Пређи на главни садржај

Ready,steady,GOlubac

Svojim laganim pristutpom, opremljenim smerima i čvrstom stenom Golubac je već dugo moja penjačka meta. Za prvi maj sam penjala sa novom nadom srpskog alpinizma koja korene vuče, ni manje ni više iz sportskog penjanja, Jecom Jakovljević. Odlično smo se uklopile i želela sam da nastavimo da penjemo zajedno. Fleksibilne, vredne i tačne za sledeći vikend 10.maj dogovorile smo odlazak na Golubačku tvrđavu. Busom u 6 krećemo iz Beograda i u 9 sati smo već ispod stene koja se nalazi odmah pored puta.
Nivo Dunava na svu sreću nije visok i možemo bez problema da uđemo u smer. Krenuli smo sa leva na desno. Ocene su raznolike od 5 do 7-. Dužina smeri je 2 cuga, oko 70 metara.
Hrabro smo ostavile rančeve u žbunu ispod puta i spremno se uputile u prvi smer. Oblaci se sve vreme nadvijaju nad tvrđavom. Igraju žmurke sa suncem i saučesnikom vetrom. Ipak smo odlučne,nema povlačenja.
Boltovi nam se smeše što je odlično za Jecu, ali se meni ne sviđa preterano. Prvenstveno jer za tim nema potrebe. Stena je odlična za postavljanje opreme, ali svi smo se valjda pomalo razmazili. Puštam je da vodi prvi cug, linija je očigledna sa malo trave na sebi. Nema problema, Jeca oprezno i sigurno vodi,  pravi štand i ja nastavljam do vrha.
Moja dužina ja vrlo atraktivna i sigurna. Sa vrha je pogled lep. Da Dunav nije toliko mutan pomislila bih da smo na moru. Sa susedne rumunske strane nas svojom veličinom i veličanstvenošću pozdravljaju širokogrude bele vetrenjače. Čista energija, pametan narod.


Brzinski abzajlujemo i ulazimo odmah u sledeći smer. Divno je kad nekom mlađem, u smislu znanja i iskustva, možemo da prenesemo sve što smo do sada naučili.To sigurno nije mnogo, a još manje je sve, ali od srca i otvoreno sigurna sam da mnogo znači. Neprestano pričam o svakom narednom koraku i strpljivo posmatram kako  informacije puštaju korene u zbunjenoj glavi .
 Povremeno prolaze turisti koji vidno iznenađeni fotografišu i zapanjeno gledaju gore. Osećam se kao na pozornici. 
Sve ide vrlo brzo i jednostavno. Kad smo prešli više od pola, 3 smera, pravimo pauzu za ručak. Sinoć mi je cimerka vredno spakovala nešto hrane kojoj se danas toliko radujem. Sunce je prilično jako i sveža voda nam je neophodna. Izvor je, hvala Bogu, blizu.
Ostala su  2 neispenjana smera. Do autobusa ima još dosta vremena, jedino zbog čega žurimo je moguća kiša.
Četvrti smer ima zanimljiv prolazak kroz žljeb u drugom cugu. 
Poslednji smer nam prilično zadaje muku jer je nemoguće prići do ulaza zbog vode koja je u ovom delu nešto viša. On se nalazi na krajnjem desnom delu stene. Šteta bi bilo otići kući, a ne popeti sve. Posle kraćeg razmišljanja dolazim na ideju da abzajlujem pravo na njega, ali da uže spakujem oko sebe kako bih ga postepeno puštala i kako ne bi upalo u vodu. Volim kad sam ovako pametna! Uspeva. Na par metara od vode ugledam ostrvce na koje bih mogla da stanem i osiguravam. Savršeno. Skidam spravu i vičem Jeci da je uže slobodno.
Njen red je da vodi. Ulaz je zanimljiv, preko previsa i ubrzo zatim nastavlja u ploču koja je čvrsta i zgodna za penjanje. Posle četiri smera, četiri abzajla, puno sunca i bez odmora, ocena 7- nije naivna. Prolazimo bez problema i po peti jubilarni put na vrhu začula se i pesma. Pesma radosti zbog uspšeno ispenjanih smeri. 
Autobus nismo mogle da čekamo na tvrđavi te odlučismo da stopiramo do Golupca. Računam sigurno će neko da nam stane, pa to je samo 15 minuta vožnje. Pogrešna odluka, najmanje pet automobila su prošli prazni. a da nas nisu ni pogledali. Kako li izgledaju dve devojke sa ogrominim rančevima na leđima. Sunce ne prestaje, diže se prašina kako koja kola prođu...ne marim mnogo, na kraju ćemo sigurno, ako ništa drugo, ustopirati autobus.
Staje nam jedan Rumun, sa bugarskim tablama, sumnjivo, mada muka ne bira. Prijatno se na engleskom ispričasmo i vreme do stanice brzo prođe. Popile smo kafu i sa sumrakom krenule nazad za Beograd. Kad se nešto želi ne bira se sredstvo, sve je moguće. Ponovo se vraćam na to i izazivam da opet uradim isto. Izazivam sebe i sve one koji ovo budu čitali. Bitno je usuditi se.

Izgorele i nasmejane

Коментари

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih