Pisanje bloga započela sam davno sa idejom da pišem o svemu onome o čemu nemam sa kim da razgovaram. Nakon povratka sa penjanja,tj. planine, kroz svakodnevne razgovore sa prijateljima, shvatila sam da, koliko god silno želeli, ukoliko isto nisu doživeli nemaju moć da osete ni shvate šta se tamo sve dešavalo. Mislim na događaje spolja (u okolini, objektivno), ali možda čak i više unutar mene same. Ne samo da nisu mogli da shvate, nego ih detalji nisu zanimali; ne krivim ih, teško je razumeti strast kad istu ne živite. Zbog toga je nastalo ovo, samo moje mesto, gde sam bila slobodna da pišem izveštaje, iskustva, doživljaje i promišljanja koje sam u planini intenzivno preživljavala. Neretko sam se doticala filozofije života, pokušavala da napravim paralelu doživljaja u planini sa onim svakodnevnim, borbe na steni su me očvrsnule za razne gradske akcije i uopšteno želela sam da znam, da shvatim porive koji me motivišu da sebe istražujem u tom planinskom okruženju. Zbog toga što se tematik
Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića. Za planine Crne Gore sam čuo da su neke izuzetno nepristupačne, pogotovo u zimskim uslovima. Nebrojeno puta sam svedočio o njihovoj lepoti I veličini, a često i sam imao priliku da se uverim u prethodno pomenuto. Dok smo istraživali šta bi bilo zanimljivo penjati zimi, sem Prokletija i Durmitora, za oko nam je prvo zapao Bio č, tačnije gorostasne litice vrhova Bioča, međutim nikako da se slože kockice da probamo nešto od toga minule zime. Sve te planove ostavljamo za ovu godinu. Prošle godine, nakon sezone turno skijanja dobijam sliku od Igora sa porukom: “Vidi šta Sinjajevina krije“. Slika Torne i njena tri vrha, od kojih severo-istočna strana upada u oko kao veliko lice koje samo čeka nekoga da proba da nađe put. Istu fotografiju dobijam od Katarine ove godine dok sam bio u Škotskoj na penjanju. To je to, rešili smo, probaćemo Tornu. Stene vrha Istočna Torna (2237m) Sad ostaje čekati vreme; zima je jako slaba,