Пређи на главни садржај

Škotska- deo I: Cairngorms

Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića.
 
    Moj prvi kontakt sa penjanjem je bilo zapravo ledno penjanje, a odmah zatim i drytooling. Kako me to i jedino interesovalo (zimsko penjanje) dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim leto i letnje uslove i posvetim se tome. Već prve sezone čuo sam priče o Škotskoj, zemlji neverovatnih lepota i pejzaža, zimi koja je drugačija nego bilo gde, podneblju loše hrane, odličnog piva i još boljeg viskija, domovini  čvrstih i neverovatno upornih ljudi. Dugo sam maštao o zimskom penjanu u Škotskoj … da li ću uopšte ikada moći tamo da odem.
    Dugo godina maštanja, rada na sebi i prevaziđenih izazova dovelo je do sledećeg razvoja događaja… sedeći kući Kaća nešto tipka po telefonu i odjednom me pita "E hoćes u Škotsku iduće zime?", odgovorio sam sa "Nego sta ću" čak pre nego što sam i shvatio šta me zapravo pitala. Dopisivala se sa našim prijateljem Ivanom iz Splita koji nas je pozvao u Škotsku kao deo ekipe od 14 ljudi iz tri države, Mađarske, Hrvatske i Srbije. Od poziva je prošlo neko vreme, meni zvoni telefon, Antonijo Begić zove, inače jedan od glavnih krivaca zašto se taj put u Škotsku i desio. Ukratko mi objašnjava šta i kako se planira, ko je glavni u organizaciji puta i ko su zapravo ljudi koji idu. Nakon razgovora i sagledavanja mogućnosti Kaća odustaje od puta; u početku nismo bili sigurni da ćemo imati novca da oboje idemo, a Kaća je već bila na BMC meetingu zimi u Škotskoj stoga se dogovaramo da idem samo ja ( kasnije ostaje u drugom stanju pa ne bi mogla da ide sve i da je htela 😃 ).
    Put se bliži, organizacija na nivou, ništa ne znamo čak i sa novopečenim doktorom nauka u ekipi slaba vajda 😁
Antonio Begić u pripremama za put

Naš plan je ostati 12 dana u Škotskoj, 4 dana penjanja u Cairngormsu  te potencijalnih 5 dana u legendarnom Ben Nevisu. Ostrvo važi za reon gde ako od 10 dana uhvatiš 5 dobrih za penjanje to je ultimate pogodak. Bitna stvar oko organizacije jeste plan puta, ograničeni ste sa stvarima (u nasem slučaju treba sve spakovati u 20kg), prenoćište, hrana, rent a car i vožnja pogrešnom stranom puta. Imali smo sreće od samog početka jer je legenda (Gergo Santha)  uspeo da nam organizuje čak 5 dana spavanja u čuvenom CIC hut-u, što znači nema 2h pešačenja do planine pa tek onda pristup do smerova. 
    Došao je i poslednji dan priprema, poslednje merenje torbi, ni Bože pomozi ne pomaže, preteške su. WhatsApp video gori od smeha i optimizma. Let smo bukirali iz Budimpešte, bilo je logistički najjednostavnije i realno najjeftinije. Ja krećem dan ranije za Budimpeštu (6.2.2023) i tamo se nalazim sa Gergom koji će me ugostiti kod sebe do leta, dok ekipa iz Hrvatske stiže sutra par sati pred let. Upoznavanje sa Gergom je bilo ekspeditivno; sa vrata me pitao ‘’Whiskey or rum?’’ Tim smo redom i nastavili, izmedju žestokih destilata testirali smo i gomilu mađarskih Craft piva.

Prva noć puta

    Kasnije te večeri nam se pridružuje još jedan član družine te do jutra nazdravaljamo, a čemu i kome to samo Bog zna…
    Preživesmo noć i konačno dolazi dugo čekani dan poletanja. Sa ekipom iz Hrvatske se nalazim na parkingu aerodroma. Euforija je primetna, opušteni smo iako nam je jasno da su nam torbe preteške te pola sata pre čekinga raspoređujemo opremu, delimo na ravne časti i na sebe oblačimo sve što smo mogli, uključujući i tehničke cipele, a šlem naravno na glavu. U nekom trenutku stiže i deo ekipe iz Mađarske koji ide istim letom kao i mi, oni su lagani, uzeli su gospodskih 32 +10kg. Merenje prolazimo lagano, kako ko, neko sa 19.9 neko sa 19.8kg (iii šlemovi natrag u torbe). Dugo je trajalo to batrganje po aerodromu pa se valja uputiti ka Burger kingu i pojesti nešto skupo, a izuzetno glupo, ako se na to doda i besplatan refill Cole dobija se kompletan fast food ugođaj. Čeking prolazimo bez većeg stresa, ako se ne računa striptiz koji sam morao izvesti pred carinicima u dva navrata. Begić dobija predsedničko mesto na repu aviona, Bojko i ja jedan do drugog raskomotili se i skinuli cipele, te ušli u priču radi detaljnijeg upoznavanja koja je trajala čitav put. Bilo bi zanimljivo da Ivan može da ispriča svoju priču kako krupnoj gospođi ustupi mesto, aaa onda zažali; priča kako spakovati slona u frižider (sedeo je pored lika cca 170kg+,  mali avion, a detalje  već pretpostavite sami...). 
Slećemo i nalazimo se sa Mađarima koji već znaju logistiku: tramvaj stanica, kratka šetnja i u samom smo centru Edinburga gde nam je i hostel. Nakon prijave u hostel i bacanja stvari svi zajedno krećemo potražiti neki pab. Nije nam dugo trebalo, 50m od hostela već  krece žurka i pabovi jedan za drugim u nepreglednom nizu; neki od njih su dobro poznati u svetu ( Royal Circle Bar, The Last Drop, Dirty Dick’s Pub, The Bow Bar, Dropkick Murphys PUB itako u nedogled).

Ekipa iz Srbije i Hrvatske u jednom od pabova

Kompletna ekipa

 Euforija nije stajala čitavo veče do duboko u noć kad su nas napokon i iz poslednjeg paba ljubazno zamolili da izađemo. Krećemo ka hostelu, gde nas čeka i ostatak ekipe iz Mađarske koji je po planu krenuo dosta kasnijm letom od našeg, po pričama znam da smo se pozdravili i nazdravili, ali tu se gubi dalji tok večeri. Ujutru se budimo u dvadesetokrevetnoj sobi, svaki od nas lakši za 100-150 funti, a bogatiji za glavobolju, mučninu, suva usta i prateće simptome plodne večeri. Odlazimo na kafu gde nam, u tom momentu naš glas razuma Bojko, kaže ``Ekipa vidite idemo odavde danas inače možemo slobodno kući da se vratimo ako ovako nastavimo, jer ćemo bankrotirati``. Koliko smo skontali, pabovi u Škotskoj pored zdravlja mogu vam uzeti i neverovatno puno novca, ali istini za volju zaista je zabavno. Jasno nam je da  zaljubljenici u pabove, kao što smo mi, nemaju šta da traže u Edinburgu tako da odlučujemo da krenemo dan pre nego što je planirano put Caringromsa. Kratka mamurna šetnja po Edinburgu, gradu od kamena i metala, potraga za doručkom koju završavamo u nekakvoj birtiji gde prvi put probam njihov čuveni Fish and Chips. Progutasmo nekako taj doručak i počinjemo juriti rent a car.

Malo istorije 😊

Domagoj Bojko u potrazi za penjačkim vodičem?!

    Rentati auto na ostrvu se ispostavilo kao jako komplikovano, a i nesnosno skupo, međutim mi nemamo druge te nam je to jedina opcija. Posle nebrojeno poziva, informisanja gde, šta i kako ponovo odlazimo na aerodrom uberom (inače jako korektne cene za UK) jer su nam rekli da je tamo najveći izbor za rentanje i najpovoljnije cene. Uspevamo da nađemo uslovno najpovoljniju opciju sa punim osiguranjem, ipak se vozi pogrešnom stranom puta, sve je moguće. Toni se junački javlja kao dobrovoljac da nam bude driving dadilja i da vozi. Zažalio je već na prvom kružnom toku, a ni meni kao suvozaču nije bilo svejedno; kupimo Bojka i Ivana  koji su nas čekali dok  mi obavimo zadatak, pakujemo se i krećemo ka smeštaju koji smo usput bukirali na  jednu noć dok se naše inicijalno planirano mesto boravka ne oslobodi.

Ovo je vreme paklenih vozača; kolona koja se formirala iza nas

    Sutradan stižemo u Insh Hall Bungalove na jezeru sa restoranom i malim nazovi hotelom koji su veoma pristupačni u zimskom period. Iz te naše baze treba oko 20-25min vožnje do skijališta odakle se kreće u pristup stenama Cairngormsa. Usput stajemo u nabavku u Aviemor (škotski Chamonix- minijaturna verzija), kupujemo hranu i potrebštine za veče i sutradan za prvi dan penjanja. Prvi stižemo, smeštamo se i čekamo celokupnu ekipu iz Mađarske da nam se pridruži. Četrnaest oslobodioca se sastalo u dnevnom boravku motela na prvi zvaničan brifing. Na brifinzima smo komentarisali i diskutovali o uslovima, stepenu lavinske opasnosti, stanju leda, tufa, stene, planiranim usponima i onome sto smo uočili dok smo boravili u planini. Logistiku smo spremali tako da smo u većini slučajeva uvek znali gde se koja naveza nalazi, za svaki slučaj. Vođa brifinga se menja svako veče, podeljeni u dve ekipe Hrvatska-Srbija i druga Mađarska svako veče je predstavnik jedne od ekipa držao glavnu reč na brifingu, to jest bio zadužen da iznese svoje i mišljenje ispred ekipe pa se o tome dalje diskutovalo. Nestrpljivi smo svi da počne penjanje, ali nam se i ne da rastati i otići na pakovanje i spavanje.
Pripreme, pakovanje

    Plan za prvi dan penjanja je Corie an t-Sneachda, stena udaljena nekih sat-sat i po od skijališta. Stena nudi vaskoliko penjanje na idealnom granitu. Vreme nam nije na ruku to smo i znali pre nego što smo se upustili u pustolovimu. Jako je toplo, izuzetno loša zimska sezona u Škotskoj, ali tu smo gde smo, idemo videti šta možemo. Optimistični smo jer je poznato da uslovi u Škotskoj mogu da se promene doslovno u jednom danu.
Podelili smo naveze Bojko i Toni, Ivan i ja. Prvi je dan pa ne krećemo mnogo rano; stižemo na skijalište i krećemo u pristup, vetar ne da mira celim putem, a posle nekih sat vremena hoda dolazimo do podnožja stene gde je jezero.
Pravi škotski uslovi u pristupu

    Okupljamo se pored rescue boxa koji se nalazi na uzvišenju pored jezera i koristi se isključivo u slučaju nužde; za ostavljanje stvari, sakrivanje itd..
    U ovom momentu vetar već kreće da nosi, jedva se drži korak i ostaje na nogama, eto nama Škotskih uslova koje smo priželjkivali. Prvi utisak: uslovi su loši, jako loši, leda skoro da uopšte nema, a stena je suva ili kako bi je Britanci nazvali black rock. Nama je plan da penjemo u njenom desnom delu koj se zove Fiacaill Buttress. Za oko su nam zapala dva smera: The Seam i Invernookie, delovali su nam kao odlični za upoznavanje penjanja u Škotskoj. Kada smo prišli ispod smerova delovali su nam potpuno suvi, a iz etičkih razloga (gore sam naveo black rock, Britanci ne vole i ne penju stenu kada nije u zimskim uslovima, to jest kad nema na njoj leda, ili makar spray ice-a, tj nalepljenog leda) menjamo plan i odlučujemo se da penjemo u dve naveze nešto lakši žljeb-kuloar Fiacaill Couloir sa direktnom izlazom.

Stena gde se nalaze smerovi koje planiramo penjati

Uslovi u smeru su odlični, odličan sneg, lagani mix tek da te promrda; na strimim delovima je čist  led što pruža pravo uživanje sa kombinacijom izuzetno kompaktnog granita.

Bojko u prvim detaljima smera

Na prvom štandu vidimo da smo se prevarilii jer iza nas prilaze 4 naveze škotskih penjača i ulaze u dva smera koja smo mi prethodno planirali. Izgleda da ta priča o black rock-u i ne važi baš svuda i stalno, no bilo kako bilo nastavljamo smer, doći ćemo drugi put, ako vreme dozvoli. Bojko i Toni penju ispred mene i Ivana smenjujući se u vođstvu; prilično brzo izlazimo na vrh smera.


Ekipa na vrhu smera

    Imali smo sreće, smer je u potpunosti zaklonjen od vetra. To nam je postalo jasno čim smo krenuli u silaz, bukvalno nas je nosio; uspevamo da uhvatimo iole zaklonjenu padinu- kuloar i njome otpenjemo do jezera. Ništa bolja situacija nije bila sve do kola; u par navrata su udari bili toliko jaki da su neki i padali.
    Stižemo do kola i krećemo do Aviemora da obnovimo zalihe hrane i piva. U smeštaju skidanje, sušenje i prepakivanje za sutrašnje penjanje. Uskoro nam se pridružuju i Mađari; uz klopu i pivo komentarišemo uslove i to kako je ko doživeo i šta se penjalo. Zaključak je da su uslovi jako loši, temperatura je u plusu; u steni možda blizu nule, ali ne nužno. Nakon brifinga odlučujemo da posetimo drugu stenu, Corie an Lochain koja je nešto malo dalje i tu okušamo sreću. Imamo još 3 dana penjanja u Caringorms-u. Radujem se penjanju u Lochain-u jer sam odavno dobio preporuke za neke smerove baš u ovoj steni, eto prilike. Opasnosti od lavina nema, ali zbog temperature  treba obratiti pažnju na strehe.
    Identično jutro kao prvo; krećemo ka skijalištu i posle nešto dužeg pristupa stižemo pod stenu. I ovde ima jezero, kao po difoltu na svakih par kilometara po jedno ili dva. Ovoga puta od magle stenu uopšte ne vidimo, jako strmom padinom pristupamo steni 4th Buttress gde mi je plan penjati smerove Savage Slit i Deep Throat.

Toni i u pozadini smer Savage Slit, markantna pukotina-kamin

Pristup strmim padinama do pod stenu Lochain

     Nakon pola sata pristupa konačno vidimo stenu i razočarenje; ovde je situacija još gora nego u Sneachda-i. Sve je suvo i potoci liju niz stenu. Planirani smerovi nisu ni blizu uslova, potpuno suvi bez trunke leda i snega, složili smo se Ivan i ja da nema smisla ni pokušavati. Kad smo već tu odlučujemo se da nešto ipak penjemo i jedino moguće u ovim uslovima je bio smer Right Branch of Y Gully. Nenavezani krećemo, ja prvi, Toni odmah iza mene, a Ivan i Bojko nešto malo dalje. U samom žljebu uslovi su savršeni, nabijeni mokar sneg sa nekoliko skokova tankog leda gde treba biti nežan i oprezan. Od početka smo znali da je gore streha, ali da je prohodna . Međutim 10m pred izlaz stvari  se kompikuju, nagib se povećava, a jako loš suvi sneg koji ne drži ništa te kontinuirano klizim na dole. Koliko god kopao nogama i rukama sneg se neprestano obrušava i ne uspevam da nađem čvrst oslonac. Sa moje leve strane je stena; ne bi trebalo da je teška i odlučujem da traverziram do nje pa njom nastavim na vrh da bih izbegao podnožje strehe i nju samu koja je u nepenjivim uslovima.

Ivan u izlaznim detaljima smera Y gully

    Toniju govorim da sačeka da ja vidim može li se dalje i da ne rizikuje; ako nije siguran baciću mu uže kad izadjem na vrh. Uspevam da dođem do stene i sad je mnogo lakše; čvrsta podloga, ja se poprilično komforno osećam na mix terenu i brzo izlazim na vrh. Pravim štand i bacam Toniju uže te i on izlazi, uže koriste i Ivan i Bojko. Mađarska naveza Jani i Boros koji su penjali iza navezani (što nije ni imalo smisla jer u celom kuloaru postoje dva loša međuosiguranja) ne odbijaju našu ponudu da im bacimo uže pa i oni izlaze na  isti način. Povratak je stazom ka skijalištu; ovoga puta vetar je nešto slabiji pa nas  ne obara.

Prelepi Highlands


Magija u silasku

    Stižemo u smeštaj, a kasnije na brifingu shvatamo da je odlazak u Lochain bio čist promašaj i da ćemo sutradan ipak da se vratimo u Corie an t-Sneachda i probamo smerove koje smo inicijalno hteli dva dana ranije. Pred spavanje Toni nam saopštava da će sutra ipak da preskoči penjanje i da odmori, ne oseća se najbolje, vuče neku prehladu još iz Zagreba pa je realno da odmori kako bi bio oran za penjanje narednih dana u Ben Nevisu. Bojko, Ivan i ja se dogovaramo da penjemo u trojnoj navezi. Bojko je već penjao u tom delu pre 8 godina smer koji smo nišanili Ivan i ja ( The Seam), pa se iz tog razloga odlučujemo za Invernookie.
    Kao i svako jutro, doručak, čaj i put skijališta, ovog puta Toni nas dovozi te se vraća u smeštaj da odmori, a nas trojica krećemo u pristup ka steni. Ovoga puta nema vetra uopšte, temperatura je debelo iznad nule. Već brinemo da li će išta biti i danas od penjanja. Pod stenom imamo šta i da vidimo; nedelja je, gomila ljudi već penje zasnežene grape, grebenje ( Škoti ne propuštaju slobodan dan, u planini su po svaku cenu bilo da penju, voze mtb, trče ili samo hodaju). Niz pristupne padine liju potoci što nas još više baca u razmšiljanje da li je nešto ostalo u steni. 
    Pod smerom ipak shvatamo da situacija i nije toliko katastrofalna, ulazimo u smer i Ivan vodi prvu dužinu. Strma snežna rampa i koso u desno; ubrzo se Ivan nalazi na štandu i Bojko i ja dolazimo do njega. Sledeće dve dužine su mix savršenog granita i jako tankih curkova leda, izgleda feomenalno. Obe dužine vodim ja. Druga dužina smera nije velikog nagiba već je ispresecana u tri vertikalna skoka stene, leda i zaleđenih tufa. Posle svakog skoka je nekoliko metara oborenog tvrdog snega. 

Miloš u prvim detaljima druge dužine smera Invernookie

    Izuzetno lepo penjanje, međuosiguranja su perfektna, idealne granitne pukotine ulivaju poverenje, frendovi rade savršeno jer nema spray ice-a i pukotine su suve i čiste. Lako dolazim do štanda i ubrzo stižu Bojko i Ivan. Treća dužina je najteža i najduža. U ovoj dužini nema uopšte tufa,  pukotine su čiste tako da ih je teško koristiti za napredovanje, a savršeni granit traži punu koncentraciju za gaženje derezama. Duž čitave dužine koja prati dijedar koji zavija u desno je curak leda ne širi od 15 cm do samog izlaza. 

Ivan i Bojko u ključnoj dužini

Tu treba biti pažljiv, bez naglih pokreta i previše lupanja derezama i alatima. Ova dužina nema oborenih delova već je strma te u delovima gotovo vertikalna. 

Tanak led, Ivan u detaljima

    Poslednjih 10m nije moguće osigurati se, to sam uvideo dosta pre pa sam postavio gear nest na poslednjem očiglednom mestu. Maksimalna posvećenost i na vrhu sam, smer izlazi na greben gde ima dosta šiljatih stena- rogova, kako ko zove, te je štand napraviti izuzetno lako i brzo. Kada su stigli Ivan i Bojko čestitamo jedni drugima, konačno smo uživali u pravom penjanju. Silaz ovog puta biramo stazom koja vodi, sa vrha gledano levom stranom grebena, a onda posle jednog odvajanja sve do skijališta. Toni nas već čeka na parkingu odmoran i rehabilitovan; prijao mu je dan odmora. Odlazimo u Aviemore na zasluženu picu i natrag u smeštaj, pakovanje i priprema za put u Ben Nevis u nadi da će biti bolji uslovi. 

Nastaviće se u narednom postu...



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam

Stenama Bosne i Hercegovine

Već dugo se rečniku naše okoline  moje "idem na odmor" tumači kao "oni nisu normalni, večito po nekim planinama, tako se zamaraju?!". Ipak, različito tumačenje istog pojma je prihvatljivo, čak i poželjno. Zamislite kada bi nekog ko voli izležavanje na plaži i izlaske svako veče poslali na moj odmor, ili obrnuto. Zato, živele različitosti i uživali svi mi u njima, jer odmor je sve ono što nas kad se vratimo čini spremnijim za radne obaveze, ma kako mi fizički umorni bili. Sreća je da u regionu ne nedostaje materijala za odmor, pa smo planirali penjanje na Izgoreloj Grudi, Blagaju i Veležu. Nakon proveravanja vremenske prognoze Blagaj je odmah ispao iz kombinacije, nema dovoljno lepih dana, hoćemo da budemo u planini što više. Prva stanica bila nam je sada već poznata stena Izgorele Grude na planini Prenj. Mahir nas vozi do kraja makadamskog puta, a zatim nastavljamo peške do pod stenu. Na početku staze čekaju nas slatke maline i poneka jagoda, hvala za slatk

Nebeska vrata

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna. Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.)  Foto skica smera, autor Miloš Milanović Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je gusto obrasla i te