Čast da me ugosti na početku sezone penjanja u suvoj steni imala je Grdoba u selu Poćuta, nedaleko od Valjeva. Poslednja poseta ovom penjalištu bila je davno, kada sam tek počela da se bavim penjanjem, pre otprilike 4 ili 5 godina. Moji penjački putevi od tada dosta su se promenili, ali to nikako nije ono što me sprečava da se podsetim kako je to bilo na početku, i vidim gde sam to sada.
Prognoza je najavljivala lep i sunčan dan, sa više od 20 stepeni ali jutro nam je nagoveštavalo sasvim drugačije. Bez obzira na tmurno jutro razloga za sreću i dobro raspoloženje bilo je i više nego dovoljno.
Parkiramo kola na livadici i za manje od 5 min smo ispod stene. Fantastično i bez imalo umora za promenu.
Pozajmljujemo uže i komplete, spremamo se za penjanje i zagrevam se na smeru ocene 6. Boltovi koji sijaju skoro na svakom metru velika su promena u poređenju sa tradicionalnim penjanjem. Stepenice su
uvek najbolji put do vrha pa tako sledeća smer koju penjem ima ocenu 7. "Psiho", zanimljivo i konstantno teško penjanje. Prelazim na pogled, ali sam se umorila. Čini mi se za pola ocene teže nego što jeste ocenjeno. Mogućnost greške i pogrešne procene uvek postoji.
 |
Upoznajem se sa lokalnim penjačima i njima nikako nije jasno gde ja to penjem u ovoj ravnici. Objašnjavam im koliko volim planine i stene, ali mislim da im je nekako teško da me razumeju. Uz smeh i šalu ništa ne predstavlja problem pa tako ni nebo koje se čas oblačilo, čas vedrilo nije uspelo da pokvari pozitivno i dobro raspoloženje. Lep deo dana pored pauze za klopu beše i taj kada sam gledala Šumija kako se muči i radi smer. Uvek je lepo gledati kad neko ume :) Kratak odmor pa zatim testiranje mogućnosti u smeru "I nož i pogača". Penjala sam samo prvi cug, ocene 8- čini mi se. Nije mnogo teško, ali sam se u provom delu nešto mnogo glavila i nameštala. Ode mi dosta snage, ali na kraju ipak uspem. Prelazim prva tri kopčanja(meni najteža) i sa osmehom se koncetrišem na ostatak. Popela sam ga u cugu i srećna sam bila zbog toga.
Nikola me vodi u obilazak ostalih blokova. Kad vidim onaj gde je "Starac i more" hvata me nostalgija. Sećam se početka i mučenja upravo na ovom smeru. Čujem Lazinu podršku, smeh i graju ostalih. Danas toga nema, ekipa se razišla...ostala samo ja, ludo zaljubljena u stenu i dalje i naravno Laza. Volela bih da nekim slikama mogu da podarim zvuk. Uvek mi je nekako teže da ga se setim.
Proleće prija, cvetam i ja sa drvećem i cvećem, budi se želja za penjanjem. "Još uvek mi je dan prekratak za sve misli koje želim da mislim, za sve šetnje koje želim da šetam, sve knjige koje želim da pročitam i sve prijatelje koje želim da vidim" reče neko mudro. Kada će više to spavanje u šatoru?
Коментари
Постави коментар