Пређи на главни садржај

Paklena ˝Šubara˝

Priča o smeri po imenu ˝Šubara direkt˝ nekako počinje još prošle godine, pri mojoj prvoj poseti toj čudesnoj Paklenici o kojoj sam dugo sanjala. Priče ostalih alpinista o lepotama ovog penjališta uvek su mi nekako najduže odzvanjale u ušima, krile se u srcu i konačno bljesnuše pred mojim očima. More koje nam se ukaže pri svakom penjanju, čvrsta i kvalitetna stena, sunce i vetrić bez koga ne može su ono što me je i ovog puta nateralo da odlazak tamo željno iščekujem.
Naime, prošle godine Sergi, Siniša i ja trećeg dana smo bili odlučni da popnemo pomenutu smer koja se nalazi u Anića kuku, dužine 350m, a ocene 6c+ ili kako UIAA tabela kaže 8-.  Znali smo da nam za to treba dosta snage, i pre svega izdržljivosti ali kako nam je to bio treći dan penjanja, pa smo već bili iscprljeni, odlučili smo da tako ipak ostavimo za neki naredni put. Popesmo tada ˝Nostalgiju˝.
Stena Anića kuka
Prvog dana sadašnjeg dolaska Siške i ja, iako je bilo kasno za ulazak u smeri, pokušamo da popnemo dve smeri od po 250m kako bih ja to upisala u svoj karton kao smer od 500m,1+1 :) Iako nas je pri povratku sustigao mrak, uspeli smo. Bili smo brzi i efikasni. Moram priznati da me je to prilično umorilo. Rano ležem kako bi se valjano odmorila za sutrašnji dan i ponovni pokušaj uspona na Anića kuk kroz Šubaru. Umor je bio toliki da alarm koji je trebao da me probudi uopšte nisam čula. Žurno pakujemo stvari i krećemo. U 11h ulazimo u smer. Prve tri dužine trebao je da vodi Aca, zatim slede moje tri, pa onda ključna dužina i preostale dve za Sišketa. Tako i bi. Prve dve su lake, zatim sledi nezgodna prečka u levo i potom ja stupam na scenu. Znala sam da mi ta prečka neće lako pasti, ali kako penjem kao druga, uz malo muke uspevam da pređem. Sve ovo bilo je samo zagrevanje za ono što tek sledi. Vodim, ali vrlo oprezno kako bi ostala u našoj smeri. Sa leve i desne strane ima drugih boltova, ali sam koncentrisana i pratim one prave. Pokreti nisu bili naročito teški, ali sam nekako počela da osećam umor. Nisu mi se umorile samo podlaktice, već celo telo, onako kako to izgleda kad neko nije u formi. Ništa zato, hrabrim sebe, i nastavljam dalje. Posle dve popete dužine nađem se ispod velikog prevesa koji opet ja treba da vodim. Huh! Iako je smer izboltovana, uopšte nije za opusiti se. Krećem hrabro, ali me umor savlada pa ipak po prvi put sedam u pojas. Ne smem se obeshrabriti, pokušam par puta i prolazim. Zatim sledi vrlo nezgodno prebacivanje u desno i smer nastavlja konstanto teškim pokretima. Dolazim na štand srećna jer znam da je moje vođenje za taj dan završeno, ali i pomalo uplašena teške dužine koja nam sledi. Nakon 200m penjanja trebalo je ući nešto što se graniči sa mojim mogućnostima. Gledam Sišketa kako vodi i sve izgleda tako lako i jednostavno :) Uvek je tako kad penje neko ko ume. Iako je cela ta dužina teška i konstantna čini se da je jedan detalj pravio najviše problema. Kao druga sam ga iz par pokušaja elegantno prešla, ali sam sigurna da ne bi tako bilo da sam vodila. Iako nije prošao slobodno, svaka čast Sišketu! Sledeća dužina je lakša, ali sa obzirom na umor koji sam osećala, penjačice koje su me gadno stezale, pojas koji se lagano usecao u moje kukove i nešto najlakše bi mi teško palo. Pored svega ovog, jasno sam videla svoju spravu za osiguravanje, taj lepi tamno plavi gajd kako leti niz strmu stenu i zaustavlja se negde u žbunju. Bilo mi je jasno da ga neću više pronaći. Pa i da ga nađem posle pada sa oko 300m više nije siguran za upotrebu. Čim sam ugledala Sišketa i saopštila mu tu vest, ipak mi je kamen pao sa srca jer sam znala da je kraj blizu. Sedmočasovnom penjanju polako se bližio kraj. Čujem poznate glasove sa vrha i znam da nas Steva i Marija čekaju gore. Ubrzo zatim stižu i Džoni i Sale i svi zajedno uživamo u predivnom zalasku sunca, crvenoj boji neba koja se ogledala u mirnom moru.
Nema lepšeg osećaja nego kad srećan zbog završene smeri podeliš svoj osmeh sa drugima, a pritom te još i priroda nagradi svojim neizmernim lepotama. Žale se neki na silazak koji nam sledi, a je sve to gledam kao neizbežni deo planine koju toliko volim. Istina, bila sam umorna, želela i čekala krevet, ali sastavni deo je i svakako silazak, pa ako tako shvatimo biće nam lakše. Sve to upotpunjuje nezaboravni doživljaj, sprema nas za naredne poduhvate, obogaćuje naš duh i misli. Optimistično sagledavanje stvari prožeto realnošću je ono što ću svakako nastojati da održim. Nikad se ne spava lepše nego posle zvezdane noći, mnogo prepenjanih metara i pregaženih kamenja, ispričanih korisnih priča. Pa ako se svemu ovom doda brčkanje u moru i izležavanje na suncu dobijamo savršeno provedenih par dana. Osmeh na licu pri povrtaku kući sve govori o uspešnosti akcije!

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih