Nebeska vrata

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna.

Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.) 

Foto skica smera, autor Miloš Milanović

Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je gusto obrasla i teren je nezgodan.

Ulaz u smer je nekad verovtno bio niže, ali je sada početni deo grebena potpuno zarastao i nepenjiv je, tako da smo u smer ušli upravo u visini prvog klina. Nakon dve lakše grebenske dužine stiže se do težina. Štand pre ulaska u težine moguće je napraviti na velikom stenovitom rogu. 

Pre nego što pređem na ključni deo smera, vraćam se na početak da objasnim svoja osećanja tuge i zabrinutosti. Toliko lepa linija, a tako zapuštena! Prava šteta je zapostaviti penjalište ovakvog potencijala. Zbog zanemarivanja i neposećenosti Sićevo verovatno više nije isto kao što je bilo pre 15 godina, a kamoli duplo više. Verujem da će zbog nekorišćenja ovo penjalište biti neupotrebljivo, a vremenom će i potpuno nestati. Rupe (hvatovi) u smeru su u potpunosti isupnjeni travom, zemljom i praktično nemogući za korišćenje. Zamislite ravnu ploču bez gazova i hvatova, ali sa busenima trave, pa da biste nešto uhvatili morate prvo da iščupate svu travu. To crpi energiju i tera vas na razmišljanje. Zašto je tako i da li je tako moralo biti? Možda prolaznost godina neminovno dovodi do izmene smera do neprepoznatljivosti, a možda bi sve bilo drugačije da svake godine tu prođe nekoliko naveza. Odgovor nikada nećemo saznati i bilo kako bilo, mi nastavljamo dalje. Nakon drugog štanda potrebno je penjati par metara na gore, a potom ide prečka u desno preko klina, potom malo levo na gore preko ploča i dobrih hvatova do klina i desno u zajedu. Kada je Miloš očistio sve rupe u prečki, penjanje je dobilo potpuno drugu dimenziju, prelepi pokereti i pravo uživanje.  

Miloš u prečki

Sa naše desne strane pruža se nestvaran pogled na ogromni i impozantni amfiteatar. Sićevačka klisura je veličanstvena u svakom pogledu. Svuda oko nas su stene, teško pristupačne i izazovne. Poseban je osećaj shvatiti svu moć i silu prirode, a ljudsku nemoć u surovo lepom okruženju gde povremeno gostujemo.

Pogled na amfiteatar

Zajedom se ide gore do previsa i preko njega levo na štand gde se nalazi stari klin. U zajedi nije ništa bolja situacija. Pukotine su zarasle, ima puno drveća koje je nezgodno zaobići i to znatno otežava penjanje. Od početka prečke, naredne tri dužine su konstantno teške, obrasle i nezgodne. 

Pogled na obraslu pukotinu

Teško mi je da ovo objektivno ocenim, jer baš na mestima gde se čine najbolji hvatovi i gazovi je trava i nemoguće je popeti detalj na zamišljeni način. Ipak, rekla bih da težina ne pada ispod ocene VI. Glavni problem u penjanju tradicionalnih smerova nije toliko težina penjanja, više je to (ne)mogućnost postavljanja međiosiguranja. Koliko god penjanje teško bilo, ako je sigurno to nije veliki problem za prepenjati; dok sa druge strane ako je nešto ispod naših mogućnosti, nebezebedno i sa krtom stenom psihički je puno teže. Ako je nešto teško za penjanje i bez sigurnih mogućnosti za postavku međuosiguranja pravo je umeće penjati takve delove. Za to je potrebno puno smirenosti, hrabrosti, vere, penjačke sposobnosti i po malo ludosti.

Od štanda sa starim klinom potrebno je ići malo desno u pukotinu i njome do kraja, na policu do zaglavljenog kamena. Ne treba potceniti težine u pukotini.

U pukotini

 Odatle malo penjati na gore sa leve strane stebera do police. U steberu su ostala dva klina. Sa police u travnati žljeb i njime na greben, te lakim terenom do kraja. Travnati žljeb je, bolje rečeno, šumoviti žljeb sa puno trnja, jednom velikom, bodljikavom ružom i zaraslim siparom koji se kotrlja ispod nogu. Zbog velike vrućine i borbe da napredujemo ovaj poslednji deo nas je umorio i smorio. Sa poslednje police moguće je napraviti varijantu smera, 5-6 metara pravo gore (težak, čvrst deo bez mogućnosti postavke međuosiguranja) i potom izlazak na grebenski lakši teren. Mi smo pratili put prvih penjača, ali iz sadašnje perspektive čini mi se da da bi varijanta pravo gore bila teža, ali bolja opcija. 

Kada se izađe iz žljeba lakšim terenom nastaviti do vrha stene, a potom za silaz pratiti izohipsu na desno, potom dole, starom vojnom stazom ponovo do pruge. Na toj stazi postoje i određene sajle, ali obzirom da smo se mi spuštali sa druge strane nemam detaljniji opis iste.

Mi smo za silaz koristili jarugu sa leve strane, kojom smo se jedno vreme peške spuštali, a potom smo uz 4 kratka abzajla sa drveća, ponovo došli na ravniji deo. Na prugu smo izbili 10ak metara dalje od polazne tačke, a potom se istim putem kao u dolasku, vratili do kola.

U tradicionalnom penjanju i alpinizmu uspon se može posmatrati kroz sledeće celine: pristup, penjanje smera i silaz. Svaki je specifičan i izuzetno važan aspekt, a prave informacije su dragocene, naročito ako se usponi vrše u područjima koja su nova ili gde iz bilo kog razloga stvari nisu očigledne. Jesu istraživanje, spoznaja i saznavanje sastavni deo tradicionalnog penjanja i to je ono što daje čar, ali prave informacije uz naše proživljeno iskustvo olakšavaju sledećim penjačima u onome gde bi bespotrebno gubili energiju i vreme. Zbog toga je važno pamtiti bitne detalje i nesebično ih preneti ostalima, jer opisi poput "tu malo gore, pa u nekom momentu levo" ne znače ništa. Gde je taj momenat i po čemu je prepoznatljiv, kao i šta će se desiti ako skretanje u levo ne uočimo bitne su stvari. Tražite prave informacije i dajte prave informacije koje će služiti svrsi, jer ćete u suprotnom bespotrebno lutati kao ovce u magli. 

Nakon našeg penjanja smer je pristupačniji, ključna mesta su čista, ostavili smo nekoliko klinova i nadam se da su ove informacije dovoljne da sledeći penjači ne gube vreme tamo gde smo mi. 

Lepote prirode