Prvo zimsko penjanje nakon četvorogodišnje pauze!!!
Blog je u poslednje vreme bio polu-atkivan, tekstove je pisao najčešće Miloš, malo Vlado Pajić, ali ja ni malo.
Mala retrospektiva razloga: u septembru 2022. sam ostala u drugom stanju, naredne godine stigla je Višnja, onda smo imali period dojenja, pa sam 2024. opet ostala u drugom stanju, 2025. je stigla Mitra i evo nas danas, uslovi slični, ali ja spremnija za akciju. Drago mi je da ponovo imam materijala za pisanje, jer mi je ovo baš nedostajalo, skoro isto kao i penjanje. Imala sam često inspiraciju za pisanje, istina, ali pošto mi je blog penjački, alpinistički onda su mi se druge teme činile manje važnim, nedostojnim ovog bloga. Danas znam, nemoguće je jedno odvojiti od drugog, ali mi je i dalje primarno da blog ostane penjačkog karaktera.
Novogodišnje praznike smo, šestu godinu zaredom proveli na Durmitoru. Ove godine, najviše zbog brojnosti odlučili smo da idemo potpuno sami, a tamo će nam se pridružiti Pajići. Zbog smoga, učestalih virusa i generalno prezasićenja gradom odlučujemo da na put krenemo ranije od planiranog pa će tako ukupan broj noći koji ćemo provesti na planini biti 17. Iznajmili smo kućicu u Family Farm-u, a kada sam videla koliko je dug period priznajem da mi je bilo malo izazovno. Radovala sam se planini, svežem vazduhu i promeni svakodnevnice, ali istovremeno brinula šta ćemo raditi tolike dane, kako ćemo ispuniti vreme, hoće li se deca prilagoditi...No znala sam, od nas zavisi sve, pa smo tako punog auta i srca, krenuli dobro poznatim putem na planinu.
Kad smo stigli raspakovali smo se brzo i odmah izašli napolje da upijamo okruženje, gledamo nebo i dišemo vazduh. Iznenađujuće brzo smo se prilagodili na novu situaciju. Priznajem da sam već kod kuće maštala o penjanju, ali nisam želela ništa da planiram striktno kako se ne bih razočarala. Rekla sam sebi, želim i verujem da će se stvoriti uslovi i sa tom nadom sam otišla. Mitra je, pored dojenja, počela da jede kašice, pa je sve bilo praktično izvodljivo, u teoriji, a kako će praksa pokazati, videćemo.
Dani su nam prolazili u jutarnjem maženju, zajedničkom spremanju obroka, igranju napolju, jurenju za kokama, ljuljanju, puzanju, spavanju i naizmeničnom treningu. Miloš je često odlazio još pre svitanja, pa popodne kad bi se on vratio odlazila bih ja. Neverovatno sam se radovala što sam u planini, što mogu da gledam stene izbliza, da čujem lupanje srca u grudima koje se napreže da savlada uzbrdicu i neka je to bilo "samo" hodanje, za mene je bilo magično.
Prvi trening izgledao je ovako: stavila sam mali ranac na leđa, spakovala dereze, uzela štapove i krenula uzbrdo skijaškom stazom. Nema dovoljno snega, skijalište ne radi i to mi ostavlja prostor da se bezbedno i lako krećem. Do međustanice žičare stigla sam za 35 minuta od kuće i bila sam zadovoljna; dvoumila sam se da li da nastavim dalje, ipak je to bio prvi put da ostavljam Mitru na duže, ali hajde rekla sam sebi, još malo gore da vidim šta ima. Nisam stajala već sam uporno i konstantno gazila napred i na gore i eto me na kraju prve žice za još dodatnih 30 minuta. Iznenadila sam se, delovalo mi je to kao super vreme. Popila sam nekoliko gutljaja vode, još malo osmotrila okruženje i krenula lagano nazad. Korak po korak, razmišljajući o tome kako sam mislila da će mi biti teško, neugodno ili neobično, a u stvari je sve suprotno brzo dolazim do mesta gde je trebalo skinuti dereze. Odatle se još brže spuštam do skijališta, a potom nasmejana ulazim u kuću gde su svi radosni i nema drame zbog mog odlaska. To je bila baš dobra polazna osnova. Zapravo je sve lakše nego što se u našoj, ili bar mojoj glavi čini.
Dan za danom, uz dobru organizaciju Miloš i ja naizmenično provodimo vreme u planini i mnogo sam srećna što je tako. Višnja uživa igrajući se napolju, Mitra spava na svežem vazduhu, a mi uspevamo i da treniramo, pored toga što sve vreme provodimo zajedno. Ima li šta lepše? Kako dani prolaze ja se sve više oštrim na penjanje, ohrabrena dosadašnjim treninzima. Ali jedno prepodne, nespretno i neočekivano okliznem se i padnem sa stepenica, povredim se i klonem duhom. Na sreću, nije bilo ništa ozbiljno, samo uboj i ogromna modrica, ali znala sam da par dana neću moći u planinu jer mi je čak i hodanje izazivalo velike bolove.
Nešto pred kraj stare godine stigli su i naši dragi Pajići iz Loznice pa se Marija i ja smelo odlučujemo da prvog dana nove 2026.godine odemo i vidimo Pantin žljeb. Nisam znala kako ću se osećati kad se nađem pod smerom, ni da li ću u isti smeti da uđem. Zato joj penjanje nisam obećala. Miloš mi je ispričao da je sada formiran tako da ima dva detalja, prvi koji je zaleđeni deo od oko recimo 5 metara, nagiba 80 stepeni i drugi miks deo, gde uz malo zaleđene trave, snega i stene prelaziš na naredno snežno polje. Ovaj put nisam bila hrabra ni odlučna u nameri da ću ispenjati smer, jednostavno za tako nešto nisam imala dobru podlogu. Prošlo je suviše vremena od mog poslednjeg penjanja smera zimi, nisam znala kako ću se osećati, hladnih prstiju, nezgrapna u pokretima, uplašena, a pored svega zabrinuta zbog toga šta se dešava u kući, da li Mitra plače i traži me, da li je gladna i neće da jede kašicu. Definitivno još jedan ceo novi sloj sumnji, "šta ako" scenarija pored standardnih nedoumica koje sam ranije imala pre penjanja smera.
U meni se jeste mnogo toga promenilo od kada sam postala majka, a kako će to da utiče na moje penjanje, videćemo. Strah je u penjanju za mene uvek bila posebna tema i konstantna borba kojoj sam posvećivala mnogo vremena i energije. Svi koji me poznaju ili čitaju moje tekstove znaju da o tome otvoreno pišem i govorim, jer mislim da je to najbolji način da isto kod sebe prevaziđem. Čak i u danima kad sam bila najupenjanija i najjača bilo je trenuntaka kada bi mi sve bilo zastrašujuće, strano i nepoznatno ma koliko puta da sam iste situacije prošla; dešavalo se da na primer jedan vikend budem kao munja, brza, neustrašiva, sigurna, da gazim napred sa lakoćom, ne osvrćući se, dok već za dva vikenda u smeru slične težine ne smem ništa, hvata me panika kad se odvojim od međuosiguranja, od pomisli da pravim štand mi se vrti u glavi, ne prepoznajem sebe, ukočena sam i daleka. Ne, ovo nije preuveličavanje, iako tako može izgledati, a oni koji ovo nisu iskusili sigurno će misliti da preterujem, ovo se zaista dešavalo, a kada sam pokušavala da odgonentnem zašto je to tako u glavi se samo zakomplikovalo. Stekla sam utisak da kod muškaraca nije ovako, sigurna sam da imaju određenu dozu straha, ali ne onog parališućeg verovatno jer su evolucijski naučili da se sa istim nose, da bude deo njih, da ga pobeđuju i uspeju u zacrtanom. Znamo da su muškarci, istorijski gledano, uvek bili zaduženi za obezbeđivanje hrane, išli su u lov kako bi nahranili svoju porodicu, gledali u oči divlje životinje i savladavali ih bez pogovora te verujem da su im geni drugačiji sazdani od naših. Žena je uvek ostajala u krugu porodice, brinula se za istu bez mogućnosti i želja da na taj način doprinosi. Svesni smo da se ovo danas u mnogome, ako ne i potpuno izmenilo i da žene ravnopravno sa muškarcima učestvuju u svim aspektima života, zarađuju, grade karijere, prevazilaze sebe na mnogim poljima, ali čini mi se da na to suočavanje sa strahom i lako prevazilaženje istog nismo nabaždarene. Imam utisak da nam hormoni rade drugačije, da to kako vladamo strahom zavisi od perioda ciklusa u kojem se nalazimo, da nas misli i stanja dublje prožimaju i lakše preovlađuju nama nego kod suprotnog pola te da je to deo prirode i moramo ga prihvatiti. Cela ova teorija nema nikakve veze sa naukom, tj meni bar nije poznato, već sam do iste došla logički razmišljajući što naravno ostavlja prostor da sve bude pogrešno. Kada govorim o prihvatanju ne mislim to u smislu poraza, već reći sebi, to je kod mene tako, ja sa tim živim, sa time penjem i bez obzira na situaciju sebe prihvatam takvu kakva jesam. Ranije mi je bilo ispod časti da kažem uplašila sam se, ne smem dalje, jer kako će Bože moj to protumačiti ljudi, pa imam toliko godina iskustva, penjala sam teške smerove, i razne druge predstave koje je ego izgradio kako bi sebi ugodio.
Pod Pantinim žljebom uspela sam da prevaziđem sebe i pred drugim nepoznatim ljudima junački sam se povukla i rekla, ja to sada ne smem, nije momenat za to, ne osećam se sigurnom i prepustila Mariji vođstvo. Ranije bih sebe kinjila mislima kako to ni u kom slučaju nije smelo da mi se desi, kako sam slaba, loša ili ko zna kojih bi se sve prideva prisetila, ali tog dana sam pobedila. Bila sam mirna i spremno dočekala to što me je snašlo. Jednostavno nisam smela da krenem bez međuosiguranja kog nije bilo moguće postaviti, nisam se osećala bezbedno da penjem, a znam da me u slučaju pada ništa neće zadržati. Što je najzanimljivije znala sam da verovatno neću pasti, da je to ispod mojih trenutnih granica mogućnosti, ali ipak mi je trebala ta doza sigurnosti u vidu međuosiguranja u glavi kako bih se osmelila. Psihološka međuosiguranja nisu dolazila u obzir, tj ona koja nisu dovoljno sigurna već su tu samo radi reda, znala sam da od njih nema vajde.
 |
| Marija u prvom detalju |
Mariji sam prosledila opremu i ona je hrabro krenula dok sam ja ostala na štandu, zamislite nasmejana, pomalo nezadovoljna ali u suštini srećna zbog svoje odluke i što imam partnerku kojoj verujem i mogu da prepustim vođstvo. Marija je stvarno neustrašivo krenula napred i brzo savladala prvi detalj, radosno sam je bodrila, a kada je više nisam videla strpljivo sam čekala svoj red za penjanje. Prvi detalj je bio zaleđeni deo nagiba oko 80 stepeni, ali ne duži od 5 ili 6 metara. Kada sam Mariju sa štanda čula da osigurava skinula sam postavljeni štand i oprezno krenula na gore. Sebi sam dala samo jedan, ali najvažniji zadatak, ne upadati u panično stanje! To je značilo da treba da se krećem oprezno, da unapred planiram svaki potez, da ne stežem alatke previše, a noge zabijam uvek sigurno, te da uvek i iz svake situacije mogu da se vratim korak unazad. Bio mi je prioritet kretati se sigurno nasuprot onom "samo da to što pre prođem i zaboravim muku".
Tako sam se i osećala, ohrabrena užetom koje visi ispred mene sve vreme, bezbedno i lagodno u penjanju. Svakim pokretom sam se podsećala zašto je penjanje fantastično i zašto ga obožavam. Trenutno nemam dovoljno reči da to opišem i prenesem, a možda je celo ovo pisanije dovoljno za tako nešto.
Čim ugledam Mariju vičem joj bravo i radujem se što je bez greške popela prvi cug. Znam da će ona ovo videti kao bespotrebno hvalisanje, ali ja zaista ne mogu da se ne osvrnem na činjenicu da je Marija strastveni zaljubljenik u planinu i penjanje koja je aktivna dugi niz godina uprkos dijabetesu tipa 1. Njeno telo praktično ne proizvodi insulin čija je uloga da obara nivo šećera u krvi, a dodatno otežava činjenica da prilikom penjanja doživljavamo stres, koji podstiče lučenje adrenalina i kortizola koji podižu šećer u krvi radi obezbeđivanja energije za preživljavanje. Zamislite na svu muku, uzbuđenje prilikom penjanja, strah i neizvesnost još povišen šećer koji nam dodatno sve komplikuje. Od mene za Maru samo duboko poštovanje, divljenje i nepresušna podrška.
Ipak moju ogromnu sreću i zadovoljstvo pokvarila je zamršena situacija sa štandom. Naime, sve postavke su bile idealne, ali loše povezane i iznivelisane. Mariji sam kratko skrenula pažnju na to, ali detaljnu evaluaciju uradićemo kada popnemo smer, brzo sam uzela svoj dugački crveni prusik i na već postavljenu opremu stavila ga, dobro izjednačila sile i povezala ga, osigurala nas u novi štand, prebacila Mari opremu i ohrabrila je da nastavi dalje.
Dalje nas je čekalo nekoliko metara mix terena, gde ima stene, zaleđene trave i snega. Marija je detalj prošla manje više pravo gore, prebacujući noge preko trbuha, dok sam ja zbog toga što sam niža bolji put pronašla prečeći blago u desno. Tu sam pronašla i klin u ključnom detalju. Tokom penjanja sam ponovo opuštena, srećna što mi uže visi iznad kao sigurnost i opet zaključujem kako nema bolje pripreme za zimske i miks smerove od dry toolinga. Najbolja aktivnost za naučiti koliko čvrto stegnuti alat, kako zakačiti vrh i pod kojim uglom, znati koliko možemo opteretiti da nas drži, znati da se alat hvata samo i isključivo na prva dva hvata, a nikako iznad jer postoji velika mogućnost od izletanja istog. Iako sve ovo zvuče kao sitnice, zapravo su ključna stvar za bezbedno i lako penjanje stene, snega i leda. Ovo je zaista široka tema kojoj bi trebalo posvetiti čitav jedan post, ili još bolje trening uživo, ali ovde nisam mogla, a da ne pomenem dry tooling kao zaista najbolju osnovu za penjanje miks smerova. Ko to ne praktikuje redovno, pa makar i samo pred zimsku sezonu ne može očekivati nikakav napredak, sigurno penjanje, pa čak usudiću se reći ni uživanje. Jer kako da uživamo, ako penjanje smera preživljavamo?!
 |
| Mara pred drugim detaljem |
Nakon miks detalja sledi opet jedan snežni, pa zatim zaleđeni deo, ponovo snežni i eto me na štandu kod Marije. Ostaje nam kratka deonica prečenja u levo, pa zatim izlazak na vrh stene. Da ne bismo gubili vreme na razmenu opreme i prevezivanje na štandu nakon što sam stigla do nje nastavljam do kraja stene, lagano, ali oprezno. Vučem ostatak užeta, vičem Mariji da osiguravam i brzo je očekujem. Pogledam na sat i vidim da nam je za smer trebalo ravno 2 sata. S obzirom da mi je ovo prvi smer nakon 4 godine nisam nezadovoljna, znam gde ima prostora za napredak i radujem se što sam se uopšte na ovaj korak odvažila! Kad stigne Marija čestitamo jedna drugoj, ona mi se zahvaljuje na ukazanom poverenju, ali ja njoj takođe na vođstvu, pakujemo opremu i krećemo nazad. Na kraju smera nas je čekao i Dragan Đokić iz AOB-a da se zajedno spustimo. Usput radimo kratku evaluaciju i zajedno dolazimo do zaključka da je najbolji način da se vežba izrada sigurnih štandova zapravo prilikom penjanja što više različitih smerova. Džaba mi na ravnom to uvežbavamo, odmorni, puni koncetracije kada to sve treba uraditi u smeru u potpuno suprotnim uslovima. Naravno, osnove se stiču u olakšanim uslovima, ali tehnika izrade se usavršava u realnim.
Opušteno ćaskajući silazimo ka skijalištu, a zatim i ka kućama. Mojoj sreći i zahvalnosti nije bilo kraja. Ranije bi mi se ovo podrazumevalo, popeti smer zimi prilikom boravka na planini, ništa novo i spektakularno, ali danas to posmatram iz drugačije perspektive. Popeti smer zimi, nakon dva porođaja carskim rezom, uz dve aktivne, slatke i zahtevne devojčice, nakon neprospavane noći zbog nicanja zubića, nakon mnogo briga i straha kako će biti kad odem i nebrojeno mnogo misli da li sam za to spremna, ovo je za mene ipak velika pobeda.
Ne znam kako će biti sledeći put. Možda ću opet popeti smer kao druga, a možda ću se usuditi i da vodim, možda ću pod smerom stati i reći sebi – danas ne. I to mi je, prvi put posle dugo vremena, potpuno u redu. Ne jurim više onu staru sebe, onu od pre dece, od pre pauze, od pre svih ovih novih slojeva koje sam dobila usput. Nisam ista i ne moram da budem.
Danas penjem sporije, opreznije i sa mnogo više pitanja u glavi, ali i sa manje potrebe da se dokazujem. Naučila sam da povlačenje nije poraz, da sigurnost nije slabost i da hrabrost nekad izgleda baš tako – kao svesna odluka da staneš. Ovo zimsko penjanje nije bio povratak na staro, već mali, tihi početak nečeg novog.
Penjanje sada nosi sa sobom i brige, i neprospavane noći, i misli koje ranije nisam imala, ali nosi i neku novu dubinu. Kada sam tog dana izašla iz smera, nisam imala osećaj da sam „uradila nešto veliko“, već da sam uradila tačno ono što je trebalo. Za mene, u ovom trenutku.
I to mi je sasvim dovoljno.
Коментари
Постави коментар