Durmitor - Nova Godina, stari mi

 Uglavnom puno očekujemo od nekog "početka"...usmeravamo energiju na promene, epohalna poboljšanja, najbolje verzije sebe itd. Nova godina je, za mene svojevrsni početak, ali svakako i nastavak. Nastavak rada na  sebi; borbe za znanje i ciljeve; uživanja u dokolici; kvalitetnog treninga; nade u dobro u ljudima; lutanja i traganja...
Od boravka na Durmitoru za praznike nisam očekivala ništa sem da najbolje moguće iskoristimo uslove na terenu i budemo zadoboljni. Vremenom naučimo da ne postavljamo previše tačna i mnogo visoka očekivanja, jer neispunjenje istih vodi ka nezadovoljstvu. Nekad je, uz racionalno planiranje neophodna doza fleksibilnosti i opuštenosti, naročito u planini. Previše krut sistem puca.

Pantin žljeb je uvek dobar uvod za penjanje zimskih smerova. Nije skroz prekriven snegom, prvi put ga vidim u ovim uslovima. Na samom početku ima nekoliko metara skoro vertikalne stene koja je prekrivena snegom. Penjanje nije teško, a nakon ovog uslovi su odlični, tvrd sneg. Nakon drugog štanda ponovo nekoliko metara stenovitog skoka. Zanimljiv detalj, a za osiguranje tu je klin. Penjanje nije teže od M4.

Razglednica sa Durmitora

Uveče rumenih obraza, zadovoljni i po malo pospani čekamo da sat otkuca ponoć.
Ujutru čekamo prvu žicu i krećemo ka smeru koji smo snimili prethodnog dana. Dolazimo do smera i vidimo da uslovi nisu dovoljno dobri za bezbedno penjanje. Menjamo plan i odlazimo do Podšljemenskog smera. Brzo ga penjemo i spuštamo se dole. Uslovi su dobri i krećemo se efikasno. Sunce sija ceo dan i stvarno uživamo. Ceo ugođaj po malo kvari jak vetar pri dolasku,ali se brzo navikavam. Ne može biti idealno. Davno sam još naučila, gledajući Sišketove majstorije da penjanje ima složenu strukturu. Kao sportski penjač, logično obožavala sam samo stenu i sam čin penjanja. Sve ostalo,a naročito pristup bilo mi je neviđeno dosadno, mučno i nepotrebno...dok nisam shvatila. Sve je neizostavni deo slagalice zvanog uspon. Prikupljanje informacija o smeru, kao jedan deo, zatim pristup smeru kao drugi, penjanje smera kao treći deo, silaz kao četvrti i poslednji,a ne i najmanje bitan, peti deo, evaluacija uspona. Vremenom zavoliš sve i to bez razlike, znaš da su neodvojivi od celine, a isto tako posebni i drugačiji. Kroz penjanje sam se naučila strpljenju, trpljenju, upornosti. Često nema prečice, a kad krenemo na put do vrha nema povratka. Na vrhu je uvek nagrada, ali nije kraj. Nema kraja, put traje dok želja u nama tinja.
Vremenska prognoza je stabilna i odlučujemo da pristupimo do alpinističkog bivaka u Velikoj Kalici, te ako se stvore uslovi penjemo koluar Šljeme Pleća. Rančevi su teški, ali sneg nije dubok.

Miloš na ulazu u dolinu Velike Kalice

Nakon ulaska u dolinu teren je zahtevan, jer se krećemo izohipsom po zaleđenim terenu. Bivak nam je sve vreme na oku i čini se mnogo bliže. Nadamo se da ćemo zateći drva za loženje i uspeti da se ogrejemo. Sunce ne dopire do nas i temperatura je niska. Na bivaku nas dočekuje otvoren prozor i puno snega unutra. Brzinski raspremamo sve, ubacujemo stvari i krećemo sa topljenjem snega. Strpljivo čekamo vreme da pokušamo da zapalimo vatru. Prikupili smo suvu travu, ali nas je prva vatra više nadimila nego ugrejala. Ispod kreveta nalazimo suve letve koje stižu kao spas u zadnji čas. Bivak je mali i dobro izolovan, temperatura se brzo podiže i postaje više nego prijatno. Rano smo legli i spremno čekamo jutro. Smeru smo pristupili preko slabo izraženog grebena, a potom strmim delom gde smo morali da penjemo otprilike oko 200m. Na početku kuloara nagib nije velik. Uslovi su idealni, sve dobro drži.

U smeru

U pristupu

Prvi detalj nagiba oko 80° Miloš uspešno i bez problema prolazi.

Prvi detalj

Nakon ovoga sledi lakši teren. Milan vodi cug sa drugim skokom, a meni ostaje izlazni deo. Prelazim preko strehe i izlazim na vrh. Sunce, plavi oblaci i nepregledne daljine.

Selfi na vrhu smera

Tražili smo najbolji put za povratak, ali obzirom da nam je sve malo poznato i da nemamo puno informacija odlučujemo se za abzajl niz smer. Snimili smo mesta za štandove i sve ide lagano. Na štandovima postoji po jedan klin sa majlonom. U snegu smo pravili pečurku, a kada to nije više bilo moguće morali smo otpenjavati. Smer je bio dug oko 300m, penjanje za uživanje.
Na silasku nas čeka Lofa koji je dan proveo u bivaku, pospremio prostor i istopio nam vodu. Ključan je čovek u bazi i mnogo znači.
Pakujemo stvari i krećemo nazad. Umorni smo, ali fokusirani. Hodamo brzo i prvu pauzu pravimo tek kad smo izašli iz doline, da skinemo dereze. Nastavljamo dalje u istom tempu kako bismo pre mraka stigli što bliže kući. Mrak nas hvata u šumi, na lakšem terenu. Do kuće smo stigli za 3 i po sata. Vrlo uspešna akcija. Nazdravljamo i prepričavamo događaje. Iskustva su dragocena, volela bih da ih više razmenjujemo. Tako nas je malo, a tako malo znamo jedni o  drugima. Mnoge od nas mrzi, nemamo vremena ili naviku. Želim da  pozovem sve koji žele da podele svoja iskustva iz smerova, poznatih ili manje poznatih, popularnih i nepopularnih, razmišljanja o svim aspektima penjanja da pošalju svoj tekst sa nekoliko fotografija. Rado ću ih podeliti na ovom blogu. Probajte, nije teško..uvek je lakše pisati nego prepričavali događaje nezainteresovanim prijateljima :)