Pobesneli skijaši

"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili.

takozvani  Planinarski dom

Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za mene. Natovarili su me tim dugim čudnim stvarima koje su bile više od mene,nekim ogromnim i teškim cipelama i štapovima i rekli "Super ako nisi nikad stala na skije, prvih par puta je uvek teško". Naučili su me par osnovnih koraka i nagovorili da se uhvatim za ski lift i spustim sa negde otprilike polovine staze. Ono što je bilo bitno je da mi skije stoje više paralelno u odnosu na padinu kako ne bih dobila veliko ubrzanje i mogla da kontrolišem pravac kretanja. Meni to nije odmah pošlo za rukom. Spustila sam se,a sada ni sama ne znam kako. Znam samo da sam zabadala štapove,klatila se sa noge na nogu i održavala ravnozežu da ne padnem. Istina,to mi je pomoglo samo prvih par metara. Sledećeg momenta već sam ležala u snegu, nogu visoko u vazduhu i slušala instrukcije kako da ustanem. Sa još par sličnih padova dolazim do podnožja padine i u panici shvatam da nisam pitala kako se to u stvari zaustavlja i staje. Tako sam odlučila da padnem, jer je to bio jedini način da se zaustavim. Barem jedini meni tada znan.

ski staza na Besnoj kobili

I nije toliko strašno kao što izgleda. Hvatam se opet za ski lift i krećem u novi spust. Velika je magla i skoro da ništa ne vidim pred sobom. To me je pomalo plašilo, jer poznajući svoje skijaško umeće, postojala je velika mogućnost da se sudarim sa nekim :) Ipak do toga nije došlo. Posle sat vremena skijanja počinje da veje sneg i duva vetar. Isključuje se ski lift i završavamo skijanje tog prvog dana. Mnogo samog skijanja, ruku na srce, i nije bilo.Dosta se vremena izgubi u redu za ski lift. Sreća da su tu bili drugari iz Niš koji su učinili da to i ne izgleda tako dugo, već svojim zanimljivim pričama i akcentom sve to učinili mnogo podnošljivijim :) Sledećeg jutra je već bilo bolje. Prvi put prilikom spusta sam se ispadala za ceo dan. Trebalo mi je malo vremena da uđem u štos,što bi se reklo i počnem da primenjujem ono što sam naučila prethodnog dana. Napredovala sam i svaki put bila sve zadovoljnija.

Posledenjeg dana sunce nas je obradovalo. Tad sam prvi put videla kako okolina u stvari izgleda. Predivna je. Šume prekrivene snegom koje se prostiru po blagim i strmim padinama pozivaju nas da istražujemo. Mene je ovakav prizor inspirisao da ne odustanem i usavršim svoju tehniku koliko je god moguće dok ne krenemo kući. Kako je vreme prolazilo meni je bivalo sve lepše i zanimljivije. Uživala sam u tome kako sada umem da se spustim,pravim zavoje bez upotrebe štapova i zaustavim se kad god to poželim :) Tako mi je palo na pamet da se spustim van staze,kroz dubok i neutaban sneg, takozvani celac. Tehnika je bila nešto drugačije jer je trebalo osloniti se unazad i izdići vrhove skija. Dobro mi je išlo jer sam svakako imala problema sa ravnotežom,tj naginjanjem napred. Spustila sam se i dobila komplimente da sam dobro to izvela.  I taman kad mi je sve lepo krenula Laza me zove da polako završavam i krenem na ručak. To je značilo pakovanje i povratak kući. Eh, da mi je samo još par dana i to tako sunčanih i divnih kao što je jučerašnja nedelja.