Пређи на главни садржај

Sfinga Mokrih stijena na Visočici

Planina Visočica se nalazi južno od Bjelašnice, a najviši vrh je Džamija (1967m). Visočica je pored Treskavice, Trebevića, Bjelašnice, Igmana, Romanije i Jahorine još jedna u nizu koja se nalazi nedaleko od glavnog grada Bosne i Hercegovine, Sarajeva. 

Vrhovi Vito, Subar, Drstva i Veliko Brdo vikendom privlače brojne planinare i zaljubljenike u prirodu, zbog svoje blizine i pristupačnosti, a opet nestvarne lepote. Pravi mali raj za penjače i alpiniste smestio se u amfiteatar Mokrih stijena (1878m). Tu postoji desetak smerova različite težine gde sebi zanimaciju mogu naći početnici, ali i vrsni iskusni penjači. Informacije o smerovima na Visočici mogu se pronaći uglavnom na društvenim mrežama, a neke od njih navešću ovde radi lakšeg pristupa informacijama.

Smer Pogled na Sfingu - informacije sa fb profila Admira Andelića

Smer Sfinga - informacije sa fb profila Admira Andelića

Smer Prvi put tata - prvenstveno penjali Armin Gazić i Jasmin Čolaković

Smer AH  prvensteno penjali Armin Gazić i Haris  Kalajdžisalihović 

Smer Nada zadnja umire -informacije sa fb stranice Klub ekstremnih sportova "Scorpio"

Smer MI - informacije sa fb profila Igora Milošev

Smer Alpha - informacije sa fb profila Admira Andelić

Smer Zajebana igra prvenstveno penjali Admir Andelić i Edin Zuhrić

Ovo nisu svi smerovi Mokrih stijena i ako neko ima informacije o ostalim, pozivam da slobodno dostavi kako bismo ovaj spisak kompletirali. 

Uigrana ekipa istog sastava kao na prethodnoj akciji se sastala u restoranu Visočica, to nam je bila baza ovog vikenda. Takođe vrlo lep smeštaj je planinarski dom Vrela, a kad je gužva u jednom, uglavnom ima mesta u drugom. 

DAN 1: Turu započinjemo u ranim jutarnjim časovima. Krećemo planinarskom stazom ka vrhu Vito i za otprilike sat vremena  stižemo blizu Mokrih stijena. Zanimljivo je da su ove stene tako nazvane zbog velike količine vode koja njima prolazi, sliva se pa tako kad zaledi čini idealan zimski penjački poligon. Dovoljno blizu i pristupačno, a ipak sa svim elementima pravog alpskog penjanja (led, mix, kuloari). Nakon ovih sat vremena ima otprilike još 30-45 minuta do pod smer, zavisi u kom pravcu se krene.

Miloš i ja planiramo da penjemo smer "Sfinga", koji su prvenstveno penjali Admir Andelić i Aldin Milunić 2019.godine, a koji do sada nema ni jedno ponavljanje. Milošu je delimično poznat jer je ranije sa Vladom popeo smer koji sa ovim deli prva dva cuga, "Pogled na Sfingu". Vlado, Marija i Jovica kreću put čuvene "Nade". 

Kod stene, obzirom da je severno orijentisana je znatno hladnije nego na ostalim mestima. Pravimo prvi štand i Miloš kreće u vođstvo. Uslovi za penjanje nisu najbolji, novi sneg ništa ne drži, ali srećom da je ispod uglavnom zaleđena trava koja spasava situaciju. Penjanje traje dugo jer pronalaženje sigurnih oslonaca za noge i ruke iziskuje puno vremena. Miloš prečka u desno kako bi došao do najboljeg mesta da pređe sa stena na sneg i tako nastavi gore do prvog sidrišta. Prilično mi je hladno, ali se nadam da ću uskoro početi da penjem. 

Prva dužina smera "Sfinga"


Penjanje prvog cuga nije preterano teško, ali u uslovima kad sneg ne drži skoro ništa, a stena je prekrivena istim pa moramo da čisitmo da bismo našli mesta za alatke i to dovoljno zamara. Ruke su mi se toliko smrzle da mi je to ograničavalo napredovanje, morala sam da skidam rukavice i grejem šake blizu tela. U jednom momentu navukla se gusta magla, okolinu nismo videli, ali smo savršeno čuli smeh i razgovor planinara koji su, čini se, na obližnjim padinama nešto vežbali. Štandovi u smeru su boltovani, što dosta olakšava i ubrzava proces izrade istog. Drugi deo smera je u odličnim uslovima, snežna grapa nagiba uglavnom oko 55 stepeni u koju ulaze samo vrhovi alatki i dereza. Naredni štand pravim pre ulaska u treću, ključnu dužinu. 

Druga dužina

Treći cug počinje laganom rampom, a ubrzo se dolazi do zanimljivog skoka sa debelom ledenom svećom i pločastom stenom sa desne strane koju je nemoguće koristiti za napredovanje.

Početak trećeg cuga

Tu se treba prebaciti u levo, preko lošeg snega do stene. Detalj prelaska preko ledene sveće je nezgodan, jer levu nogu treba podići baš visoko, dok za desnu ne ostaje najbolji oslonac. 

Pred detaljem ključnog cuga

Ja sam to rešila tako što sam levu nogu oslonila na malu ivicu stene, a desnu iza sebe, te ušla u položaj kaminskog penjanja, odgnurnula se snažno levom nogom i zabila alate u nesiguran sneg iznad. Psihički vrlo neprijatno zbog nestabilnosti oslonca za ruke, ali ipak izvodljivo obzirom da se izlazi na položeniji deo. Nakon nekoliko metra lošeg snega dolazi se do stene.

Stena je čudne konfiguracije, podseća me na listnato testo, sva je u slojevima koji savršeno naležu jedan na drugi. Na ključnim mestima postoje boltovi, jer je stena vrlo nepridvidiva, na mestima krušljiva i teška za postavljanje bezbednih međuosiguranja. Penjanje je izazovno jer je rupice za alate potrebno pažljivo tražiti obzirom da se penje po naslaganim pločama. Noge uvek moraju biti što sigurnije, da ne bi sva težina ostala na rukama. Izlazni deo smera je prečenje ispod strehe i pronalaženje mesta gde je najtanja radi bezbednog prelaska i izlaska na vrh. 

Na vrhu smo imali neočekivanog gosta, velikog šarplaninca koji je radosno kružio oko nas i umilno se mazio. Planina nas je nagradila, oterala maglu i prizvala sunce te nam dopustila da na kratko uživamo u svim njenim blagodetima.

Na vrhu smera sa nezvanim gostom

Pakujemo opremu i krećemo grebenom ka vrhu Vito, u jednom moomentu skrećemo dole desno na planinarsku stazu koja nas vodi do početne tačke. 

Linija smera je fantastična i verujem da je pravo uživanje kad su uslovi bolji. Naše penjanje je trajalo dugo zbog nesigurnih uslova, ali smo ipak uspeli bezbedno i slobodno da popnemo smer. Smer je visok 100m, ocena je M5/ 60 stepeni. 

Po povratku u bazu druga, tročlana naveza nas obaveštava da su se odlučili za smer  "Sjeverni procep",  jer im se "Nada" učinila pretankom i nebezbednom. U smeru su svi uživali i brzo se spustili dole. Zajedničko druženje nastavljamo uz nezaobilazni burek, krompirušu i domaću kafu. 

DAN 2: Posledice penjanja se javljaju, mišići su umorni, a volja nije na zavidnom nivou. Marija i ja se odlučujemo za odmor dok muška ekipa odlazi na severnu stranu vrha Vito. Tu se, za sada nalaze dva smera, o kojima informacije možete pronaći na fb stranici kluba ekstremnih sportova Scorpio OVDE.

Momci su bili brzi i ekspeditivni, te odmah nakon pakovanja krećemo put Pala na druženje sa uvek pristunim, manje u planini, a više u našim srcima i mislima Srđanom Kujundžić. Kratka kafa i dugi razgovori, ukusna hrana i planovi za budućnost su nešto dragoceno. 

Vikend brzo prolazi, a već planiramo narednu posetu Visočici sa nadom u bolje uslove za penjanje. 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Kamniški smer, Izgorela gruda

 Posle svakog vrednog i zahtevnog uspona teško je sabrati utiske. Odlazak na Prenj i penjanje u steni Izgorele grude postao je svojevrsni ritual za našu navezu, obzirom da svake godine odlazimo tamo minimum jednom. Posebna su osećanja prisutna kada se odlazi na ovako, u svakom pogledu, jedinstveno mesto. Malo straha, uzbuđenja i radosti uz puno vere da će sve proteći onako kako treba u steni koju nazivaju bosanski El Capiten. Ovog puta, odlazak na Prenj  dobio je još jednu dimenziju, a to je otkrivanje lepote i veličanstvenosti  nekolicini hrabrih alpinista iz Srbije. Sa nama su na put krenuli Nikola Đurić, treći penjač u našoj navezi i odvojena naveza Vlado i Marija Pajić.  Vlado i Marija penjali su pravi klasik, idealan za upoznavanje stene i terena, Bosanski smer. Mi smo se odlučili za Kamniški smer, prvenstveno popet 1982. godine od strane slovenačkih alpinista Bojan Pollak i Marijan Kaker, nakon čak dva pokušaja penjanja smera. Iste godine prvo ponavljanje smera izveli su bosanski

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor