Ponovna poseta Durmitoru u martu ove godine bilo je i više nego dobro iskustvo. Održan je instruktorski tečaj zimske tehnike i početni alpinistički tečaj u organizaciji KA PSS. Na početku sam, priznajem, imala veliku tremu. Doduše, ni tokom samog kursa se nije značajno smanjila. Znala sam da moja uloga pomoćnog alpinističkog instruktora zahteva sigurnost u znanje, poznavanje tehnike i ono najvažnije prenošenje tog znanja. Bila sam dosta nesigurna, ali isto tako maksimalno koncetrisana kako bih dala sve od sebe.
Prva 4 dana pripremali smo se za dolazak novih nada. Obnavljali smo gradivo i teme koje treba njima da predstavimo. Preslišavali se kao u školici, podsećali zaboravljenog. Kuća se brzo i neočikavano ispunila novim licima. Kreće upoznavanje i podela u grupe za rad. Trema se povećava. Napolju je sunčano i mnogo belo, a ja nervozno čekam prvi radni rad. Krećemo na teren. U grupi sam sa Nenetom i Kukijem. To mi uliva sigurnost jer u slučaju da negde zakažem oni će da uskoče. Radim sa dve devojke, navezica :)
Nije toliko strašno kao što je bilo u mojoj glavi. Pričamo im o hodanju sa derezama, korištenju cepina, kretanju uz i niz brdo. Ja idem pored njih i ispavljam ih ako je to potrebno. Napredna grupa. Sve su brzo savladali i odlazimo na padinu kako bi vežbali zaustavljanje pada. Ko će drugi nego instruktori da probiju led. Posle nekog vremena svi zuje okolo spuštajući se na leđa, sa strane, naglavačke i sigurno zaustavljaju pad. Kad pre prođe 5 sati. Sunce je već dobro ugrejalo i vreme je da pođemo nazad. Odmor i ručak, priprema za večernje predavanje. Zadovoljna kako je sve prošlo radujem se narednom danu. Ponovo rano ustajanje. Sneg je dosta loš, mokar i često se propada. Brzo se topi.
Drugog dana radili smo penjanje u navezi. Vikanje na sve strane. Penjem,osiguravam,skini me odzvanjalo je u mojim ušima čitav dan. Devojke i ja poslednje krećemo u smer, ali dobro napreduju i na kraju smera se nalazimo sa društvom te abzajlujemo dole.
Sunce je i dalje jako, UV zračenje visoko, a moje fensi naočare gube svrsihodnost. Osećam peckanje u očima i ne mogu da zaustavim suze. Mislim da mi je možda krema iziritirala oči, ali mi Nene kaže da je to početak snežnog slepila. Ma nije moguće, to se dešava samo na filmovima. Plačem i dalje i jedva čekam da uđem u neku mračnu prostoriju. Pogledam se u ogledalo i vidim natečene i crvene oči, ali i dalje hrabrim sebe kako to nije ništa te da mogu i sutra na teren. Uprkos jakoj želji morala sam da poslušam svoje telo, oči tačnije, kojima je trebao odmor. Ceo sutrašnji dan provodim sa povezom, uglavnom u krevetu. Nimalo interesantno, ali veoma poučno iskustvo.
Narednih dana nosila sam velike skijaške naočare koje su mi puno značile. Svaki dan bilo je sve lakše i lepše. Bolje smo se upoznali međusobno, ja sam se opustila i došao je red na moje predavanje. Obrazi se rumene i javlja se trema. Opet, kako je samo dosadna.
Pričala sam o morfologiji i postanku stena te o šematskom prikazu uspona. Ovo se radi i na letnjem tečaju tako da mnogo pitanja i nedoumica nije bilo. Bolje za mene :) Prošlo je, a meni je pao kamen sa srca. Sutra je dan uspona na Savni kuk i penjanje smeri na Mesnoj Lastvi. Tečajci noć provode u jamama u snegu, a instruktori i pomoćni instruktori se guraju u kućici na kraju prve žičare.
Rano ujutro se budimo i spremamo za uspon. Fenomenalno jutro, čekam izlazak sunca, moj omiljeni deo dana koji retko imam priliku da doživim i to u ovom izdanju. Okružena planinama, narandžasto crvena lopta polako se penje i obasjava umorna i neispavana lica ipak nasmejanih tečajaca. Podsećam se da je život lep i da nije sve tako crno. Malo se zadržavamo na vrhu Savinog kuka i krećemo u otpenjavanje Mesne Lastve.
Smer je duga oko 250m nagiba 45, u prvom delu čak 60 stepeni. Bio mi je drugi put da sam to penjala. Velika je gužva, svi su uzbuđeni ali i koncetrisani. Brzo se spuštamo, ali uspon traje malo duže. Štand po štand, korak po korak i opet smo na vrhu obasjani suncem.
Svi su zadovoljni i krećemo ka kući. Veliki deo je urađen, ostaje da im objasnimo još par stvari koje se inače ne rade na tečaju, međutim grupa vrlo brzo usvaja znanje jer većina ima neko predznanje. Jel 7 dana kad nam je lepo prođe kao 7 sati? Biće da je tako. Poslednji dan druženja, bar na ovoj akciji.
Ekipa GSS-a nam pokazuje izradu čvrstih i mekih improvizovanih nosila, radi se sa takozvanim biperima, zatim sondiranje terena te pružanje pomoći zatrpanom u lavini. I ovo su kao i sve do sada, uspešno savladali.
Subota, dan za ispitivanje i testove. Brzo ide jer znaju većinu stvari, da ne kažem sve :) Kako koja grupa završava tako se pakuje i odlazi. Ponovo se smanjuje broj ljudi, i to drastično.
Ostajemo samo mi, kao i na početku, intruktori i pomoćni instruktori ( na slici nedostaju Bobi i Peca). Tek posle prespavane noći u svom krevetu, buđenja u svojoj sobi i neke tišine obuzima me nostalgija za društvom i planinom. Ovde su njive uzorane i od snega nema ni traga ni glasa. Ostaju mi lepa sećanja na protekle dane i čekanja ponovnog viđenja negde na penjanju u suvoj steni.
Коментари
Постави коментар