(Ne)Namerno drugačiji

Oduvek sam se pitala gde i kako počinje jedan alpinistički uspon. Znam sigurno da to nije trenutak obuvanja penjačica pred ulazak u smer, ali nisam izučila mehanizam nastajanja ideje za penjanje određenog smera.  Teško je uhvatiti taj svileni momenat rađanja ideje, razvijanja filma do sitnih detalja i na kraju stvaranje uslova za ispunjenje želje. To su oni nevidljivi koraci koje svi moramo da prođemo da bismo došli do momenta da se držimo za neku stenu, a potom stojimo na njenom vrhu. Istini za volju, malo ima onog što viđamo u filmovima; šetamo planinom i ugledamo neki  vrh, obuzme nas toliko da imamo neobjašnjivu želju da ga osvojimo i onda tražimo najbolji put za to. Da budem preciznija, zbog ritma života i ubrzanosti vremena koje ne dozvoljava luksuz istraživanja stena i planina, mi svoju inspiraciju moramo da tražimo na mrežama, "on line". Mnogo stvari je danas postalo virtuelno, pa tako i većina naših istraživanja počinje upravo u tom prostoru nesagledivih razmera. Mož

Na našim prostorima žene u alpinizmu su retkost, a samostalne žene u alpinizmu još veća retkost. Još 2012.godine me je jedan Slovenac, sa kojim sam penjala na taboru u Prokletijama, pohvalio kako sam vrlo ažurna, brzo obavljam sve radnje, a čak i pakujem uže. Mislila sam da se šali i da je to normalno, da sve žene to rade, ali mi je rekao da nije često bio u prilici da sretne tako nešto. Nikada nisam volela da pol koristim kao izgovor da nešto ne mogu da uradim. Ravnopravno sam, sa svim muškarcima koji su u mom okruženju, stasavanju i sazrevanju bili u većini, delila muku i radost bavljenja našom prelepom aktivnošću. Ako sam tu gde jesam znači da sam spremna na sve što me čeka i da ću uprkos polnim razlikama sve uspeti da uradim kao što sam i zamislila. I koliko god je druženje i penjanje sa muškarcima bilo korisno, kvalitetno i uspešno isto to sa osobama ženskog pola je jedno potpuno drugačije iskustvo. Moj drugi ozbiljni partner, tj partnerka koja je učestvovala u značajnom delu mog

Kad smo poslednji put bili na Romaniji još jedna od ideja za penjanje bio je upravo ovaj smer koji svojim nazivom inspiriše i poziva- Elegantni.  Pitala sam se kakav li je to smer, ima li lepih pokreta, a da li je težak nisam se pitala ni jednog momenta, znala sam da jeste. Većina smerova na Romaniji je zaista teška, mnogi nisu popeti slobodno još uvek, a oni koji jesu nose zaista visoke ocene. Nakon raspitivanja o smeru, Tomba nam je rekao da je popet slobodno još davno, ocenjen sa VII- i da na štandovima sada postoje boltovi.  Elegantni smer nalazi se u steni levo od čuvenog romanijskog zuba i takođe levo od boltovanog smera Sreća koji smo penjali pre dve godine.  U nedelju rano ujutru krećemo iz Užica i za oko tri sata vožnje stižemo do Carevih voda. Nastavljamo potom makadamom do lokaliteta Balvanište i otprilike 300m niže na malom proširenju ostavljamo auto. Nekada smo stizali do Balvaništa i tu se parkirali, ali sada je put presečen velikim kanalom kojim prolazi voda i za niže au

Smer Luna na Romaniji prvenstveno su popeli Admir Andelić- Tomba i Ana Dumančić 2015. godine, a o njihovim utiscima možete pročitati na FB profilu Tombe OVDE . Još pri našoj poslednjoj poseti Romaniji ova linija nas je neobjašnjivo privlačila. Pogled na pukotinu zaista ostavlja bez daha, te budni sanjarimo o tome kako u nju glavimo prste, vrhove penjačica i međuosiguranja.  Dogovaramo penjanje sa Vladom Pajić i rano ujutru krećemo put Romanije. Ustajanje u dva sata posle ponoći i polazak u tri bi se više moglo nazvati krećemo noću. To su te čari alpinizma, tačnije života udaljenog od penjališta. Ne žalim se, navikla sam. Prihvatila sam to kao sastavni deo bilo kog uspona. Negativno sam na početku razmišljala i o pristupima smeru; mnogo me je nerviralo što "gubimo" vreme na hodanje, želela sam da penjem odmah. Da ne pričam tek o silazima, završilo se glavno zašto sad moramo da hodamo na dole, mislila sam. Nervirala sam se tako zbog pristupa i silaza sve dok mi rečenica mog tad