Пређи на главни садржај

TT = Treskavica turno

Zimsku sezonu otvorili smo sredinom decembra na Treskavici, Bosna i Hercegovina. Treskavica je najviša sarajevska planina i za samo 300m niža od najviše planine Bosne i Hercegovine; pripada masivu Dinarskih planina. Pored atraktivnih planinskih vrhova među ljubiteljima prirode popularna je zbog brojnih nestvarnih jezera, većinom glacijalnog porekla. Ovu akciju organizovao je Planinarski klub Gučevo iz Loznice, a Miloš i ja smo se sa zadovoljstvom pridružili. 

Akciju započinjemo u subotu popodne u selu Turovi (opština Trnovo), koje se nalazi samo nekoliko kilometara udaljeno od glavnog magistralnog puta Sarajevo - Foča. Automobile smo ostavili na kraju sela, u blizini koša koji se nalazi pored puta, a pravljenje parking mesta (čišćenje snega) nas je na samom startu dobro zagrejalo. 

Vlado, Miloš i ja krećemo turno skijama, a ostatak grupe (7 članova) na čelu sa Marijom peške. Očekujemo da nam se pridruže vođa uspona, Igor Milošev, takođe na skijama i njegova lepša polovina Jelena koja će ići peške. Uputili smo se ka planinarskom domu "Radovan Bjelica" koji se nalazi na 1260m nadmorkse visine i oko 6km udaljen od puta. Krenuli smo kasno popodne, pa je već nakon otprilike 40 minuta hoda pao mrak. Temperatura je bila prijatna i kretali smo se ujednačenim tempom. Bio je to prvi put na turno skijama ove sezone, pa se moja stara muka oko podešavanja pancerica ponovo stidljivo počela javljati. Nekoliko puta sam stajala kako bih popustila i dotegla cipele, a sve radi prevencije stvaranja žuljeva. Znam da bi oni onemogućili ili makar znatno otežali sutrašnji uspon na vrh. 

Cilj nam je bio najviši vrh Treskavice (2086m) koji ima tri naziva: Đokin toranj (po limenom tornju, koji je kao sklonište izgradio planinar i arhitekta Đoko Petrović i od koga su do danas ostala samo vrata), Paklijaš (zbog surovosti i nepristupačnosti terena) ili Mala ćaba (kaba, kako su ga nazvali meštani iz podnožja, koji su ga posećivali iz religijskih razloga). 

U dobrom raspoloženju, za oko 2 sata stigli smo do prvog cilja. U domu su nas sačekali ljubazni domaćini, pa se nakon upoznavanja i kratkog raspremanja smeštamo u sobe. Umorni od puta, ali i hodanja ne uspevamo da odolimo druženju te odlazimo u zajedničku prostoriju gde nam se nakon kratkog vremena pridružuju Igor i Jelena. Kao i uvek, tema za razgovor je mnogo i uz smeh vreme za odlazak na spavanje se približava brzinom munje. Igor nam je izložio sutrašnji plan kretanja, ali obzirom da je palo puno novog snega izlazak na vrh je neizvestan. Ipak, činjenica da nas četvoro ide skijama te ćemo prvi proći i utabati stazu za ostale je ohrabrujuća. 

Polazimo u nedelju rano ujutru. Na samom početku javljaju mi se problemi sa pancericom; stopalo je usko i ukoliko ostavim previše opuštenu cipelu ono se pomera unutra i stvara mi žulj na donjoj strani, ukoliko previše zategnem  javlja se bol usled smanjenja cirkulacije. Rešenje je kao i svemu, negde između, pa tako donje kopče popuštam, a gornje zatežem. Nadam se da će mi ovo omogućiti da dalje kretanje nastavim bez bola i neprijatnih osećaja.

Na startu mi je uvek teško da uhvatim ritam, podesim optimalno svu opremu, obezbedim efikasno disanje, sredim misli i budem prisutna u trenutku. Početak ture od mene skoro uvek zahteva maksimalno ulaganje da bi posle sve teklo nesmetano i išlo svojim tokom. Često imam osećaj da postoji granična linija koju je neko povukao posle koje sve postaje lakše, a do koje mi se valja pošteno namučiti. Kad uspešno pređem iz stava "sve mi smeta, ovo je preteško, odustaću" u "idem napred pa kako god bilo i uživam u tome" otvara se potpuno novi horizont saznanja, planinski vrhovi dobijaju drugačije obrise, a telo se pripremilo na sve slatke planinske muke koje ga očekuju. Važno je da znamo da granica postoji, da se pripremimo na to kako ćemo reagovati dok je ne pređemo i šta nas čeka ako uspešno pređemo iz nemogućeg u moguće. Meni je najlakše da uvek iskreno pričam sa sobom, analiziram stanja, razloge, potencijalne nagrade. 

Početak staze vodi kroz šumu koja je na početku i na kraju vrlo strma, te gušća nego u srednjem delu. Srednji deo šume je umerenog nagiba sa dovoljno širokom stazom. Ispratilo nas je oblačno vreme, gusta magla od koje nismo mogli da vidimo ništa sem borova koji su nas okruživali. 

Kolona u šumi, foto Vladimir Pajić


Izlazak iz šume


Kada smo prošli pored Velikog jezera (1567m) magla je i dalje bila tu. Komad plavog neba ulio je nadu da će nam se planina otvoriti te pokloniti ono najbolje što ima da u tome uživamo. Uspela sam da uhvatim ritam i sada mi više ništa nije bilo teško; planina kao da je osetila to i odlučila da nas počasti sunčevim zracima koji su sve agresivnije terali nagomilane oblake. Uz kratke povremene pauze radi ponovnog sastajanja grupe odlučno smo išli napred. Pre samo nekoliko trenutaka sve je izgledalo idealno, ali onda sam primetila da se koža odvojila od leve skije, lepak je popustio. Očistila sam nagomilani sneg, ponovo pričvrstila kožu i nastavila dalje. Lepak nije držao uopšte, ali koža se nije pomerala jer je bila jako zategnuta kopčama na dva kraja skije. To je tako držalo dok nismo došli na zaleđeni deo; tu smo morali trakom da zalepimo kožu za skiju. Nisam htela da odustanem i išla sam skijama do završnog uspona gde smo Vlado i ja skinuli skije, stavili ih na ranac te tako nastavili do vrha. Miloš i Igor nisu skidali skije, međutim veliki nagib i potpuno zaleđena padina činili si mu se lakši za pešačiti, naročito što dereze za skije nemam. 

Uspon

U završnom delu uspona vetar je duvao kao da želi sve da nas počisti sa planine. Borila sam se svakim korakom da održim ravnotežu i stabilnost i malo po malo, uspela da izađem na vrh. Na vrhu kratko zadržavanje radi fotografisanja, priprema za spust i spust skijama, istom stazom kuda smo se i popeli. Okolni vrhovi Visočice, Bjelašnice, Maglića i Bioča, obrisi vrhova Durmitora obasjani suncem, prošarani beličastim oblacima koji podsećaju na zvezdanu prašinu istinska su nagrada za sve proživljeno, podstrek za bezbedan silazak radi ponovnog povratka na isto mesto. 

Završni uspon

Pogled sa vrha


Na vrhu Đokin toranj, priprema za spust

Odskijavanje zaleđenog dela bilo je izazovno pa je odmor nakon toga bio prava stvar. Mesto gde smo pravili pauzu je u zavetrini, sunce nas je grejalo pa smo svi radosni uživali u lepoti trenutka. Nakon ovog sledi prava fantazija za skijanje, ne mnogo strme padine sa svežim pršićem..može li bolje. Kod jezera smo ponovo napravili dužu pauzu kako bi sačekali ekipu koja je išla peške. Turno skije imaju veliku prednost prilikom zimskih tura: manje se propada ako je dubok sneg, spust je neuporedivo brži nego peške, a takođe i pristup. Ipak za turno skijanje potrebno je odlično znanje alpskog skijanja i zavidna aerobna sposobnost, obzirom da je puls tokom aktivnosti viši nego prilikom hodanja. 


Ubrzo nakon prolaska Velikog jezera ponovo ulazimo u šumu. Tu sam na strmim delovima morala da skinem skije, tako sam se osećala bezbednije. Ravniji delovi su bili pravo uživanje za vožnju, spuštali smo se brzo. 

U domu srećemo veliki broj ljudi koji su tog dana, baš kao i mi, uživali u čarima planine. Sumiramo uspon, koji još uvek nije u potpunosti završen. Za uspon na vrh, od početne tačke (planinarski dom) trebalo nam je oko 5 i po sati, imali smo 1100m kumulativnog uspona. Pakujemo stvari, pozdravljamo se sa domaćinima i krećemo ponovo dole, do mesta gde smo ostavili automobile. 

Zahtevna akcija i sjajan trening kao uvod u nadam se, bogatu zimsku sezonu. Kako su uspon doživeli i budnim okom kamere zabeležili Vlado i Marija možete pogledati na njihovom YT kanalu. 


Pisanje o usponima je ponekad monotono, ali ako informacije o ruti, ključnim mestima, kritičnim tačkama i još važnije ličnom osećaju, borbama, načinima i tehnikama prevazilaženja problema podelimo sa drugima ostavljamo iza sebe trag koji mnogima može koristiti da imaju sigurnije i bolje iskustvo u planini. Sve što nije zapisano vremenom bledi, pa uložite povremeno napor i podelite svoja iskustva, bićete bogatiji i ispunjeniji. 

Svako iskustvo je jedinstveno, vredno i nauči nas nečemu. Mene je ovo naučilo da snagu za istrajavanje treba tražiti isključivo u sebi, kopajući po sopstvenim resursima i prethodnim iskustvima, ali i da složna ekipa može da nas motiviše, pruži oslonac i podršku onda kada nam je to najpotrebnije. 

Fotografije: Vladimir Pajić i Marija Katić Pajić




Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Kamniški smer, Izgorela gruda

 Posle svakog vrednog i zahtevnog uspona teško je sabrati utiske. Odlazak na Prenj i penjanje u steni Izgorele grude postao je svojevrsni ritual za našu navezu, obzirom da svake godine odlazimo tamo minimum jednom. Posebna su osećanja prisutna kada se odlazi na ovako, u svakom pogledu, jedinstveno mesto. Malo straha, uzbuđenja i radosti uz puno vere da će sve proteći onako kako treba u steni koju nazivaju bosanski El Capiten. Ovog puta, odlazak na Prenj  dobio je još jednu dimenziju, a to je otkrivanje lepote i veličanstvenosti  nekolicini hrabrih alpinista iz Srbije. Sa nama su na put krenuli Nikola Đurić, treći penjač u našoj navezi i odvojena naveza Vlado i Marija Pajić.  Vlado i Marija penjali su pravi klasik, idealan za upoznavanje stene i terena, Bosanski smer. Mi smo se odlučili za Kamniški smer, prvenstveno popet 1982. godine od strane slovenačkih alpinista Bojan Pollak i Marijan Kaker, nakon čak dva pokušaja penjanja smera. Iste godine prvo ponavljanje smera izveli su bosanski

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor