Пређи на главни садржај

Lupoglav 2013.

U znak sećanja na trojicu alpinista, prve osvajače ovog vrha zimi koji su poginuli pri silasku, te nađeni na padinama ispod Lupoglava, organizuje se sada već tradicionalan i međunarodni uspon na vrh Prenja, 2102 m visok. Ilija Dilber, Zijad Jajatović i Milorad Stjepanović su sedamtesetih godina spuštajući se sa vrha Lupoglava,gde ihe je sustiglo loše vreme, ka selu Grabovčići, koje je tada bilo živo, i nalazi se uz markiranu stazu koji vodi na vrh, bili zahvaćeni lavinom. Tragedija se desila februara, a njihova tela nađena su tek juna meseca. O tome koliko je veličanstven Prenj pesmu je spevao Vladimir Nazor.

I Prenj stoji. Sav je

Od jednog komada;

Krvav je kad sunce

U maglu zapada;

U jesenje dane

Kao žuć se žuti


Grozan kad prozbori,

Strašan kada šuti.“


Polazak je zakazan za subotu, 10.februar u 10 sati sa parkinga kod akvadukta Bijela, koji se nalazi na magistralnom putu koji vodi do Mostara. Nadmorska visina polaska je oko 130m. Više od 100 duša spakovalo je rančeve i spremni čekaju polazak. Ima nas sa svih strana i iz svih država bivše nam Juge...Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Bosna pa čak i ljudi iz Poljske i Češke. Prava multinacionalna tura.
Ranac je bio težak, opremljen svim što treba za dva dana boravka u planini. Posle noći provedene u putu, pomalo umorna ipak nestrpljivo očekujem znak da možemo krenuti. Najavljivali su kišu i loše vreme, na sreću ništa od toga. Markirana staza vodi makadamskim putem do potoka koji se mora pregaziti, preskočiti te nastaviti dalje. Ovde nastaje komešanje, nervoza,  i prve mokre pantalone. Armiija motivom naoružanih planinara i visokograca okupira potok koji se iskusno i lavovski bori. Kvasi nam cipele, tera da gazimo po vlažnom i klizavom kamenju te ponekad veselo žubori ohrabrujući nas. "Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom". Savladasmo tako prvu prepreku.

 Prvu pauzu pravimo u napuštenom selu Grabovčići posle otprilike 2 sata hoda. Umor počinje da se oseća, spuštam ranac i sedam na njega, sivi oblaci koji na momente nestaju izazivaju krivljenje mojih usana u osmeh. Ljudi neprestano pristižu, veselo čavrljaju, zapitkuju, grickaju šta su od kuće poneli, okrepljuju se vodom i nastavljaju. Zamišljeno sedim i osećam kao da nisam deo svega dok mojom glavom juri gomila ljutih misli. Pitam se kako su ljudi nekada ovde živeli, jer dokazi za to su evidentni, kuće i kamene ograde podsećaju nas da život postoji i cveta (postojao je barem) i  izvan zone komfora koju mi poznajemo i u kojoj boravimo. Čime su se bavili, šta su jeli, kako su provodili dane i noći daleko od ostalih, prepušteni sebi i ćudljivoj prirodi, planini. Od koga su tražili pomoć ako im je bila potrebna. Bili su hrabri i snažni, mudri bez pomoći iphona i svih onih tehničkih čuda kojima se danas savremeni ljudi služe. Slušali su i učili od majke prirode. I šta ih je oteralo odatle, kakva ih je sudbina stigla te su se morali oprostiti od svojih ognjišta...Pitam se i ne nalazim odgvore. No lepota i čar su upravo u pitanju i stalnom traganju za odgvorima. Vrati me u sadašnjost Đoletovo pitanje: "Hoćemo li Kaća, ohladićemo se već?"  Stavljam ponovo ranac na leđa i još uvek pomalo zamišljena krećem dalje. Ne traje dugo, ulazimo u gustu šikaru i kad me prva grana nežno pomiluje po licu vidim oko sebe još more istih i postajem oprezna.


 Najružniji deo puta. Probijanje kroz guste grane, za koje se kači cepin, ponekad se čak i ceo ranac zaglavi. Sve izgleda isto i često iz vida izgubim zvezdu vodilju, planinarsku markicu. Snega nema još uvek, gazimo po blatu iako smo kamašne stavili na samom početku. Uspon je konstantan i pauze su česte. Vedra lica me zapitkuju odakle sam i kad spomenem Kikindu zajedno u šali zapevamo pesmu iz špice za reklamu "Kikindskog brašna" :)

Posle 5 sati hoda stižemo do doline Barni do podno samog Lupoglava. Mesto gde se treba postaviti kamp i prenoćiti. Iako sam mislila da smo među prvima u koloni dosta ljudi je već tražilo mesta za šatore, neku su ih i dizali, a drugi već odmarali u istim.


Umorna sam i raduje me što smo stigli. Brzinski postavljamo šator i za nepunih pola sata smo već u vrećama.  Šta drugo raditi kad je mnogo hladno, mi umorni i žedni, a bez vode nego topiti sneg. Uz priču supa brzo bude gotova. Polazak je planiran za ujutru u 7 sati, u šator smo ušli oko 5 popodne, ima dosta vremena za odmor i druženje. Temperatura pada, najuporniji i dalje napolju stoje i pričaju, meni je mrsko izaći iz vreće jer hladne cipele i žuljevi nisu najbolja kombinacija. Kampom odjekuje interna šala lokalnih planinara koju nikako nismo uspeli dokučiti. Noć provodimo pokušavajući da zaspimo. Bilo je to 2 puta po 2 sata spojenih.

Budni smo u 6h ujutru, pakujemo rančeve i krećemo na završni uspon. Noćas je padao sneg, napolju je magla te je vrlo neizvesno hoće li sam uspon na vrh biti izveden. Prethodnih par godina upravo zbog lošeg vremena to nije bilo moguće. Stižemo do mesta gde se nalaze grobovi poginulim alpinistima. Najstariji u ovoj grupi drži govor i minutom ćutanja odajemo poštovanje i čast sjajnim alpinistima koji više nisu među nama.

Nastavljamo dalje, odmorna sam i dobro raspložena. Vidimo samo vrhove koji su nam zaista blizu, ostali ostaju sakriveni u magli. Žao mi je što lepotu bosanskih Himalaja nisam sagledala u svoj svojoj veličini i impozantnosti. Navezujemo se, stavljamo pojaseve i dereze i nastavljamo tako ka vrhu. I dalje se ništa ne vidi. Ispred i iza sebe vidim samo kolonu ljudi, koja kao da nema kraj ili se pak isti gubi u magli. Koncentrišem se da derezom ne zakačim uže. Ne vidim ništa oko sebe, ali čini mi se da smo na nekom grebenu jer vetar počinje da duva sve jače i jače. Navlačim kapuljaču, ali nije dovoljno. Hladan i oštar vazduh šiba me po licu. Ignorišem to i nastavljam dalje. Nogu pred nogu i posle 15 min vidim ljude kako šire zastave i slikaju se. Nije li to vrh? Nemam predstavu gde smo. Ruku nam pruža vođa akcije i čestita.


Na vrhu se fotografišemo, uživamo u čokoladici i krećemo nazad. Ostaje žal što smo videli samo maglu, moram doći i sledeće godine. Stižemo do Barnog dola, pakujemo šator, vreće i ostale stvari koje su nas tu verno čekale. Odugovlačimo polazak jer znamo da se turi bliži kraj. Cilj je ispunjen, popeli smo vrh, sada treba stići odakle smo pošli. Ponovo sneg i šuma, šikara zatim, selo, makadam, potok i magistrala na kojoj nas čeka kombi. Pakujemo stvari i polazimo za Bg. Prepuna utisaka, savladana umorom spavam već na prvoj krivini. Sutra me čeka ispit, napunila sam baterije. Prenj će me sigurno ugostiti ponovo.

Odlično organizovana akcija, 110 ljudi se popelo na vrh, bezbednost je bila na niovu. Hvala Planinarskom Savezu BiH što je organizovao ovakav skup.  Kondicijski vrlo zahtevna tura , savladana velika visinska razlika. Osetila sam radost napora i sigurno ću se vratiti.   

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih