Nervoza zbog nedovoljno informacija oko polaska u meni je polako gasila želju za tim dugočekanim poduhvatom. Moje prvo penjanje u Alpima i to ni manje ni više do Italija. Dodatno negodovanje zbog loše vremenske prgonoze, ali ipak na put krećemo optimistični i veseli. Kako zbog lošeg vremena tako i zbog umora,neispavanosti od duge voženje odlučujemo se na predah i spavanje u Sloveniji. Dolazimo u kamp koji se nalazi ispod stene u kojoj,gle, ima i penjanja. Za sada, odlična varijanta.
spremni za penjanje u Vipavi
Upenjavamo se za naredne dane i pripremamo za dug put do Italije. Stižemo u Val di Mello, tražimo kamp, raspitujemo se o smerima i vodiču i planiramo penjanje narednog dana. Posle kratkog pogleda u vodič shvatam da ovde vrhunski penjači imaju dosta posla, ali da za nas, obične smrtnike, i nema velikog izbora. Pažljivo probiramo nešto za lagani start i odlučejemo se za stometarske petice. Penjanje u granitu dosta se razlikuje od svega što sam do sada penjala. Oborene ploče u kojima je najbitnije dobro postaviti noge, jer da se hvata i nema bog zna šta. Trenje savršeno drži i to mi se sviđa. I vreme je odlično. Posle par dana penjanja u dolini odlazimo i na visinu. Pakujemo rančeve, sedamo u kola i odlazimo u Bagni di Massino odakle treba da se popnemo do Rifugio Gianeti i pređemo oko 1500 m visinske razlike.
rifugio Gianeti
Znala sam da neće biti nimalo lako jer ovako nešto nisam radila još od zime 2009. Pripremam sebe na višesatni težak uspon i lagano krećemo ka gore.
Ne znam ni sama koliko su mi pomogle one "psihičke" pripreme ali sam grabila ka gore. Bila sam umorna, ali i inspirisana mnogim stvarima. Moje prvo penjanje na visini, odmor koji me gore čeka i uživanje posle ispenjanih smeri. Poslednjih sat vremena uspona mi je definitivno palo najteže. Iščekivanje kraja, težak ranac, umor,i opet umor...uh! Pravila sam česte pauze i konačno stigoh. Tek posle prespavane noći osetim posledice jučerašnjeg uspona...ipak je to bilo preteško za mene. Osećam se umorno, ali i zadovoljno što sam uspela. Ujutru ustajemo rano i krećemo na penjanje. Rekli su nam da će biti lep dan, mada se po jutru ne čini tako. Oblaci, magla i ne tako visoka temperatura. Jakne su u rancu i ništa nas neće iznenaditi. Evo naše smeri
21f, eksponirano i atraktivno penanje
Iako se čini na dohvat ruke, od doma smo pešačili dobrih pola sata, možda čak i više. Navikla sam da penjem na suncu, u kratkoj majci, vreloj steni pa je ovo za mene bila prilična novina. Sa par sloja stvari, maglom oko sebe i ledeno hladnim rukama ulazim u smer. Opasno mi se sviđa stena i stil penjanja! Aca i ja se smenjujemo u vođenju i čini mi se da sve više uživam . Aca se pak žali da mu i hladna stena i ne prija toliko.
Posle 120m izlazimo na vrh, ali se zbog magle nažalost ništa ne vidi. Izlaz smeri je na oko 2900 mnv. Što je brže moguće abzajlujemo dole i vraćamo se u dom. Posle prve smeri ispenjane na ovako velikoj visini sabiramo utiske, čekamo navezu koju su činili Kuki i Peca, pakujemo rančeve i spremni smo za povratak u dolinu. Mnogo akcije za kratko vreme. Očekivala sam da će silazak biti lakši od uspona, ali sam se po svemu sudeći malo prešla. Krećemo pevajući, ali posle mnogo pregaženih kamenja i trave počinjem da osećam bol u kolenima i listovima. Ubrzo zatim osećam se kao fudbaler. Noge me strašno bole, a težak ranac i dalje nemilosrdno opterećuje moja leđa. Tek sada se vidi nedostatak kondicije i treninga. Ne toliko fizički napor, koliko me je psihički porazio taj mučni silazak koji kao da nema kraja. Korak po korak, noga ispred noge, polako, jer brzo nisam mogla, spustili smo se do kola. Bol u kolenima bio je takav da mi je stvarno bilo teško da budem u stajaćem položaju. Pa sam zato čim sam ugledala šator legla :) Sledećeg dana odmor mi je bio i više nego potreban. Prijalo je jer je dan posle bio rezervisan za smer od 650m, ocene VI+ , a čija težina ne pada ispod petice. Bio je to veliki izazov za mene.
smer "Scobidou", 650m, 6a
Znala sam da na štandovima moramo biti brzi i efikasni, jer to je ključ brzog penjanja. Isto tako moramo biti dobro koncentrisani kako bi sve bilo sigurno i bezbedno. Uveče je pala kiša, tj. padala je celu noć. To nije ubilo nadu u meni da će sutra biti lep dan za penjanje i moju,pre svega, želju za tim. Stena se na suncu brzo suši,ali pre 10h nije bilo smisla ulaziti u smer. Tako smo i uradili. Prva dužina se još uvek nije osušila i bilo je to odvratno mokro penjanje po ploči! Pomalo i strašno. . . Sunce nam se smilovalo i osušilo ostatak smeri. Tako smo uložili sve da budemo brzi, efikasni. Smenjivali smo se u vođenju i dobro nam je išlo. Na štandovima nije bilo priče, već samo razmena opreme i nastavak dalje. Bilo je to naporno. Ocene su bile konstante, a stilovi se smenjivali. Oborene ploče, malo pukotine, previsi (ne dugi i teški) pa sve u krug. Na oko 100m pred kraj stvarno mi je bilo dosta i jedva sam čekala da se završi. Požurili smo polako i na vrhu bili u tačno 16h, sto znači šest sati penjanja. Za prvi put, mislim da i nije tako loše prolazno vreme. Sačekali smo sledeću navezu, Pecu (koji je celu smer majstorski sam izveo!), Kukija i Cobeta. Znala sam da agonija tek sledi. 15 dužina abzajla.
Hvala PS Srbije i komisiji za alpinizam
Silazimo baš kada mrak. Dobro da nas nije uhvatio u steni. Kroz šumu se sjurimo dole gde nas je Laza strpljivo čekao. Bio je ponosan na nas ( i ja sam ). Vraćamo se u kamp i odlazimo na zasluženo domaće vino :) Gazda nam pritom donosi i sir i sve to dodatno utiče na moju sreću i zadovoljstvo
Odlično ide uz vino
Pozitivno iznenađenja gostoljubljivošću domaćina, savladana umorom odlazim u svet snova. Sledeći dan okružuju nas teški, sivi oblaci i svesni smo da kiša koja pada celu noć i jutro onemogućuje penjanje narednih par dana. Tako se odlučujemo na pakovanje i povratak kući. Ova fenomenalna akcija održana od 27. jula do 6. avgusta polako se završavala. Popela odlične smeri, videla Italiju, pričala svojim omiljenim jezikom sa divnim pričljivim ljudima, unapredila svoje znanje i nadogradila iskustvo. . . Bolje je možda i moglo, uvek može , ali sam ja ovim potpuno zadovoljna. U ovoj toploj noći koju provodim u svojoj sobi nedostaju mi planine, nasmejana lica dragih ljudi koji su ovo upotpunili, kao i svi oni stranci koji su nas uvek srdačno pozdravljali sa neizbežnim CIAO!
Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam
Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića. Moj prvi kontakt sa penjanjem je bilo zapravo ledno penjanje, a odmah zatim i drytooling. Kako me to i jedino interesovalo (zimsko penjanje) dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim leto i letnje uslove i posvetim se tome. Već prve sezone čuo sam priče o Škotskoj, zemlji neverovatnih lepota i pejzaža, zimi koja je drugačija nego bilo gde, podneblju loše hrane, odličnog piva i još boljeg viskija, domovini čvrstih i neverovatno upornih ljudi. Dugo sam maštao o zimskom penjanu u Škotskoj … da li ću uopšte ikada moći tamo da odem. Dugo godina maštanja, rada na sebi i prevaziđenih izazova dovelo je do sledećeg razvoja događaja… sedeći kući Kaća nešto tipka po telefonu i odjednom me pita "E hoćes u Škotsku iduće zime?", odgovorio sam sa "Nego sta ću" čak pre nego što sam i shvatio šta me zapravo pitala. Dopisivala se sa našim prijateljem Ivanom iz Splita koji nas je pozvao u Škotsku kao deo ekipe od 14 ljudi
Ono što sledi je nastavak OVOG teksta. Dogovor je da se svi čekamo na North Face car park parkingu koji je startna tačka za skoro sve aktivnosti u masivu Ben Nevisa i oko njega. Mi dolazimo prvi i posle raspakivanja Toni i ja se vraćamo do Invernesa po Renea i Glumca koji su zbog obaveza mogli samo priuštiti dolazak u Ben Nevis. Oni su takođe imali zanimljiv put avionom iz Beča do Londona, te vozom 15h do Invernessa. Svi zajedno odlučujemo da krenemo i ne čekamo ostatak Mađarske ekipe. Spremni za pristup CIC hut-u Pošto smo lagano opremljeni; nismo nosili ništa konkretne hrane, što se na kraju ispostavilo kao teška glupost, već smo imali samo dehidriranu hranu i nešto putera krećemo se veoma brzo. Usput srećem dosta penjača koji su na putu dole nakon vikend penjanja i niko nije imao da mi kaže lepe vesti o uslovima. Ponovo razočarenje, većina kaže da su jako loši uslovi, ali se nešto i može iščeprkati. Posle sat vremena brzog hoda i neverovatnih predela sa potocima, bezbr
Коментари
Постави коментар