Južna pruga, Sićevo

Tabor alpinista Srbije održan  5. i 6. oktobra u Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Prebačen je iz Paklenice u Vracu, i na kraju započeo i završio se u našoj divnoj Srbiji. Ova odlaganja i premeštanja dugujemo prilično hladnom vremenu koje je najavljivano. Sićevo je ipak bilo srećne ruke, i mi sa njim, te smo dva dana uživali u sucnu i steni.

Stižemo u petak prilično kasno i  u kući zatičemo 10ak ljudi sa svih strana. Valjevo je dobilo svoje prve alpinističke sledbenike. Tečajci su bili neumoljivi, stigli iz Pirota, Beograda. Naravno, ništa bez Čačka, a svakako i Kikinde. 

Zbog sinoćnjeg kasnog dolaska subotnje penjanje kreće oko podneva. Tečajci penju u Obliku, a naveza Kaća-Peca se odlučuje za Jo-Jo koji se nalazi levo od amfiteatra. Nišlije su tog jutra pristigle i odlučuju se za smer Patriotski. 

Pristup je lagan i traje oko 20 miunta. Ubrzo se nalazimo ispred visoke ploče na kojoj sijaju boltovi. Fenomenalno. Vodim prvi cug, ocena je 7-. Konstanto je sa puno rupica i mikro pukotina. Jasno mi je zašto se tu nalaze boltovi, nemoguće je postaviti bilo kakvo drugo međuosiguranje. U početku sam u grču i nepoverljiva, ali stena je čvrsta i svakim pokretom sve više uživam. Na štandu se nalazi alka za abzajl. Vičem Peci da ga osiguravam i lagano zatežem uže. Osvrćem se i razmišljam koje godišnje doba mi je draže, proleće ili jesen. Boje su kao izmišljene. Zelena šuma, sa po kojim žutim i crvenim lišćem. Pogled upotpunjuju stene, čvrste i veličanstvene.

Sićevačka klisura

Uporedila bih je sa Paklenicom, čvrsta i oštra. U drugom cugu nalazi se previs preko koga treba preći i nastaviti dalje u nepoznatom pravcu. Drugi cug vodi Peca. Posle početnog previsa nastavlja se ljuska u koju je moguće postaviti poneki frend. Sad je red na mene da nosim ranac i tome se ne radujem, baš ni malo. Ali tako je to, supenjači dele i muku, jednako kao sreću. To je ono što me je kod alpinizma uvek fasciniralo. Povezanost. Ta nevidljiva nit koja nas vuče da jedni druge pomažemo, bodrimo i da pre svega razmišljamo i radimo kao tim. Nestao je danas, u društvo kakvom živimo, taj osećaj da ćemo sve uraditi ne samo za dobro nas samih nego i drugog čoveka koji svakog trenutka nesebično čuva naš život. 

Posle 65m penjanja završavamo smer Jo-Jo. Sreća. Savršena dobrodošlica koju nam je Sičećavačka klisura poželela. Još više prija posle par meseci druženja sa knjigom i apstinencije od stene.

Jo-jo

Posle čvrste stene čeka nas jedna ružna rampa koja vuče u levo. Brzinski prelazimo, i ulazimo u Badžinu kantnu. Još 4 cuga penjanja u kome se smenjuju žljebovi, uži i širi. Penjanje je i dalje vrhunsko, ali kad sa grebena ugledam amfiteatat zastaje mi dah.

Pogled na amfitetatar 

Moćno. Inspiracija za naredne treninge i penjanja. Sa vrha pratimo planinarsku stazu, probijamo se kroz gustu šumu i silazimo na magistralu . Tamo nas čekaju ostali i zajedno odlazimo na večeru "kod Brke". Možda zbog toga što ostale nisam obišla, za mene je ovo najbolji restoran u široj okolini. Pored penjanja u Sićevu i Jelašnici, ovo takođe toplo preporučujem.
Sabiramo utiske uz živ razgovor, ali kad nas umor stigne posle odlične hrane, ubrzo završavamo dan sanjajući. Nedelja jutro, sunce i mi pakujemo stvari za polazak. Zašto vikend traje svega 2 dana... Zaista je premalo.
Sastanak posle trećeg tunela i za dvadeset minuta eto nas ispod Bombone. Ulaz je zajednički sa smerom Patriotski koji će hrabro da napadnu čak dve naveze domaćina. Ostali su  u Dukinom smeru.
U vodiču stoji da prvi cug deli sa smerom Patritoski i da je ocena 3/4. Smeri su u Sićevu mahom penjane osamdesetih godina pa su zbog toga i ocene pomalo potcenje, rekla bih. Tako bih ovu četvroku ocenila kao 4+.
Osiguravalište je na drvetu i Peca nastavlja da vodi drugi cug. Penje se karakterističnom pukotinom do sledećeg drveta. Puna je trave, sigurno zbog toga što se ne penje često. To ne umanjuje uživanje, ne značajno. Ocena je 6- konstantna, mesta za međuosiguranja su dobra. Pri izlasku iz težine nailazimo na stari klin, na pravom smo putu.

Peca šacuje detalj

Još jedan cug ploče i ponovo smo na lakšem travnatom terenu. Dužina užeta nas deli od vrha. Dobra nam je vidljivost na tečajce u Dukinom, pravimo malu pauzu za vodu i nastavljamo gore. Sunce greje kao da je leto. Na vrhu ponovo...a zatim istom stazom kao i juče lagano koračamo ka magistrali. Zadovoljni smo jer smer ime opravdava. Dva dana i dva odlična smera. Ostvarila mi se želja i penjala sam u Sićevu. Čini mi se da je od strane srpskih alpinista zapostavljeno, ali nepravedno i neopravdano. Stena je odlična, kvalitetna i duga. Smeri jesu što bi se reklo tvrde, ali za to je rešenje trening. Dobra upenjanost, partner kome se veruje i avantura može da počne.
Peca i ja prvi silazimo i čekamo ostale. Podela opreme i povratak.
Izgrebane ruke i napeti mišići sigurno će me bar još dva dana podsećati na ovo penjanje. Na strahopoštovanje koje osećam svaki put kad dotaknem stenu. Na one odluke, sitne, ali krupne kako postaviti noge i koji kamen uhvatiti. Na osećaj koji nas navodi da budemo efikasni, precizni i nepogrešivi. Na upornost i volju koja nam je neophodna za ispunjenje zadatka. Ali ne samo dva dana, sećanje na dobre smeri zauvek živi u nama. Često pre spavanja ponovo penjemo najlepše detalje i proživljavamo iste osećaje. I što je najbitnije, uvek se vraćamo steni, strastveno i promišljeno, ludo, ali i savesno.