"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili.
takozvani Planinarski dom
Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za mene. Natovarili su me tim dugim čudnim stvarima koje su bile više od mene,nekim ogromnim i teškim cipelama i štapovima i rekli "Super ako nisi nikad stala na skije, prvih par puta je uvek teško". Naučili su me par osnovnih koraka i nagovorili da se uhvatim za ski lift i spustim sa negde otprilike polovine staze. Ono što je bilo bitno je da mi skije stoje više paralelno u odnosu na padinu kako ne bih dobila veliko ubrzanje i mogla da kontrolišem pravac kretanja. Meni to nije odmah pošlo za rukom. Spustila sam se,a sada ni sama ne znam kako. Znam samo da sam zabadala štapove,klatila se sa noge na nogu i održavala ravnozežu da ne padnem. Istina,to mi je pomoglo samo prvih par metara. Sledećeg momenta već sam ležala u snegu, nogu visoko u vazduhu i slušala instrukcije kako da ustanem. Sa još par sličnih padova dolazim do podnožja padine i u panici shvatam da nisam pitala kako se to u stvari zaustavlja i staje. Tako sam odlučila da padnem, jer je to bio jedini način da se zaustavim. Barem jedini meni tada znan.
ski staza na Besnoj kobili
I nije toliko strašno kao što izgleda. Hvatam se opet za ski lift i krećem u novi spust. Velika je magla i skoro da ništa ne vidim pred sobom. To me je pomalo plašilo, jer poznajući svoje skijaško umeće, postojala je velika mogućnost da se sudarim sa nekim :) Ipak do toga nije došlo. Posle sat vremena skijanja počinje da veje sneg i duva vetar. Isključuje se ski lift i završavamo skijanje tog prvog dana. Mnogo samog skijanja, ruku na srce, i nije bilo.Dosta se vremena izgubi u redu za ski lift. Sreća da su tu bili drugari iz Niš koji su učinili da to i ne izgleda tako dugo, već svojim zanimljivim pričama i akcentom sve to učinili mnogo podnošljivijim :) Sledećeg jutra je već bilo bolje. Prvi put prilikom spusta sam se ispadala za ceo dan. Trebalo mi je malo vremena da uđem u štos,što bi se reklo i počnem da primenjujem ono što sam naučila prethodnog dana. Napredovala sam i svaki put bila sve zadovoljnija.
Posledenjeg dana sunce nas je obradovalo. Tad sam prvi put videla kako okolina u stvari izgleda. Predivna je. Šume prekrivene snegom koje se prostiru po blagim i strmim padinama pozivaju nas da istražujemo. Mene je ovakav prizor inspirisao da ne odustanem i usavršim svoju tehniku koliko je god moguće dok ne krenemo kući. Kako je vreme prolazilo meni je bivalo sve lepše i zanimljivije. Uživala sam u tome kako sada umem da se spustim,pravim zavoje bez upotrebe štapova i zaustavim se kad god to poželim :) Tako mi je palo na pamet da se spustim van staze,kroz dubok i neutaban sneg, takozvani celac. Tehnika je bila nešto drugačije jer je trebalo osloniti se unazad i izdići vrhove skija. Dobro mi je išlo jer sam svakako imala problema sa ravnotežom,tj naginjanjem napred. Spustila sam se i dobila komplimente da sam dobro to izvela. I taman kad mi je sve lepo krenula Laza me zove da polako završavam i krenem na ručak. To je značilo pakovanje i povratak kući. Eh, da mi je samo još par dana i to tako sunčanih i divnih kao što je jučerašnja nedelja.
Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam...
Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna. Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D, Ljubojević M.) Foto skica smera, autor Miloš Milanović Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je...
Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu. Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u...
Коментари
Постави коментар