Пређи на главни садржај

Lepote Zlatibora

Zlatibor - većini delimično, a retkima potpuno poznat. Čini se pitom, blag i predvidiv, zasigurno je fascinatan i može vas potpuno iznenaditi. Da je sve stvar perspektive, tj izbora govori činjenica da umesto plaćanja basnoslovnih cena u centru možete provesti divan dan u blizini, a opet dalje od gradske gužve, u objektu Planinskog doma Tornik. 
Planinski dom je ušuškano, mirno i sa stilom uređeno mesto u blizini ski centra Tornik. Ambijent je čist i uredan, atmosfera prijateljska, cene pristupačne. Vatra iz kamina nam greje srca i radosno planiramo sutrašnju turno turu. Lepo je imati društvo za avanture, istraživanja i ozbiljne uspone. Vlado i Marija su uvek dobro društvo, za svaku od navedenih opcija. 

Ekipa

Na wikiloc aplikaciji ima puno staza koje pružaju savršenu priliku da se ovaj predeo upozna i zavoli. Mi se odlučujemo da iz planinskog doma, preko Ribnice izađemo na vrh Tornik (1496m), pa se drugom stranom, sličnim putem vratimo nazad. 



Prvi put sam na turno skijama posle sigurno pet i više godina pauze. Prilikom priprema, osećaj uzbuđenja me nadvladava, a sjaj u očima govori o nestrpljivosti koja je kod mene uvek prisutna kad radim ono što volim. Prvi dan, kao prvi put, poteškoće oko stavljanja krzna, određivanja adekvatnih slojeva odeće (da li je tri previše ili taman), stezanja pancerica i sve one sitne zavrzlame na koje se brzo naviknemo.
Lepote Zlatibora

Lepo reče Vlado, da nam je peti dan ruke bi već same pakovale opremu u ranac, a mi bismo bez razmišljanja znali šta treba da radimo. 
Napolju je hladno, puno snega i sunce se povremeno izbori da zasija između sivih oblaka. Nagib je blag i teren je idealan za početak. Prolazimo kroz šumu do asfaltnog puta koji prelazimo i nastavljamo dalje ka Torniku. Nakon dva sata, tražim prvu pauzu i srećna sam jer ostali prihvataju. 

Blag uspon

Oslabađajući je osećaj biti na planini, fokusiran na sadašnji trenutak i spremno ići ka cilju znajući da vas svaki korak tome približava. Vrh nam se povremeno, kad se raziđe magla jasno prikazuje i podseća da nas čeka.

Lepote Zlatibora

Smenjuju se osećaji i razmišljanja, na početku je bilo teško, a onda je postalo lakše, kad krene nagib opet srce ubrzano lupa, kad sine sunce lakše je, kad se navuku oblaci neka je teskoba. Posle nekog vremena uđeš u ritam i ideš napred, bez obzira na to što sneg neprestano pada, što pancerice stežu, što se nagib opet povećava. Idem napred i srećna sam što je moje telo u mogućnosti da ispuni sve ono što moja glava zamisli. Ima li šta savšrnije na ovom svetu? Sklad i balans ta dva neodvojiva dela našeg bića.



Uspon pred vrh je konstan i bio mi je naporan. Znam da smo na vrhu tek na pola puta, čeka nas spust. Duža pauza i osveženje na vrhu su prijali. U spust krećemo uređenim stazom. Kakva promena! Zategnute pancerice i vezovi, česti zaokreti, utabana staza. Nakon nekoliko zaokreta opet ulazimo u šumu i krećemo spust po dubokom snegu. Povremeno teško kontrolišem brzinu, a nekad čak uspem da uradim ono što želim. Uglavnom mi je naporno. Zadnji deo uspona, tj povratka u dom je ponovo uzbrdo. Ulažem poslednje atome snage kako bih uspešno završila započeto. Vredelo je i uprkos svim poteškoćama bilo je fenomenalno. Značajno iskustvo. Potrebno je još da vežbam, treniram i učim jer prostora za napredak ima. Nadam se da ću imati motivaciju, volju i energiju za isto. 
Fotke: Miloš Milanović i Marija Katić Pajić

Коментари

Популарни постови са овог блога

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam...

Nebeska vrata

 Pomalo tužna, razočarana i zabrinuta  započinjem pisanje utisaka iz fantastičnog smera koji se nalazi u Sićevu, u severnoj steni Oblika. Smer Nebeska vrata prvenstveno su popeli Aleksandar Aničin i Predrag Kostić davne 1983, visok je 240m, a ocenili su ga V+. To je bio prvi smer na desnoj strani klisure i linija je očigledna. Skica i opis smera, iz alpinističkog vodiča Sićevačka klisura, 1997.(Simić D,  Ljubojević M.)  Foto skica smera, autor Miloš Milanović Obzirom da planinarski dom u Ostrovici više ne postoji, pristup, odnosno polazna tačka je sada nešto drugačija. Polazna tačka ka smeru je mali parking sa desne strane, oko 200m pre manastira Sveta Petka. Tu se nalazi tabla za skretanje levo ka manastiru i tu je moguće ostaviti auto. Odatle preko železničkog mosta, pored kamenoloma i sve vreme pored pruge dublje u klisuru do prvog tunela. Popeti se na tunel, a zatim gustom šumom na gore i u levo do grebena. Do smera je potrebno oko 40 minuta. Šuma iznad tunela je...

Zaboravljeni smerovi Gornjačke klisure

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu.  Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u...