Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije. 

Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor, Slemenova špica, kao i za različite alpinističke smerove. 

Smestili smo se u Erjavčevu kuću koja nam je bila baza narednih nekoliko dana. Obzirom da se put do odredišta odužio zbog velikih gužvi na putu stižemo umorni i nedovoljno spremni za planirano sutrašnje penjanje. 

Dan smo međutim iskoristili da pronađemo i vidimo severnu stenu Velike Mojstrovke u kojoj želimo da penjemo. Stena je visine od 300 do 600 metara, a preporuku za smerove dobili smo od iskusnog slovenačkog alpiniste Mihe Zupana (AO Tržič). On je puno penjao i istraživao severne stene Mojstrovke (Male, Velike i Zadnje) pa zatim napisao vodič koji je izašao 2019. godine. Vodič možete pogledati OVDE. 

Stena nudi različite mogućnosti za penjanje sa preko 30 alpinističkih smerova svih težina, ocene od III+ do nekih smerova za koje ocena glasi "verovatno teško". Mi smo odlučili da penjemo smer Steber revežev, V-/IV+, 500m. 

Pristup smeru je planinarskom stazom koja počinje na Vršiču i ide ka vrhu Slemenova špica, ka dolini Tamar. Laganom i lepo uređenom planinarskom stazom se ide oko 1 sat, a potom se na sedlu, gde se razdvajaju putevi za vrh Slemenova špica i dolinu Tamar, skreće levo očiglednom stazom ka stenama. Ići oko 10ak min neoznačenom, ali dobro vidljivom stazom do ulaska u deo koji se naziva Gamsove riže. Ulazak u Gamsove riže je označen malom crvenom tačkom na steni i tu je početak famoznog PP (prosto plezanje). Prečenje stene je na mestima izloženo penjanje ocene do III-. U ovom delu smo se efikasno kretali i stigli ispod smera za oko 50 minuta. Pristup nije težak, ali je neophodno biti izrazito pažljiv obzirom da se solira. 

Posmatranje i traženje linije smera

Ulazimo u smer oko 8 sati ujutru i uprkos tome što je dan sunčan i vedar temperatura nije viša, po mojoj slobodnoj proceni od 5 stepeni. Za mene je to prilično hladno, a nakon prve dužine zanimljivog vlažnog kamina osećaj hladnoće se pojačava. Stena je čvrsta, a početni detalji su lepi. Utisak kvari činjenica da su mi prsti konstatno hladni, te zbog toga verovatno jače nego neophodno stiskam.

 

Miloš na ulazu u smer

Smer važi za orijentacijski izuzetno zahtevan pa nam to povremeno oduzima više vremena nego što smo planirali. Opis i skica se ne slažu u potpunosti, ali uspešno pratimo liniju smera. 

U steni

Tek posle par minuta na štandu, nakon nedodirivanja stene prsti mi se zgreju, kakva milina. Čim krenem da penjem poznati osećaj hladnih prstiju se vraća. Telo mi je takođe ukočeno i ne uspevam u potpunosti da uživam u penjanju. Iz cuga u cug ne gubim nadu da će temperatura porasti, a ja uspeti da se bolje prilagodim. Penjanje je zanimljivo, stena je uglavnom čvrsta i sve teče bez problema do prečke u desno. Preči se podno velikog izrazitog kamina (Kaminska smer) na steber desno. Prečka je kratka i penjački nije teška, ali je izuzetno krušljiva i nezgodna. U njoj postoje stari klinovi i pored toga teško je staviti još neko međuosiguranje. Oboje smo se kretali sporo i oprezno. Nakon prečke sunce nas je konačno malo ogrejalo i ostalo nam je još 5 dužina do izlaska iz smera. Poslednje dužine su zaista pravo uživanje. Penjanje je konstanto, zanimljivo ali se još uvek nisam dovoljno ugrejela. Imam osećaj da mi se zima  rano ujutru uvukla u kosti i da ne izlazi. Miloš se dobro snalazi, kada se nakon prva dva cuga zagrejao više nije osećao hladnoću. 

Na vrhu smo se kratko fotografisali, a zatim  krenuli grebenom ka Maloj Mojstrovci. Staza grebenom nije označena, ali je jasno vidljiva i ima dosta kamenih čovečuljaka. 

Na grebenu Mojstrovke

U nekom momentu uključuje se na planinarsku stazu koja sa Male Mojstrovke vodi na Vršič. Trebalo nam je oko sat vremena do Vršiča.

Sutradan planiramo dan odmora. Okruženje je fanstastično, prvu jutarnju kafu ispijamo na terasi sa pogledom na Prisojnik, a potom odlazimo do obližnjeg jezera Jasna. Radni je dan i gužva nije velika, sve je neuobičajeno mirno, a od prizora zastaje dah. Planinski vrhovi i venci koji se kupaju u prozirnoj jezerskoj vodi. Lepota nas očarava i nekoliko sati ne uspevamo da se odvojimo od ovog nestvarnog mesta. U glavi sabiram utiske od juče i pored toga što me je niska temperatura značajno omela u funkcionisanju sve je išlo kako treba.

Uveče nam se javljaju prijatelji iz Varaždina koji su došli da održe poslednji vikend alpinsitičke škole. Lepo je videti prijateljska nasmejana lica, Mario i Ivan su uvek raspoloženi za razgovor. Pravo je bogatstvo imati ljude sličnih interesovanja na različitim mestima kugle zemaljske i nema tog materijalnog dobra koje može zameniti sve ono nevidljivo što nas spaja. Nakon mog kukanja o smrzavanju predlažu penjanje na južnim stenama, koje nisu toliko atraktivne ni čvrste kao ove severno orijentisane. Tamo su vredni i dobri smerovi većih težina (iznad VI+), ali obzirom da u glavi nisam dobro pripremljena za nešto teško odlučujemo da naše putovanje nastavimo u drugom smeru.

Nakon prijatnog i kratkog sretanja sa porodicom Pečjak u hotelu Špik upućujemo se na dugo željenu destinaciju. Sa Pečjacima smo razmenili uspomene, planove i očekivanja te nadu za skoro zajedničko druženje i penjanje. 

Život te nauči da se povremeno želje i mogućnosti razmimoilaze.U tim situacijama prilagodljivost je imperativ  srećnog bivstvovanja pa je tako bilo i ovaj put. Bikovo nas zove duže vreme, a mi smo konačno krenuli ka njemu. 

U Splitu nas je sačekao prijatelj Ivan Lovirnović, smestio nas, a potom poveo na najbolju picu sa morskim plodovima ikad! Nedelja je bila rezervisana za zajedničko penjanje na Biokovu. Biokovo je druga po veličini planina u Hrvatskoj, nalazi se na obali Jadranskog mora, iznad Makarske i prilično je gola i stenovita. To je prava penjačka meka sa preko 200 tradicionalnih i opremljenih smerova sa više dužina i stenama visine od 50 do čak 600m. Većina stene je južno orijentisana pa su topli letnji meseci svakako za izbegavanje. Informacije o smerovima na Biokovu možete pronaći na sajtu Plave gore.

Na veliku radost sa nama je na penjanje krenuo i Davor Mrsić te smo se svi zajedno uputili do pod 300m visoku stenu Velikog Borovca. Kako je ovo Dalmacija i nema potrebe preterano raniti, već je u pristupu temperatura bila visoka i za oko sat i po vremena hoda uzbrdo dobro smo se oznojili. Velika je sreća da je ubrzo naišao oblak koji nas je svojski štitio od nemilosti sunčevih zraka. Izmešali smo naveze te smo Davor i ja penjali smer Glava muflona (6c), a Ivan i Miloš Lykopolis (6b).

Penjanje u oblacima, smer Glava muflona

Ivan i Miloš u Lykopolisu

Smerovi su izboltovani, stena je čvrsta, a detalji zanimljivi na pločama sa manjim, u smeru Lykopolis ili većim hvatovima, u našem. Penjanje je bilo zaista uživanje, a mešanje naveza je bio pun pogodak. Obzirom da smo bili blizu i povremeno mogli da vidimo susednu navezu šale su se nizale, a osmesi nisu silazili sa lica. Na vrhu se ponovo sastajemo, pravimo zajedničku fotografiju, a potom planinarskom stazom krećemo u silaz.

Ekipa na vrhu

Nakon dana odmora i opuštenog plivanja na moru krećemo da ispunjavamo davnašnju želju o penjanju smera Stup Solila. Naravno ni dan odmora nije protekao bez penjanja te smo popodne iskoristili da probamo sportske smerove u Omišu, gde nas je poveo naš domaćin Ivan. Stena se nalazi odmah pored puta i ovo penjalište ostavlja mogućnost za onu popularnu penjačku foru sa tzv osiguravanjem iz kola. Da, moguće je. Smerovi su malo izlizani, što je bilo očekivano, ali ne toliko da ometaju penjanje. Verovatno je da su smerovi ocene ispod 6a više izlizani, ali ih ovaj put nismo probali. Tu nam se na druženju i kratkom penjanju pridružila Iris tako da su snage muškaraca i žena bile ravnopravne. Dobro je imati na umu su ovom periodu, iako je temperatura na suncu bila izuzetno visoka, smerovi u hladu su i više nego preporučljivi za penjsnje. Uživali smo u lepim pokretima, opuštenosti sportskih smerova i  dobrom društvu.

 Pristup za Stup Solila kreće iz sela Veliko Brdo, planinarskom stazom sa koje se skreće u jarugu koja vodi direktno do smera. Krajnji deo pristupa, odnosno onaj kojim se dolazi do smera, ima nekoliko varijanti te je potrebno dobro se informisati pre nego što se uputite. Mi smo izabrali da idemo do kraja jaruge, pa potom desno, ali smo se očigledno kasno navezali te tako izgubili dosta vremena. Sve vreme pristup teče, uz soliranje uglavnom lakih deonica do momenta kada nailazimo na teže skokove. Teško je odrediti momenat navezivanja i već smo na početku izgubili vreme dok nismo stigli do mesta odakle počinje skica.

Foto skica i skica smera preuzete su sa sajta  www.plave-gore.com

Detaljna dužina počinje praktično odmah, a mi smo se već dobro zagrejali. Nakon 10ak metara zanimljivog penjanja zajede dolazi se do detalja gde, preko ploča treba preći trbuh, a potom nastaviti penjanje blago u levo. Ovde postoji puno starih klinova koji su blizu jedan drugog, stena je čvrsta, a meni se detalj učinio teži od VI iako ga je Miloš bez ikakvih problema prešao. Meni je trebalo da više  podignem noge, postavim ih na trenje, držim se za krimpove i dooobro se protegnem do sledećeg lošeg hvata, podignem nogu kod kuka, ustanem na nju i nastavim dalje bez problema. Treba uzeti u obzir to da sam ja niska (158cm) te da je za druge ljude ovaj detalj verovatno drugačiji, ali u kojoj meri ne mogu da pretpostavim. Penjanje nastavlja fantastičnim eksponiranim detaljima, potom delom hodanja, jedne lakše dužine a onda sledi zanimljiva prečka u levo po dobrim hvatovima i sa gazovima na trenje. Fantazija. Kako su drugi doživeli ovaj smer, kao i ostale korisne informacije pročitajte OVDE, ovde ili Ovde. 

Eksponirani detalji u Stupu Solila

Još eksponiranih detalja iz smera

Od izlaska iz smera treba nastaviti još malo pravo, a potom prečiti u desno gde se uključuje na planinarsku stazu. Silaz je trajao sve ukupno oko 2h po nezgodnom terenu. Važno je da znate da je Biokovo vrlo ozbiljna planina. More obično povezujemo sa laganom, opuštenom atmosferom ali rekla bih da je ovo sve, samo ne to. Temperature na proleće i u jesen znaju biti izuzetno visoke pa je to faktor koji dodatno otežava penjanje, ponekad duva bura, dešavaju se promene vremena koje donose iznenadne oblake i kišu te nas blizina mora nikako ne sme zavarati. Penjanje jeste fenomenalno, čvrsta stena, eksponirani detalji sa pogledom na plavo prostranstvo ali i ozbiljno.

Nakon opisivanja penjačkih doživljaja sa ovog putovanja naslov se nametnuo kao logičan i neizbežan. Hladno penjanje na severnim stenama Slovenije, a potom penjanje na južnim stenama Biokova se definitivno nalaze na potpuno različitim stranama iste medalje. Izvukli smo najbolje iz obe. 

Fotke su delo Miloša, Ivana, Davora i moje. Beskrajno hvala prijateljima iz Splita za gostroprimstvo i lepo druženje, zajedno osvajamo beskorisni prostor vertikala i planina.