Пређи на главни садржај

BMC International Sea Cliff Climbing Meet



Ове године британски планинарски савез одлучио је да традиционални међународни сусрет алпиниста одржи у јужном делу државе, у пењачком рају по имену Корнвол. Планинарски савез Србије, а преко комисије за алпинизам препознао је значај и важност представљања наше земље на једном оваквом скупу те изабрао Предрага Ћурдића и мене за репрезенте. Финансијски су нас подржали и омогућили наш боравак тамо. 
На пут крећемо 10.маја и после два дана проведена у Лондону у недељу стижемо у Корнвол. Уски путеви, облачно и помало хладно време нас дочекују у  Босиграну. Били смо смештени у кући чији је власник Climber's Club. То је најстарији пењачки клуб у Великој Британији  који је за потребе скупа великодушно уступио овај простор. Организаторка Беки нас по долазку упознаје са пењачким подручјем и даје водич за исти како би сами одабрали шта бисмо волели да пењемо. Име овогодишњег скупа било је BMC International Sea Cliff Climbing  Meet. На северној и јужној обали Атлантског океана налази се преко 20 различитих места за пењање. Водич је детаљан и добро покрива сва подручја. Литице изнад мора су заиста невероветне и незаборавне.

Као и пре две године у Велсу, принцип је исти. Свако од нас, гостију бива распоређен са домаћином, хостом који га упознаје са пењачким чарима Корнвола. Прва два дана била сам распоређена са Софи. У разговору са њом закључила сам да избор локације највише зависи од плиме и осеке. Тако смо цео први дан провеле у пењалишту Carn Barra. Одлично место са гранитном стеном, кратким смерима и доста сунца и ветра. За упењавање бирамо смери  лакших оцена.  Тог дана смо стартовали са HVS, а дан завршили  пењући Е3. Одличан увод, смери до 20ак метара, попели смо их 8 тог првог дана. То се сутрадан испоставило као одлично јер је киша била упорна и све нас оставила жељне пењања. Предео је заиста прелеп и чак кад није било пењања уживали смо у обилазку околних места, испијању црног чаја и разговору са нашим хостовима.  Трећег дана обишли смо два различита пењалишта која се налазе на јужној обали. Пењање је заиста феноменално. Стена је чврста, са пуно места за међуосигурања која савршено држе. Британци опреме имају довољно, можда више од тога, па ни у једном моменту нема места размишљању да ће нешто да зафали. Водила сам већину смери и била задовољна због тога. Увече, после вечере смо слушали предавање о легендарном спашавању из стене једног од пионира, зачетника пењања у Корнволу, Френка Канингтон. Невероватна прича, са срећним крајем.

Следећег дана нам мењају хостове и ја пењем са Грејемом. Ујутру се одлучујемо за Босигран који се налази на свега 15ак минута хода од куће. Пењали смо смер од 70м. Kоначно нешто дуже, то ми се свиђа.  Смер је оцењена са HVS, константна и са одличним поставкама. Пењемо је у 3 цуга. Због кише која нас је затекла на врху пакујемо се и после краће паузе и сушења поподне одлазимо у Sennen. Почињем да се питам које је пењалиште боље од оног претходног али како су дани пролазили одговор је све даље. Дан је био као измишљен за пењање и ми смо то максимално искористили, чак смо и на вечеру закаснили те се сами снашли да не останемо гладни.

Сутрадан, како би мало одморили од гранита, одлазимо на другачију врсту стене. Пењемо плоче које немају много места за међуосигурање, иако техничка оцена није тешка. Дивно је било осетити другачију стену. Тог дана попели смо 4 смера.
 Одлазак на овај скуп много ми је значио. Помогао ми је да још више стекнем поверење у своје поставке и подигнем ниво пењања у традиционалним смеровима. Учествовало је 35 гостију из најразличитијих земаља, Пољска, Израел, Малта, Јужна Африка, Шведска, Холандија, Словенија, Хрватска и још многе друге. Част је била представљати Србију на овако значајном месту. БМЦ је све ово одлично организовао и још једном подсетио све нас зашто је корисна размена искуства и ширење познанстава. Са осталим учесницима већ смо договарали нека заједичка пењања. Видели смо своје место у међународној пењачкој заједници и спремни смо да стечена знања и искуство поделимо са свима који то желе.
Cписак смери које сам попела изгледа овако:
  1. 1.       Ra, 18m, HVS 5a
    2.       Illustradet man, 20m, E2 5b
    3.       Dialectic, 18m, E1 5b
    4.       Fourteen Fathoms, 20m, E2 5b
    5.       Relax, 20m,  E2 6a
    6.       Crack in the Sky, 24m, E1 5b
    7.       Sunny Corner Lane, 27m, E3 5c
    8.       Peel Crack, 15m, VD
    9.       Williams's Chimney, 20m, HVS 5a
    10.   West Wing, 17m, E2 5c
    11.   The Cull, 33m, E3 5b
    12.   Ding, 30m, E2 5c
    13.   Paragon, 60m, HVS 5a
    14.   Zig-Zag, 18m, HVS 5a
    15.   Demo  route, 24m HS 4b
    16.   Affrica route, 18m, VS 5a
    17.   Corner Crack, 20m, S
    18.   Rock Dancer, 46m, E1 5b
    19.   In the Gallery, 37m HVS 5a
    20.   Kittiwake, 48m, HVS 5a
    21.   Bishop's Rib, 58m, E1 5b
    22.   High Frontier, 50m, HVS 5a
    23.   Thin wall special, 61m, E1 5b
    24.   Suicide wall, 64m, E1 5c


Коментари

Популарни постови са овог блога

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam

Škotska- deo I: Cairngorms

Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića.        Moj prvi kontakt sa penjanjem je bilo zapravo ledno penjanje, a odmah zatim i drytooling. Kako me to i jedino interesovalo (zimsko penjanje) dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim leto i letnje uslove i posvetim se tome. Već prve sezone čuo sam priče o Škotskoj, zemlji neverovatnih lepota i pejzaža, zimi koja je drugačija nego bilo gde, podneblju loše hrane, odličnog piva i još boljeg viskija, domovini  čvrstih i neverovatno upornih ljudi. Dugo sam maštao o zimskom penjanu u Škotskoj … da li ću uopšte ikada moći tamo da odem.      Dugo godina maštanja, rada na sebi i prevaziđenih izazova dovelo je do sledećeg razvoja događaja… sedeći kući Kaća nešto tipka po telefonu i odjednom me pita "E hoćes u Škotsku iduće zime?", odgovorio sam sa "Nego sta ću" čak pre nego što sam i shvatio šta me zapravo pitala. Dopisivala se sa našim prijateljem Ivanom iz Splita koji nas je pozvao u Škotsku kao deo ekipe od 14 ljudi

Škotska-deo II: Ben Nevis

 Ono što sledi je nastavak OVOG teksta.       Dogovor je da se svi čekamo na North Face car park parkingu koji je startna tačka za skoro sve aktivnosti u masivu Ben Nevisa i oko njega. Mi dolazimo prvi i posle raspakivanja Toni i ja se vraćamo do Invernesa po Renea i Glumca koji su zbog obaveza mogli samo priuštiti dolazak u Ben Nevis. Oni su takođe imali zanimljiv put avionom iz Beča do Londona, te vozom 15h do Invernessa. Svi zajedno odlučujemo da krenemo i ne čekamo ostatak Mađarske ekipe. Spremni za pristup CIC hut-u      Pošto smo lagano opremljeni; nismo nosili ništa konkretne hrane, što se na kraju ispostavilo kao teška glupost, već smo imali samo dehidriranu hranu i nešto putera krećemo se veoma brzo. Usput srećem dosta penjača koji su na putu dole nakon vikend penjanja i niko nije imao da mi kaže lepe vesti o uslovima. Ponovo razočarenje, većina kaže da su jako loši uslovi, ali se nešto i može iščeprkati. Posle sat vremena brzog hoda i neverovatnih predela sa potocima, bezbr