Durmitor- Tamo gde je sve počelo i gde se sve nastavlja

 Tekst koji sledi je autorsko delo Vladimira Pajića. 

Moja prva poseta ovoj planini beše sad već davne 2015-te i to na biciklu, malo je reći da je to bila ljubav na prvi pogled, ali ni sanjao nisam da ću tu planinu toliko zavoleti i to baš kad je najizazovnija – zimi...

Nekako sad već tradicionalno Novu Godinu dočekujemo na Durmitoru, ali on je svake zime drugačiji, nekad je hladan i surov, nekada pun snega i streha, ali ovaj doček je bio veoma neobičan jer je na Durmitoru bukvalno bilo proleće. Vremenska prognoza je govorila da nas čeka pet sunčanih dana sa temperaturom čak do 10 stepeni. Miloš i ja smo se potajno nadali da nam severne strane kriju mnoge darove. I nismo se prevarili, bilo je puno materijala. Kuća kod Miša Kasalice je rezervisana i počelo je odbrojavanje... Konačno 30-og kasno stižemo, smeštamo se i uz po jednu domaću kujemo planove za sutrašnji dan.

31.12.

Put od 6h koliko nam treba iz Loznice poprilično umori zato ujutru nismo žurili. Oko 10h iz Virka, lagano idemo ka skijalištu. Odlučujemo se da krenemo preko livada i kroz šumicu preprečimo do Korita i Osojnih greda, sve je to bilo samo ne prečica, al bože moj prvi je dan, valja se aklimatizovati..

Pristup stenama Osojnih greda

Kaća i Marija odlučuju da idu na Savin Kuk lagano, jer je dan prelep i topao, dok meni i Milošu u oko upada linija koju Miloš već nekoliko zima posmatra. U amfiteatru Osojnih greda, odmah ispod stanice žičare krio se pravi mali dragulj. Iz daljine nije delovao nešto naročito teško, ali kako smo mu se primicali menjali smo mišljenje. Iako je ovo istočna strana, greben Savinog Kuka zaklanja ovaj amfiteatar, tako da je on osunčan samo rano ujutru i to kratko, dakle pun pogodak.Stali smo ispod smera, odlučili smo koju liniju da forsiramo i počeli sa spremanjem. Prvi dan u planini je uvek nezgodan, te se nisi dobro obukao, te žuljaju tehničke cipele, te si u rancu poneo puno nepotrebnih stvari, al već rekoh prvi dan je aklimatizacija.. Krećemo sa penjanjem oko 12h, penjemo snežnu padinu od nekih 60% bez osiguravanja, sneg je dobar, nabijen, vetar ga je dobro stegao, sve obećava. Dolazimo do rampe i već vidimo jedan skok, tu pravimo štand. Miloš će da vodi teže dužine, jer se ja osećam umorno od puta, a i  ne bih da ulećem u mix prvi dan ipak je to dan za aklimatizaciju

Ulazak u smer "Usne od metala", detalj M3

Miloš samouvereno kreće i rešava sve probleme pred sobom, i veoma brzo se čuje ona dobra komanda „Skini me“ . Štand je dobar i već posle nekoliko minuta počinjem da penjem.  I ponovo problemi prvog dana, telo je kruto, previše stežem alate, noge ne slušaju, prvi skok težine M3 te stavi na zen, to je ona mala linija koju pređeš i upadneš u svoj svet gde se sve sinhronizuje, pokreti ruke, pokreti noge i misli. Sve što vidiš je planina, jedino o čemu misliš je planina. Uslovi su odlični, miks stene i zaleđene trave omogućavaju brzo kretanje i već posle 15 ak min sam na štandu. Prepuštam Milošu vođenje i drugog cuga, koji se ispostavio i kao ključan. Cug se sastojao od jednog širokog žljeba nagiba 70-80% i dobrog snega, i pri vrhu jednog užeg žljeba koji je bio ključan. Miloš mi je najavio da je on zeznut, ali kada sam došao do njega video sam da je to Miloš prepenjao bez ijednog međuosiguranja. Počinjem borbu, i da zaista je zeznut, miks loše stene i trave onemogućavaju bilo kakvu postavku opreme, to je onaj deo gde se u glavi sabere sav trening, snaga i moć misli i krene se. Verujte mi Miloš to jako dobro radi. Posle kraće borbe izlazim do narednog štanda i slažem se sa Milošem da je to do sada najteži deo i procenjujemo ga na M4+.

Detalj smera "Usne od metala"

Čekao nas je još jedan cug sa skokom težine oko M3, sa tog štanda vidimo naše drage žene koje nam mašu i saopštavaju da su uspešno popele Savin Kuk (2313mnv). Naredni cug dobrog snega i nagiba oko 70% vodim ja, i već sam izbaždaren, planina je ušla pod kožu, planinski vazduh je okupirao moja pluća i osećam se prijatno. Ostatak smera penjemo simultano i  vrlo brzo smo na vrhu stene. Zaista lepa linija, uslovi koje nismo mogli ni u snovima da zamislimo, nismo našli ništa opreme i pomislili smo da može biti da je prvenstveni smer,ali proverićemo.. Trebalo nam je 3h da popnemo smer. Padinama Šljemena spuštamo se lagano  ka toploj kući u kojoj nas čeka druženje i ispraćaj 2022-ge godine.

Linija smera "Usne od metala"

01.01.2023

Tokom dočeka Nove 2023. pao je plan da ujutru ne tako rano krenemo po jednu jako lepu liniju koju je Miloš uočio na slikama kod Dušana Starinca koje mu  je slao prethodnih dana.Ovog puta penjemo Miloš, Dušan Starinac i ja. Rančevi su spremni ujutru ne žurimo jer je to severna strana Osojnih greda i sunce ne dopire do nje, ipak kasnije smo zaključili da je bilo bolje da smo ranije išli jer je taj dan bilo 10c, doduše na suncu. Elem ovako smo uhvatili žicu i spasli se pristupa od najmanje cc 2h. 

Pristup smeru

Silazimo na sedlo Savinog kuka, linija sa žice izgleda fenomenalno, a pomalo i zastrašujuće. Lagano se spuštamo ispod smera, opremamo se, šmekamo liniju i lagano krećemo ka smeru. Ispred nas je padina duga 150m nagiba do 50ak stepeni. To penjemo relativno brzo i faktički smo ispod ulaza u smer.

Penjanje prvog dela smera

Priprema za ulazak u smer i pogled na liniju smera

U tom momentu mi se učinilo da linija i nije toliko teška, ali ispostavilo se tačnim ono staro „Što ti se čini da je lako znaj da je teško, a ono što ti se čini da je teško, znaj da je još teže!“.

Odlučujemo da se ne navezujemo  nagib nije strašan a uslovi su odlični, sve je tvrdo. Posle kratkog kuloara Miloš bira desni žljeb i već pri prvom udarcu bajle čujemo oduševljenje u njegovom glasu „LED“, to je to, divota...  Posle žljeba izlazimo na kratko snežno polje i ispod stene smo, gde odlučujemo da se navežemo, tu pravimo štand na dva klina. Po našoj proceni trebao bi nam još tri cuga do kraja smera ali ozbiljnog penjanja. Složili smo se da svi treba da vodimo po jedan cug. Ja se prijavljujem za prvi cug, koji je na kraju ispao i najjednostavniji. Moj cug se sastojao od niza skokova sa mixom stene i dobro zaleđenog snega,. Ovo mi je prvo vođenje ozbiljnijeg cuga ove sezone pa zato dobar udah i jaka glava. Naoružavam se opremom i krećem.

Vlado u vođstvu prve dužine smera

Prvi skokovi su zaista odlični, sve jako dobro drži i što mi Miloš kaže, noge uvek odrade posao. Gledao sam da što sigurnije ovo prepenjem a i brže, jer nisam želeo da na najlakšem cugu gubimo vreme. Uspevam da zakucam jedan klin na pola cuga,i tu sam video da je kvalitet stene loš. Nastavljam dalje i vrlo brzo sam u cirku koji sam još ranije odredio kao mesto za štand, bežim malo više u levo jer ne bih da Dule obara na nas i kamenje i led dok bude vodio naredni cug. Ponovo loša stena i pravljenje sidrišta mi je uzelo malo vremena, jedan jako dobar klin koji je posle i ostao tu, jedan solidan i jedan dobar čok, javljam momcima da kreću i vrlo brzo su tu, na štandu.

Na štandu

Naredni cug pada na Duleta, preuzima opremu, prevezujemo se i on kreće lagano. Traverzira u desno i bira prvi žljeb ali posle kraćeg vremena odustaje od njega jer mu nije delovao kvalitetno. Produžuje desno još i bira naredni žljeb kojim uspeva da se probije gore. Dule sporo napreduje, jer su mogućnosti za međuosiguranje jako loša, uspeva da ukuca jedan klin ali on je više psihološki..  Iako je iza nas sunce, mi se lagano smrzavamo na štandu i moramo da obučemo deblje jakne. Dule se lavovski bori, i uz našu podršku sa štanda uspeva da stigne do predviđene police za naredni štand. To je sve jako dugo trajalo, toliko da sam ja psihički dosta potonuo, kasno smo ušli u smer, još uvek nas čeka najteži deo. Čak sam predlagao i da abzajlujemo nazad, ali na sreću Miloš me ubedio da treba da odemo do Duleta pa da vidimo šta ćemo dalje.  Neverovatno je to koliko u takvim situacijama nam malo fali da odustanemo, a isto toliko nam malo fali i da uspemo, kao da smo na nekoj klackalici i potrebno je da samo neko malo prevagne u vašu korist, u mom slučaju to je bio Miloš, i zahvalan sam mu na tome.

Težine druge dužine

Dule nam javlja da možemo da krenemo, prvi Miloš kreće i dal od hladnoće on leti i jako brzo prelazi detalje, posle krećem i ja i penjanje je fenomenalno doduše kao drugi, posle skoka sledi deonica vertikalnog penjanja sa jako dobrim snegom, čisto uživanje. Udraci bajle i dereza su se sinhronizovali i vrlo brzo sam štandu i da zaista je bilo teško postaviti valjano međuosigranje. To je sigurno uticalo na dug ishod Duletovog vođenja. Na pitanje Duleta šta dalje... Miloš odgovara „ sad ćeš da vidiš kako Musa dere Jarca“. Čekala ga je zaista najzahtevnija dužina. Već  sa samog štanda ozbiljan miks, ocena već oko M6, .. Uz povremene krike i  zvuke oduševljenja pratimo i gledamo Miloševu majstoriju u penjanju mixa. Kada je zamakao više nemamo kontakt sa njim, sreća pa sam ja insistirao da uključimo motorole. Već je kasno i i nadam se samo da je ovo poslednji cug da možemo zavida izaći iz smera. Preko motorole čujemo Milošev znak da je štand dobar i da možemo da krenemo. Posle tih reči sav teret spadne i znaš da možeš da uživaš u jednom vrhunskom cugu. Krećem lagano , koncentracija je na visokom nivou, to je ono što je najbitnije u mix penjanju, nema srljanja, sve se proverava, pokreti glatko teku i posle detalja M6 dolazi lep vertikalni deo zaleđenog snega. Uživanje je na maksimumu iako iznad glave polako vidim ključni detalj smera, uzak žljeb koji se završava previsom. Sad već penjanje traje i koristim momente da odmorim ruke, već ne stežem toliko alate, što bi rekli uhodalo se. U samom žljebu sneg je u formi šećera, ništa ne drži i jasno mi je zbog čega je Miloš toliko kopao i obarao na nas ledenice i sneg. U detalju su ključne noge, nađeš mesta za alate pa noge široko u žljebu, monopoint na derezama je odradio sjajnu stvar. Pri izlazu iz žljeba ponovo široko noge i visoko alate, i onda onaj sjajan zvuk kada bajla ulazi u tvrd led, to je to. Izlazim iz detalja i vidim Miloša na štandu kako se smeje „ a rode nije ovo loše „ .Dolazim do štanda i čestitam Milošu na maestralnom vođenju, posle desetak minuta i Dule izlazi iz detalja jako oduševljen samim cugom. 

Poslednji cug i izlazak iz smera

Posle ovoga ostalo je još 50ak metara do vrha stene koje penjemo simultano. Vidno zadovoljni i oduševljeni linijom, čestitamo jedni drugima i uz poslednje zrake prvog dana 2023-će častimo se hranom i čajom koje smo vukli kroz ceo smer. Dogovor je pao da će smer da se zove „Beseda o Marku i Musi“.  Sad već rasterećeni i napunjeni pozitivnom energijom spuštamo se lagano niz čistu stranu Šljemena. Kakav početak godine!!!

Smer "Beseda o Marku i Musi"

02.01.2023

Treći dan u planini. Telo je aklimatizovano i prethodnih dva meseca treninga dolazi do izražaja. Sve što sam duže u planini sve se bolje osećam, jedino listovi na nogama i dalje gore, ipak protekla dva dana je bilo naporno za njih.

Ujutru smo se složili da ne žurimo nigde i da ćemo današnji dan iskoristiti da izvidimo uslove u dolini Kalice. Dan napolju je za poželeti, prelep za hodanje. Ponovo Miloš i ja krećemo ka Kalici, ali malo jačim tempom i već za sat i po smo na ulazu u dolinu, malo smo se zaneli. Prosto mi neverovatno deluje koliko smo brzo stigli, jer se sećam da nam je do ove tačke prošle godine trebalo 4h. Gledali smo severno lice Savinog kuka, izgleda impresivno, to je stena  400m visine, ali ulazak u nju bi bio jako neizvestan sa ovako malo snega, ostavljamo to za neko bolje vreme.

Dolina Kalice

Odmah na ulazu u dolinu se oseća hladniji vazduh, ipak ona je okovana severnim stranama Šljemena, Savinog kuka, Pleća... Stari klasik Šljeme- Pleća upada u oči. Miloš ga je penjao pre nekoliko zima, a znao je da je meni želja da ga popnem tako da se ponudio da sutra krenemo ranije i popnemo taj smer, a uz to da izvidimo još neke linije.

Dolina Kalice

Složili smo se da smo i danas trebali poneti opremu za penjanje. Videli smo i lepu severnu padinu Velikog Međeda i nju smo predložili našim lepšim polovinama da sutra penju, pristale su bez dvoumljenja. Lagano uz priču svraćamo do Crnog jezera gde sačekujemo Mariju u povratku iz Ledene pećine, pridružuje nam se i Kaća i lagano svi krećemo ka smeštaju. Kakva je privilegija biti u ovakvom ambijentu i društvu, disati ovakav vazduh i oči puniti lepotama durmitorskih vrhova...

03.01.2023.

Danas rani start, oko 7h smo izašli dobro natovareni opremom, i punim gasom krenuli ka dolini Kalice. Veoma brzo se krećemo i za dva ipo sata smo kod alpinističkog bivaka u Velikoj Kalici. Ne žurimo vremena imamo poprilično, a dan je fenomenalan.

Alpinistički bivak u Velikoj Kalici

Smer “Šljeme – Pleća “ je stari smer i koliko mi je poznato penjan je prvenstveno leti. Čitao sam dosta izveštaja o tom smeru i jedino je moguće da se penje na početku sezone kada nema mnogo snega ili na kraju sezone kada se sve slegne. To je ogroman kuloar sa nekoliko strmih skokova. Mislim da je mnogo bolja opcija penjati ga na početku sezone dok još nema mnogo snega jer je pristup dosta lakši. Kada je veliki sneg pristup do bivaka zna da bude prava noćna mora. Sve izveštaje koje sam čitao govorili su da je to prava mala ekspedicija, teškim rančevima u bivak, noćenje pa ujutru rano penjati…

Ovako brz pristup me je ostavio bez teksta. Krenuli smo sa penjanjem. Snega u kuloaru ima poprilično sreća pa je po sredini sneg već spao pa je ispod ostao tvrd sloj. Nismo se navezivali tako da smo dosta brzo napredovali, i uskoro smo kod ključnog detalja, skoka od nekih 10ak metara ocene WI4 ili neki 85% nagiba.

Ulazak u smer "Šljeme-Pleća"

Miloš to rutinski odrađuje, jer se na ledu oseća najkomfornije, prava divota je gledati  sa  kolikom sigurnošću penje. Ovaj skok je jako lep ali je kratak i ubrzo sam na štandu i preuzimam vođstvo mada komotno smo mogli dalje da penjemo nenavezani.. Izlazak smeri penjemo simultano, i biramo izlaz malo više desno. Pri izlazu je bilo malo nezgodno jer je sneg bio u formi šećera.. Izlazak na vrh je bio veličanstven, predivan sunčan dan, a na vidiku svega… Preko Terzinog Bogaza, Mininog Bogaza, Soe Nebeske ( Bobot, Đevojka,Bezimeni vrh), Planinice, Bioča, Maglića pa sve do Volujka…Iza nas ređala se Sinjajevina, Moračke planine, Komovi i Prokletije. Ubrzo nas zovu i devojke, one su izašle na južni vrh Velikog Međeda preko severne padine i vratiće se tuda. Mašemo im iako ih ne vidimo. Gustirali smo ovakav dan sigurno sat i po na vrhu. Kasnije krećemo dobro poznatom padinom Šljemena ka smeštaju. Za celu turu nam je trebalo 9h, 3h pristupa smeri, 2,5h penjanja smeri, 1,5h uživanja na vrhu i 2h silaska do smeštaja. Odlična kondiciona tura.

Planine nikada dosta ali nažalost svemu dođe kraj. Tako i našem druženju sa Durmitorom ovaj put. Još jedan dan u planini smo iskoristili da vreme provedemo sa Lepšim polovinama, pa smo tako otišli do Sedla i hodali do Valovitog dola, dan je bio malo tmurniji sa oblacima i jakim vetrom tako da se nismo puno zadržali, usledilo je pakovanje i sutradan lagan povratak.

Ovog puta Durmitor nam je u potpunosti otvorio svoja vrata, I još jednom pokazao kada nema puno snega uslovi za penjanje su vrhunski. Možda ostaje žal što nismo još nešto popeli , a možda je ovo baš bila prava mera..A opet planine nikad dosta!!