Пређи на главни садржај

Sve te vodilo k' Jeli

Najveće penjalište u našoj divnoj zemlji Srbiji,Jelašnička klisura, nalazi se u okolini Niša, tačnije Niške Banje. Ponovo nas put, posle dugo vremena, vodi tamo. Od 14.-19. avgusta bio je organizovan kamp mladih sportskih penjača. Radi se o projektu pograničnog druženja Srbije i Mađarske, koji je finansirala EU
Smeštaj i ishrana za sve učesnike kampa bili su organizovani u restoranu "kod Brke" koji se nalazi na 15-ak minuta hoda od same stene. Ideja o ovakvoj vrsti druženja i upoznavanja svidela mi se čim sam o njoj čula. Ugostili smo oko dvanaest penjača iz Mađarske i domaćinski im pokazivali smeri i penjali sa njima. Grupu od oko 50 penjača nije nimalo lako organizovati. Različiti uzrasti, nivoi penjanja, navike i želje,ali zahvaljujući dobroj volji organizatora sve je proteklo u najboljem redu. Divno je videti nasmejana lica zadovoljne dece koja sa nestrpljenjem čekaju novi dan i novo penjanje.
Jedan od gostiju u smeri "Lumbago"
Jedina stvar koja je meni mnogo smetala je bila prevelika vrućina i sunce koje je svaki dan sve jače sijalo. Tako smo ustajali rano ( već oko 6h na nogama), tražili smeri koje su u hladu i penjali dok nas sunce u tome ne spreči. Oko podne smo odlazili na ručak, zatim odmor pa predveče opet na penjanje. Bilo je stvarno divno nakačiti samo kompletiće na pojas i penjati. Prija posle toliko ispenjanih dugih alpinističkih smeri. Osećaj da možeš da se vratiš kad god to poželiš, da pored toga možeš i da padneš jer si apsolutno siguran da će bolt to izdržati. Sigurna sam ja donkle i u ono što sama stavim u stenu,ali opet nekako važi da u alpinizmu nema padanja, pa se toga i držim. Sem sunca koje nas je svakako ometalo u našim namerama da penjemo što više, ograničavajući faktor bila je i stena koja je izuzetno oštra. Nemilosrdno kida kožu sa naših prstića željnih penjanja.
Sportsko penjalište nisam posetila dobre dve godine, pa je ovo za mene bio popriličan napor. Penjem, padam , rešavam detalje i na kraju uspešno sastavljam smer. Shvatim da me sve ovo podseća na neku igru u odnosu na ono što sam do sada iskusila. Jeste teško i naporno fizički, u to nema sumnje, ali isto tako opuštajuće za našu psihu. U slučaju da se promeni vreme iz smera možeš da pobegneš apsolutno kad god poželiš, brzo i jednostavno. Isto tako ako ti se više ne penje, uvek se nađe neko ko će da raspremi smer. Ne treba da proveravaš većinu stvari koje uhvatiš u slučaju da će ispasti, jednostavno milina. Posle tog rasterećenja Laza i ja smo odlučili da ipak radimo nešto što više volimo, multi pitch smeri (ili smeri sa više dužina). Tako smo četvrti dan penjanja ušli u smer od oko 100m čiji je najteži rastežaj bio ocene 7-.
1: " Sve te vodilo k' meni"
Znala sam da će Lazi biti teško jer ipak ne može da me prati u potpunosti,ali da ću se ja onako oznojati, e to mi je već bilo nepoznato. Ništa drugo do umor, znatno mi je otežavalo penjanje. Nisam mislila da ću se ovoliko namučiti u tako, može se reći, laganoj oceni. Laza je pritom imao dodatno opterećenje, uže koje je nosio radi lakšeg abzajla. Tako se na drugom štandu odlučio da ne ide dalje. Popela sam tu poslednju,treću dužinu i iz dva puta abzajlovala do njega. Smer pritom i nije naročito za uživanje. Puna je travnatih pukotina, sitnih kamenčića... Ipak je ovo trebao biti dan odmora. Ali tako to ide, kad mi iz ravnice, željni stene i penjanja navalimo na stenu. Umorni smo sišli i žurno smazali sendviče koji su nas sačekali u podnožju. Tog popodneva nismo ništa više penjali, bilo nam je dosta. Sledećeg dana bio je organizovan uspon na vrh Suve planine, Trem.
Trem 1810 m.n.v.
Drugari iz Mađarske bili su oduševljeni, a meni je opet, kao i prethodnih dana smetalo sunce. Celokupan uspon, sa svim pauzama, čekanjima i ostalim zastajkivanjima trajao je oko šest i po sati. Predivan pogled sa vrha još jednom me je podsetio šta je ono što vredi videti,doživeti i čemu se radovati. Odmorili podlaktice, umorili noge. Ujutro smo se spakovali, pozdravili sa društvom, starim i onim koje smo tamo upoznali i nastavili put Kikinde. Iako je ono što sada radim, čini mi se na mnogo višem nivou od samog sportskog penjanja nikada ne smemo potceniti ni ovo. Treba se češće vraćati teškim smerima, vežbati snagu i izdržljivost kako bi naši alpinistički usponi bili bolji i napredniji.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih