(Ne)Namerno drugačiji

Zimsku sezonu otvorili smo sredinom decembra na Treskavici, Bosna i Hercegovina. Treskavica je najviša sarajevska planina i za samo 300m niža od najviše planine Bosne i Hercegovine; pripada masivu Dinarskih planina. Pored atraktivnih planinskih vrhova među ljubiteljima prirode popularna je zbog brojnih nestvarnih jezera, većinom glacijalnog porekla. Ovu akciju organizovao je Planinarski klub Gučevo iz Loznice, a Miloš i ja smo se sa zadovoljstvom pridružili.  Akciju započinjemo u subotu popodne u selu Turovi (opština Trnovo), koje se nalazi samo nekoliko kilometara udaljeno od glavnog magistralnog puta Sarajevo - Foča. Automobile smo ostavili na kraju sela, u blizini koša koji se nalazi pored puta, a pravljenje parking mesta (čišćenje snega) nas je na samom startu dobro zagrejalo.  Vlado, Miloš i ja krećemo turno skijama, a ostatak grupe (7 članova) na čelu sa Marijom peške. Očekujemo da nam se pridruže vođa uspona, Igor Milošev, takođe na skijama i njegova lepša polovina Jelena koja ć

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

 Posle svakog vrednog i zahtevnog uspona teško je sabrati utiske. Odlazak na Prenj i penjanje u steni Izgorele grude postao je svojevrsni ritual za našu navezu, obzirom da svake godine odlazimo tamo minimum jednom. Posebna su osećanja prisutna kada se odlazi na ovako, u svakom pogledu, jedinstveno mesto. Malo straha, uzbuđenja i radosti uz puno vere da će sve proteći onako kako treba u steni koju nazivaju bosanski El Capiten. Ovog puta, odlazak na Prenj  dobio je još jednu dimenziju, a to je otkrivanje lepote i veličanstvenosti  nekolicini hrabrih alpinista iz Srbije. Sa nama su na put krenuli Nikola Đurić, treći penjač u našoj navezi i odvojena naveza Vlado i Marija Pajić.  Vlado i Marija penjali su pravi klasik, idealan za upoznavanje stene i terena, Bosanski smer. Mi smo se odlučili za Kamniški smer, prvenstveno popet 1982. godine od strane slovenačkih alpinista Bojan Pollak i Marijan Kaker, nakon čak dva pokušaja penjanja smera. Iste godine prvo ponavljanje smera izveli su bosanski

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna. Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.)  Foto skica smera, autor Miloš Milanović Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je gusto obrasla i te

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu.  Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u različit