среда, 10. фебруар 2021.

Škola turno skijanja

Put u nepoznato nije lak. Za odlazak na isti ključna je odluka, malo hrabrosti i puno spremnosti za učenje. Otvoren um, srce i duša su čudo i mogu nas odvesti na mesta na kojima nismo mogli da sanjamo da ćemo biti. 

Vođeni željom za novim iskustvima u planini i usavršavanju skromne baze postojećih tehnika(znanja) turnog skijanja prijavljujemo se za školu u organizaciji kluba ekstremnih sportova "Scorpio" iz Zenice. O iskustvu instruktora i idejnog pokretača škole Edina Durme suvišno je trošiti reči. Aktivno bavljenje alpinizmom i turnim skijanjem više od 40 godina, uspešno i nesebično prenošenje znanja mlađim generacijama inspirišu i bude poštovanje u svima nama. Instruktori asistenti su takođe vrsni učitelji i kvalitetni predavači. Jure Miljak, profesor sporta i skijaški trener, Irijan Durmo, mlad, uspešan i svestran skijaš i alpnista, Edin Karadža (Dino), čovek koji živi za planinu i savšreno poznaje sve vezano za istu, i  Igor Milošev i Srđan Kujundžić koji se posvećeno bave turnim skijanjem poslednjih godina i deo su aktuelne turno skijaške scene u Bosni i Hercegovini. 

Ovo je drugi vikend škole i predviđen je uspon skijama i spust sa dva vrha; Veliki Vran (2074m) i Pločno (2228m) na Čvrsnici. Veliki Vran i Čvrsnica se nalaze u severnom delu Hercegovine, u parku prirode Blidinje.

Okupili smo se u subotu ujutru kod planinarskog doma Orlove stine koji se nalazi tik uz Blidinjsko jezero na nadmorskoj visini od 1065m. Rančevi su spakovani, stavili smo krzna na skije i nakon kratkog upoznavanja te uputstava oko uspona koji nas čeka krećemo kolima do blizu restorana Hajdučke vrleti odakle je polazna tačka. Vreme nije idealno i sneg je mokar, ali grupa od oko 30 skijaša je motivisana i spemna za polazak. 

Na početku uspona, foto Igor Milošev


Na samom početku, nakon kratkog ravnog terena, dolazimo do šumovitog dela gde je uspon  konstantan, ali ne preterano strm. Fokusirana sam  na ono što radim, trudim se da ne dižem skije i ne ulažem preveliki napor prilikom kretanja. Težim da budem opuštena, ali nisam sigurna koliko u tome uspevam. Početnicima je uvek teško, pokreti su nezgrapni i puno je suvišnih. Do opuštenosti se dolazi vežbom. Povremeno se dešava da proklizam zbog lošeg postavljanja skija, to troši energiju i izbacuje iz ritma. Od početka uspona prati nas magla i povremeno jak vetar. Na momente se planina otvara i uspevam da shvatim gde se nalazim, fenomenalan ambijent.

Pogled na Čvrsnicu, foto Igor Milošev


 Prvu pauzu napravili smo na granici šume i čistine, kratka okrepa je prijala. 

Pauza na granici šume i čistine


Odavde počinje da duva jak vetar koji nas prati sve do vrha. Zakopčavamo jakne, navlačimo kapuljače i nastavljamo dalje. Vetar ne posustaje, a meni je nekim čudom lakše. Uspevam da uhvatim ritam i nezaustavljivo idem gore. Izgubila sam predstavu o vremenu, ne znam koliko traje uspon; znam samo da mi je hladno, ali to ne smanjuje užitak. Magla je sve vreme tu i vidim nekoliko metara ispred sebe. Uslovi svakako nisu za poželeti, ali planina je ta koja ih diktira. Mi smo tu da se prilagodimo ili da odemo. Izbor uvek postoji, važno je samo da znamo kuda nas koji vodi. Moj je nedvosmisleno vodio gore. 

Ka vrhu, foto Igor Milošev


Odjenom vidim ljude na gomili kako nešto rade, mora da je to vrh pomislim. Pretpostavka je tačna, uz  vetar koji ne prestaje i maglu svi skidaju krzna i čekaju momenat pokreta. Pijem topao čaj i spremam se za spust.

Miloš i Srđan na vrhu Veliki Vran


 Prva grupa je otišla, a Miloš i ja krećemo ubrzo za njima. Padina nije strma i skijanje je pravo uživanje. Glavna prepreka je gusta magla koja nas tera na najveću budnost kako bismo ispratili tragove ostalih i ostali na pravom putu. Na jednom delu stazu srećemo Dina koji nas usmerava u desno. Nastavljamo dalje i brzo ponovo dolazimo do šume. U šumi kreće agonija kakvu nisam očekivala. Staza je vrlo strma, a stabla su gusto raspoređena. Sneg je mokar i težak za skijanje, sporo se napreduje. Uporna sam u nameri da ostanem na skijama iako su ih mnogi već skinuli, stavili na ranac i nastavili peške dole. Miloš je spretno odskijao napred i ostajem sama, da se borim i snalazim. U ovakvim momentima, i pored fizičkog prisustva drugih, čovek je uvek sam. Sam sa svojim mislima, preispituje sopstvene porive, pušta adrenalin da neutrališe umor i održi motivaciju. Sam u nastojanju da istraje, završi započeto i na kraju ponosno stane ispred sebe i kaže da je pobedio sve ono što ga je na tom putu kočilo. Pobediti sopstvene strahove, sumnje, preterane želje i realno sagleadati svoje mogućnosti najveći su dar koji nam planina može dati ako smo spremni da ga prihvatimo. Tu nema maski, titula, aplauza niti bilo kakve pomoći spolja; jedini i glavni resurs smo mi sami, sva pređašnja iskustva, sve male pobede i porazi koje smo preživeli na putu do trenutnog stanja. Upravo tu učimo o sebi, o načinima reagovanja, strategijama borbe i to je ono najdragocenije što možemo iskoristiti u svakodnevnom životu, u situacijama gde nismo potencijalno životno ugroženi. Iz sopstvenih misli trglo me je nekoliko ljudi koji su u sred šume, montirali skije na ranac i nastavili peške. Zaključih da je to najpametnije i uradih isto. Sneg je dubok i puno se propada, ipak i to mi se čini lakše od savladavanja ove zaista strme padine skijama.  U podnožju vidim Edina i Miloša koji strpljivo čekaju ostatak grupe. Od tačke gde smo se susreli sledi lep i blaži spust do ravnog dela i polazne tačke. Ova činjenica me je silno obradovala i podsetila na to da neodustajanje uvek dovede do cilja. Put do cilja je nekad lakši, ponekad teži, nekad se čini i nemoguć, međutim važno je nastaviti da se krećemo. Samo tako ćemo stići tamo gde smo naumili. 

Vraćamo se u dom na zasluženi odmor. Hrana i piće, u dobrom društvu, neverovatno prijaju posle napornih akcija. Većini učesnika ovo je bio prvi uspon i spust sa nekog vrha preko 2000m, pa smo svi srećni i zadovoljni. U večernjim časovima slušamo prezentaciju, praćenu fotografijama i snimcima sa različitih turno tura u Bosni i Hercegovini koju nam je izlagao Edin Durmo.

Nestvarni prizori snežno belih planinskih vrhova, hrabri podvizi i entuzijazam grupe ljudi za istraživanjem planina su očaravajući i motivišući. Interna titula "prenjski vuk" dodeljuje se onima koji uspeju da urade turno smuk sa 5 različitih vrhova Prenja, od kojih jedan mora biti Lupoglav (2012m), a drugi Zelena glava (2155m). Lepa zamisao koja služi kao podsticaj, motivacija i nagrada.

Sat vremena misaonog boravka na različitim planinama je brzo prošlo, a onda je sledio povratak u realnost. Prognoza za sutra nije bila obećavajuća, kiša i jak vetar, pa je realizacija našeg plana bila vrlo upitna. Polazak je planiran u 8 sati narednog jutra, a konačna odluka o istom će biti doneta na licu mesta. 

Ako se po jutru dan poznaje ovaj ne obećava. Niski oblaci, jak vetar i visoka temperatura nisu nešto što predviđa dobar dan za uspon na vrh. U skladu sa tim donešena je i odluka da se današnji uspon odloži za neki naredni vikend. Svi smo po malo neveseli zbog odluke, ali ipak svesni da je ispravna.

Igor i Srđan predlažu da odemo na Visočicu i uradimo uspon na vrh Veliko brdo (1884m). Tamo je prognoza dobra i mi rado prihvatamo ideju. Pravimo pauzu na Bjelašnici da bismo ispitali isprvnost odluke. Navlače se oblaci, duva jak vetar i mi se ipak odlučujemo da ostanemo na Bjelašnici. Tu ćemo moći, u slučaju pogoršanja uslova, brzo i sigurno da se spustimo nekom uređenom stazom. 

Vrh Bjelašnice u magli


Opremamo se i krećemo uzbrdo. Zadovoljna sam kako napredujem, sve teče glatko i ne pravimo velike pauze. Kako raste nadmorska visina udari vetra su sve jači. U jednom momentu duva toliko da se borim svim silama da ostanem na nogama. Neverovatno je koliko želja može biti jaka i nadvladiti sva zdravorasumska shvatanja. Dolazimo do vrha žičare i razmatramo mogućnost povratka. Do vrha ima još dosta, slobodnom procenom rekla bih još oko sat i po vremena. Vetar nemilosrdno nosi sve pred sobom, a mi se odlučujemo za spust.  Ponavljamo sve kao i juče, skidanje krzna, zatezanje pancerica i polazak u spust. Staza je strma, ali veliki zaokreti sve rešavaju. Brzo smo u podnožju i srećni što smo uspeli da iskoristimo i ovaj dan.

Hvala Igoru i Srđanu na ideji i pomoći pri realizaciji iste. Produktivan vikend sa mnogo dobre energije, novih usvojenih znanja i otovorenih puteva. Jedna dobra odluka o kupovini koža za turno skije, donela je niz sledećih još boljih. Kao što rekoh na početku, važno je krenuti, pa će nas put voditi tamo gde želimo da budemo. 

Нема коментара:

Постави коментар