Faza: "topljenje"

"Kako sam se nadala dobro sam se udala" fraza je koja savršeno opisuje ovu avanturu. Krenula sam na put sa ubeđenjem da se led istopio, ali isto tako nepokolebljivom nadom i optimizmom da ga ipak ima. Uputili smo se na penjanje zaleđenog vodopada u Topli Do koji se nalazi na Staroj planini. Majka priroda, tačnije lavina koja je preprečila put omela nas je da do tamo i stignemo. Tako sam, pomalo razočarana, slušala dalje planove i razmatranja o sledećoj stanici. Bila je subota, ne tako hladan, ali tmuran dan, dan republičke akcije uspona na Trem. Uprkos činjenici da je tamo veliki broj planinara bio rešen da se domogne vrha odlučili smo da penjemo možda neki koluar sa severne strane. Nismo znali da li je sneg pogodan za tako nešto, ali ipak produžavamo u tom smeru. Ulazimo u Jelašničku klisuru i mene obuzme nostalgija penjanja suve stene :) Sa naše desne strane ukaže se stari, dobro znan vodopad Ripaljka ovog puta u nešto drugačijem izdanju, zaleđen! Sreće i radosti za sve nas. Istina, bilo je to kratko, ali neverovatno iskustvo u lednom penjanju. Moj prvi put. Nisam stručnjak u procenjivanju leda, ali činilo mi se da će ovaj dobro da drži. Jeste se držao, što bi se reklo jedva, ali poslužio je svrsi.

Poučena iskustvom dry toolinga znala sam da alatke ne treba previše jako stisnuti, ali jedno je umeti a drugo primeniti. Krećem levom stranom, onom koja beše manje mokra. Zabijam alatke dosta duboko pa tako imam malih problema prilikom vađenja istih. Stižem do vrha tužno konstatujući da je već kraj. Osiguranje je bilo postvaljeno na top, tako da o eventualnom padu uopšte nisam birnula. Mala pauza za sumiranje utisaka i nasmejana krećem i desnom stranom. Pre mene tuda je prošao Peca i reče mi kako je mnogo mokro te bi trebala da budem brza. No to sam i sama videla :) Voda je curila svuda po meni dok sam par puta pokušala da se maknem od zemlje. Upornost se uvek isplati. Kritičan deo je prošao,pravim još nekoliko sličnih pokreta i ponovo sam na vrhu. Oko desetak metara ličilo mi je na jedan jedini. 

Sledećeg jutra odlazimo na Suvu planinu. Mimi nas savetuje da je najbolje da odemo na Mosor. Biće tu nekog penjanja, kako nam je objasnio. Oko sat i po vremena pešačenja po dubokom isprćenom snegu kroz koji sam ipak bezbroj puta propala i eto nas ispod stene koja vodi na vrh Mosora (984mnv). Samo sam je željno pogledala i nastavila da pratim ostale shvatajući da tu nikakvog penjanja neće biti. Pratili smo markiranu stazu koja vodi na vrh. Požalila sam se Peci i on mi spremno predlaže da penjemo i izvučemo neku liniju :) Moje prvo penjanje zimi, u gozjericama. Nemam informaciju da li je tu neko penjao i kuda. Stena izgleda ovako (slika pozajmeljena sa neta)

Nije bilo mnogo snega, pa ni potrebe za korišćenjem bajli. Smer je duga oko 80 metara. Prva dužina ocene je tri, a u sledećoj nailazimo na mali krušljivi preves za koji bih rekla da je u detalju pet plus. Stegnuta sam i teže mi je da se namestim nego da imam penjačice na nogama. Sigurna sam da će to držati, ali se ipak osećam nekako čudno. Za 50 min smo na vrhu i divimo se lepotama krajolika. Ponovo se podsećam šta je to što je vredno življenja i radovanja novom jutru. Silazimo dole, brže nego što smo se popeli i konstatujem da u stvari i nije tako loše kao što sam mislila da će biti. Naprotiv, bila je to odlična akcija. Penjanje u ledu koje sam tako dugo iščekivala, trening i uspon na Mosor i to penjanjem suve stene... Desiće nam se sve ono što želimo, potrebno je samo želeti dovoljno jako.