Пређи на главни садржај

Mističnost penjanja leda u Julijskim Alpima

Neradni dani su uvek uzrok i povod da se planira penjanje, ali i mač sa dve oštrice. Iskustvo me je naučilo da onda kad imamo slobodno vreme (vikend, praznici) često nije najbolji trenutak za smer koji želimo, uglavnom zbog vremenskih uslova. Zato je potrebno biti fleksibilan, pratiti sve parametre i kad je najbolje krenuti. 

Svesni smo svi da mesto gde živimo, način života i poslovi koje obavljamo uglavnom to ne dozvoljavaju, iako je to sigurno najispravniji put. Alpinizam nije zabava i hobi kad imamo višak slobodnog vremena; on pre svega zahteva ozbiljan i sistematičan pristup, planiranu pripremu i velike žrtve. Koliko god zvučalo surovo, to je istina. Kad kažem žrtve mislim između ostalog na to da, ako planirate da pođete na put u petak posle posla znači da propuštate druženje sa prijateljima i da ste umorni jer ste radili ceo dan, a čekaju vas sati i kilometri vožnje; ako ste u trenažnom procesu nije poželjno konzumirati veće količine alkohola pa kad se organizuje proslava treba ranije da odete kući. Prijatelji, rodbina i porodica vam često zameraju što "nikad niste tu", ali put kojim idete, ako se odlučite da ga pohodite hrabro, je samo vaš način da ostvarite sportske i lične ambicije. Puno stvari treba da se uklopi kako bi proces rezultirao uspehom i sve što je naizgled lako ima malo drugačiju pozadinu čiju vrednost prepoznaju oni koji su na sličnom putu.

Uprkos svemu navedenom, raspitujući se o uslovima i prateći vremensku prognozu činilo se da je penjanje leda u Sloveniji, upravo za Sretenjske praznike, više nego izvesno. Nije prošlo puno vremena i mi smo rezervisali kuću u mestu Gozd Martuljek kao bazu za naše zimske pohode. Plan je bio da penjemo u blizini, pa smo tako odmah po dolasku krenuli u obilazak.

DAN 1: Stigli smo oko 13h, pa pošto smo ostavili stvari u kući odmah smo se uputili do Vršiča. Usput smo stali na nekoliko mesta da vidimo potencijalne smerove. 

Razgledanje smerova, foto Tijana Đurić

Sa parkinga na Vršiču smo neobavezno krenuli u šetnju sa ciljem da izvidimo trenutne uslove za penjanje u Maloj i Velikoj Mojstrovci, kao i u steni pod vrhom Nad Šitom Glava. Sunce je lepo grejalo, a mi smo se svakim korakom sve više razmrdavali i zaboravljali ukočenost od dugotrajnog sedenja u automobilu. Bilo je prijatno i željno smo upijali dragocene živopisne slike planinskog okruženja.

U šetnji, foto Tijana Đurić

Sa staze smo videli vodopade pod Prisojnikom koje smo takođe hteli da penjemo. Jasno i markantno ocrtava se linija Hudičevog žljeba, koji se nalazi levo od čuvenog Hudičevog stebera, pa je i to jedna od mogućnosti. Želja je mnogo, a vremena nedovoljno za sve.

Nešto nas je vuklo da idemo dalje, pa smo tek pred sumrak završili tri sata dugu šetnju. Sjajno smo iskoristili dan, ispunjeni se vraćamo u kuću gde dogovaramo sutrašnje penjanje. Najpotpuniju sliku o penjačkim područjima u blizini, kao i detaljne opise uspona dao nam je penjački vodič "Zimski vzponi" - Vodnik po zalednelih slapovih, snežnih in kombiniranih smereh- Slovenija i Zahodne Julijske Alpe. Autor vodiča Gregor Kresal, izdavač Sidarta, godina izdanja 2007.

Želje su slične, ali i različite; a obzirom da imamo pouzdanu informaciju o dobrim uslovima odlučujemo se da penjemo Zimsku smer u Prednjoj glavi Prisojnika. 

DAN 2: Smer smo dobro pogledali prethodnog dana i vrlo je očigledan. U vodiču je smer ocenjen sa III/4+, WI 90/80 stepeni, 40-75 stepeni, UIAA 5+, 250m. Pristup je lak i brz, počinje tačno preko puta Mihovog doma koji se nalazi na putu za Vršič, potrebno je preći reku Suhu Pišnicu i potom nastaviti  do pod slap, ukupan pristup 15-20 minuta. Stigli smo pod smer zajedno sa još jednom navezom Slovenaca i obzirom da smo bili prilično opušteni prilikom opremanja pustili smo ih ispred nas. Za njima je krenula navezi Nikola Đurić (Džoni) i Igor Milošev, pa potom Miloš i ja. Prva dva cuga zaleđenog vodopada se dosta često penju i tu postoji uređeno sidrište sa kog je moguće spustiti se. Penjanje je zanimljivo, ali kad vidim da se smeru približavaju još četiri naveze shvatam da moramo maksimalno da se fokusiramo i ubrzamo. Nakon leda smer nastavlja dalje po grapi i stenama, pa potom na levo. Linija je očigledna i nije teško pratiti je. Vodič kaže da se sa vrha razbijenog stebera (u skici jasno naznačen kao glava) penjač može odlučiti za jednu od dve varijante; varijanta 1- pravo gore po strmom trtavnatom terenu, na veliku stenu i sredinom grape pa zatim na levo pod veliku viseću sveću. od koje dalje nastavljamo po kaminima i stenama (jako krušljivo) do police. Policom na dole do podnožja levog slapa u kaminu. I varijanta 2- koju smo mi izabrali i koja nudi zaista lepo, zanimljivo i ne lako penjanje koja sa pomenute glave, tj neizrazitog stebera preči levo i preko vertikalne sveće i vrlo strmog terena dovodi direktno do pod izlazni kamin. 

Igor Milošev- zimska smer

Poslednji deo smera koji vodi kroz kamine i sa puta se vrlo jasno vidi, moguće je izbeći eskivažom u levo. Upravo ovde, podno izlaznih kamina, je bilo mesto gde smo najduže čekali naveze ispred nas. Čekanja je bilo tokom celog smera, ali čini mi se da smo ovde izgubili najviše vremena. U kaminu su  dve dužine vertikalnog penjanja. Led nije bio "zaliven" tj formiran iz jednog komada, već je imao mnogo pukotina, malih sveća i već napravljenih rupa od prethodnih penjanja. Ovakav led je lakši za penjanje, obzirom da se postojeće rupe mogu iskoristiti za kačenje alatki, ali nezgodniji za postavljanje međuosiguranja jer je vrlo malo ravnog leda pogodnog za vijak. 

Led je čudan, nepredvidiv, raznolik u svojim formacijama i nikad nije isti, svako penjanje, čak i istog smera je jedinstveno. To je sva njegova čar, privlačnost i opasnost. Možemo proceniti i pretpostaviti njegov kvalitet, ali niko ne zna šta se dešava ispod površine; dešavalo se da najboljim penjačima na svetu otpadne ledena sveća. Potrebno je biti mudar i hrabar. 

Miloš Milanović - zimska smer

Za penjanje nam je trebalo oko sedam sati, najviše zbog gužve u smeru u kom je bilo čak 7 naveza. Nakon izlaska iz smera pratili smo tragove koji vode gore i blago u levo, pa potom desno do pod vrh Prednje glave. Staza za silazak ne ide na vrh, već se u momentu izlaska na greben treba priključiti desno u veliki koluar koji vodi do kuće na Gozdu. Ukupno vreme za silazak oko 2h. 

Sjajan smer kao uvod u ovaj ledno-penjački pohod. 

DAN 3: Jučerašnji dan je bio sunčan sa umerenim temperaturama, pa iako sunce nismo osetili ni jednom tokom penjanja (penjali smo na severo-zapadnoj strani) osećali smo se prijatno, planina je bila gostoljubiva. Prognoza za danas nije sjajna i u popodnevnim časovima se najavljuje pogoršanje vremena, oblaci i sneg. Zbog toga se odlučujemo da odemo na slapove pod Prisojnikom. 

Različiti termini koriste se za isti pojam, pa tako čitaoce ne treba da zbuni to što nekad pišem o slapovima, zaleđenim vodpadima, ledopadima. To su sve sinonimi. 

Pristup ovim slapovima je od Kuće na Gozdu, sa puta ubrzo nakon krivine treba skrenuti  levo na velika snežišta, a potom ići desno manjom udolinom do pod slapove, 45 minuta. Tu se nudi širok spektar penjačkih ledenih poslastica, jedan deo slapova nalazi se pod severo- zapadnom stenom, a drugi pod severnom. Mi odlučujemo da penjemo Centralni slap, u SZ steni, koji je pored Desnog najviši u ovoj skupini. Ocena u vodiču je II/ V, WI 90/80 stepeni, 40-75 stepeni nagiba, visina 150m. 

Pristup do Centralnog slapa pod Prisojnikom, foto Igor Milošev

Danas, za razliku od juče nema nikog i osećam kao da je planina samo naša. Zanimljivo je to, osećati da ti pripada nešto što je neizrecivo moćnije, veličanstvenije i savršenije od tebe. Iako osećaj nije stvaran, u materijalnom svetu opipljiv, niti realan dozvoljavam mašti da me još malo vodi kroz čudesne planinske predele. U tim trenucima oni su zaista samo moji, jer ko bi drugi mogao slutiti šta se dešava u tuđoj glavi. Kad sam počela da vodim prvu dužinu munjevito sam se vratila u "ovde i sada". Prvi cug je moguće spojiti sa drugim i doći direktno ispod markantne ledene sveće. Ipak, obzirom da je Igor pravio štand kad se za to ukazala mogućnost odlučujem da i ja uradim isto. Prvi štand je boltovan i nalazi se na steni levo. Ta pozicija je vrlo nebezbedna, obzirom da se upravo tu sliva sav led koji prvi penjač obori. Bolja i bezbednija opcija je praviti štand desno, na ledu. 

Drugi cug nastavlja desnom stranom ledenog grebena do narednog štanda, a potom kreće najzanimljiviji deo smera, ledena sveća. Sveća je poptuno vertikalna, visoka otprilike 10 metara. Prilikom penjanja leda, za sigurnost i efikasnost neophodna je vrhunska tehnika i zavidan nivo fizičke snage i izdržljivosti različitih delova tela. Uostalom, kao i za bilo koje drugo penjanje, ali led je specifičan jer u rukama i na nogama imamo rekvizite, tj alatke i dereze pa je sa njima potrebno "sjediniti se". Iako na ledu alat može da se zabije bilo gde, potrebno je tražiti mesta za to pogodnija, na primer; ako je led zaliven tražiti udubljenja, ako je lomljiv voditi računa o jačini zabadanja vrhova alata i dereza, ako je previše tvrd spoznati granicu između onog što će nas bezbedno držati i nepotrebnog gubljenja energije za dublje zabijanje (kasnije i vađenje) vrhova. Sve su ovo male, ali bitne stvari koje pojačavaju užitak prilikom penjanja na ledu. Nema boljeg načina da se neke od ovih stvari savladaju, pre svega trehnika, sigurnost kretanja sa alatkama i derezama, spoznaja koliko zabijeni vrh alata i pod kojim uglom će nas držati, od dry toolinga.

Nikola Đurić u sveći Centralnog slapa

Od kada sam počela da treniram dry tooling na ledu se osećam neuporedivo sigurnije, krećem se bolje, a umaram se manje. Iako ovo zvuči kao reklama za neku delotvornu kremu koja olakšava bolove u mišićima, zapravo je velika istina koju ćete i sami otkriti ako odlučite da se bavite dry toolingom. Kao što je za penjanje alpinističkih smerova, između ostalog najbolji trening sportsko penjanje, tako je za penjanje leda dry tooling idealna priprema. 

Nakon izlaska iz sveće u kojoj su mi se podlaktice, zbog niske temperature, ali i vertikale napumpale dolazi se na malo oboreniji led, nagiba od oko 80 stepeni. Nakon ovoga je jedan zanimljiv cug koji izgleda lakše nego što jeste, ali opet ne preterano težak, nagiba oko 70 stepeni. 

Sledi zatim jedan oboreniji cug od oko 50 stepeni, prečka u desno i završni deo. Vrlo lep smer, sa delom teškog penjanja koji nam je pokazao koliko još treba da treniramo ali i dovoljno dužina za pravo uživanje u svim čarima lednog penjanja.

Nakon završenog smera, obzirom da smo bili jedine dve naveze odlučujemo se na spust abzajlom. Štandovi su uređeni i to ubrzava ceo proces. Već je popodne i led je počeo da se topi. Zanimljivi su i nestvarni oblici koje led formira, sada pri spustu sam na to obratila pažnju, jer je tokom penjanja fokus na nečemu drugo. Jedan deo je kao šišarka, naslagane ledene oble ploče jedna na drugu u nekoliko slojeva, nestvarni prizori koje samo majka priroda može da nam pruži. 

Prilikom spusta su Igor i Džoni postavili top rope osiguranje odozgo, kako bi Tijana i Jelena mogle da vežbaju i probaju penjanje na ledu. Uz druženje u podnožju vreme je brzo prošlo, a kad smo kretali kući videli smo da dolazi Aleksandar Aničin- Anika da penje Desni slap. Čovek je nakon završenog radnog vremena u Ljubljani došao, kako sam kaže, da nešto popne jer su dobri uslovi i vidi se sa prijateljima iz Srbije. Nepotrebno je reći da je nama ovo za uraditi nezamislivo, ali da svi osećamo veliko poštovanje prema ovom gospodinu.

DAN 4: Brzo je došao i taj, najmanje očekivani, poslednji dan penjanja. Umor je vidno prisutan kod svih, ali želja ne jenjava. Vremenska prognoza je loša, pašće puno novog snega pa to igra dodatnu ulogu o mom odlučivanju o penjanju. Plan je bio odlazak u dolinu Tamar, zbog pristupačnosti, visine vodopada i brzog silaza. Ujutru se budim teško, troma sam i spora, ali odlučujem da krenem. Jutro je oblačno i brzo pakujemo opremu, te krećemo ka nordijskom centru Planica. Ovo je mesto gde se svake godine održava svetski kup u ski skokovima i izgleda grandiozno. Impozantne ski skakaonice rezervisane su za neustrašive sportiste koji se nadmeću u brzini, snazi i dužini skoka. 

Tu smo parkirali automobile i uputili se ka planinarskom domu u Tamaru. Dom se nalazi u gornjem delu doline Planice i polazna je tačka za atraktivne planinske vrhove kao što su Jalovec, Mangart, Slemenova špica, Mala Mojstrovka i Srednja Ponca. Takođe je polazna tačka za slapove koje se nalaze u Tamaru. Sa parkinga do doma nam je trebalo oko jedan sat lagane šetnje, a od doma do slapova označenom stazom koja je takođe laka oko 30 minuta hoda. 

Ka planinarskom domu Tamar, foto Tijana Đurić

Vreme nije idealno, ali smo se na to pripremili. Oblačno je i ne vidimo okolne vrhove, nemam predstavu gde se nalazim, vidim samo stazu koja vodi do slapova i verikalne ledene džinove. Baš kad smo trebali da uđemo u smer sneg počinje da veje. Krupne pahulje su brzinom munje dodavale novi sloj na beli snežni prekrivač. Tu su već počele moje misli o odustajanju od penjanja; svesna sam šta me čeka i ne sviđa mi se scenario. Znam da je bolje odustati dok za to još ima prostora, ne penje mi se trenutno i ima li potrebe dalje išta objašnjavati (sebi pre svega). Alpinizam nije odbojka pa kad mi se ne igra više tražim zamenu, sednem na klupu i uživam u gledanje utakmice. Ovde nema zamene ni klupe, tople sportske hale pa je odluku potrebno doneti pre samog početka.

Ostale su dve naoštrene naveze, Nikola i Tijana koji kreću u "Slap pod votlinom" i Miloš i Paja koji se upućuju u Centralni slap. Sneg ne prestaje da veje, a ja polazim sa Tijanom i Nikolom do okapine pod slapom koji će da penju. Oblačim dodatne slojeve, gledam kako sneg veje i zahvaljujem se sebi što nisam pustila da Ego prevlada zdrav razum. Neke su odluke teške, ali ispravne. 

Miloš i Pavle Košutić ispod Centralnog slapa u dolini Tamar, foto Tijana Đurić

Nikola i Tijana Đurić u Slapu pod votlinom

Nikola i Tijana odlučuju da se vrate nakon prve dužine jer se intenzitet padanja snega ne smanjuje, a teren je oboren i niz njega padaju kamenje i manje (veće) grudve snega. Kažu da bi dalje penjanje uništilo početni užitak pa su odlučili da se vrate. Zajedno krećemo stazom ka domu i vidimo da su Miloš i Paja u izlaznoj dužini smera. Usput srećemo Igora i Jelenu koji su krenuli u šetnju i nama u susret. Svi zajedno nalazimo malu okapinu pod koju smo stali kako bi se zaštitili od snega i sačekali navezu koja je još uvek u steni. Za sat vremena je palo minimum 20 centimetara novog snega i ta činjenica je sama po sebi bila dovoljno zabrinjavajuća, a kad smo često čuli jeziv zvuk lavina sa okolnih vrhova to je dodatno pojačalo moju brigu. Nisam želela da paničim, ali sam znala šta se sve može dogoditi. Često sam pogledom pokušavala da ih lociram, ali zbog magle i jakih padavina to sam uspela tek kad su nam bili baš blizu. Radosno smo krenuli ka planinarskom domu gde smo napravili kratku pauzu kako bi pojeli čuvene slovenačke štruklje. Izabrali smo one sa orasima i nismo se pokajali. Toplo i slatko testo je bilo kao melem na ranu posle ovog kratkog, ali napetog penjačkog dana. 

Kad smo se vratili do kola složili smo se da današnji dan definitivno nije bio za penjanje, ali da smo mi, željni istog ipak odlučili da ga iskoristimo najbolje moguće. Izabrali smo najmanje rizičan teren, ali usled neočekivano velikih snežnih padavina čak je i to bilo na ivici bezbednosti. Na sreću, sve je prošlo kako treba, a mi smo bogatiji za još jedno novo iskustvo.

DAN 5: Jutarnje pakovanje, doručak, kafa i sve ono što inače radimo kad idemo na penjanje, samo što ovog jutra polazimo kući. Kratko smo sumirali utiske svi zajedno i zaključili da je penjanje bilo odlično. Zanimljivi smerovi na tri različite lokacije proširili su nam vidike i otvorili nove mogućnosti planiranja zimskog penjanja. 

Hvala svima na ustupljenim fotografijama, a posebno Tijani jer je njenih fotografija najviše i najlepše su. 



Коментари

  1. Milam Ljubojevic8. март 2022. 19:33

    Lep tekst. Koristan za one koji imaju nameru da idu tamo. Ozbiljan. Primeren ozbiljnosti ,,posla" koji se zove penjanje. Nikad ne treba smetnuti sa uma koliko je veliki ulog u tom ,,poslu" i u skladu sa tim se treba ponašati. Ulog, u smislu onoga što može da se izgubi i onoga šta se dobija.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Milane. Korisnost za oni koji tamo žele da penju i jeste jedan od ciljeva ovog teksta. Drugi je svakako da se skrene pažnja da "kako ćemo-lako ćemo" nije najbolji pristup penjanju, jer kao što i sami kažete, ulog zaista jeste velik.

      Избриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih