(Ne)Namerno drugačiji

Treća sreća kaže naš narod. Organizovan tabor alpinista u prelepom predelu Kučkih planina,reon Bukumirskog jezera. Kamp je tradicionalno bio na livadi na kojoj nema ni tračka senke ni hlada. Raj za dušu, prste i telo. šarenilo kampa Naporna noć u putu i prvog dana, četvrtak, odlučujemo se za malu stijenu. Lagan pristup za nas umorne, oko 1h. Ne tako duga, ali izuzetno kvalitetna i čvrsta stena za upenjavanje. Laza, Peca i ja penjemo smer od 80m ocene VI. Zanimljivo penjanje po žljebu, sa izlaznim detaljem koji kao druga lagano prolazim. Oblaci se poigravaju našim prognozama, hoće li kiša ili ne. Nema sunca, to je bilo bitno. Nas 10ak okupiralo je stenu i kada završimo nalazimo se na vrhu i spuštamo u kamp. Zadovoljini i suvi. Odlična uvertira za ono što nas čeka narednih dana.  Sledećeg dana krećemo ka Štitanu, a neki ka Surdupu. Pristup zahtevan, oko 2h otrpilike. Velika je nadmorska visina i dok smo u senci prijatno je za hodanje. Sunce na 2000m prilično prži pa smo

Za  prvomajski praznik (ne)rada uvek se planira odlazak na penjanje.  Sama priroda reči "plan" govori da je ispunjenje uvek nekako neizvesno. Tako beše i ovog puta...Gornjak, Sićevo, Varasova, Paklenica, Biokovo bile su destinacije o kojima sam maštala. Realna situacija bila je ipak malo drugačija. Zainteresovani samo Laza i ja, a si svi ostali koje smo pozvali još uvek nisu sigurni. Hoćemo ili ne i gde ići? Na oko 250km od divne naše zabačene Kikinde nalazi se pravi sportsko-penjački raj, banja Herkulana u Rumuniji. Još jedan povod, pored toga što nemamo puna kola duša željnih penjanja, da se ode tamo bio je taj što se po 11-ti  put održavalao takmičenje na prirodnoj steni. Smeri na kojima je neko već postavio komplete,a ti imaš zadatak samo da penješ. Pristup traje oko pola sata uzbrdicom koja ne jenjava. Šuma je lepa i bilo je pravo uživanje šetati do stene . Tri kategorije, muškarci i devojke (lepše mi nekako zvuči nego žene:) i naravno masters za one mnogo jake. U

Čast da me ugosti na početku sezone penjanja u suvoj steni imala je Grdoba u selu Poćuta, nedaleko od Valjeva. Poslednja poseta ovom penjalištu bila je davno, kada sam tek počela da se bavim penjanjem, pre otprilike 4 ili 5 godina. Moji penjački putevi od tada dosta su se promenili, ali to nikako nije ono što me sprečava da se podsetim kako je to bilo na početku, i vidim gde sam to sada.   Prognoza je najavljivala lep i sunčan dan, sa više od 20 stepeni ali jutro nam je nagoveštavalo sasvim drugačije. Bez obzira na tmurno jutro razloga za sreću i dobro raspoloženje bilo je i više nego dovoljno. Parkiramo kola na livadici i za manje od 5 min smo ispod stene. Fantastično i bez imalo umora za promenu. Pozajmljujemo uže i komplete, spremamo se za penjanje i zagrevam se na smeru ocene 6. Boltovi koji sijaju  skoro na svakom metru velika su promena u poređenju sa tradicionalnim penjanjem. Stepenice su  uvek najbolji put do vrha pa tako sledeća smer koju penjem ima ocenu

Dešavalo se svašta zanimljivo. . . Ko radi ima pravo i na uživanje. Posle rada na terenu imali smo vremena za slobodne aktivnosti. Tečajci su to koristili uglavnom za odmor, a ja da usavršim svoju tehniku skijanja. Nabavila sam opremu za turno skijanje i sada je red da to isprobam. Pričali su mi kako se turno skijama ide uz brdo što je meni zvučalo poptuno fascinantno. Mnogo mi se sviđa, pogotovo ako je blag nagib ili ravno. Već prvog dana Nene me nagovara da obujem cipele, namontiram vezove i skije, stavim krzna i krenemo malo da turiramo čisto da bih videla kako to izgleda. To njegovo malo pretvorilo se u turno turo do prve među stanice, meni vrlo napornu. Krzna su mi malo proklizavala, ruku na srce, često sam padala, ali kad sam se sa cilja okrenula i videla padinu koju sam savladala bila sam ponosna. Skidamo krzna i stazom se spuštamo dole. Poslednji dolazimo u kuću, gle čuda, praznu. Krčakanje lonaca na šporetu, pranje suđa zaboravljeni su zanati jer su svi zauzeli ležeće p

Ponovna poseta Durmitoru u martu ove godine bilo je i više nego dobro iskustvo. Održan je instruktorski tečaj zimske tehnike i početni alpinistički tečaj u organizaciji KA PSS. Na početku sam, priznajem, imala veliku tremu. Doduše, ni tokom samog kursa se nije značajno smanjila. Znala sam da moja uloga pomoćnog alpinističkog instruktora zahteva sigurnost u znanje, poznavanje tehnike i ono najvažnije prenošenje tog znanja. Bila sam dosta nesigurna, ali isto tako maksimalno koncetrisana kako bih dala sve od sebe. Prva 4 dana pripremali smo se za dolazak novih nada. Obnavljali smo gradivo i teme koje treba njima da predstavimo. Preslišavali se kao u školici, podsećali zaboravljenog. Kuća se brzo i neočikavano ispunila novim licima. Kreće upoznavanje i podela u grupe za rad. Trema se povećava. Napolju je sunčano i mnogo belo, a ja nervozno čekam prvi radni rad. Krećemo na teren. U grupi sam sa Nenetom i Kukijem. To mi uliva sigurnost jer u slučaju da negde zakažem oni će da uskoč

"Kako sam se nadala dobro sam se udala" fraza je koja savršeno opisuje ovu avanturu. Krenula sam na put sa ubeđenjem da se led istopio, ali isto tako nepokolebljivom nadom i optimizmom da ga ipak ima. Uputili smo se na penjanje zaleđenog vodopada u Topli Do koji se nalazi na Staroj planini. Majka priroda, tačnije lavina koja je preprečila put omela nas je da do tamo i stignemo. Tako sam, pomalo razočarana, slušala dalje planove i razmatranja o sledećoj stanici. Bila je subota, ne tako hladan, ali tmuran dan, dan republičke akcije uspona na Trem. Uprkos činjenici da je tamo veliki broj planinara bio rešen da se domogne vrha odlučili smo da penjemo možda neki koluar sa severne strane. Nismo znali da li je sneg pogodan za tako nešto, ali ipak produžavamo u tom smeru. Ulazimo u Jelašničku klisuru i mene obuzme nostalgija penjanja suve stene :) Sa naše desne strane ukaže se stari, dobro znan vodopad Ripaljka ovog puta u nešto drugačijem izdanju, zaleđen! Sreće i radosti za sve na

"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili. takozvani  Planinarski dom Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za me