Пређи на главни садржај

Južni Tirol - carstvo zimskih sportova i jabuka

Južni Tirol, odnosno pokrajina Trenitno- Južni Tirol je jedna od manjih pokrajina u Italiji, nalazi se na krajnjem severu zemlje i graniči se sa Švajcarskom i Austrijom. Geografski pripada istorijskoj regiji Tirola, koji ima svoj severni deo u zapadnom delu Austrije i ovaj južni, na severu Italije. Tirol je ispresecan Alpima i kao takav čini idealan poligon za sve ljubitelje različitih planinarskih aktivnosti.

Najviši planinski vrhovi južnog Tirola su Ortler (3905m) i Kenigšpice (3805m). Svetski poznato penjalište Dolomiti se takođe svojim malim delom prostire ovom pokrajinom, a više dolina (Venosta, Passiria, Gardena i Aurrina) obiluju zaleđenim vodopadima za penjanje. 

Kada smo, nakon dugotrajnog i napornog puta stigli u Južni Tirol sačekao nas je čaroban prizor zasneženih planinskih vrhova, zelenih obradivih površina i urednih voćnjaka na sve strane. Voćnjaci podsećaju na naše vinograde, ali nas je debljina stabala ostavila u nedoumici o kom se voću radi. Kada smo u lokalnoj prodavnici pored puta videli crvene i zelene, jedre i velike jabuke setili smo se da je Južni Tirol upravo po ovom poznat. Kasnije smo pronašli podatak da se u ovoj provinciji godišnje proizvede više od 1 milion tona jabuke, što predstavlja 50% ukupno proizvedenih jabuka na teritoriji Italije. 

Naša destinacija u Južnom Tirolu bila je dolina Martello, koja se nalazi u srcu nacionalnog parka Stelvio. Ova dolina je savršena za sve ljubitelje planine i planinskih aktivnosti obzirom da se nalazi između 900 i 1800m nadmorske visine, okružena visokim glacijalnim planinima planinskog venca Ortler. Za one koji više vole da budu u dolini, tu je veliko jezero Gioveretto u čijoj se bistroj vodi ogledaju okolni planinski vrhovi. Tokom zimskog perioda dolina Martello postaje raj za zimske sportove: kros kantri, biatlon, turno skijanje, krpljanje (hodanje na krpljama). 

Upravo turno skijanje bio je povod našeg dolaska ovde. Došli smo da uživamo u fenomenalnom takmičenju, jednom kolu Svetskog kupa u turno skijanju koje se održalo sredinom marta meseca. Međunarodni naziv za takmičarsko turno skijanje je ski mountaineering, skraćeno Skimo, a zvaničan naziv takmičenja je bio WURTH MODYF ISMF WORLD CUP 2022 - VAL MARTELLO, ITALY. Takmičenje je bilo održano u dve discipline, individualno i sprint u različitim uzrasnim kategorijama, U20 (takmičari ispod 20 godina starosti), U23 i seniori. Takmičenje se održava pod pokroviteljstvom Međunarodne federacije turno skijanja, ISMF. To je velika organizacija, sa sedištem u Švajcarskoj i sa preko 300 registrovanih sportista.

DAN 1.

Petak je bio rezervisan za disciplinu individualno, sve uzrasne kategorije i oba pola, žene i muškarci. Takmičari iz 18 različitih zemalja našli su se na startu već od 8 sati ujutru. U razgovoru sa jednim članom organizacionog odbora trke saznali smo da je ove godine manje snega nego inače, pa su organizatori morali da ulože dodatni napor kako bi obezebedili bezbedne staze sa zadovoljavajućim karakteristikama koja pravila propisuju. Po pravilima, jedan deo staze takmičari savladavaju na turno skijama uzbrdo, zatim skidaju turno skije i trče, a potom imaju spust naravno skijama. 

Vrhunski sportisti sa laganom opremom su opkolili planinu, spremmni da pokažu snagu, izdržljivost i sveukupnu spremnost da stazu savladaju najbrže moguće. 

Oprema koja se koristi na takmičenju je slična rekreativnoj, po nameni ali po karakteristikama je totalno drugačija. Skije su uske i lake, kože ne prekrivaju celu površinu skije, a cipele karbonske, naravno lake i rekla bih vrlo neudobne obzirom da nemaju ništa što bi doprinelo komforu. Po propozicijama, svi takmičari moraju posedovati u rancu astrofoliju i još neke elemente koje su neophodni činoci sigurnosti tokom trke. 

Staza za muškarce, seniore bila je duga 18,4 km sa kumulativnim usponom od 1575m, dok je za žene dužina bila 15,4 km sa usponom od 1270m. Ove staze su bile takođe za kategoriju U23, dok su staze za kategoriju U20 bile kraće i sa manje uspona. Najbrži seoniri i seniroke savladali su stazu za manje od dva sata što predstavlja zaista vrhunski rezultat. 

Zbog prirode trke, održava se visoko u planini, takmičare smo mogli da vidim samo na nekim deonicama dok su svi zanimljivi detalji publici bili nedostupni. Treneri timova su vredno držali dvoglede i pratili svoje takmičare kroz različite deonice. Opservacije su zapisivali, pa je verovatno i to bio jedan od elemenata koji su koristili za analizu trke. 

Uspon

Mi smo na startu i finišu bodrili takmičare i radovali se uspesima, delili njihovu sreću. U neformalnom razgovoru sa nekima od njih saznali smo da im je bilo neuobičajeno toplo te da su potrebe za hidratacijom bile veće. I sami smo osetili da je temperatura visoka te znali kakve to posledica ima, loš kvalitet snega, preterano znojenje prilikom intenzivnog fizičkog napora itd. Ovim profesionalcima ipak to nije mnogo smetalo da ostvare vrhunske rezultate, oni su spremni da se takmiče u svim uslovima i daju svoj maksimum, bez obzira na spoljne faktore. 

Spust

Bili smo smešteni u hotelu zajedno sa timom sportista i stručnim štabom reprezentacije Francuske. To je tim od 10 sportista i stručni štab od 5 članova; trenera skijanja, kondicionog trenera, fizioteraputa, tehničara zaduženog za opremu itd. Posvećenost kojom obavljaju svoj posao nesumnjivo vodi do uspeha. Oni planiraju, evaluiraju i vode računa o svojim takmičarima. Turno skijanje će 2026. godine biti uvršteno u redovan program Zimskih olimpijskih igara koje će održati upravo u Italiji (Milano- Cortina). Ovaj tim je već na OI, oni gledaju u budućnost i znaju kako da tamo stignu u vrhunskoj sportskoj formi. To je sve ono što nas na fakultetu uče, ali se kod nas u planinarskim sportovima retko primenjuje. 

Kod nas se razmišlja od danas do sutra, a retki su u mogućnosti da sagledaju širu sliku. A ništa nas više, a ni manje od toga ne razlikuje od uspešnih sportskih planinarskih nacija. Uslove za treninge (za ovu disciplinu) i talenat imamo, ali podrška sistema nedostaje. 

Zadivljeni profesionalnošću, stručnošću i slogom velikih timova, odlazimo na odmor te sa nestrpljenjem očekujemo sutrašnji dan odmora od takmičenja.

Sjajne fotografije individualne trke možete pogledati OVDE. 

DAN 2.

Informacije o penjačkim smerovima ovog područja na internetu su oskudne. Moguće je da mi nismo znali prave ključne reči za pretragu, ali kad god bih pokušala svaka potraga bi završila neuspešno. Zbog toga sam kontaktirala Angeliku Rainer, trostruku šampionku sveta u penjanju na ledu, koja živi u Meranu (Južni Tirol) i nadala se da će odgovoriti. Mojoj sreći nije bilo kraja kada smo ljubaznom komunikacijom dobili prave informacije o zaleđenom vodopadu koji se nalazi baš u našoj dolini. Bingo! 

Savet sa sadašnjim znanjem i iskustvom narednim zainteresovanim penjačima bi svakako bio: pokušajte sa što preciznijim odrednicama, obavezno pretražujte na italijanskom. 

Nakon doručka smo se opremili i stazom broj 103 krenuli u pristup do zaleđenog vodopada. Krenuli smo peške zbog nepoznavanja terena, te nesigurnosti da li se može pristupiti skijama. 

Staza vodi pored planinarskog doma Rifugio Nino Corsi koji se nalazi na 2265m. 

Zaleđeni vodopadi

Podloga je bila zaleđena i za otprilike dva sata smo bili pod smerom. Snega ima manje nego što smo očekivali, a naš smer nije u dobrom stanju, led je na mestima previše tanak. Zbog toga odlučujemo da probamo očiglednu liniju desno o kojoj nemamo nikakve informacije. 


Crvena linija - postojeći smer, plava linija - smer koji smo mi penjali, fotografija preuzeta sa sajta nikobeta.net

Prvi cug je nagiba oko 70 stepeni, dug čitavu dužinu užeta. To je pravi alpski led, tvrd i na mestima vrlo krt. Penjanje nije tehnički zahtevno, ali iziskuje mnogo energije zbog pravljenja sigurnih mesta za alatke. Ako sam mislila da je led koji smo penjali na Visočici tvrd, prešla sam se, ovo je tvrđi. Tako je kad čovek uči, prevazilazi prethodna iskustva i proširuje vidike, osvaja nova znanja.

Miloš na ulasku u ključni deo drugog cuga

Drugi cug je ključan i vodi preko blago previsne deonice duge 10ak metara. Ceo cug je takođe dug čitavu dužinu užeta, 60m. Miloš je majstorski izveo ovu zaista zahtevnu dužinu. Meni je ostalo da se divim i sa štanda podržavam njegov napredak. Penjanje je bilo atraktivno i teško. Zanimljivo je poređenje sa penjanjem suve stene gde prvi i drugi penjač imaju iste uslove, dok je prilikom penjanja leda drugačije. Drugom penjaču je lakše zbog mogućnosti korišćenja rupa koje je prvi penjač napravio tokom napredovanja. U ovoj dužini smo videli dva abalakov sidrišta; na jednom je prustik gotovo ispao, drži ga tanak sloj leda, a drugi je takođe nebezbedan zbog tankog leda. 

Nakon teškog cuga je jedan kratak, ali zanimljiv miks detalj, pa potom prelazak na deo tvrdog snega. Tu smo simultano išli do vrha smera. Na vrhu nas čeka sunce i visoka temperatura. Pravimo kratku pauzu radi osveženja i krećemo da tražimo silaz. Kao što piše na jednom od sajtova krenuli smo levo, ali obzirom da snega ima malo ne uspevamo da nađemo logičnu stazu. Lutamo levo, desno kako bismo našli mogući spust do staze koju vidimo u dolini. Obzirom da je popodne, tvrda snežna podloga je omekšala i na mestima propadamo. Fokusirani smo i rešeni da pronađemo put u čemu uspevamo. Uključujemo se na stazu kojom smo pristupili i nastavljamo silazak. Uz puno propadanja za otprlike dva sata stižemo do polazne tačke. Usput smo sreli nekoliko grupa koji se po planini kreću turno skijama. Mislim da smo tog dana bili jedini koji su pešačili. Nepoznavanje terena, a pre svega nedovoljno informacija koštali su nas energije i vremena. Sreća da je sve bilo relativno blizu i bezbedno, pa smo na to gledali kao na još jedan odličan trening u planini. 

Smer je visine 220m, a ocena je WI5.



Umorni i ispunjeni odlazimo na večeru, te sa na nestrpljenjem očekujemo sutrašnji dan kada se održavaju trke u disciplini sprint.

DAN 3.

Lokacija održavanja sprint trke je Biatlon centar "Grog" u već pomenutoj dolini Martello, koji se nalazi na 1700m nadmorske visine. Ova disciplina je dinamičnija i gledaocima zanimljivija od individualne trke. Takmičari startuju zajedno, a pobednici se odlučuju kroz četvrtfinalne, polufinalne i finalne trke. Dan je bio sunčan i topao, a brojna publika se okupila na terasi centra kako bi bodrila takmičare. Za sve zainteresovane bio je organizovan video prenos uživo, tako da su gledaoci iz udobnosti svog doma mogli da prate vrhunsku akciju najboljih takmičara sveta. 

Prvo je startovala najmlađa kategorija, U20, potom srednja U23 i na kraju seniori i seniorke. 

Start trke

Trka ima nekoliko sekvenci, prvi deo se prelazi na skijama, zatim na jednom delu staze takmičari stavljaju skije na ranac i trče uzbrdo, potom vraćaju skije na noge, skidaju krzna i kreću u spust.

Zaista vrhunski sportisti koji su uspeli stazu da pređu za manje od dva minuta, a sve to u uzastopnim serijama, četvrtfinale, polufinale i na kraju finale. Odlična forma na najzahtevnijoj stazi, srednje dužine. Nije kao atletski sprint koji traje 100m, niti trka izdržljivosti već bih ovu disciplinu najpre uporedila sa atletskom trkom na 800m. 
Detalji iz sprint trke


Priprema za spust


Spust


Ostatak fotografija sa sprint trke pogledajte na zvaničnom sajtu ISMF OVDE.

Uz dobru muziku, sunce i atraktivne trke vreme brzo prolazi pa je ceremonija dodele medalja već bila tu. Dok smo aplaudirali najboljim sportistima sveta organizatori su vredno radili na uklanjanju svih elemenata sa staze. Kad je završena ceremonija sve je izgledalo kao da se pre samo nekoliko trenutaka nije odvijala uzbudljiva borba za medalje. Još jedan dokaz profesionalnosti organizacije ovog velikog događaja. 

Takmičenje je bilo organizovano u skladu sa rangom, svetski, nije bilo kašnjenja, niti tehničkih problema, sve trke su održane po lepom vrmenu, a mi smo imali čast i zadovoljstvo da budemo deo istog.

Tri dana su brzo prošla, a mi smo pored fenomenalnog iskustva posmatranja takmičenja u turno skijanju sa različith aspekata imali i zadovoljstvo penjanja zaleđenog vodopada. 

Nadam se da ćemo se vratiti u Južni Tirol, za one koji vole aktivni odmor, izazovno penjanje u svim godišnjim dobima ovde ima šta da se radi. 

Fotografije sa turno skijanje su preuzete sajta ISMF, autor fotografija je Maurizio Torri.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Kamniški smer, Izgorela gruda

 Posle svakog vrednog i zahtevnog uspona teško je sabrati utiske. Odlazak na Prenj i penjanje u steni Izgorele grude postao je svojevrsni ritual za našu navezu, obzirom da svake godine odlazimo tamo minimum jednom. Posebna su osećanja prisutna kada se odlazi na ovako, u svakom pogledu, jedinstveno mesto. Malo straha, uzbuđenja i radosti uz puno vere da će sve proteći onako kako treba u steni koju nazivaju bosanski El Capiten. Ovog puta, odlazak na Prenj  dobio je još jednu dimenziju, a to je otkrivanje lepote i veličanstvenosti  nekolicini hrabrih alpinista iz Srbije. Sa nama su na put krenuli Nikola Đurić, treći penjač u našoj navezi i odvojena naveza Vlado i Marija Pajić.  Vlado i Marija penjali su pravi klasik, idealan za upoznavanje stene i terena, Bosanski smer. Mi smo se odlučili za Kamniški smer, prvenstveno popet 1982. godine od strane slovenačkih alpinista Bojan Pollak i Marijan Kaker, nakon čak dva pokušaja penjanja smera. Iste godine prvo ponavljanje smera izveli su bosanski

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor