Beše davno kada sam se poslednji put pojavila na nekom takmičenju. Stvarno mnogo davno, toliko da sam shvatila da većinu ljudi koji penju uopšte i ne znam. Stara ekipa me srdačno pozdravlja, ali čini se i začuđeno se pita otkud ja tamo. Mnogi od njih su čuli da se bavim alpinizmom, interesuju se i hvale me. Drago mi je što ljudi znaju da i dalje penjem, iako mnogi od njih verovatno i ne znaju o čemu se zapravo u tom alpinizmu radi. Naime, sportsko-penjački klub "Granit" je povodom otvaranja sezone 2011/2012 organizovao takmičenje u jumpovima iliti skokovima. Takmičenje je bilo otvorenog i nezvaničnog karaktera. U njihovom renoviranom prostoru za penjanje to sada izgleda ovako
Bio je to odličan trening. Penjanje na novom bolderu, druženje, razmenjivanje iskustava. Takmičenje je zamišljeno tako da svaki učesnik smisli jedan jump i da onda ostali takmičari moraju to da ponove, potpuno identično. Ako nekom to ne bi pošlo za rukom dobija minus i tako sa šest ucrtanih minusa ispada iz takmičenja. Iako mi to nije jača strana trudila sam se i dala sve od sebe. Ipak je to sve bilo samo dobro zezanje. Posle ispadanja šetala sam okolo u potrazi za bolder problemima kojih je i te kako bilo. Jedan, drugi, treći...nizali su se detalji i problemi. I to uspešno. Neumorno penjem uprkos visokoj temperaturi i zagušljivosti koji su bili nepodnošljivi. Posle 2h penjanja oznojani i umorni odlučujemo da polako krenemo put Kikinde. Pri povratku sabiram utiske i razmišljam o svemu. Ponekad mi nedostaje često penjanje na novom bolderu i poželim da se vratim tamo gde sam stala. Iako sam već ozbiljnim koracima zagazila u alpinističke vode drago mi je što i ono drugo, sportsko penjanje i boldering nisam zapostavila. Raditi više stvari i to podjednako dobro, ili makar približno prava je stvar. Ljudi širokih shvatanja i mogućnosti su oni koji me inspirišu i podstiču da se i sama usavršavam.
Коментари
Постави коментар