visine oko 160m, a težina je VI A0. Ocenjivanje smera je za mene uvek težak zadatak, ali trudim se da budem objektivna. Smer je svakako moguće popeti slobodno, ali mi se u datom trenutku nismo osećali spremno. Silaz je jarugom desno koja je čvrsta i njom se brzo spuštamo blizu smera Acin steber. Verovatno da je to najpenjaniji smer u steni Oblika. Kaminski smer, koji se nalazi desno od našeg je potpuno zarastao i penjanje istog bi bilo vrlo izazovno.

Nakon uspešno popetog smera, ipak ostaje gorak ukus u ustima zbog nemogućnosti da detalj popnemo slobodno. Borim se sa mislima preostali deo dana i pokušavam da racionalizujem ono što se desilo. Ne može uvek biti kako očekujemo i moramo prihvatiti da nismo sposobni za sve što možemo u svakom trenutku. Nindža mi je rekao da zapamtim da uspešno penjanje znači efikasno i bezbedno. Nije nužno da uvek bude onako kako smo očekivali, ali svakako ne treba prestati tome da težimo. 

Sutrašnji dan odmora doneo je prijatno provedeno vreme u hladovini sa prijateljima. Prekosutra se spremamo da posetimo još jednu stenu, Ječavu.

Ječavi se pristupa iz sela Sićevo, do kojeg se dolazi kada se sa glavnog puta za Pirot skrene levo kod Lukoil pumpe. Nakon skretanja nastaviti putem oko 1km do odmorišta sa desne strane. Auto parkirati na odmorištu, pa se potom vratiti nekoliko metara putem do mesta gde glavni put preseca šumski put, sa obe strane. Krenuti putem na gore i pratiti stazu do dela gde skrećete ka steni, zavisno od toga da li pristupate levom ili desnom delu stene. Mi smo se odlučili za penjanje smera Sićevački stup. 

Sićevački klasik od 90ak metara, ocenjem kao V UIAA. Ipak iz moje perspektive, to je jedna solidna V+ u celoj drugoj polovini prvog cuga. 

Koliko god ocenjivanje smerova subjektivno i relativno bilo važno je o tome diskustovati.  Ne zbog nas koji smo smer popeli, jer mi smo uspešno iz stene izašli, već zbog onih koji dolaze i to isto planiraju. Velika je razlika ako piše da je ocena IV-, vi se psihički na to i pripremite, ne očekujete teško penjanje, a onda vas sačeka penjanje konstante težine IV+, a u detalju i V-. Onda se naravno pitate šta je dalje i koliko je teško (a po ocenanama je dosta teže) ako je već na samom početku teže od očekivanog. Sve su to stvari na koje se čovek adaptira i prevaziđe ih, ali ako o njima ništa ne napiše ili kaže kada smer završi onda će i drugi biti u sličnom problemu. Ovo je naročito značajno kada neko želi da napreduje i penje nešto što je blizu granice njegovih mogućnosti. Ako je VI- nešto u čemu se osećamo dovoljno sigurno, a opet je to malo teže od onog što smo do sada penjali, zamislite osećaj kada se iznenada nađete u oceni VI+. Adrenalin pomaže, ako umemo da ga kanališemo, u kriznim situacijama i kao najefikasnije gorivo nas vozi napred. Problem je koliko može da potraje, ali to je već tema fiziologije.

Sićevački stup je smer od dva cuga od kojih je prvi konstantan, a drugi sa jednim zanimljivim detaljem u žljebu. Na ključnim mestima ima starih klinova, a sem toga postavke su solidne. Na prvom štandu su dva sigurna klina od prethodnih penjača ovog smera. Silaz je desnom jarugom, a potom siparom do puta. 

Sićevački stup

Kada smo sišli iz smera sunce je već krenulo nemilosrdno da prži, bilo je oko 11 sati. Sićevo je penjalište koje treba posećivati u rano proleće i kasnu jesen, između nikako.

Dva zanimljiva smera u dve različite stene dala su nam novi uvid u to koliko je impozantno penjalište Sićevačka klisura. Dobili smo ideje za naredne smerove, motivaciju za treninge, a što je još važnije stekli nova iskustva koja možemo preneti ostalima. 

Gornjački ego trip

Zima je bila idealna za turno skijanje i za to smo je iskoristili. Vikendi na Velikom Vranu, Visočici, Prenju, Bjelašnici i Durmitoru brzo su prošli, a mi smo postali bogatiji za nova turno iskustva. Miloš je uspeo da ostvari možda najvredniji lični rezultat usponom i turno spustom sa vrha Lupoglav (2102m) na planini Prenj. Ovo je jedan od vrhova koji se zbog svoje zahtevnosti, nepristupačnosti i surovosti retko pohodi u zimskim uslovima. 

Nakon aktivne zimske sezone puni poleta, a po malo i setni zbog završetka započinjemo predstojeću letnju.

 Ego trip - smer zanimljivog naziva koji su u centralnoj steni Malog Vukana prvenstveno penjali Nikola Dobrijević i Tanja Janković. Smer je ispenjan u avgustu prošle godine i nije mi poznato da ima ponavljanja. Prvi penjači su ga opisali kao izuzetno psihički napornog sa krtom stenom. Linija je zanimljiva i svaka čast autorima što su je uočili i naravno što su smer uspešno popeli.

Smer se nalazi 70ak metara levo od bivaka, a mi smo pristupili tako što smo ispenjali greben Krša, nastavili dalje ka centralnoj steni, a zatim se jarugom spustili do smera. Spust jarugom je pomalo zarastao, ali postoje strelice koje vam pokazuju putanju. Kada se izađe iz jaruge treba ići u levo ka smeru kroz gusto rastinje. Ta deonica je kratka, a pod smerom je lepo mesto za stajanje. 

Sve vreme tokom pristupa smo imali odličan pogled na smer te smo više puta razmatrali liniju uspona.

Levi deo centralne stene Malog Vukana

 Kada sam stala ispod istog moram priznati da mi je izgledalo lako, penjački lako. Ipak, stene je žuto- braon boje i ni malo ne uliva poverenje. Jedna velika ljuska, na početku smera, ozbiljno preti da padne i treba je izbegavati. Prvi cug se proteže blago položenim terenom sa solidnim hvatovima i gazovima do pod veliki plafon. Pre plafona potrebno je prečiti u levo (ključni detalj smer), a zatim ući u zanimljiv procep, pukotinu i njome nastaviti do prvog štanda.

Miloš pred detaljem prvog cuga

U prvom delu prvog cuga moguće je postaviti solidna međuosiguranja. Glavni problem je na ključnom mestu smera. Detalj je prelazak preko trbuha od naslaganog kamenja i ulazak u procep. Miloš je tu proveo dosta vremena razmatrajući opcije. Tradicionalno penjanje i njegove čari. . . stavlja nas u razne situacije, koje ako prevaziđemo uspešno idemo ka ostvarivanju cilja. Strpljenje, snaga, izdržljivost  i hrabrost su pogon koji nas gura napred. Kao i u životu, potrebno je uhvatiti pravu stvar i na nju se osloniti. 

Pred detalj smo ostavili siguran klin koji će mnogo značiti narednim ponavljačima smera. Značio je i nama. Važna stvar je činjenica da je detalj nemoguće popeti sa rancem. Procep je uzak, toliko da čak i oprema na pojasu ometa kretanje. 

Zanimljiv je različit način prelaska istog detalja; u prvom delu, pred ulazak u procep mora se biti maksimalno pažljiv, precizan i odmeren da se ne bi odlomio neki kamen koji ne treba. Pre ulaska u procep i u njemu potrebno je angažovati svu snagu i čvrsto se odupirati od stenu da bi uspešno prošli deonicu. Lepota suprotnosti. 

Nakon žestoke borbe u procepu stiže olakšanje u vidu prvog štanda. Štand se nalazi u steni. sa leve strane velikog kamenog zuba koji je potencijalno nebezbedan. Štand je opremljen klinovima prvih penjača. 

Kratak rezime prvog cuga: na početku zanimljivo penjanje po blago oborenim pločama sa dobrim hvatovima (ocena V), ključan detalj smera sa velikim i klimavim naslaganim kamenjem, prelazak preko trbuha (VI), ulaz u procep i izvlačenje iz istog. Da ključni detalj nije tako krt penjanje ne bi bilo teže od ocene V (eventualno V+). U trenutnim uslovima nudi psihološki naporno penjanje.

Izlazak iz procepa

Pogled na procep sa prvog štanda 

Nakon prvog štanda penjanje se nastavlja prečkom u desno koja nije teška, ali prelazi preko kratke deonice naslanog kamenja.

Prvi štand 

Prečke su uvek posebno izazovne i zanimljive. Nakon 15ak metara prečke pravim štand, jer  dalje smer nastvlja na gore. Od prečke smer nastavlja sistemom ploča, levo i desno u odnosu na smer Prvomajski. Treći cug je lepo penjanje sa čvrstom stenom i zanimljivim pokretima. 

Smer je visine oko 60 metara, ali dužina penjanja je sigurno između 80 i 90 metara. 

Nakon ispenjanog smera stazom smo se vratili do parkinga kod izvora Četiri lule, odakle smo i pošli. 

Topao i produktivan dan u Gornjačkoj klisuri. Lep početak letnje penjačke sezone. 

Škola turno skijanja

Put u nepoznato nije lak. Za odlazak na isti ključna je odluka, malo hrabrosti i puno spremnosti za učenje. Otvoren um, srce i duša su čudo i mogu nas odvesti na mesta na kojima nismo mogli da sanjamo da ćemo biti. 

Vođeni željom za novim iskustvima u planini i usavršavanju skromne baze postojećih tehnika(znanja) turnog skijanja prijavljujemo se za školu u organizaciji kluba ekstremnih sportova "Scorpio" iz Zenice. O iskustvu instruktora i idejnog pokretača škole Edina Durme suvišno je trošiti reči. Aktivno bavljenje alpinizmom i turnim skijanjem više od 40 godina, uspešno i nesebično prenošenje znanja mlađim generacijama inspirišu i bude poštovanje u svima nama. Instruktori asistenti su takođe vrsni učitelji i kvalitetni predavači. Jure Miljak, profesor sporta i skijaški trener, Irijan Durmo, mlad, uspešan i svestran skijaš i alpnista, Edin Karadža (Dino), čovek koji živi za planinu i savšreno poznaje sve vezano za istu, i  Igor Milošev i Srđan Kujundžić koji se posvećeno bave turnim skijanjem poslednjih godina i deo su aktuelne turno skijaške scene u Bosni i Hercegovini. 

Ovo je drugi vikend škole i predviđen je uspon skijama i spust sa dva vrha; Veliki Vran (2074m) i Pločno (2228m) na Čvrsnici. Veliki Vran i Čvrsnica se nalaze u severnom delu Hercegovine, u parku prirode Blidinje.

Okupili smo se u subotu ujutru kod planinarskog doma Orlove stine koji se nalazi tik uz Blidinjsko jezero na nadmorskoj visini od 1065m. Rančevi su spakovani, stavili smo krzna na skije i nakon kratkog upoznavanja te uputstava oko uspona koji nas čeka krećemo kolima do blizu restorana Hajdučke vrleti odakle je polazna tačka. Vreme nije idealno i sneg je mokar, ali grupa od oko 30 skijaša je motivisana i spemna za polazak. 

Na početku uspona, foto Igor Milošev

Na samom početku, nakon kratkog ravnog terena, dolazimo do šumovitog dela gde je uspon  konstantan, ali ne preterano strm. Fokusirana sam  na ono što radim, trudim se da ne dižem skije i ne ulažem preveliki napor prilikom kretanja. Težim da budem opuštena, ali nisam sigurna koliko u tome uspevam. Početnicima je uvek teško, pokreti su nezgrapni i puno je suvišnih. Do opuštenosti se dolazi vežbom. Povremeno se dešava da proklizam zbog lošeg postavljanja skija, to troši energiju i izbacuje iz ritma. Od početka uspona prati nas magla i povremeno jak vetar. Na momente se planina otvara i uspevam da shvatim gde se nalazim, fenomenalan ambijent.

Pogled na Čvrsnicu, foto Igor Milošev

 Prvu pauzu napravili smo na granici šume i čistine, kratka okrepa je prijala. 

Pauza na granici šume i čistine

Odavde počinje da duva jak vetar koji nas prati sve do vrha. Zakopčavamo jakne, navlačimo kapuljače i nastavljamo dalje. Vetar ne posustaje, a meni je nekim čudom lakše. Uspevam da uhvatim ritam i nezaustavljivo idem gore. Izgubila sam predstavu o vremenu, ne znam koliko traje uspon; znam samo da mi je hladno, ali to ne smanjuje užitak. Magla je sve vreme tu i vidim nekoliko metara ispred sebe. Uslovi svakako nisu za poželeti, ali planina je ta koja ih diktira. Mi smo tu da se prilagodimo ili da odemo. Izbor uvek postoji, važno je samo da znamo kuda nas koji vodi. Moj je nedvosmisleno vodio gore. 

Ka vrhu, foto Igor Milošev

Odjenom vidim ljude na gomili kako nešto rade, mora da je to vrh pomislim. Pretpostavka je tačna, uz  vetar koji ne prestaje i maglu svi skidaju krzna i čekaju momenat pokreta. Pijem topao čaj i spremam se za spust.

Miloš i Srđan na vrhu Veliki Vran

 Prva grupa je otišla, a Miloš i ja krećemo ubrzo za njima. Padina nije strma i skijanje je pravo uživanje. Glavna prepreka je gusta magla koja nas tera na najveću budnost kako bismo ispratili tragove ostalih i ostali na pravom putu. Na jednom delu stazu srećemo Dina koji nas usmerava u desno. Nastavljamo dalje i brzo ponovo dolazimo do šume. U šumi kreće agonija kakvu nisam očekivala. Staza je vrlo strma, a stabla su gusto raspoređena. Sneg je mokar i težak za skijanje, sporo se napreduje. Uporna sam u nameri da ostanem na skijama iako su ih mnogi već skinuli, stavili na ranac i nastavili peške dole. Miloš je spretno odskijao napred i ostajem sama, da se borim i snalazim. U ovakvim momentima, i pored fizičkog prisustva drugih, čovek je uvek sam. Sam sa svojim mislima, preispituje sopstvene porive, pušta adrenalin da neutrališe umor i održi motivaciju. Sam u nastojanju da istraje, završi započeto i na kraju ponosno stane ispred sebe i kaže da je pobedio sve ono što ga je na tom putu kočilo. Pobediti sopstvene strahove, sumnje, preterane želje i realno sagleadati svoje mogućnosti najveći su dar koji nam planina može dati ako smo spremni da ga prihvatimo. Tu nema maski, titula, aplauza niti bilo kakve pomoći spolja; jedini i glavni resurs smo mi sami, sva pređašnja iskustva, sve male pobede i porazi koje smo preživeli na putu do trenutnog stanja. Upravo tu učimo o sebi, o načinima reagovanja, strategijama borbe i to je ono najdragocenije što možemo iskoristiti u svakodnevnom životu, u situacijama gde nismo potencijalno životno ugroženi. Iz sopstvenih misli trglo me je nekoliko ljudi koji su u sred šume, montirali skije na ranac i nastavili peške. Zaključih da je to najpametnije i uradih isto. Sneg je dubok i puno se propada, ipak i to mi se čini lakše od savladavanja ove zaista strme padine skijama.  U podnožju vidim Edina i Miloša koji strpljivo čekaju ostatak grupe. Od tačke gde smo se susreli sledi lep i blaži spust do ravnog dela i polazne tačke. Ova činjenica me je silno obradovala i podsetila na to da neodustajanje uvek dovede do cilja. Put do cilja je nekad lakši, ponekad teži, nekad se čini i nemoguć, međutim važno je nastaviti da se krećemo. Samo tako ćemo stići tamo gde smo naumili. 

Vraćamo se u dom na zasluženi odmor. Hrana i piće, u dobrom društvu, neverovatno prijaju posle napornih akcija. Većini učesnika ovo je bio prvi uspon i spust sa nekog vrha preko 2000m, pa smo svi srećni i zadovoljni. U večernjim časovima slušamo prezentaciju, praćenu fotografijama i snimcima sa različitih turno tura u Bosni i Hercegovini koju nam je izlagao Edin Durmo.

Nestvarni prizori snežno belih planinskih vrhova, hrabri podvizi i entuzijazam grupe ljudi za istraživanjem planina su očaravajući i motivišući. Interna titula "prenjski vuk" dodeljuje se onima koji uspeju da urade turno smuk sa 5 različitih vrhova Prenja, od kojih jedan mora biti Lupoglav (2012m), a drugi Zelena glava (2155m). Lepa zamisao koja služi kao podsticaj, motivacija i nagrada.

Sat vremena misaonog boravka na različitim planinama je brzo prošlo, a onda je sledio povratak u realnost. Prognoza za sutra nije bila obećavajuća, kiša i jak vetar, pa je realizacija našeg plana bila vrlo upitna. Polazak je planiran u 8 sati narednog jutra, a konačna odluka o istom će biti doneta na licu mesta. 

Ako se po jutru dan poznaje ovaj ne obećava. Niski oblaci, jak vetar i visoka temperatura nisu nešto što predviđa dobar dan za uspon na vrh. U skladu sa tim donešena je i odluka da se današnji uspon odloži za neki naredni vikend. Svi smo po malo neveseli zbog odluke, ali ipak svesni da je ispravna.

Igor i Srđan predlažu da odemo na Visočicu i uradimo uspon na vrh Veliko brdo (1884m). Tamo je prognoza dobra i mi rado prihvatamo ideju. Pravimo pauzu na Bjelašnici da bismo ispitali isprvnost odluke. Navlače se oblaci, duva jak vetar i mi se ipak odlučujemo da ostanemo na Bjelašnici. Tu ćemo moći, u slučaju pogoršanja uslova, brzo i sigurno da se spustimo nekom uređenom stazom. 

Vrh Bjelašnice u magli

Opremamo se i krećemo uzbrdo. Zadovoljna sam kako napredujem, sve teče glatko i ne pravimo velike pauze. Kako raste nadmorska visina udari vetra su sve jači. U jednom momentu duva toliko da se borim svim silama da ostanem na nogama. Neverovatno je koliko želja može biti jaka i nadvladiti sva zdravorasumska shvatanja. Dolazimo do vrha žičare i razmatramo mogućnost povratka. Do vrha ima još dosta, slobodnom procenom rekla bih još oko sat i po vremena. Vetar nemilosrdno nosi sve pred sobom, a mi se odlučujemo za spust.  Ponavljamo sve kao i juče, skidanje krzna, zatezanje pancerica i polazak u spust. Staza je strma, ali veliki zaokreti sve rešavaju. Brzo smo u podnožju i srećni što smo uspeli da iskoristimo i ovaj dan.

Hvala Igoru i Srđanu na ideji i pomoći pri realizaciji iste. Produktivan vikend sa mnogo dobre energije, novih usvojenih znanja i otovorenih puteva. Jedna dobra odluka o kupovini koža za turno skije, donela je niz sledećih još boljih. Kao što rekoh na početku, važno je krenuti, pa će nas put voditi tamo gde želimo da budemo. 

Lepote Zlatibora

Zlatibor - većini delimično, a retkima potpuno poznat. Čini se pitom, blag i predvidiv, zasigurno je fascinatan i može vas potpuno iznenaditi. Da je sve stvar perspektive, tj izbora govori činjenica da umesto plaćanja basnoslovnih cena u centru možete provesti divan dan u blizini, a opet dalje od gradske gužve, u objektu Planinskog doma Tornik. 

Planinski dom je ušuškano, mirno i sa stilom uređeno mesto u blizini ski centra Tornik. Ambijent je čist i uredan, atmosfera prijateljska, cene pristupačne. Vatra iz kamina nam greje srca i radosno planiramo sutrašnju turno turu. Lepo je imati društvo za avanture, istraživanja i ozbiljne uspone. Vlado i Marija su uvek dobro društvo, za svaku od navedenih opcija. 

Ekipa

Na wikiloc aplikaciji ima puno staza koje pružaju savršenu priliku da se ovaj predeo upozna i zavoli. Mi se odlučujemo da iz planinskog doma, preko Ribnice izađemo na vrh Tornik (1496m), pa se drugom stranom, sličnim putem vratimo nazad. 

Prvi put sam na turno skijama posle sigurno pet i više godina pauze. Prilikom priprema, osećaj uzbuđenja me nadvladava, a sjaj u očima govori o nestrpljivosti koja je kod mene uvek prisutna kad radim ono što volim. Prvi dan, kao prvi put, poteškoće oko stavljanja krzna, određivanja adekvatnih slojeva odeće (da li je tri previše ili taman), stezanja pancerica i sve one sitne zavrzlame na koje se brzo naviknemo.

Lepote Zlatibora

Lepo reče Vlado, da nam je peti dan ruke bi već same pakovale opremu u ranac, a mi bismo bez razmišljanja znali šta treba da radimo. 

Napolju je hladno, puno snega i sunce se povremeno izbori da zasija između sivih oblaka. Nagib je blag i teren je idealan za početak. Prolazimo kroz šumu do asfaltnog puta koji prelazimo i nastavljamo dalje ka Torniku. Nakon dva sata, tražim prvu pauzu i srećna sam jer ostali prihvataju. 

Blag uspon

Oslabađajući je osećaj biti na planini, fokusiran na sadašnji trenutak i spremno ići ka cilju znajući da vas svaki korak tome približava. Vrh nam se povremeno, kad se raziđe magla jasno prikazuje i podseća da nas čeka.

Lepote Zlatibora

Smenjuju se osećaji i razmišljanja, na početku je bilo teško, a onda je postalo lakše, kad krene nagib opet srce ubrzano lupa, kad sine sunce lakše je, kad se navuku oblaci neka je teskoba. Posle nekog vremena uđeš u ritam i ideš napred, bez obzira na to što sneg neprestano pada, što pancerice stežu, što se nagib opet povećava. Idem napred i srećna sam što je moje telo u mogućnosti da ispuni sve ono što moja glava zamisli. Ima li šta savšrnije na ovom svetu? Sklad i balans ta dva neodvojiva dela našeg bića.

Uspon pred vrh je konstan i bio mi je naporan. Znam da smo na vrhu tek na pola puta, čeka nas spust. Duža pauza i osveženje na vrhu su prijali. U spust krećemo uređenim stazom. Kakva promena! Zategnute pancerice i vezovi, česti zaokreti, utabana staza. Nakon nekoliko zaokreta opet ulazimo u šumu i krećemo spust po dubokom snegu. Povremeno teško kontrolišem brzinu, a nekad čak uspem da uradim ono što želim. Uglavnom mi je naporno. Zadnji deo uspona, tj povratka u dom je ponovo uzbrdo. Ulažem poslednje atome snage kako bih uspešno završila započeto. Vredelo je i uprkos svim poteškoćama bilo je fenomenalno. Značajno iskustvo. Potrebno je još da vežbam, treniram i učim jer prostora za napredak ima. Nadam se da ću imati motivaciju, volju i energiju za isto. 

Fotke: Miloš Milanović i Marija Katić Pajić

Večiti tečajac

Pre detaljnog opisivanja smera i penjanja podeliću svoja razmišljanja na temu povreda u sportu. Niko od sportista ih ne voli i često ih ne shvatamo ozbiljno. Kao posledica duge sportske karijere naviknemo i da živimo sa njima. Kad nas nešto zaboli u toku ili nakon treninga, kažemo onu čuvenu "ma nije to ništa", nekoliko dana mažemo različite kreme i to prođe. Mi nastavljamo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo; sve ide kao i pre. Retko imamo vremena da radimo na otklanjanju nedostatka koje su do povrede doveli. Uvek rešavamo posledice, retko uzrok. Vrtimo se u krug, sve do momenta dok nas nešto toliko ne zaboli da onemogućava pokret i normalno funkcionisanje. Tako je bilo i sa mojom desnom rukom. Na jednom treningu napravila sam nezgodan pokret i ruka je počela da me boli. Nekoliko dana smanjene aktivnosti, kreme protiv bolova i naizgled rešen problem. Penjanje na Veležu, bol se vraća ali brzo prolazi. Sve je podnošljivo zarad ostvarenja višeg cilja, penjanja. Proredila sam treninge, bol postepeno nestaje i već dogovaram penjanje u Gornjaku. Sve prolazi odlično, ali na vrhu drugog smera, baš kad je bilo najteže osetila sam oštar, probadajući bol. Nagon za održanjem je jači i naravno to me ne sprečava da bezbedno popnem smer. Kako se ruka hladi mogućnost pomeranja je sve manja. Boli toliko da mi je neprijatno čak i u mirovanju. Nije dobro, kažem sebi. Opet sam se polakomila i bila nestrpljiva. Verujem da ću u budućnosti biti pametnija. Dobro poznati scenario je ovog puta izostao i oporavak traje duže nego što sam želela. Iza mene je dug period mirovanja, fizikalnih terapija, vežbanja i puno razgovora sa samom sobom. Kao zaključak priče o povredama istakla bih to da je bitno prepoznati simptome, poznavati svoje slabosti  i balansirati između onog "nije to ništa" i "vreme je da se ovim ozbiljno pozabavim". Svaka čast onima koji sebe ne dovedu u ovu sitaciju, potrebno je puno samokontrole. 

Vraćanje u trenažni proces nakon povrede je priča za sebe. Puno straha, malo samopouzdanja i malo više neizvesnosti. Tu je bitno kontrolisati se i biti umeren. Za sada mi dobro ide. Nakon nekoliko probnih treninga, željna stene sa Milošem dogovaram nedeljno penjanje u Gornjaku. Pridružuje nam se Bojan i penjaćemo u trojnoj navezi.

Smer Večiti tečajac prvenstveno su popeli Nemanja Čizmić i Darko Daljević iz Alpinističkog odseka Beograda, a prvo ponavljanje uradili Jelena Jakovljević i Radomir Mikić. Smer se nalazi u sektoru ladne vode, 10ak metara desno od smera 29 alpinista. Prve utiske o smeru dobila sam od Nemanje prošlog proleća kad je rekao da nije mnogo teško, ali da je nebezbedno, nema mesta za međuosiguranja. Isto to potvrdila je Jelena u svom izveštaju, retka međusiguranja. Ovo svakako nije nešto što se poželeti može, ali vredi probati. 

Foto-skica smera, autor Bojan Trailović

Mogućnost postavki međuosiguranja u tradicionalnom alpinističkom smeru je često subjektivna i zavisi od navika, sposobnosti i preferencija. Kada sam počela da istražujem ovaj svet upotreba čokova i frendova je već bila široko rasprostranjena i to je nešto što me prvo asocira na tradionalno penjanja. Uz iskustvo i mnogo popetih smerova moje oko je postalo vešto da skoro savšreno proceni pukotinu za frend ili čok koji najboje odgovara istoj. Klinove nisam često koristila, pa mi je teško da razmišljam o njima kao sigurnoj postavci, iako to nesumnjivo jesu u svim stenama našeg podneblja. Verujem da su takva razmišljanja imali i prvi penjači i prvi ponavljači smera.

Miloš na početku prvog cuga

Miloš se odlično snalazi sa klinovima pa tako u prvih osam metara smera postavlja dva sigurna. Potrebno je poneti deblje klinove. 

Smer počinjem lepom pločom sa krimpovima i rupicama, penjanje je pravo uživanje. Sa desne strane nalazi se velika ljuska koja je nesigurna i zvoni, ja sam je zaobišla, ali verujem da može poslužiti za prenos težine. 

Nakon ploče sa krimpovima i sitnim gazovima ulazi se u žljeb koji vodi na lakši teren. Žljeb je u blagom previsu, a ispod njega je moguće postaviti mikro frend. 

Drugi cug je prelepa, čvrsta ploča koja podseća na stene Paklenice. Oštro, sitno, ali sigurno. 

Ulaz u ploču drugog cuga

Zaista sam uživala u penjanju i želela da traje što duže. Treći cug vodi kratko na dole, tj potrebno je otpenjati, a zatim preći preko trbuha i nastaviti dalje pločom do grebena. Detalj na trbuhu je kratak, ocene oko VI.

Boki nakon detalja u trećem cugu

Prvi cug je VII-, drugi VI i treći ima detalj VI/VI+. Smer mi je izuzetno prijao jer su ploče moj stil penjanja. Šteta što je visina stene samo 100m. Odličan smer, preporuka svima koji se snalaze u ovim ocenama.  

 P.S. Fotke Bojan Trailović i Miloš Milanović