Пређи на главни садржај

Južna pruga, Sićevo

Tabor alpinista Srbije održan  5. i 6. oktobra u Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Prebačen je iz Paklenice u Vracu, i na kraju započeo i završio se u našoj divnoj Srbiji. Ova odlaganja i premeštanja dugujemo prilično hladnom vremenu koje je najavljivano. Sićevo je ipak bilo srećne ruke, i mi sa njim, te smo dva dana uživali u sucnu i steni.
Stižemo u petak prilično kasno i  u kući zatičemo 10ak ljudi sa svih strana. Valjevo je dobilo svoje prve alpinističke sledbenike. Tečajci su bili neumoljivi, stigli iz Pirota, Beograda. Naravno, ništa bez Čačka, a svakako i Kikinde. 
Zbog sinoćnjeg kasnog dolaska subotnje penjanje kreće oko podneva. Tečajci penju u Obliku, a naveza Kaća-Peca se odlučuje za Jo-Jo koji se nalazi levo od amfiteatra. Nišlije su tog jutra pristigle i odlučuju se za smer Patriotski. 
Pristup je lagan i traje oko 20 miunta. Ubrzo se nalazimo ispred visoke ploče na kojoj sijaju boltovi. Fenomenalno. Vodim prvi cug, ocena je 7-. Konstanto je sa puno rupica i mikro pukotina. Jasno mi je zašto se tu nalaze boltovi, nemoguće je postaviti bilo kakvo drugo međuosiguranje. U početku sam u grču i nepoverljiva, ali stena je čvrsta i svakim pokretom sve više uživam. Na štandu se nalazi alka za abzajl. Vičem Peci da ga osiguravam i lagano zatežem uže. Osvrćem se i razmišljam koje godišnje doba mi je draže, proleće ili jesen. Boje su kao izmišljene. Zelena šuma, sa po kojim žutim i crvenim lišćem. Pogled upotpunjuju stene, čvrste i veličanstvene.

Sićevačka klisura
Uporedila bih je sa Paklenicom, čvrsta i oštra. U drugom cugu nalazi se previs preko koga treba preći i nastaviti dalje u nepoznatom pravcu. Drugi cug vodi Peca. Posle početnog previsa nastavlja se ljuska u koju je moguće postaviti poneki frend. Sad je red na mene da nosim ranac i tome se ne radujem, baš ni malo. Ali tako je to, supenjači dele i muku, jednako kao sreću. To je ono što me je kod alpinizma uvek fasciniralo. Povezanost. Ta nevidljiva nit koja nas vuče da jedni druge pomažemo, bodrimo i da pre svega razmišljamo i radimo kao tim. Nestao je danas, u društvo kakvom živimo, taj osećaj da ćemo sve uraditi ne samo za dobro nas samih nego i drugog čoveka koji svakog trenutka nesebično čuva naš život. 
Posle 65m penjanja završavamo smer Jo-Jo. Sreća. Savršena dobrodošlica koju nam je Sičećavačka klisura poželela. Još više prija posle par meseci druženja sa knjigom i apstinencije od stene.

Jo-jo
Posle čvrste stene čeka nas jedna ružna rampa koja vuče u levo. Brzinski prelazimo, i ulazimo u Badžinu kantnu. Još 4 cuga penjanja u kome se smenjuju žljebovi, uži i širi. Penjanje je i dalje vrhunsko, ali kad sa grebena ugledam amfiteatat zastaje mi dah.

Pogled na amfitetatar 
Moćno. Inspiracija za naredne treninge i penjanja. Sa vrha pratimo planinarsku stazu, probijamo se kroz gustu šumu i silazimo na magistralu . Tamo nas čekaju ostali i zajedno odlazimo na večeru "kod Brke". Možda zbog toga što ostale nisam obišla, za mene je ovo najbolji restoran u široj okolini. Pored penjanja u Sićevu i Jelašnici, ovo takođe toplo preporučujem.
Sabiramo utiske uz živ razgovor, ali kad nas umor stigne posle odlične hrane, ubrzo završavamo dan sanjajući. Nedelja jutro, sunce i mi pakujemo stvari za polazak. Zašto vikend traje svega 2 dana... Zaista je premalo.
Sastanak posle trećeg tunela i za dvadeset minuta eto nas ispod Bombone. Ulaz je zajednički sa smerom Patriotski koji će hrabro da napadnu čak dve naveze domaćina. Ostali su  u Dukinom smeru.
U vodiču stoji da prvi cug deli sa smerom Patritoski i da je ocena 3/4. Smeri su u Sićevu mahom penjane osamdesetih godina pa su zbog toga i ocene pomalo potcenje, rekla bih. Tako bih ovu četvroku ocenila kao 4+.
Osiguravalište je na drvetu i Peca nastavlja da vodi drugi cug. Penje se karakterističnom pukotinom do sledećeg drveta. Puna je trave, sigurno zbog toga što se ne penje često. To ne umanjuje uživanje, ne značajno. Ocena je 6- konstantna, mesta za međuosiguranja su dobra. Pri izlasku iz težine nailazimo na stari klin, na pravom smo putu.

Peca šacuje detalj
Još jedan cug ploče i ponovo smo na lakšem travnatom terenu. Dužina užeta nas deli od vrha. Dobra nam je vidljivost na tečajce u Dukinom, pravimo malu pauzu za vodu i nastavljamo gore. Sunce greje kao da je leto. Na vrhu ponovo...a zatim istom stazom kao i juče lagano koračamo ka magistrali. Zadovoljni smo jer smer ime opravdava. Dva dana i dva odlična smera. Ostvarila mi se želja i penjala sam u Sićevu. Čini mi se da je od strane srpskih alpinista zapostavljeno, ali nepravedno i neopravdano. Stena je odlična, kvalitetna i duga. Smeri jesu što bi se reklo tvrde, ali za to je rešenje trening. Dobra upenjanost, partner kome se veruje i avantura može da počne.
Peca i ja prvi silazimo i čekamo ostale. Podela opreme i povratak.
Izgrebane ruke i napeti mišići sigurno će me bar još dva dana podsećati na ovo penjanje. Na strahopoštovanje koje osećam svaki put kad dotaknem stenu. Na one odluke, sitne, ali krupne kako postaviti noge i koji kamen uhvatiti. Na osećaj koji nas navodi da budemo efikasni, precizni i nepogrešivi. Na upornost i volju koja nam je neophodna za ispunjenje zadatka. Ali ne samo dva dana, sećanje na dobre smeri zauvek živi u nama. Često pre spavanja ponovo penjemo najlepše detalje i proživljavamo iste osećaje. I što je najbitnije, uvek se vraćamo steni, strastveno i promišljeno, ludo, ali i savesno. 

Коментари

  1. Lepo napisano. Drago mi je zbog komentara o zapostavljenosti Sićeva. Treba imati u vidu da ima mnogo slobodnog prostora za relativno lagane prvenstvene uspone.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala. Nove linije zahtevaju mnogo vremena prvodenog u razmišljanju,istraživanju i posmatranju stene. Uputiti se u nešto novo, u stenama Sićeva gde su u zlatnim godinama uspona penjači većinom iskoristili logične i lake linije, je izazovno i hrabro. Ja sam još uvek na prvom stepenu istraživanja tih stena, a to je penjanje starih klasika. Pozdrav

      Избриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Kamniška smer na Veležu

Nakon uspešnog, ali zaista teškog penjanja istoimenog smera u steni Izgorele grude, odlučujemo da probamo Kamnišku smer na Veležu. Ono što je zanimljivo je da su prvi penjači Bojan Pollak i Marjan Kaker (tvorci istoimenog smera u Izgoreloj grudi), ovaj smer popeli samo pet dana nakon izvrsnog uspona u steni Izgorele grude. Kakva majstorija i upenjanost! Smer nosi istu ocenu kao i prethodno pomenuti (V-VI, A1, A2), ali je stena ovde visine 290m.  Još jedna zanimljiva stvar za ova dva uspona je vreme penjanja; za smer u Izgoreloj grudi im je trebalo 6 sati (visina stene 500m), a za ovaj 7 i po sati (visina stene 290m). Koji su razlozi ostaje da nagađamo, a moje utiske iz smera možete pročitati u nastavku. Prvo ponavljanje smera uradio je Mukrim Šišić avgusta 1982. solo usponom za 6 sati. Za one koji ne znaju solo uspon nije soliranje (penjanje bez zaštitne opreme), već se penjač osigurava na način da uže fiksira dole, a zatim se vezan, najčešće Prusikovom zamkom, osigurava i penje. Kad d

Draž suprotnosti

Ponovo je period godine kada je aktuelan godišnji odmor. Nismo mnogo razmišljali o tome kako ćemo ga provesti; listali smo penjačke vodiče, pretraživali informacije na internetu, raspitivali se kod poznanika, pratili aktuelnu situaciju oko pandemije korona virusa. Nama najbliža stena Alpa nalazi se u Sloveniji, a kako smo penjali samo u severnoj steni Triglava poželeli smo da istražimo neke druge regije.  Odlučili smo da odemo na Vršič, čuveni prevoj koji je prirodna granica između dve susedne doline, Soče i Savske. Vršič je sa svojih 1611 metara najviši planinski prevoj u Sloveniji, pripada masivu Julijskih Alpa. Do Vršiča se stiže asfaltiranim putem iz Kranjske gore, a na samom prevoju i u njegovoj blizini ima više planinarskih domova u kojima je moguće pronaći smeštaj (Tonkina kuća, Tičarjev dom, Poštarski dom, Kuća na Gozdu, Erjavčeva kuća, Mihov dom). Vršić je polazna tačka za mnoge planinarske ture na okolne vrhove Mojstrovke (Mala i Velika), Prisojnik, Planja, Šitna glava, Razor

Veličanstveni Durmitor

 Ponovo odlučujemo da ispratimo staru, a dočekamo novu godinu na ovoj veličanstvenoj planini. Nemački geograf Kurt Hassert napisao je "Među planinskim divovima južnoslovenskih zemalja, najmoćniji i najveličanstveniji je Durmitor", a činjenica da ima čak 48 planinskih vrhova viših od 2000m bila je i više nego dovoljna da mu posvetimo vreme i energiju. Za sve zainteresovane ljubitelje planina opsežan i detaljan vodič o nacionalnom parku Durmitor, koji je zbog svoje lepote i raznovrstnosti biljnog i životinjskog sveta uvršten u UNESCO spisak svetske baštine, izdat je u Beogradu 2021.godine, autor Vlado Vujisić.  Za razliku od prethodne godine kada smo bili smešteni u selu Virak, ovaj put odlučujemo da odemo korak dalje i boravimo u srcu planine. Dolina Velike Kalice je jedna od tri koje presecaju masiv Durmitora, useca se između vrhova Savin kuk (2313m), Međed (2287m) i Šljeme (2455m). Pored malog glečera Debeli namet, u podnožju Šljemena, na mestu bezbednom od lavina i ostalih