Dešavalo se svašta zanimljivo. . . Ko radi ima pravo i na uživanje. Posle rada na terenu imali smo vremena za slobodne aktivnosti. Tečajci su to koristili uglavnom za odmor, a ja da usavršim svoju tehniku skijanja. Nabavila sam opremu za turno skijanje i sada je red da to isprobam. Pričali su mi kako se turno skijama ide uz brdo što je meni zvučalo poptuno fascinantno.
Mnogo mi se sviđa, pogotovo ako je blag nagib ili ravno. Već prvog dana Nene me nagovara da obujem cipele, namontiram vezove i skije, stavim krzna i krenemo malo da turiramo čisto da bih videla kako to izgleda. To njegovo malo pretvorilo se u turno turo do prve među stanice, meni vrlo napornu. Krzna su mi malo proklizavala, ruku na srce, često sam padala, ali kad sam se sa cilja okrenula i videla padinu koju sam savladala bila sam ponosna. Skidamo krzna i stazom se spuštamo dole. Poslednji dolazimo u kuću, gle čuda, praznu. Krčakanje lonaca na šporetu, pranje suđa zaboravljeni su zanati jer su svi zauzeli ležeće položaje i mirno spavaju. Nisu se valjda umorili ?!
I sledećeg dana na vežbe idem skijama. Lepo je dok sam prva i ostali misle kako umem, ali ako se slučajno zaglavim između nekih drveća samopouzdanje mi pomalo padne :) Dobro je da tu bejahu jaki momci koji bi mi uvek sa osmehom pomagali. Ja bih, izvađena iz nevolje, svaki put sa kratkim hvala odjurila glavom bez obzira. Svaki dan sam jedva čekala da zavšimo i obradimo zadate teme kako bih otišla na stazu i skijala. Suludo je bilo kupovati ski-pas za 2 sata skijanja. Tako smo se uvek provlačili sa 3 ili 4 spusta, tj vožnje žicom. Sasvim dovoljno.
Moje prvo i jedino skijanje bilo je na Besnoj Kobili. Tek ovde sam videla koliko je ta staza smešna. Od ove me podilaze žmarci i plašim se pomalo. Prvi put nije bilo sjajno, ali je zato svaki sledeći bilo bolje. Srećna sam bila jer sam napredovala. Nene mi sugeriše šta je ono na šta bi trebala da obratim pažnju. Radim na tome i trudim se. Njegove instrukcije poput "Zavijaj saaad" ili "Spust saad" su mi na početku dosta pomogle. Moj pogled bio je usmeren u pravcu vrhova skija. Pogrešno, znam. Poslednjeg dana videla sam celu stazu pred sobom,juhu! Ono što me i sada, kao malo iskusnijeg skijaša, ako se uopšte mogu tako nazvati :) plaši jeste veliko ubrzanje. Strah od gubljenja kontrole i pada. To se uglavnom dešava pri spustu. Zatvorim oči i nagnem se napred što više mogu. Otovrim oči i eto me na vrhu drugog brda.
Posle par dana spuštanja od među-stanice hrabro odlučujem da odem do vrha žice. Gornja staza stvarno izgleda mnogo strmo, ali mogu ja to! Pala sam samo 3 puta :) Svoje oduševljanje delim sa ostalima u kući i ne skidam osmeh sa lica čitavo veče.
Posle 5 dana poludnevnog ili tačnije par satnog skijanja vodi se polemika jesam li za turno smuk ili ne. Znam da mi uspon neće predstavljati problem, ali oko silaska, tj vožnje nazad imam dosta nedoumica. Hoću li ja moći to? Svesna sam da moje umeće skijanja nije sjajno, ali između ostalog, i nije toliko jako loše. Da ili ne... jedni kažu mogla bih, a drugi opet da to i nije najsrećnijie rešenje. A kako ja da znam šta je najbolje i da li mogu? Kuki odlučuje da me povede u nove pobede,u turno smuk sa vrha Mlečnog dola.
Krećemo rano, pomalo tmurno jutro, a u meni se bore strah i želja. Kuki me ohrabruje i čim ugledamo sunce i meni je lakše. Posle sat i po vremena stižemo do dela gde stavljamo skije na ranac i krećemo da penjemo. Penjemo simultano smer od oko 100m, nagiba od 30-55 stepeni. Skije mi sve vreme padaju sa leve strane i prilično mi prave problem pri usponu. Gornji deo smeri je dosta strm i nezgodan. Dobro da smo krenuli ranije te je sneg tvrd i nismo propadali. To je ono što za skijanje, barem za početnika kao što sam ja, na ovako strmoj padini nije dobro. Na vrhu pravimo pauzu i čekamo da sunce bar malo otopi sneg :) Tu ja, naravno, odugovlačim jer me strah da krenemo. Nalazimo se iznad padine i srce počinje da lupa jače. Samo da mi prođe prvih 100m, mislim u sebi. Neprestano slušam ohrabrenja i podršku koja mi je mnogo značila.
Moje prvo i jedino skijanje bilo je na Besnoj Kobili. Tek ovde sam videla koliko je ta staza smešna. Od ove me podilaze žmarci i plašim se pomalo. Prvi put nije bilo sjajno, ali je zato svaki sledeći bilo bolje. Srećna sam bila jer sam napredovala. Nene mi sugeriše šta je ono na šta bi trebala da obratim pažnju. Radim na tome i trudim se. Njegove instrukcije poput "Zavijaj saaad" ili "Spust saad" su mi na početku dosta pomogle. Moj pogled bio je usmeren u pravcu vrhova skija. Pogrešno, znam. Poslednjeg dana videla sam celu stazu pred sobom,juhu! Ono što me i sada, kao malo iskusnijeg skijaša, ako se uopšte mogu tako nazvati :) plaši jeste veliko ubrzanje. Strah od gubljenja kontrole i pada. To se uglavnom dešava pri spustu. Zatvorim oči i nagnem se napred što više mogu. Otovrim oči i eto me na vrhu drugog brda.
Posle par dana spuštanja od među-stanice hrabro odlučujem da odem do vrha žice. Gornja staza stvarno izgleda mnogo strmo, ali mogu ja to! Pala sam samo 3 puta :) Svoje oduševljanje delim sa ostalima u kući i ne skidam osmeh sa lica čitavo veče.
Posle 5 dana poludnevnog ili tačnije par satnog skijanja vodi se polemika jesam li za turno smuk ili ne. Znam da mi uspon neće predstavljati problem, ali oko silaska, tj vožnje nazad imam dosta nedoumica. Hoću li ja moći to? Svesna sam da moje umeće skijanja nije sjajno, ali između ostalog, i nije toliko jako loše. Da ili ne... jedni kažu mogla bih, a drugi opet da to i nije najsrećnijie rešenje. A kako ja da znam šta je najbolje i da li mogu? Kuki odlučuje da me povede u nove pobede,u turno smuk sa vrha Mlečnog dola.
Krećemo rano, pomalo tmurno jutro, a u meni se bore strah i želja. Kuki me ohrabruje i čim ugledamo sunce i meni je lakše. Posle sat i po vremena stižemo do dela gde stavljamo skije na ranac i krećemo da penjemo. Penjemo simultano smer od oko 100m, nagiba od 30-55 stepeni. Skije mi sve vreme padaju sa leve strane i prilično mi prave problem pri usponu. Gornji deo smeri je dosta strm i nezgodan. Dobro da smo krenuli ranije te je sneg tvrd i nismo propadali. To je ono što za skijanje, barem za početnika kao što sam ja, na ovako strmoj padini nije dobro. Na vrhu pravimo pauzu i čekamo da sunce bar malo otopi sneg :) Tu ja, naravno, odugovlačim jer me strah da krenemo. Nalazimo se iznad padine i srce počinje da lupa jače. Samo da mi prođe prvih 100m, mislim u sebi. Neprestano slušam ohrabrenja i podršku koja mi je mnogo značila.
Opet smo na ravnijem terenu, tačnije na manjoj padini gde skidam krzna. Tu je trebalo da me vidite! Pravim okrete i srećno se za 5 min sjurimo dole. Uspeli smo, uspela sam. Fantastična nedelja i turno smuk kao šlag na torti.
U kući zatičem nerovzne tečajce koji odgovaraju na pitanja instruktora, rade testove. Radujem se odmoru i mislim na krevet. Utom dođe Nikola i predlaže da idemo na Šljeme. Lep je dan, trebalo bi ga iskoristiti, ali se meni stvarno mnogo spava. Nije mnogo trebalo da me ubedi da pođem pa tako četvoročlana ekipa kreće oko podne na vrh Šljemena. Evica, Gaga, Nikola i ja propadamo po dubokom snegu, ali ne odustajemo. Uprkos visokoj temperaturi i jakom suncu krećemo se dosta brzo. Tako smo za oko 2 i po sata na vrhu. Kratak odmor, rashlađivanje i krećemo dole kako nas ne bi sustigao taj strašni mrak. Čavrljanja, razgovori, osmesi i pogledi čine da vreme tako brzo prođe.
Za proteklih 10 dana sneg se dosta otopio. Drago mi je da sam ga iskoristila najbolje što je moglo. Odlično iskorišten dan, jedan u nizu mnogih, koji se završava mnogo dobrim ručkom i bezbrižnim spavanjem. Drugari, nedostajete mi.
Коментари
Постави коментар