Пређи на главни садржај

mia Italia, Val di Mello 2011.

Nervoza zbog nedovoljno informacija oko polaska u meni je polako gasila želju za tim dugočekanim poduhvatom. Moje prvo penjanje u Alpima i to ni manje ni više do Italija. Dodatno negodovanje zbog loše vremenske prgonoze, ali ipak na put krećemo optimistični i veseli. Kako zbog lošeg vremena tako i zbog umora,neispavanosti od duge voženje odlučujemo se na predah i spavanje u Sloveniji. Dolazimo u kamp koji  se nalazi ispod stene u kojoj,gle, ima i penjanja. Za sada, odlična varijanta. 
spremni za penjanje u Vipavi


Upenjavamo se za naredne dane i pripremamo za dug put do Italije. Stižemo u Val di Mello, tražimo kamp, raspitujemo se o smerima i vodiču i planiramo penjanje narednog dana. Posle kratkog pogleda u vodič shvatam da ovde vrhunski penjači imaju dosta posla, ali da za nas, obične smrtnike, i nema velikog izbora. Pažljivo probiramo nešto za lagani start i odlučejemo se za stometarske petice. Penjanje u granitu dosta se razlikuje od svega što sam do sada penjala. Oborene ploče u kojima je najbitnije dobro postaviti noge, jer da se hvata i nema bog zna šta. Trenje savršeno drži i to mi se sviđa. I vreme je odlično. Posle par dana penjanja u dolini odlazimo i na visinu. Pakujemo rančeve, sedamo u kola i odlazimo u Bagni di Massino odakle treba da se popnemo do Rifugio Gianeti i pređemo oko 1500 m visinske razlike.
rifugio Gianeti
Znala sam da neće biti nimalo lako jer ovako nešto nisam radila još od zime 2009. Pripremam sebe na višesatni težak uspon i lagano krećemo ka gore.
Ne znam ni sama koliko su mi pomogle one "psihičke" pripreme ali sam grabila ka gore. Bila sam umorna, ali i inspirisana mnogim stvarima. Moje prvo penjanje na visini, odmor koji me gore čeka i uživanje posle ispenjanih smeri. Poslednjih sat vremena uspona mi je definitivno palo najteže. Iščekivanje kraja, težak ranac, umor,i opet umor...uh! Pravila sam česte pauze i konačno stigoh. Tek posle prespavane noći osetim posledice jučerašnjeg uspona...ipak je to bilo preteško za mene. Osećam se umorno, ali i zadovoljno što sam uspela. Ujutru ustajemo rano i krećemo na penjanje. Rekli su nam da će biti lep dan, mada se po jutru ne čini tako. Oblaci, magla i ne tako visoka temperatura. Jakne su u rancu i ništa nas neće iznenaditi. Evo naše smeri
21f, eksponirano i atraktivno penanje
Iako se čini na dohvat ruke, od doma smo pešačili dobrih pola sata, možda čak i više. Navikla sam da penjem na suncu, u kratkoj majci, vreloj steni pa je ovo za mene bila prilična novina. Sa par sloja stvari, maglom oko sebe i ledeno hladnim rukama ulazim u smer. Opasno mi se sviđa stena i stil penjanja! Aca i ja se smenjujemo u vođenju i čini mi se da sve više uživam . Aca se pak žali da mu i hladna stena i ne prija toliko.

Posle 120m izlazimo na vrh, ali se zbog magle nažalost ništa ne vidi. Izlaz smeri je na oko 2900 mnv.  Što je brže moguće abzajlujemo dole i vraćamo se u dom. Posle prve smeri ispenjane na ovako velikoj visini sabiramo utiske, čekamo navezu koju su činili Kuki i Peca, pakujemo rančeve i spremni smo za povratak u dolinu. Mnogo akcije za kratko vreme. Očekivala sam da će silazak biti lakši od uspona, ali sam se po svemu sudeći malo prešla. Krećemo pevajući, ali posle mnogo pregaženih kamenja i trave počinjem da osećam bol u      kolenima i listovima. Ubrzo zatim osećam se kao fudbaler. Noge me strašno bole, a težak ranac i dalje nemilosrdno opterećuje moja leđa. Tek sada se vidi nedostatak kondicije i treninga. Ne toliko fizički napor, koliko me je psihički porazio taj mučni silazak koji kao da nema kraja. Korak po korak, noga ispred noge, polako, jer brzo nisam mogla, spustili smo se do kola. Bol u kolenima bio je takav da mi je stvarno bilo teško da budem u stajaćem položaju. Pa sam zato čim sam ugledala šator legla :) Sledećeg dana odmor mi je bio i više nego potreban. Prijalo je jer je dan posle bio rezervisan za smer od 650m, ocene VI+ , a čija težina ne pada ispod petice. Bio je to veliki izazov za mene.
smer "Scobidou", 650m, 6a
Znala sam da na štandovima moramo biti brzi i efikasni, jer to je ključ brzog penjanja. Isto tako moramo biti dobro koncentrisani kako bi sve bilo sigurno i bezbedno. Uveče je pala kiša, tj. padala je celu noć. To nije ubilo nadu u meni da će sutra biti lep dan za penjanje i moju,pre svega, želju za tim. Stena se na suncu brzo suši,ali pre 10h nije bilo smisla ulaziti u smer. Tako smo i uradili. Prva dužina se još uvek nije osušila i bilo je to odvratno mokro penjanje po ploči! Pomalo i strašno. . . Sunce nam se smilovalo i osušilo ostatak smeri. Tako smo uložili sve da budemo brzi, efikasni. Smenjivali smo se u vođenju i dobro nam je išlo. Na štandovima nije bilo priče, već samo razmena opreme i nastavak dalje. Bilo je to naporno. Ocene su bile konstante, a stilovi se smenjivali. Oborene ploče, malo pukotine, previsi (ne dugi i teški) pa sve u krug. Na oko 100m pred kraj stvarno mi je bilo dosta i jedva sam čekala da se završi. Požurili smo polako i na vrhu bili u tačno 16h, sto znači šest sati penjanja. Za prvi put, mislim da i nije tako loše prolazno vreme. Sačekali smo sledeću navezu, Pecu (koji je celu smer majstorski sam izveo!), Kukija i Cobeta. Znala sam da agonija tek sledi. 15 dužina abzajla.
 Hvala PS Srbije i komisiji za alpinizam
Silazimo baš kada mrak. Dobro da nas nije uhvatio u steni. Kroz šumu se sjurimo dole gde nas je Laza strpljivo čekao. Bio je ponosan na nas ( i ja sam ). Vraćamo se u kamp i odlazimo na zasluženo domaće vino :) Gazda nam pritom donosi i sir i sve to dodatno utiče na moju sreću i zadovoljstvo
Odlično ide uz vino
Pozitivno iznenađenja gostoljubljivošću domaćina, savladana umorom odlazim  u svet snova. Sledeći dan okružuju nas teški, sivi oblaci i svesni smo da kiša koja pada celu noć i jutro onemogućuje penjanje narednih par dana. Tako se odlučujemo na pakovanje i povratak kući. Ova fenomenalna akcija održana od 27. jula do 6. avgusta polako se završavala. Popela odlične smeri, videla Italiju, pričala svojim omiljenim jezikom sa divnim pričljivim ljudima, unapredila svoje znanje i nadogradila iskustvo. . . Bolje je možda i moglo, uvek može , ali sam ja ovim potpuno zadovoljna. U ovoj toploj noći koju provodim u svojoj sobi nedostaju mi planine, nasmejana lica dragih ljudi koji su ovo upotpunili, kao i svi oni stranci koji su nas uvek srdačno pozdravljali sa neizbežnim CIAO!

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih