Leto i zima idu jedno uz drugo, u paketu. Prošle godine sam prisustvovala letnjem međunarodnom susretu koje je organizovao BMC, a ove godine vreme je došlo za zimski. U najpoznatijem zimskom penjalištu, u Škotskoj u blizni Invernessa, održan je međunarodni skup u penjanju mix smeri. Do sada mi je ovo bila nepoznanica, ali kako bih proširila vidike i naučila novo Planinarski Savez Srbije, preko komisije za alpinizam podržao me je i poslao kao predstavnicu Srbije. Fantastična nedelja je trajala od 26. januara - 2. februara 2014.godine.Na sajtu BMC-a možete pročitati zvaničan izveštaj sa susreta (https://www.thebmc.co.uk/bmc-winter-ice-mixed-climbing-international-meet-2014-report) , a evo i mojih utisaka.
Na aerodrom u Inverness stigla sam 26.januara oko 17h časova. Penjači se uvek prepoznaju nekako, ako ni po čemu drugom, a ono po velikim rančevima. Prišla sam grupi i saznala da su se uputili isto gde i ja. Čekajući autobus koji će nas odvesti do Glenmore Lodga-a gde ćemo biti smešteni narednih 7 dana, započeli smo priču. Neko ima više iskustva, neko manje ali smo svi došli sa istom željom i entuzijazmom, da iskusimo čari mix penjanja na tradicionalan način. Svako od gostiju biće u navezi sa domaćinom koji će nam pomoći oko upoznavanja ovog načina penjanja. Stižemo u Glenmore Lodge. To je nacionalni trening centar za outdoor sportove, smeštamo se u sobe i potom odlazimo na večeru, pa na uvodni razgovor. Tabela sa partnerima izgledala je ovako:
Prvog dana bila sam raspoređena sa Majkom i Mari. Mari je iz Francuske, a Majk je host. Tročlana naveza sastala se posle večere sa namerom da odluči koje je najbolje mesto za sutrašnje penjanje. Prognoza nije obećavala i svi su bili skeptični. Odlučeno je da doručak bude ujutru u 7 i da potom, u zavisnosti od trenutnog stanja vremena odlučimo u kom ćemo pravcu. Pred spavanje pakujem ranac i umorna od puta tonem u san.
Ponedeljak, prvi dan radne i penjačke nedelje. Odlučujemo se za penjalište Ben Dierg, koje se nalazi na severo-zapadnoj obali, kažu da će tamo vreme biti najbolje. Vozimo se dva sata, i kad stignemo saznajem da nas čeka 3 sata pristupa. Krećemo! Preko brda, preko snega, preko reke, kroz maglu stižemo do stene za penjanje. Hostovi su se složili da uslovi nisu idealni, pa čak ni blizu tome, i da je pitanje hoće li se nešto moći završiti. Penjaćemo smer ocene IV/4. Stavljamo pojaseve, opremu, dereze i krećemo do podnožja stene. Posle prvih 20m odlučujemo se za abzajl. Ima puno novog, tzv puderastog snega, nema mesta za međuosiguranje i postoji mogućnost lavine. Doza razočaranja. Vraćamo se istim putem,do kombija kojim smo se dovezli. Biće bolje. U smeštaj stižemo na večeru. Penjanja nije bilo, početak nije sjajan.
Sutradan odlazimo na penjalište Glen Coe, ponovo nas čeka dug pristup. Bio je rani doručak. To znači ustajanje u 5, lagana hrana i onda ponovo dremanje u kombiju.
Ponedeljak, prvi dan radne i penjačke nedelje. Odlučujemo se za penjalište Ben Dierg, koje se nalazi na severo-zapadnoj obali, kažu da će tamo vreme biti najbolje. Vozimo se dva sata, i kad stignemo saznajem da nas čeka 3 sata pristupa. Krećemo! Preko brda, preko snega, preko reke, kroz maglu stižemo do stene za penjanje. Hostovi su se složili da uslovi nisu idealni, pa čak ni blizu tome, i da je pitanje hoće li se nešto moći završiti. Penjaćemo smer ocene IV/4. Stavljamo pojaseve, opremu, dereze i krećemo do podnožja stene. Posle prvih 20m odlučujemo se za abzajl. Ima puno novog, tzv puderastog snega, nema mesta za međuosiguranje i postoji mogućnost lavine. Doza razočaranja. Vraćamo se istim putem,do kombija kojim smo se dovezli. Biće bolje. U smeštaj stižemo na večeru. Penjanja nije bilo, početak nije sjajan.
Sutradan odlazimo na penjalište Glen Coe, ponovo nas čeka dug pristup. Bio je rani doručak. To znači ustajanje u 5, lagana hrana i onda ponovo dremanje u kombiju.
Posle dva i po sata pešačenja dolazimo pod stenu. Magla je i ništa se ne vidi. Pažljivo prilazimo i ulazimo u smer. Kad je vreme loše koncetracija i opreznost moraju biti veći nego obično. Duva vetar i sneg nas obasipa sa svih strana. Puštam Majka da vodi prvu dužinu, vreme će se nadam se popraviti i ja ću da nastavim. Posle cele dužine užeta ništa se ne menja. Vetar i dalje duva, a magla je gusta kao testo. Nemam predstavu gde se nalazimo. Sledeća dužina je kratka i u pitanju je tvrd sneg tako da se odlučujem za svoje prvo vođenje. Nije bilo teško, jedino što me je brinulo bilo je to što nije bilo mesta za međuosiguranje. Nailazim na detalj u steni, postavljam međuosiguranje i posle par dubokih udaha prolazim. Ubrzo zatim je polica na kojoj pravim štand. Međuosiguranja koja postavljamo u zaleđenu stenu treba dodatnu ukucati glavom cepina kako bi bila sigurnija i ne bi došlo do ispadanja. Dolazi Majk, po vodiču nalazimo se na polovini smera. Sve ovo dugo traje. Moje neiuskustvo u kombinaciji sa lošim vremenom i pomalo treme. Nastavlja se prečka u desno i posle toga izlazna dužina. Majk mi nagoveštava da nas detalj tek čeka, penjanje kroz zajedu koju ne vidim. Sneg nije prestao da pada od kad smo krenuli. Rukavice su mi mokre, jakna i pantalone takođe. Polica na kojoj je štand je uska. Tu sam provela najmanje sat i po vremena. Majk sporo napreduje i neprestano mi šalje sneg i led. Nije mi jasno šta se dešava. Strpljiva sam, i zatrpana. Vreme prolazi i počinje da pada mrak. Uzbuđenje raste. Magla se razilazi na momenat i vidim da visim na štandu u skoro vertikalnoj steni. Pitam se koliko će dugo još da traje i želim da završim penjanje pre mraka. U ovakvim trenucima nam nije hladno, nismo gladni, adrenalin je toliko velik i na umu mi je samo jedno, hoću da sve bude u redu. Tad shvatim koliko su ostale stvari u životu oko kojih se nerviram nevažne naspram ovog. Nepoloženi ispiti, pitanje hoću li zakasniti negde i svi oni sitni stresovi koje doživljavamo svakodnevno. Izuzetno cenim šolju toplog čaja u kući, sa svojom porodicom i shvatam da su to dragoceni momenti. To je ono što volim kod penjanja. Potpuna posvećenost. Ne postoji ništa drugo na ovom svetu u tom momentu, sve postaje manje bitno. Pitam se zašto sve ovo radim? Trpim hladnoću, bol, strah, strepnju. Ali kad sve prođe i uveče legnem u krevet, umorna i zadovoljna što sam uspela, shvatam da je pobeda istrajati. Pobediti sebe, jer planinu ne možemo. Jedino joj se možemo prilagoditi. Znati da smo uložili svaki atom snage i volje da uradimo najbolje. I u tome smo uspeli. Biti svoj sopstveni heroj, neprocenjivo.
Čujem kako Majk dovikuje da je siguran i ja krećem sa penjanjem. Posle 10ak metara postaje mi jasno zašto je sve ovo toliko trajalo. Stena je tehnički zahtevna sa mnogo novog snega preko. Da bi postavio međuosiguranje prvo je trebalo očistiti sneg. Zatim sledi muka sa mekim snegom, pokušavam da napravim stepenice ali mi noga svakim korakom propada. Pokušavam iznova, i iznova. Pribrala sam se i staložena nastavila dalje, to je bio ključ.
Na vrhu smo baš kad padne mrak i kad vidim da nismo jedini to me na neki način raduje. Pakovanje užadi, postavljanje lampi na šlem i laganim koracima nazad. Kiša nas prati sve vreme. Naporan je silazak.
Posle ovakvog dana odmor mi je i više nego potreban. Ali nema odmora, ovde sam došla da penjem i učim. Odmaraću kad stignem kući.
Trećeg dana odlučujemo se za penjalište koje se nalazi na samo 20 minuta vožnje. Po vodiču pristup traje 45minuta, trebalo bi da bude opuštenije nego prethodnih dana. Prognoza je ponovo loša, mnogo vetra.
Stižemo do skijališta gde parkiramo kola i krećemo na uspon. Zbog jakog vetra skijalište ne radi, mnogo naveza se automatski okreće i vraća nazad. Mi nastavljamo. Teren je skoro ravan ali vetar duva toliko snažno da je svaki korak prava borba. Umorna sam i osećam se slabo, bez naročite želje za penjanjem. Mokra sam već posle 20minuta. Svakog momenta prepliću se pitanja: nastaviti ili vratiti se. Ljudi se vraćaju, svakog momenta vidimo naveze koje odustaju. Nisam to ja! Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nisam dala sve od sebe. Da sam poklelka umoru i padu entuzijazma. Ponovo magla, ali ugledasmo stenu. Vetar ne jenjava, ima novog snega i ponovo ne penjemo. Poraz ili pobeda? Pobeda jer smo stigli do ovde ili poraz što ponovo nećemo penjati? Niko tada nije penjao. U Lodge stižemo potpuno mokri. Sreća (ili možda ne) te je ovo uobičajeno pa se ovde nalazi ogromna soba za sušenje koja je kao Bogom dana. Ovo nas je spašavalo svih dana do sada. Tokom noći se sve osuši pa je ujutru spremno za nove izazove.
Sledećeg dana ponovo najavljuju loše vreme. Dokle više? Uveče se svi odlučuju da sutra bude dan za dry tooling. Raduje me jer će doručak biti u normalno vreme, kasnije od svih prethodih dana. Malo sna i odmora , napokon. Ujutru, opušteno za doručkom sabiramo utiske iz prethodnih dana. Duga vožnja do stene i nešto boltova za promenu. Na ovom penjalištu, kažu, nije etički koristiti dereze, zašto ne znam. Tako da penjemo sa alatkama i u penjačicama, zanimljivo. Najviše ima teških smeri, ocena od D6 do D9. Sviđa mi se dry tooling. Zahteva snagu, umeće i izdrljivost. Dan je kratak i uz par pokušaja brzo dolazi mrak.
Sledećeg dana menjaju nam partnere i sada sam raspoređena sa Alison. Nadam se boljem izboru penjališta. Fascinantno je kako svakog dana "patimo" u planini, a onda ujutru ustajemo i radimo iste stvari. Kao neka droga od koje smo zavisni, vuče nas ponovo u svoj zagrlja, u čari i ponore. Magično je da uvek hoćemo još i nadamo se da će biti bolje.
Sledećeg dana je stvarno bilo. Odlazimo na planinu Liatcahch. Dan je kao izmišljen. Sunce, bez vetra, vedro nebo. Bez pauze stižemo do pod smer. Klasik od oko 250m, ocene 4. Tehnički zahtevni ali kratki detalji. Uslovi su odlični. Sneg je tvrd, ima ponegde leda, stena je čvrsta. Mix penjanje je zaista zahtevno. Taman kad naviknemo na sneg, dođe stena, ili zaleđena trava.
Prelep smer. Ima interesantan tunel kroz koji treba proći sa rancem i iz njega izađi nogama napred. Potom zatim izlazi na tvrd sneg koji odlično drži. Tu je štand jer zbog velikog lomljenja užeta dalje penjanje je gotovo nemoguće. Vodim sledeću dužinu i izlazimo na vrh. Nagrada. Sunce i tišina, veličanstvene planine koje nas okružuju. Vrh, kao ni okolne planine nije visok, oko 1050mnv. To ne umanjuje njihovu lepotu, surovost i veličanstvenost. Isplatilo se, uvek se isplati ako se trudimo. Inspiracija za nova penjanja i sanjanja, stvarno sam uživala. Svi prethodni dani lošeg vremena su zaboravljeni, dovoljan je bio samo trenutak. ili par trenutaka ipak.
Na vrhu smo užinali, popili nešto čaja i smerom se vratili dole. Po prvi put nije bilo potebe za žurbom. Vreme je dobro i mrak neće skoro. Međutim, nikad nema previše opuštanja, u planini smo.
Stižemo do kola gde još sat vremena čekamo navezu koja se dovezla sa nama. Sreća, ispunjenje. Uradila sam nešto korisno. Ostali dani bili su korisni takođe, svaki na svoj način. Ovaj je potpuniji jer je uživanje bilo prisutno.
Svake večeri imali smo organizovano neko predavanje. Tog dana penjač iz Kanade nam je pričao o svojim usponima, prvenstvenim smerima i zadivljujućim pezjažima te zemlje. Na mene je ovo ostavilo najveći utisak, iako su mnogi pronašli da je bilo dosadno. Nije bilo pokušaja da veštački nasmeje publiku, nije bilo skečeva, samo iskrena priča. Bilo ju je u stvari vrlo malo, većinom su prikazivane fotografije. Živopisne, pune emocija, svaka priča svoju priču. Penjanje u stvari treba osetiti, bez suvišne priče i pustiti da svako doživi na svoj način. Slično kao poezija, bez previše analize.
Poslednji dan penjanja je stigao. Kad pre. Odlazimo u planinu Toridon i uprkos lošoj vremenskoj prognozi očekujemo dobro vreme. Tako je i bilo. Dobro vreme, ali loši uslovi za penjanje. Led se još uvek nije formirao, a sneg nije dovoljno čvrst. Završavamo smer i u sumrak se spuštamo u dolinu.
Hvala planini za poslednja dva dana. I hvala Alison za odlične izbore penjališta i smeri.
Fantastično je biti deo jednog ovakvog skupa, imati priliku da upoznaš različite načine penjanja i razmišljanja drugih. Za ovih nedelju dana mnogo sam naučila. Shvatila sam da je mix penjanje najteže u stvari. To predstavlja sam vrh penjanja. Takođe sam naučila kako da postavim međuosiguranja u zaleđenu stanu, izbiram najbolji put, i pomirim se sa neuspehom. Nije uvek onako kako očekujemo. Sati hodanja zarad samo pogleda na smer. I tako ponovo, pa onda još jedan dan. Onda usledi fantastičan dan koji zaseni one loše, isto kao i u životu. Svako bi trebao da dođe i oseti pozitivnu energiju koja cirkuliše između ljudi najrazličitijih kultura i jezika, ujedinjenih osmehom i penjanjem. Volela bih da stečeno znanje prenosim dalje, jer upravo ovo je lepota saznavanja. Podeliti ga nesebično sa ostalima.
Inspirisana sam da nastavim da penjem zimske smeri. Bez izgovora... da toga nema kod nas, ili da naša stena nije dovoljno dobra ili da prosto imamo loše vreme. Za one koji žele nema prepreka, sve je dostižno. Jer ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Sledeći put kad kažete da nešto ne možete da popnete razmislite o tome. Razmislite zašto su oni dobri i zašto uspevaju. Prilagođavaju, menjaju se i rade. Iskustvo i uspeh ne dolaze preko noći. Potrebno je mnogo truda i još više neuspeha. Neuspeha koji su produktivni i koji će nas svaki put nečemu naučiti i unaprediti. Spoznajmo gde smo u odnosu na ostale, u odnosu na sebe same. Ako otkrijemo svoje slabe strane moći ćemo na njima da radimo i postanemo bolji. Ja jesam i spremna sam da treniram, a zatim se bolja vratim na neke nove smeri u zimi.
Čujem kako Majk dovikuje da je siguran i ja krećem sa penjanjem. Posle 10ak metara postaje mi jasno zašto je sve ovo toliko trajalo. Stena je tehnički zahtevna sa mnogo novog snega preko. Da bi postavio međuosiguranje prvo je trebalo očistiti sneg. Zatim sledi muka sa mekim snegom, pokušavam da napravim stepenice ali mi noga svakim korakom propada. Pokušavam iznova, i iznova. Pribrala sam se i staložena nastavila dalje, to je bio ključ.
Na vrhu smo baš kad padne mrak i kad vidim da nismo jedini to me na neki način raduje. Pakovanje užadi, postavljanje lampi na šlem i laganim koracima nazad. Kiša nas prati sve vreme. Naporan je silazak.
Posle ovakvog dana odmor mi je i više nego potreban. Ali nema odmora, ovde sam došla da penjem i učim. Odmaraću kad stignem kući.
Trećeg dana odlučujemo se za penjalište koje se nalazi na samo 20 minuta vožnje. Po vodiču pristup traje 45minuta, trebalo bi da bude opuštenije nego prethodnih dana. Prognoza je ponovo loša, mnogo vetra.
Stižemo do skijališta gde parkiramo kola i krećemo na uspon. Zbog jakog vetra skijalište ne radi, mnogo naveza se automatski okreće i vraća nazad. Mi nastavljamo. Teren je skoro ravan ali vetar duva toliko snažno da je svaki korak prava borba. Umorna sam i osećam se slabo, bez naročite želje za penjanjem. Mokra sam već posle 20minuta. Svakog momenta prepliću se pitanja: nastaviti ili vratiti se. Ljudi se vraćaju, svakog momenta vidimo naveze koje odustaju. Nisam to ja! Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nisam dala sve od sebe. Da sam poklelka umoru i padu entuzijazma. Ponovo magla, ali ugledasmo stenu. Vetar ne jenjava, ima novog snega i ponovo ne penjemo. Poraz ili pobeda? Pobeda jer smo stigli do ovde ili poraz što ponovo nećemo penjati? Niko tada nije penjao. U Lodge stižemo potpuno mokri. Sreća (ili možda ne) te je ovo uobičajeno pa se ovde nalazi ogromna soba za sušenje koja je kao Bogom dana. Ovo nas je spašavalo svih dana do sada. Tokom noći se sve osuši pa je ujutru spremno za nove izazove.
Sledećeg dana ponovo najavljuju loše vreme. Dokle više? Uveče se svi odlučuju da sutra bude dan za dry tooling. Raduje me jer će doručak biti u normalno vreme, kasnije od svih prethodih dana. Malo sna i odmora , napokon. Ujutru, opušteno za doručkom sabiramo utiske iz prethodnih dana. Duga vožnja do stene i nešto boltova za promenu. Na ovom penjalištu, kažu, nije etički koristiti dereze, zašto ne znam. Tako da penjemo sa alatkama i u penjačicama, zanimljivo. Najviše ima teških smeri, ocena od D6 do D9. Sviđa mi se dry tooling. Zahteva snagu, umeće i izdrljivost. Dan je kratak i uz par pokušaja brzo dolazi mrak.
 |
| Camille Marot, Francuska |
Sledećeg dana je stvarno bilo. Odlazimo na planinu Liatcahch. Dan je kao izmišljen. Sunce, bez vetra, vedro nebo. Bez pauze stižemo do pod smer. Klasik od oko 250m, ocene 4. Tehnički zahtevni ali kratki detalji. Uslovi su odlični. Sneg je tvrd, ima ponegde leda, stena je čvrsta. Mix penjanje je zaista zahtevno. Taman kad naviknemo na sneg, dođe stena, ili zaleđena trava.
 |
| smer George. III/4 230m |
Prelep smer. Ima interesantan tunel kroz koji treba proći sa rancem i iz njega izađi nogama napred. Potom zatim izlazi na tvrd sneg koji odlično drži. Tu je štand jer zbog velikog lomljenja užeta dalje penjanje je gotovo nemoguće. Vodim sledeću dužinu i izlazimo na vrh. Nagrada. Sunce i tišina, veličanstvene planine koje nas okružuju. Vrh, kao ni okolne planine nije visok, oko 1050mnv. To ne umanjuje njihovu lepotu, surovost i veličanstvenost. Isplatilo se, uvek se isplati ako se trudimo. Inspiracija za nova penjanja i sanjanja, stvarno sam uživala. Svi prethodni dani lošeg vremena su zaboravljeni, dovoljan je bio samo trenutak. ili par trenutaka ipak.
Na vrhu smo užinali, popili nešto čaja i smerom se vratili dole. Po prvi put nije bilo potebe za žurbom. Vreme je dobro i mrak neće skoro. Međutim, nikad nema previše opuštanja, u planini smo.
Stižemo do kola gde još sat vremena čekamo navezu koja se dovezla sa nama. Sreća, ispunjenje. Uradila sam nešto korisno. Ostali dani bili su korisni takođe, svaki na svoj način. Ovaj je potpuniji jer je uživanje bilo prisutno.
Svake večeri imali smo organizovano neko predavanje. Tog dana penjač iz Kanade nam je pričao o svojim usponima, prvenstvenim smerima i zadivljujućim pezjažima te zemlje. Na mene je ovo ostavilo najveći utisak, iako su mnogi pronašli da je bilo dosadno. Nije bilo pokušaja da veštački nasmeje publiku, nije bilo skečeva, samo iskrena priča. Bilo ju je u stvari vrlo malo, većinom su prikazivane fotografije. Živopisne, pune emocija, svaka priča svoju priču. Penjanje u stvari treba osetiti, bez suvišne priče i pustiti da svako doživi na svoj način. Slično kao poezija, bez previše analize.
Poslednji dan penjanja je stigao. Kad pre. Odlazimo u planinu Toridon i uprkos lošoj vremenskoj prognozi očekujemo dobro vreme. Tako je i bilo. Dobro vreme, ali loši uslovi za penjanje. Led se još uvek nije formirao, a sneg nije dovoljno čvrst. Završavamo smer i u sumrak se spuštamo u dolinu.
Hvala planini za poslednja dva dana. I hvala Alison za odlične izbore penjališta i smeri.
Fantastično je biti deo jednog ovakvog skupa, imati priliku da upoznaš različite načine penjanja i razmišljanja drugih. Za ovih nedelju dana mnogo sam naučila. Shvatila sam da je mix penjanje najteže u stvari. To predstavlja sam vrh penjanja. Takođe sam naučila kako da postavim međuosiguranja u zaleđenu stanu, izbiram najbolji put, i pomirim se sa neuspehom. Nije uvek onako kako očekujemo. Sati hodanja zarad samo pogleda na smer. I tako ponovo, pa onda još jedan dan. Onda usledi fantastičan dan koji zaseni one loše, isto kao i u životu. Svako bi trebao da dođe i oseti pozitivnu energiju koja cirkuliše između ljudi najrazličitijih kultura i jezika, ujedinjenih osmehom i penjanjem. Volela bih da stečeno znanje prenosim dalje, jer upravo ovo je lepota saznavanja. Podeliti ga nesebično sa ostalima.
Inspirisana sam da nastavim da penjem zimske smeri. Bez izgovora... da toga nema kod nas, ili da naša stena nije dovoljno dobra ili da prosto imamo loše vreme. Za one koji žele nema prepreka, sve je dostižno. Jer ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Sledeći put kad kažete da nešto ne možete da popnete razmislite o tome. Razmislite zašto su oni dobri i zašto uspevaju. Prilagođavaju, menjaju se i rade. Iskustvo i uspeh ne dolaze preko noći. Potrebno je mnogo truda i još više neuspeha. Neuspeha koji su produktivni i koji će nas svaki put nečemu naučiti i unaprediti. Spoznajmo gde smo u odnosu na ostale, u odnosu na sebe same. Ako otkrijemo svoje slabe strane moći ćemo na njima da radimo i postanemo bolji. Ja jesam i spremna sam da treniram, a zatim se bolja vratim na neke nove smeri u zimi.
Čista poezija, kao što uostalom i penjanje ume da bude.
ОдговориИзбришиSvaka čast na tekstu ali i na usponima!
Hvala!
ИзбришиBravo Kaca. Ponovo sam sa vise paznje citao teskt i sada sam ga doziveo puno dublje i lepse. Ostavio je snazan utisak na mene. narocito me privlaci tvoj napredak u autenticnosti i iskrenosti izrazavanja koji sa godinama vidim koji nam i prenosi sve dozivljaje tako duboko. Moje skromno mishljenje je da je to preduslov svakog napretka u alpinizmu i da si ti svoje alpinisticke vrednosti postigla najpre iskrenoscu svoga srca koja je evidenta. Hvala ti na tome, ponosan sam sto te znam sve ove godine. Bravo Kacolina!
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши