UIAA kamp u Francuskoj, led

Od kako sam na sajtu UIAA videla najavu za međunarodni kamp mladih u lednom penjanju u francuskom gradu Guillestre nisam prestajala da razmišljam o tome. Znala sam da je daleko, ali ipak verovala da je moguće. Jer sve ono o čemu sanjamo možemo i da uradimo. Uložila sam sve napore da ostvarim ono što bih volela. Naravno to bez pravih ljudi oko mene ne bi bilo moguće. Potencijal i značaj mog odlaska tamo prepoznao je moj klub i komisija za alpinizam, a Planinarski Savez Srbije finansijskom podrškom omogućio mi je da to i ostvarim.  Nema reči kojima bih iskazala zahvalonst.

sa smerom u pozadini

Na put sam pošla sama, po prvi put od kada se bavim alpinizmom. Bila sam pomalo nervozna jer je to bio moj prvi put u Francuskoj, bez znanja francuskog jezika, sa velikim rancem na leđima i svim svojim znanjima i iskustvima u džepu. Oko podneva, trećeg marta, u nedelju stigla sam u Grenoble. Put iz Beograda bio je dug i ne mnogo udoban, autobusom. Veseli i užurbani francuzi hrle na skijanje, ja tražim info pult i molim se u sebi da službenica zna engleski. 

Bilo je lakše nego što sam očekivala, uz znanje engleskog, mnogo osmeha, malo strpljenja stižem do Briancona i kasnije do Guillestre-a. Tu se nalazim sa domaćinom i organizatorom.

Stižemo ubrzo potom u kamp. Pored francuza koji su bili najborjniji tu su još dvojica učesnika iz Mongolije, jedan iz Švedske. Ukupno nas je bilo 24, od šesnaest do dvadeset i dve godine. 

Cilj kampa bilo je penjanje, upoznavanje sa različitim kulturama, usavršavanje znanja i usvajanje novih tehnika, razmena iskustva mladih penjača iz svih delova sveta. 

Uveče je predstavljanje nas gostiju, podela opreme i dogovor oko sutrašnjeg penjanja.

Prvog dana dobrodošlicu nam želi sunce i temperatura u plusu. Odlazimo do penjališta Auigilles koje sa svojim kratkim smerima nudi savršen uvod i pripremu za naredne poduhvate. Penjemo na top-rope, ali i stvaljamo klinove kao vežbu za naredna vođenja. Instruktori nas ispravljaju, pokazuju tehniku stavljanja nogu i zabijanja alatki i pažljivo posmatraju svakog od nas. Svako od nas zatim dobio je zadatak da napravi štand i pripremi abzajl. Pokazuju nam kako se to radi, fokusirana sam i motivisana te brzo usvajam i ponavljam viđeno.

pravljenje štanda u ledu

U učenju i upoznavanju brzo prolazi prvi dan. Sledećeg, drugog dana odlazimo u Ceillac koji se nalazi na oko 1600mnv. Vreme nam nije naklonjeno kao juče. Kiša koja pada u kampu kasnije se pretvara u sneg. Oblaci su crni i uporni. Penjem sa Manon i Hadulanom smer od 250m. Smenjujemo se u vođenju tako da je svakom pripalo po dve dužine. Na početku sam nesigurna, ali kako se metri i ledni klinovi nižu postaje sve bolje i sigurnije. Snažno zabijam alatke i čujem ohrabrenja od supenjača koja mi znače. Vrh i kraj smera su nam blizu. 

Stazom se vraćamo u podnožje i odmah ulazimo u sledeći smer. Izgleda fantastično. Led je čvrst i odlučujem se da vodim celu smer. Drago mi je što su imali poverenje u mene i dopustili da svoju želju za vođenjem i ostvarim. Nisam izneverila očekivanja, i oni su, a i ja sama iznenađeni jer smo dosta brzo završili sve.

smer "Easy rider", 70m

Pada mrak i ponovo se vraćamo u kamp. Bilo je to moje prvo vođstvo. 

Dan treći, penjalište Les Ores, Brigitte i ja penjemo smer od 200m. Novi sneg je pao te su uslovi malo drugačiji. Do prilaza smeri prtili smo i upadali do pojasa gotovo svakim korakom. Pristupna muka traje oko četrdeset minuta. Preko leda se nalazi oko 15cm novog snega, malo je teže nego prethodnih dana. Zadatak prvog je da očisti sneg pa tek onda nađe mesto za alatke i ledni klin. Napredujem polako, ali sigurno.

Pažljivo stavljam sve klinove, cug je dug skoro celu dužinu užeta. Vodila sam dva poslednja. Stižem na vrh gde me čeka Bibi, instruktor. Srećna sam kad me pohvali da sam napredovala mnogo u odnosu na prvi dan.

Obišli smo sva penjališta koja se nalaze u neposrednoj blizini. Zanimljivo je bilo pričati sa ostalim učesnicima o tome gde su penjali, koliko dugo se bave time, šta su im želje i planovi. Sigurna sam da se makar neki poklapaju te da ćemo ih zajedno možda i ostvariti. Uputstva instruktora su mi puno značila u napredovanju. Poslednjeg dana znala sam da je to to. Već sam se uvežbala i treba mi samo dan odmora i mogla bih da nastavim dalje postepeno da napredujem. Ali kamp se bližio kraju. Vreme je bilo ružnije svakog dana, visoke temperature i sneg nikako nisu dobri za led, topio se. 

Sledećeg dana penjanje nije bilo moguće, uz nove padavine i led koji se topio bilo je dosta rizično. Izašli smo na teren i sa uređajima za spašavanje unesrećenog u lavini vežbali organizovanje akcije spašavanja. Nije bilo mesta za gubljenje vremena i odmor.

Mnogo mladih se ovde bavi alpinizmom i upravo u tome leži snaga ove zajednice. Ljudi koji usavršavaju svoje znanje i prenose ga dalje. Čast mi je što sam predstavljala svoju zemlju, ne samo sebe kao pojedinca. Interesovali su se za Srbiju. Pored ružnih stvari koje su ovde svakodnevnica ja sam tražila i prenosila im samo one dobre i vredne pomena. Nadam se da mi je pošlo za rukom. Imam nove prijatelje u još jednom delu sveta i Evrope. To je pravo bogatstvo.

Ovim odlaskom takođe sam ispunila sve uslove za sticanje zvanje alpiniste što je takođe veoma značajno. Nadam se da će sledeće godine pored mene još mladih ljudi iz naše penjačke zajednice biti zainteresovani za ovakve stvari jer to je ono gde u stvari upoznajemo svet i spoznajemo sebe u njemu. Još jedno fenomenalno iskustvo i novorođena ljubav prema lednom penjaju koju ću zalivati da raste i presađivati da i drugi u njoj uživaju.