" Writing about climbing is boring. I would rather go climbing."
Chuck Pratt

уторак, 14. јул 2015.

УИАА камп за младе, Шпанија

Регион Каталоније у Шпанији светски је познат по одличним условима за пењање. Управо због овога комисија за младе УИАА одлучила је да сусрети буду организовани у овом фантастичном региону. У периоду од 27.јуна до 3.јула 2015. године одржао се међународни скуп за младе од 18-25 година. Циљ овог скупа било је пењање стена са једном или више дужина, на традиционалан начин или болтовани, спортско-пењачки смерови, као и упознавање, размена искуства и даље усавршавање у свим аспектима пењања. Било је укупно 7 учесника, један из Јужне Африке, 5 из Шпаније и ја. Поред нас, пењача, учесника кампа са нама су била двојица искусних инструктора, водича који су нас пратили и подучавали
.
учесници кампа, Монсерат
На пут сам пошла 25.јуна као представница Србије и Планинарског Савеза Србије. Камп се одржао на две различите локације што ми се много свидело, јер ми је омогућило пењање различите стене и два потпуно другачија искуства. Прва три дана били смо на планини Монсерат која се налази веома близу Барсолоне и популарно је пењалиште. Били смо смештени у планинарском дому Каталонске планинарске организације где су нам организатори обезбедили и храну. Врста стене је конгломерат, врло специфична и потпуно нова за мене. Првог дана пењали смо смерове опремљене болтовима, спортско-пењачке како бисмо се упознали са стеном,а притом били безбедни и ефикасни. Било је занимљиво, и са сваким наредним покушајем успешније тако да сам на крају дана попела на поглед један смер оцене 6а+( УИАА VII-). Једини проблем тамо је то што је температура заиста висока, сунце непрестано обасјава стене и заиста отежава услове за пењање.
фантастични Монсерат
Због овога смо се другог дана одлучили за пењање смери на северној страни Монсерата оцене МД, Ае. Тамо је стена до читавих 14 сати била у хладу. Са оваквим оценама се нисам до сада сусретала па су ми инструктори објаснили шта значи. Прва оцена( МД) је комплексна и чине је тежинска оцена пењања, затим приступ стени, дужина пењања, могућност постављања међуосигурања, а друга Ае, значи да има техничког пењања, али да је та дужина опремљена, старим клиновима. МД значи много тешко, а оцене се крећу на скали од лако,мало тешко,тешко, много тешко и екстремно тешко.
Овај смер је диједар дуг читавих 200м, оцене V+. Смер је стар, класик, прати логични пут у стени и прилично је захтеван и комплексан. Следећег дана нисмо пењали већ смо преподне обрађивали израду осигуравалишта, штанда и абзајл. Ово је било намењено онима који се први пут сусрећу са пењањем смери са више дужина, али и осталима да сазнамо ново и утврдимо научено. Било је поучно и веома корисно. Поподне пакујемо ствари и полазимо на следећу планину, Педрафорка где ћемо пењати наредна 3 дана
смер Диједар Каде, МД Ае
Дан одмора ми је пријао због напорне смери претходног дана, као и због приступа, силаза и сунца које нас је додатно исцрпљивало.
Планинарски дом у ком смо били смештени наредних дана налази се на надморској висини од 1700м што је била велика промена у односу на претходно место, које је било на свега 700 мнв. Окружен је планима и стенема, налази се на дивном месту. Стене за пењање у масиву Педрафорка су велике и приступ до њих је стрм и дуг.
Први дан пењали смо класичан смер, тачније то је комнеопремљен или на неким местима опремљен старим клиновима, дужине 350м, оцене V УИАА. Пошто он не излази на врх, наставили смо пењање још неких 250м, лакше оцене, око IV углавном и попели се врх чија је висина била 2500м. Било је занимљиво пењање, поново диједар, и са супењачем сам се непрестано смењивала у вођењу. Укупна дужина смера који смо попели тог дана износила је око 600м. У дом се враћамо у вечерњим сатима, после целодневног успона.
Следећи дан пењали смо краћи смер и ближи. Приступ је трајао око 45 минута. Смер је био дуг 120м, оцењен са 6b(UIAA VII)Оно што је још занимљиво што се тиче оцена у Шпанији јесте дa тежине до V+ означавају УИАА оценама, а почев од оцене VI користе француске оцене(6а,6а+...). Пењала сам са инструктором Фаустом и учила гледајући га како поставља међуосигурања, па то примењивала и у дужинама које сам ја водила. Тежак смер, али изузетно леп. У дом се враћамо раније, ручамо и после кратког одмора инстурктори нас воде на оближњу стену како бисмо научили технике спашавања палог партнера и самоспашавања.
поподневна вежба
Било је динамично и веома поучно. Прво су нам демонстрирали и све подробно објаснили, затим је свако од нас имао задатак да уради исто. Била сам концетрисана и трудила се да научим што више. Неке технике се разликују од наших, тако да ћу бити у могућности да стечено знање пренесем нашим алпинистима.

Уз занимљиве активности последњи дан пењања брзо долази. И тог јутра смо, као и претхнодних устали рано, око 6 како бисмо завршили успон пре мрака. Приступ до смера трајао је око сат и по времена. Умор је био присутан код свих ,што је потпуно нормално и очекивано после толико дана захтевног пењања тако да је било неопходно да будемо још више фокусирани и концентрисани на оно што радимо. Смер који смо пењали био је дуг 180м ,оцене 6а (VI+ УИАА). У овако великој стени оно што је неопходно како би наши успони били безбедни јесте оријентација, како у стени , тако и у самом приступу, и наравно силазу. Значило ми је то што су искусни инструктори били уз нас и помагали нам у „читању“ смерова, приступа и силаза. Абзајлима силазимо у подножје стене и истим путем враћамо се у дом. Следи затим мали одмор, паковање и полазак.
Имали смо заједничку вечеру у оближњем ресторану, где су нам били подељени мали поклони, успомене које ће нас увек сећати на ове дане у Каталонији.

7 дана је брзо прошло. Инструктори нису имали лак задатак да нас свакодневно прате, испуњавају наше пењачке жеље и помогну да све буде безбедно. Одлазак на овај скуп много ми је значио јер сам усавршила своје способности пењања смерова у великој стени, научила нове технике спашавања палог партнера и самоспашавања, упознала нове људе са којима могу да планирам наредна пењања.  

субота, 23. мај 2015.

Kakav radostan dan!

Prvo penjanje suve stene (tradcionalno) ove godine...Posle napornih treninga u sali jedva sam čekala lepo vreme i priliku da izađem napolje i družim se sa prirodom. Za vikend 15. i 16. maj dogovorili smo penjanje sa Aleksom Srdanov i članovima njegovog AO "Vukan". 
Prvi dan penjali smo u sektoru iznad ribnjaka, odlično zagrevanje i početak. Smerovi kao što su divlja kruška, Vladin greben, JI brid kozijeg roga nude čvrsto i sigurno, lagano penjanje baš kakvo sam želela za početak. Upenjavanje ide po planu, vodim sve smerove, rad na osiguravalštima je odličan, postavljanje opreme takođe. Nedostajao mi je taj fini osećaj u prstima koji imam svaki put kad dodirnem stenu. To čudno peckanje jagodica prstiju koje me inspiriše i podseća na lepe momente doživljene tamo gore. Penjanje sa iskusnim alpinistom kao što je Aleksa mi je zaista prijalo. Pre svega zbog njegovog fantastičnog poznavanja stene Gornjaka koje se nesebično trudio da mi prenese, zbog razgovora o etici koje smo vodili u pauzi između penjanja i filozofskog posmatranja stvari koje su mi proširili vidike i gledanja. Hvala mu na svemu! Prvi dan je prošao brzo, bilo je dinamično i pomalo naporno.
Sutradan sam sa Danijelom dogovorila penjanje u istom sektoru. Želele smo da ponovimo smer koji su Dragan Milošević i Predrag Pavlović ispenjali prvenstveno i ocenili sa VII-. Prvog dana sam ga videla i put mi se učinio veoma zanimljivim i neobičnim. To je čvrsta ploča koja se nalazi na svega metar i po desno od smera JI brid kozijeg roga koji je ocenjen sa IV

Na početku -  "Kakav radostan dan"

Počinje laganim penjanjem gde se nalaze dva zarđala klina koja su deo smeri JI brid kozijeg roga i kasnije nastavlja pločom do ljuske.  U ključnih par metara nalaze se 3 nova klina. Zbog svoje blizine smeru JI brid moguće je kucati ih baš iz ovog smera. Ne znam da li su to prvi penjači radili ili ne, ali svima koji su popeli nekoliko tradicionalnih smeri ocene VII- (a i manje, na primer VI) jasno je koliko je snage i spretnosti potrebno da bi se klin kucao u ovakvoj oceni. U teškim detaljima stavljanje frenda ili čoka koji iz prve odgovara oduzima dovoljno energije i crpi sportistu. Da ne govorimo kada jednom rukom treba da se držimo za mali hvat,nogama na trenju i prebiramo po setu čokova, tražimo odgovarajući. Koliko je snage i umeća potrebno da bi se zakucao klin?! 
Bilo kako bilo, ova dva smera zaista su blizu i ukoliko skrenemo samo metar levo izlazimo iz težine,a metar desno ulazimo u ploču koju bih ocenila kao VIII. Da li se to može nazvati alpinističkim smerom? Po ovakvim karakteristikama više podseća na sportsko-penjački.
Ocena koju su dali prvi penjači je precenjena. Smer je ocene VI. Prvim penjačima se često dešava da pogrešno procene,to je normalno. Nije isto penjati smer koji je neopremljen potpuno i kasnije ga ponoviti kada g opremimo klinovima. Međutim ovaj smer je jedan od penjača,koji je penjao prvenstveno, ponovio i opet dao istu ocenu. Takođe, precenjivanje smera se može desiti na početku sezone, kada smo neupenjani pa nam sve izgleda teže nego što zaista jeste. Ovaj smer je popet pri kraju penjačke sezone pa me čudi kako se desilo da nosi ocenu i po težu nego što, po mom mišljenju(i mišljenju mog supenjača) zaista jeste. Poslednjih 15 metara je u stvari smer JI brid kozijeg roga.
Zbog činjenica da linija prvenstvenih penjača ne prelazi 20m, prvih par metara je smer JI brid kozijeg roga i poslednjih 15 metara takođe, pitanje je da li se ovo može nazvati alpinističkim smerom jer ne prelazi visinu od 50 metara. U vodiču Siniše Vujića JI brid kozijeg roga označen je kao smer od 50m. Prvi rastežaj je dužine 35 metara, koliko smo i mi izmerile. Originalna linija prvih penjača je oko 20m što se može nazvati varijantom smera JI brid kozijeg roga, ali nikako smeri samom po sebi. 
Želim da verujem da ovakva greška nije učinjena namerno. Etika je osnovna stvar kojom se alpinisti vode. Verujemo nekom da je nešto popeo, jer je neke stvari nemoguće dokumentovati,tačnije dokazati. Smer od 500m na primer, penjač kaže da je ispenjao slobodno, a ako se u nekom delu u 358m uhvatio za komplet mi to ne možemo da vidimo i nikako da znamo. Verujemo jedni drugima na reč i ne sumnjamo u ono što smo čuli. Volela bih da tako ostane, da ne dovodimo u pitanje verodostojnost nečijih reči i postupaka. Naš sport se zasniva na etici i nikako ne bi valjalo kada bismo uprljali taj dragulj.

"Kakav radostan dan" VI

Volela bih da još neko ponovi smer i kaže svoje mišljenje o istom. Može se desiti i meni da sam pogrešila u proceni, ali bogato iskustvo u penjanjima smeri ove ocene ( i sportsko penjačkih i tradicionalnih) mi daje pravo da izrazim svoje mišljenje.
Posle ovoga  prvo ponavljanje smera "Za Anin rođendan". Prava poslastica. Zahtevno, konstantno penjanje ocene V+ u detalju. Smer prati prirodnu pukotinu koja preči stenu celom dužinom., konstantne ocene V. Prvi cug je oko 45 metara. Kasnjie nastavlja lakšim grebenom udesno do vrha stene gde se nalazi stari grad. Mesta za međuosiguranja su retka i zbog ovoga smer nikako nije preporučljiv za početnike. Takođe nije lako čitljiv jer granica između onog gde ima sve i nema ništa je vrlo blizu i linija je tanka. Više o ovom smeru, kao i tradcionalnom penjanju u Gornjačkoj klisuri možete pogledati na linku na kraju teksta.
Beše ovo za nas vrlo radostan dan, šta više dva u nizu.
"Za Anin rođendan", 100m, V+


четвртак, 26. јун 2014.

Ready,steady,GOlubac

Svojim laganim pristutpom, opremljenim smerima i čvrstom stenom Golubac je već dugo moja penjačka meta. Za prvi maj sam penjala sa novom nadom srpskog alpinizma koja korene vuče, ni manje ni više iz sportskog penjanja, Jecom Jakovljević. Odlično smo se uklopile i želela sam da nastavimo da penjemo zajedno. Fleksibilne, vredne i tačne za sledeći vikend 10.maj dogovorile smo odlazak na Golubačku tvrđavu. Busom u 6 krećemo iz Beograda i u 9 sati smo već ispod stene koja se nalazi odmah pored puta.
Nivo Dunava na svu sreću nije visok i možemo bez problema da uđemo u smer. Krenuli smo sa leva na desno. Ocene su raznolike od 5 do 7-. Dužina smeri je 2 cuga, oko 70 metara.
Hrabro smo ostavile rančeve u žbunu ispod puta i spremno se uputile u prvi smer. Oblaci se sve vreme nadvijaju nad tvrđavom. Igraju žmurke sa suncem i saučesnikom vetrom. Ipak smo odlučne,nema povlačenja.
Boltovi nam se smeše što je odlično za Jecu, ali se meni ne sviđa preterano. Prvenstveno jer za tim nema potrebe. Stena je odlična za postavljanje opreme, ali svi smo se valjda pomalo razmazili. Puštam je da vodi prvi cug, linija je očigledna sa malo trave na sebi. Nema problema, Jeca oprezno i sigurno vodi,  pravi štand i ja nastavljam do vrha.
Moja dužina ja vrlo atraktivna i sigurna. Sa vrha je pogled lep. Da Dunav nije toliko mutan pomislila bih da smo na moru. Sa susedne rumunske strane nas svojom veličinom i veličanstvenošću pozdravljaju širokogrude bele vetrenjače. Čista energija, pametan narod.


Brzinski abzajlujemo i ulazimo odmah u sledeći smer. Divno je kad nekom mlađem, u smislu znanja i iskustva, možemo da prenesemo sve što smo do sada naučili.To sigurno nije mnogo, a još manje je sve, ali od srca i otvoreno sigurna sam da mnogo znači. Neprestano pričam o svakom narednom koraku i strpljivo posmatram kako  informacije puštaju korene u zbunjenoj glavi .
 Povremeno prolaze turisti koji vidno iznenađeni fotografišu i zapanjeno gledaju gore. Osećam se kao na pozornici. 
Sve ide vrlo brzo i jednostavno. Kad smo prešli više od pola, 3 smera, pravimo pauzu za ručak. Sinoć mi je cimerka vredno spakovala nešto hrane kojoj se danas toliko radujem. Sunce je prilično jako i sveža voda nam je neophodna. Izvor je, hvala Bogu, blizu.
Ostala su  2 neispenjana smera. Do autobusa ima još dosta vremena, jedino zbog čega žurimo je moguća kiša.
Četvrti smer ima zanimljiv prolazak kroz žljeb u drugom cugu. 
Poslednji smer nam prilično zadaje muku jer je nemoguće prići do ulaza zbog vode koja je u ovom delu nešto viša. On se nalazi na krajnjem desnom delu stene. Šteta bi bilo otići kući, a ne popeti sve. Posle kraćeg razmišljanja dolazim na ideju da abzajlujem pravo na njega, ali da uže spakujem oko sebe kako bih ga postepeno puštala i kako ne bi upalo u vodu. Volim kad sam ovako pametna! Uspeva. Na par metara od vode ugledam ostrvce na koje bih mogla da stanem i osiguravam. Savršeno. Skidam spravu i vičem Jeci da je uže slobodno.
Njen red je da vodi. Ulaz je zanimljiv, preko previsa i ubrzo zatim nastavlja u ploču koja je čvrsta i zgodna za penjanje. Posle četiri smera, četiri abzajla, puno sunca i bez odmora, ocena 7- nije naivna. Prolazimo bez problema i po peti jubilarni put na vrhu začula se i pesma. Pesma radosti zbog uspšeno ispenjanih smeri. 
Autobus nismo mogle da čekamo na tvrđavi te odlučismo da stopiramo do Golupca. Računam sigurno će neko da nam stane, pa to je samo 15 minuta vožnje. Pogrešna odluka, najmanje pet automobila su prošli prazni. a da nas nisu ni pogledali. Kako li izgledaju dve devojke sa ogrominim rančevima na leđima. Sunce ne prestaje, diže se prašina kako koja kola prođu...ne marim mnogo, na kraju ćemo sigurno, ako ništa drugo, ustopirati autobus.
Staje nam jedan Rumun, sa bugarskim tablama, sumnjivo, mada muka ne bira. Prijatno se na engleskom ispričasmo i vreme do stanice brzo prođe. Popile smo kafu i sa sumrakom krenule nazad za Beograd. Kad se nešto želi ne bira se sredstvo, sve je moguće. Ponovo se vraćam na to i izazivam da opet uradim isto. Izazivam sebe i sve one koji ovo budu čitali. Bitno je usuditi se.

Izgorele i nasmejane

среда, 05. фебруар 2014.

BMC International Winter Meet 2014.

Leto i zima idu jedno uz drugo, u paketu. Prošle godine sam prisustvovala letnjem međunarodnom susretu koje je organizovao BMC, a ove godine vreme je došlo za zimski. U najpoznatijem zimskom penjalištu, u Škotskoj u blizni Invernessa, održan je međunarodni skup u penjanju mix smeri. Do sada mi je ovo bila nepoznanica, ali kako bih proširila vidike i naučila novo Planinarski Savez Srbije, preko komisije za alpinizam podržao me je i poslao kao predstavnicu Srbije. Fantastična nedelja je trajala od 26. januara - 2. februara 2014.godine.Na sajtu BMC-a možete pročitati zvaničan izveštaj sa susreta (https://www.thebmc.co.uk/bmc-winter-ice-mixed-climbing-international-meet-2014-report) , a evo i mojih utisaka.

Na aerodrom u Inverness stigla sam 26.januara oko 17h časova. Penjači se uvek prepoznaju nekako, ako ni po čemu drugom, a ono po velikim rančevima. Prišla sam grupi i saznala da su se uputili isto gde i ja.  Čekajući autobus koji će nas odvesti do Glenmore Lodga-a gde ćemo biti smešteni narednih 7 dana, započeli smo priču. Neko ima više iskustva, neko manje ali smo svi došli sa istom željom i entuzijazmom, da iskusimo čari mix penjanja na tradicionalan način. Svako od gostiju biće u navezi sa domaćinom koji će nam pomoći oko upoznavanja ovog načina penjanja. Stižemo u Glenmore Lodge. To je nacionalni trening centar za outdoor sportove, smeštamo se u sobe i potom odlazimo na večeru, pa na uvodni razgovor. Tabela sa partnerima izgledala je ovako:


Prvog dana bila sam raspoređena sa Majkom i Mari. Mari je iz Francuske, a Majk je host. Tročlana naveza sastala se posle večere sa namerom da odluči koje je najbolje mesto za sutrašnje penjanje. Prognoza nije obećavala i svi su bili skeptični. Odlučeno je da doručak bude ujutru u 7 i da potom, u zavisnosti od trenutnog stanja vremena odlučimo u kom ćemo pravcu. Pred spavanje pakujem ranac i umorna od puta tonem u san.
Ponedeljak, prvi dan radne i penjačke nedelje. Odlučujemo se za penjalište Ben Dierg, koje se nalazi na severo-zapadnoj obali, kažu da će tamo vreme biti najbolje. Vozimo se dva sata, i kad stignemo saznajem da nas čeka 3 sata pristupa. Krećemo! Preko brda, preko snega, preko reke, kroz maglu stižemo do stene za penjanje. Hostovi su se složili da uslovi nisu idealni, pa čak ni blizu tome, i da je pitanje hoće li se nešto moći završiti. Penjaćemo smer ocene IV/4. Stavljamo pojaseve, opremu, dereze i krećemo do podnožja stene. Posle prvih 20m odlučujemo se za abzajl. Ima puno novog, tzv puderastog snega, nema mesta za međuosiguranje i postoji mogućnost lavine. Doza razočaranja. Vraćamo se istim putem,do kombija kojim smo se dovezli. Biće bolje. U smeštaj stižemo na večeru. Penjanja nije bilo, početak nije sjajan.

Sutradan odlazimo na penjalište Glen Coe, ponovo nas čeka dug pristup. Bio je rani doručak. To znači ustajanje u 5, lagana hrana i onda ponovo dremanje u kombiju.


  Posle dva i po sata pešačenja dolazimo pod stenu. Magla je i ništa se ne vidi. Pažljivo prilazimo i ulazimo u smer. Kad je vreme loše koncetracija i opreznost moraju biti veći nego obično. Duva vetar i sneg nas obasipa sa svih strana. Puštam Majka da vodi prvu dužinu, vreme će se nadam se popraviti i ja ću da nastavim. Posle cele dužine užeta ništa se ne menja. Vetar i dalje duva, a magla je gusta kao testo. Nemam predstavu gde se nalazimo. Sledeća dužina je kratka i u pitanju je tvrd sneg tako da se odlučujem za svoje prvo vođenje. Nije bilo teško, jedino što me je brinulo bilo je to što nije bilo mesta za međuosiguranje. Nailazim na detalj u steni, postavljam međuosiguranje i posle par dubokih udaha prolazim. Ubrzo zatim je polica na kojoj pravim štand. Međuosiguranja koja postavljamo u zaleđenu stenu treba dodatnu ukucati glavom cepina kako bi bila sigurnija i ne bi došlo do ispadanja. Dolazi Majk, po vodiču nalazimo se na polovini smera. Sve ovo dugo traje. Moje neiuskustvo u kombinaciji sa lošim vremenom i pomalo treme. Nastavlja se prečka u desno i posle toga izlazna dužina. Majk mi nagoveštava da nas detalj tek čeka, penjanje kroz zajedu koju ne vidim. Sneg nije prestao da pada od kad smo krenuli. Rukavice su mi mokre, jakna i pantalone takođe. Polica na kojoj je štand je uska. Tu sam provela najmanje sat i po vremena. Majk sporo napreduje i neprestano mi šalje sneg i led. Nije mi jasno šta se dešava. Strpljiva sam, i zatrpana. Vreme prolazi i počinje da pada mrak. Uzbuđenje raste. Magla se razilazi na momenat i vidim da visim na štandu u skoro vertikalnoj steni. Pitam se koliko će dugo još da traje i želim da završim penjanje pre mraka. U ovakvim trenucima nam nije hladno, nismo gladni, adrenalin je toliko velik i na umu mi je samo jedno, hoću da sve bude u redu. Tad shvatim koliko su ostale stvari u životu oko kojih se nerviram nevažne naspram ovog. Nepoloženi ispiti, pitanje hoću li zakasniti negde i svi oni sitni stresovi koje doživljavamo svakodnevno. Izuzetno cenim šolju toplog čaja u kući, sa svojom porodicom i shvatam da su to dragoceni momenti. To je ono što volim kod penjanja. Potpuna posvećenost. Ne postoji ništa drugo na ovom svetu u tom momentu, sve postaje manje bitno. Pitam se zašto sve ovo radim? Trpim hladnoću, bol, strah, strepnju. Ali kad sve prođe i uveče legnem u krevet, umorna i zadovoljna što sam uspela, shvatam da je pobeda istrajati. Pobediti sebe, jer planinu ne možemo. Jedino joj se možemo prilagoditi. Znati da smo uložili svaki atom snage i volje da uradimo najbolje. I u tome smo uspeli. Biti svoj sopstveni heroj, neprocenjivo.
Čujem kako Majk dovikuje da je siguran i ja krećem sa penjanjem. Posle 10ak metara postaje mi jasno zašto je sve ovo toliko trajalo. Stena je tehnički zahtevna sa mnogo novog snega preko. Da bi postavio međuosiguranje prvo je trebalo očistiti sneg. Zatim sledi muka sa mekim snegom, pokušavam da napravim stepenice ali mi noga svakim korakom propada. Pokušavam iznova, i iznova. Pribrala sam se i staložena nastavila dalje, to je bio ključ.
Na vrhu smo baš kad padne mrak i kad vidim da nismo jedini to me na neki način raduje. Pakovanje užadi, postavljanje lampi na šlem i laganim koracima nazad. Kiša nas prati sve vreme. Naporan je silazak.
Posle ovakvog dana odmor mi je i više nego potreban. Ali nema odmora, ovde sam došla da penjem i učim. Odmaraću kad stignem kući.
Trećeg dana odlučujemo se za penjalište koje se nalazi na samo 20 minuta vožnje. Po vodiču pristup traje 45minuta, trebalo bi da bude opuštenije nego prethodnih dana. Prognoza je ponovo loša, mnogo vetra.

Stižemo do skijališta gde parkiramo kola i krećemo na uspon. Zbog jakog vetra skijalište ne radi, mnogo naveza se automatski okreće i vraća nazad. Mi nastavljamo. Teren je skoro ravan ali vetar duva toliko snažno da je svaki korak prava borba. Umorna sam i osećam se slabo, bez naročite želje za penjanjem. Mokra sam već posle 20minuta. Svakog momenta prepliću se pitanja: nastaviti ili vratiti se. Ljudi se vraćaju, svakog momenta vidimo naveze koje odustaju. Nisam to ja! Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nisam dala sve od sebe. Da sam poklelka umoru i padu entuzijazma. Ponovo magla, ali ugledasmo stenu. Vetar ne jenjava, ima novog snega i ponovo ne penjemo. Poraz ili pobeda? Pobeda jer smo stigli do ovde ili poraz što ponovo nećemo penjati? Niko tada nije penjao. U Lodge stižemo potpuno mokri. Sreća (ili možda ne) te je ovo uobičajeno pa se ovde nalazi ogromna soba za sušenje koja je kao Bogom dana. Ovo nas je spašavalo svih dana do sada. Tokom noći se sve osuši pa je ujutru spremno za nove izazove.

Sledećeg dana ponovo najavljuju loše vreme. Dokle više? Uveče se svi odlučuju  da sutra bude dan za dry tooling. Raduje me jer će doručak biti u normalno vreme, kasnije od svih prethodih dana. Malo sna i odmora , napokon. Ujutru, opušteno za doručkom sabiramo utiske iz prethodnih dana. Duga vožnja do stene i nešto boltova za promenu. Na ovom penjalištu, kažu, nije etički koristiti dereze, zašto ne znam. Tako da penjemo sa alatkama i u penjačicama, zanimljivo. Najviše ima teških smeri, ocena od D6 do D9. Sviđa mi se dry tooling. Zahteva snagu, umeće i izdrljivost. Dan je kratak i uz par pokušaja brzo dolazi mrak.
Camille Marot, Francuska
Sledećeg dana menjaju nam partnere i sada sam raspoređena sa Alison. Nadam se boljem izboru penjališta. Fascinantno je kako svakog dana "patimo" u planini, a onda ujutru ustajemo i radimo iste stvari. Kao neka droga od koje smo zavisni, vuče nas ponovo u svoj zagrlja, u čari i ponore. Magično je da uvek hoćemo još i nadamo se da će biti bolje.
Sledećeg dana je stvarno bilo. Odlazimo na planinu Liatcahch. Dan je kao izmišljen. Sunce, bez vetra, vedro nebo. Bez pauze stižemo do pod smer. Klasik od oko 250m, ocene 4. Tehnički zahtevni ali kratki detalji. Uslovi su odlični. Sneg je tvrd, ima ponegde leda, stena je čvrsta. Mix penjanje je zaista zahtevno. Taman kad naviknemo na sneg, dođe stena, ili zaleđena trava.

smer George. III/4 230m

 Prelep smer. Ima interesantan tunel kroz koji treba proći sa rancem i iz njega izađi nogama napred. Potom zatim izlazi na tvrd sneg koji odlično drži. Tu je štand jer zbog velikog lomljenja užeta dalje penjanje je gotovo nemoguće. Vodim sledeću dužinu i izlazimo na vrh. Nagrada. Sunce i tišina, veličanstvene planine koje nas okružuju. Vrh, kao ni okolne planine nije visok, oko 1050mnv. To ne umanjuje njihovu lepotu, surovost i veličanstvenost. Isplatilo se, uvek se isplati ako se trudimo. Inspiracija za nova penjanja i sanjanja, stvarno sam uživala. Svi prethodni dani lošeg vremena su zaboravljeni, dovoljan je bio samo trenutak. ili par trenutaka ipak.


Na vrhu smo užinali, popili nešto čaja i smerom se vratili dole. Po prvi put nije bilo potebe za žurbom. Vreme je dobro i mrak neće skoro. Međutim, nikad nema previše opuštanja, u planini smo.
Stižemo do kola gde još sat vremena čekamo navezu koja se dovezla sa nama. Sreća, ispunjenje. Uradila sam nešto korisno. Ostali dani bili su korisni takođe, svaki na svoj način. Ovaj je potpuniji jer je uživanje bilo prisutno.
Svake večeri imali smo organizovano neko predavanje. Tog dana penjač iz Kanade nam je pričao  o svojim usponima, prvenstvenim smerima i zadivljujućim pezjažima te zemlje. Na mene je ovo ostavilo najveći utisak, iako su mnogi pronašli da je bilo dosadno. Nije bilo pokušaja da veštački nasmeje publiku, nije bilo skečeva, samo iskrena priča. Bilo ju je u stvari vrlo malo, većinom su prikazivane fotografije. Živopisne, pune emocija, svaka priča svoju priču. Penjanje u stvari treba osetiti, bez suvišne priče i pustiti da svako doživi na svoj način. Slično kao poezija, bez previše analize.
Poslednji dan penjanja je stigao. Kad pre. Odlazimo u planinu Toridon i uprkos lošoj vremenskoj prognozi očekujemo dobro vreme. Tako je i bilo. Dobro vreme, ali loši uslovi za penjanje. Led se još uvek nije formirao, a sneg nije dovoljno čvrst. Završavamo smer i u sumrak se spuštamo u dolinu.


Hvala planini za poslednja dva dana. I hvala Alison za odlične izbore penjališta i smeri.
Fantastično je biti deo jednog ovakvog skupa, imati priliku da upoznaš  različite načine penjanja i razmišljanja drugih. Za ovih nedelju dana mnogo sam naučila. Shvatila sam da je mix penjanje najteže u stvari. To predstavlja sam vrh penjanja. Takođe sam naučila kako da postavim međuosiguranja u zaleđenu stanu, izbiram najbolji put, i pomirim se sa neuspehom. Nije uvek onako kako očekujemo. Sati hodanja zarad samo pogleda na smer. I tako ponovo, pa onda još jedan dan. Onda usledi fantastičan dan koji zaseni one loše, isto kao i u životu. Svako bi trebao da dođe i oseti pozitivnu energiju koja cirkuliše između ljudi najrazličitijih kultura i jezika, ujedinjenih osmehom i penjanjem. Volela bih da stečeno znanje prenosim dalje, jer upravo ovo je lepota saznavanja. Podeliti ga nesebično sa ostalima.
Inspirisana sam da nastavim da penjem zimske smeri. Bez izgovora... da toga nema kod nas, ili da naša stena nije dovoljno dobra ili da prosto imamo loše vreme. Za one koji žele nema prepreka, sve je dostižno. Jer ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Sledeći put kad kažete da nešto ne možete da popnete razmislite o tome. Razmislite zašto su oni dobri i zašto uspevaju. Prilagođavaju, menjaju se i rade. Iskustvo i uspeh ne dolaze preko noći. Potrebno je mnogo truda i još više neuspeha. Neuspeha koji su produktivni i koji će nas svaki put nečemu naučiti i unaprediti. Spoznajmo gde smo u odnosu na ostale, u odnosu na sebe same. Ako otkrijemo svoje slabe strane moći ćemo na njima da radimo i postanemo bolji. Ja jesam i spremna sam da treniram, a zatim se bolja vratim na neke nove smeri u zimi.


уторак, 08. октобар 2013.

Južna pruga, Sićevo

Tabor alpinista Srbije održan  5. i 6. oktobra u Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Prebačen je iz Paklenice u Vracu, i na kraju započeo i završio se u našoj divnoj Srbiji. Ova odlaganja i premeštanja dugujemo prilično hladnom vremenu koje je najavljivano. Sićevo je ipak bilo srećne ruke, i mi sa njim, te smo dva dana uživali u sucnu i steni.
Stižemo u petak prilično kasno i  u kući zatičemo 10ak ljudi sa svih strana. Valjevo je dobilo svoje prve alpinističke sledbenike. Tečajci su bili neumoljivi, stigli iz Pirota, Beograda. Naravno, ništa bez Čačka, a svakako i Kikinde. 
Zbog sinoćnjeg kasnog dolaska subotnje penjanje kreće oko podneva. Tečajci penju u Obliku, a naveza Kaća-Peca se odlučuje za Jo-Jo koji se nalazi levo od amfiteatra. Nišlije su tog jutra pristigle i odlučuju se za smer Patriotski. 
Pristup je lagan i traje oko 20 miunta. Ubrzo se nalazimo ispred visoke ploče na kojoj sijaju boltovi. Fenomenalno. Vodim prvi cug, ocena je 7-. Konstanto je sa puno rupica i mikro pukotina. Jasno mi je zašto se tu nalaze boltovi, nemoguće je postaviti bilo kakvo drugo međuosiguranje. U početku sam u grču i nepoverljiva, ali stena je čvrsta i svakim pokretom sve više uživam. Na štandu se nalazi alka za abzajl. Vičem Peci da ga osiguravam i lagano zatežem uže. Osvrćem se i razmišljam koje godišnje doba mi je draže, proleće ili jesen. Boje su kao izmišljene. Zelena šuma, sa po kojim žutim i crvenim lišćem. Pogled upotpunjuju stene, čvrste i veličanstvene.

Sićevačka klisura
Uporedila bih je sa Paklenicom, čvrsta i oštra. U drugom cugu nalazi se previs preko koga treba preći i nastaviti dalje u nepoznatom pravcu. Drugi cug vodi Peca. Posle početnog previsa nastavlja se ljuska u koju je moguće postaviti poneki frend. Sad je red na mene da nosim ranac i tome se ne radujem, baš ni malo. Ali tako je to, supenjači dele i muku, jednako kao sreću. To je ono što me je kod alpinizma uvek fasciniralo. Povezanost. Ta nevidljiva nit koja nas vuče da jedni druge pomažemo, bodrimo i da pre svega razmišljamo i radimo kao tim. Nestao je danas, u društvo kakvom živimo, taj osećaj da ćemo sve uraditi ne samo za dobro nas samih nego i drugog čoveka koji svakog trenutka nesebično čuva naš život. 
Posle 65m penjanja završavamo smer Jo-Jo. Sreća. Savršena dobrodošlica koju nam je Sičećavačka klisura poželela. Još više prija posle par meseci druženja sa knjigom i apstinencije od stene.

Jo-jo
Posle čvrste stene čeka nas jedna ružna rampa koja vuče u levo. Brzinski prelazimo, i ulazimo u Badžinu kantnu. Još 4 cuga penjanja u kome se smenjuju žljebovi, uži i širi. Penjanje je i dalje vrhunsko, ali kad sa grebena ugledam amfiteatat zastaje mi dah.

Pogled na amfitetatar 
Moćno. Inspiracija za naredne treninge i penjanja. Sa vrha pratimo planinarsku stazu, probijamo se kroz gustu šumu i silazimo na magistralu . Tamo nas čekaju ostali i zajedno odlazimo na večeru "kod Brke". Možda zbog toga što ostale nisam obišla, za mene je ovo najbolji restoran u široj okolini. Pored penjanja u Sićevu i Jelašnici, ovo takođe toplo preporučujem.
Sabiramo utiske uz živ razgovor, ali kad nas umor stigne posle odlične hrane, ubrzo završavamo dan sanjajući. Nedelja jutro, sunce i mi pakujemo stvari za polazak. Zašto vikend traje svega 2 dana... Zaista je premalo.
Sastanak posle trećeg tunela i za dvadeset minuta eto nas ispod Bombone. Ulaz je zajednički sa smerom Patriotski koji će hrabro da napadnu čak dve naveze domaćina. Ostali su  u Dukinom smeru.
U vodiču stoji da prvi cug deli sa smerom Patritoski i da je ocena 3/4. Smeri su u Sićevu mahom penjane osamdesetih godina pa su zbog toga i ocene pomalo potcenje, rekla bih. Tako bih ovu četvroku ocenila kao 4+.
Osiguravalište je na drvetu i Peca nastavlja da vodi drugi cug. Penje se karakterističnom pukotinom do sledećeg drveta. Puna je trave, sigurno zbog toga što se ne penje često. To ne umanjuje uživanje, ne značajno. Ocena je 6- konstantna, mesta za međuosiguranja su dobra. Pri izlasku iz težine nailazimo na stari klin, na pravom smo putu.

Peca šacuje detalj
Još jedan cug ploče i ponovo smo na lakšem travnatom terenu. Dužina užeta nas deli od vrha. Dobra nam je vidljivost na tečajce u Dukinom, pravimo malu pauzu za vodu i nastavljamo gore. Sunce greje kao da je leto. Na vrhu ponovo...a zatim istom stazom kao i juče lagano koračamo ka magistrali. Zadovoljni smo jer smer ime opravdava. Dva dana i dva odlična smera. Ostvarila mi se želja i penjala sam u Sićevu. Čini mi se da je od strane srpskih alpinista zapostavljeno, ali nepravedno i neopravdano. Stena je odlična, kvalitetna i duga. Smeri jesu što bi se reklo tvrde, ali za to je rešenje trening. Dobra upenjanost, partner kome se veruje i avantura može da počne.
Peca i ja prvi silazimo i čekamo ostale. Podela opreme i povratak.
Izgrebane ruke i napeti mišići sigurno će me bar još dva dana podsećati na ovo penjanje. Na strahopoštovanje koje osećam svaki put kad dotaknem stenu. Na one odluke, sitne, ali krupne kako postaviti noge i koji kamen uhvatiti. Na osećaj koji nas navodi da budemo efikasni, precizni i nepogrešivi. Na upornost i volju koja nam je neophodna za ispunjenje zadatka. Ali ne samo dva dana, sećanje na dobre smeri zauvek živi u nama. Često pre spavanja ponovo penjemo najlepše detalje i proživljavamo iste osećaje. I što je najbitnije, uvek se vraćamo steni, strastveno i promišljeno, ludo, ali i savesno. 

уторак, 23. јул 2013.

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije.
Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama.
Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem.
Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam sve mišićne grupe svoga tela, male i one velike kako bih ga izvela, bilo je padanja naravno. Teže nego što izgleda.


Prelepa linija. Mnogo rupica i otvorenih hvatova koji izgledaju odlično, a veoma su nezgodni za držanje. Penjem  još jednom ali je osećaj kao da to radim prvi put. Totalno zbunjujuće. Smer je konstantne težine i ne ostavlja mesta za odmor. Pri vrhu se nalazi detalj, sa sitne rupice noge se dižu visoko i hvata dobar dilfer. Za nas niže tu ima još jedan izmišljeni međuhvat i pokret više. Posle par pokušaja umorni i zadovoljni odlazimo u kamp.
Za sutradan dogavaram penjanje sa Mihom i Klemenom. Klemen je jedan od najboljih lednih penjača na svetu, zime 2012. u Kanadi je popeo najteži ledni smer ikada ispenjan, previs dug oko 230m, fascinatno. Saznanje da ću biti u mogućnosti da se navežem sa ovako uspešnim penjačem u meni budi poštovanje i divljenje u isto vreme.
Klemen Premrl
Rano ujutru krećemo ka Pasjaku. Puno je snega. Dolazim ovde već tri godine i nikada nije bilo ovoliko mnogo snega.
pogled na Štitan
Slavko sa ekipom penje "Bekstvo iz Tajpeja" i "Nešto lakše", a Miha i Klemen gledaju i biraju neku prvenstvenu liniju. Nema mnogo dileme, odabir je pao. Ulazimo u prvu dužinu, ružan, travnat i vlažan žljeb. Nije mnogo dug i posle trave i razlomljenog terena dolazimo pod stenu. Cilj je stići do pukotine koja vodi na vrh. Jedna dužina trave koju Miha uzbuđeno vodi i eto nas. Jedna pukotina je levo i lakša, druga desno,previsna, teška i prelepa. Zašto jednostavno kad može komplikovano? Penjemo desnu. Klemen vodi i kad izađe iz težine ushićeno nam dovikuje "So far so čedn" :)
Opravdano. Tih  sedam metara previsa bili su zaista nešto najlepše što sam u skorije vreme popela. Bilo mi je teško, rekla bih oko 7. Iz previsa se ulazi u žljeb koji je zanimljiv, ali dosta lakši, 6-. Vodim poslednje dve dužine, lakši teren, radijatori tzv, čvsta stena i uživancija. Na vrhu smo svi. Posle kraće pauze i upisa u knjigu uspona planinarskom stazom silazimo sa Pasjaka. Oblaci se sve vreme preteći nadvijaju nad nama, ali tek kad stignemo u kamp krene kiša. Kakav tajming. Ime smo nadenuli "Povratak iz Kekčeve zemlje". Dug je bio oko 250m. 

Sutradan se u istom sastavu odlučujemo za Velji Torač. Slavko će u "Minu" jer ga je neobičan opis koji kaže da je penjanje teško do zla Boga veoma privukao. Mi penjemo nešto drugo. Smer koja nema prvo ponavljanje i ocenjena je sa VI Ao,izazovno. Stena je u Torču odlična, čvrsta i sa malo trave. Vodič je pomalo neprecizan, izvinjavam se domaćinima, ali tako je i smer je ucrtana jednom tamnom linijom dosta nejasno. Međutim ne sumnjam uopšte u iskusno tumačenje i poznavanje stene od strane supenjača te sam skoro sigurna da smo pogodili. Jedina je nedoumica ta što ocena nije ni približna kao ona u vodiču. Kako su rekli Slovenci, ako išteš teško penjanje ocena je najviše 5+. Slažem se sa njima. Bilo je to lepo i lagano penjanje. 

Kiša je krenula da pljušti oko 5 popodne i naterala nas da se skupimo ispod nastrešnice,cerade čiji je prvenstveni zadatak bio da nas štiti od sunca. Dan se vuče iz sata u sata i uspavljuje nas umorne. 
U nedelju ujutru se pakujemo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo put Grbaje. Da ne zaboravim roštilj prethodno veče, kao ispraćaj. Ljubazno i gostoprimljivo kao i svake godine. 

Turistički dan, nedelja, pita u Gusinju i uveče postavljanje kampa ispred planinarskog doma Branko Kotlajić. Dogovaranje naveza za sutradan. Klemen se prehladio i razmišlja da li da penje sutra.
 Ostali se odlučuju za smer Sibec- Bošnjih, oko 500m dug i izlazi na vrh Volušnice. 
Miha  i ja želimo da produžimo dalje i izaberemo nešto drugo. Snimili smo jedan kamin čiji izlaz vodi na greben. Grebenom smo planirali do vrha pa nazad u dolinu. Izgleda blizu...ulazimo u šumu i nailazimo na markiranu planinarsku stazu koja nas neočekivano vodi pored reke, do pod stenu koplja. Veličanstveno. Ne može uvek sve po planu. 

projekat za naredne godine
Preko puta se nalazi stena Južnog vrha u kojoj biramo očiglednu liniju. Sa snežnika ulazimo u smer i lagano penjemo jedan cug četvorke. Pozdravlja nas potom ploča koja deluje čvrsto. Miha prelazi bez većih problema i gubi mi se iz vida. Dolazim do njega i uopšte nisam oduševljena travom koja nas čeka u narednom cugu. Vođenje ponovo prepuštam iskusnijem. Dobra odluka, pomera se sporo, toliko da imam osećaj da sve vreme stoji u mestu. Posle izvesnog vremena iz sveg glasa vičem da je ostalo još 10m užeta i ubrzo zatim čujem kucanje klinova, sledi potom "varujem" kao znak da mogu da penjem. I ja napredujem sporo, delikatno je iako ne teže od 5+.  Posle trave nam se ukazuje širok žljeb.

"Sve ove godine"
                                                                                                                                                                   Malo stene za promenu. Iako mi kamini i žljebovi nisu omiljeni veselo pevušim Index-ov hit po kome je smer dobio ime, "Sve ove godine". Posle  2 cuga zanimljivog igranja na žici, traženja najboljeg položaja ruku i nogu izlazimo na vrh. Nikad u životu, čini mi se, nisam izvadila više klinova iz stene. Zveckali su na mom pojasu kao zvono ovaca izgubljenih u šumi koje panično traže put do pastira. Izašli smo na greben i tražimo logičan silaz dole. Do vrha grebena ima još mnogo da se penje pa tako odlučujemo da greben otpenjemo. Za sve postoji prvi put. Strma trava i razlomljeni greben, kamenje koje se ljulja, ambis sa obe strane...možda je ona trava u smeri ipak sigurnija. Čini mi se da je ovde isto ideš li prvi ili drugi, bitno je samo ne pasti. Fokus i koncetracija, neizmerna opreznost. Strpljivo i polako dolazimo do šume odakle se abzajlom spuštamo u podnožje.. 


 Iako smo tog dana planirali easy scrambling kako se to popularno kaže(mi bismo rekli brzo i jednostavno) nije bilo baš tako. Prvi smo otišli iz kampa, poslednji stigli nazad. Tamo saznajemo da smo otpenjali jedan deo grebena prestola, o kome sam slušala i čitala kao mnogo strašnom. Ali da, to je bio samo jedan deo, ne cela smer.

Te noći kratko, ali slatko spavam i budim se ujutru u 4 kako bi krenuli na penjanje. Penjala sam sa Pecom i ekipom Slovenaca. Znam da me čeka dug pristup, penjanje i još duži silaz. Ali volja i želja su zaista čudo. U isto vreme kad i mi, Klemen i Miha kreću u Koplje. Mi smo krenuli put Albanije,na jednu od mnogo Maja ( na albanskom vrh)
Dobrih sat i po jurnjave kroz šumu, Slavko kao da je u petoj brzini. Borim se da dođem do daha i shvatam da nekad treba poslušati svoje umorno telo i razum, ne dozvoliti da želje ovladaju tobom. Ne žalim se i ne kukam, to crpi energiju. "Grizem" hrabro i nadam se da neću ući u takozvanu crvenu zonu, iz nje je povratak najteži. To je momenat kad istrošimo sve rezerve snage i energije. Vreme se svakim trenom pogoršava. Duva vetar, oblaci su crni i teški, magla oko nas. Izlazimo na čistinu. škrape i sneg koji nas vodi ka steni.  Razmišljam o tome kako ne bi bilo lepo da sam prevalila toliki put,a  da ništa neću penjati.


Entuzijazam ne jenjava. A ni sneg takođe. Hladnoća nas tera da se krećemo i za oko tri i po sata se nalazimo pod grebenom. Cilj je ispred nas. Oblaci su nam se smilovali. Krećemo.


Grebensko penjanje koje ne prelazi ocenu 4. U detalju pri vrhu smo naišli na jedan klin koji je skoro zabijen. Sunce nas je ogrejalo, prsti se ugrejali. Na vrhu ostajemo bez daha, ovaj put zbog pogleda. Vidi se najviši vrh Prokletija, izazovan i beo kao da je zima.

trostruki odmor
Vrh je visok 2455mnv,Maja Koprištit. Neopisiv osećaj potpune slobode, moći, ali u isto vreme nemoći, osećaja da smo toliko mali i beznačajni u odnosu na majku prirodu. Zaista neprocenjivo. Ponekad se zapitam šta je ono što me tera iz udobnosti doma da se znojim i ponekad strahujem, da razmišljam i pažljivo procenjujem svaki naredan korak, odgovorno donosim odluku, da spavam na zemlji i zebem, žurno trčim ka steni i na kraju penjem. Često sam umorna, neispavana, ogrebana i sa nekom modricom. Sad znam da je ovo odgovor, iako zvuči neshvatljivo. A šta je to ovo, upravo onaj osećaj koji imam na vrhu. Zadovoljenje nemira,a opet podsticanje istog. Motivacija, želja da budem još bolja i opet prevaziđem sebe. Sreća jer sam bar jednim delom u tome uspela. Nema materijalne dobiti, nema opipljivih sredstava, naš duh raste neprestano, duša se bogati,a telo spoznaje granice.  

Nalazimo flašu koja nam kazuje imena prethodnih penjača, takođe Slovenci.  Istim putem krećemo u silaz. Onda nas čeka naporniji deo, barem za nas umorne. Povratak u dolinu. Tražimo najbolji put i odlučujemo da to ne bude šuma kojom smo došli. Čak je i za Slavka to previše strmo :) Peca je čuo za stari trgčovački put koji vodi izohipsom blizu do pod stenu Volušnice. Pronalazimo stazu koja se s vremena na vreme gubi, ali nas ipak lakšim terenom vodi dole.


Prolazimo travu u kojoj imam osećaj da ću se izgubiti. Sreća da su ispred mene svi ti visoki ljudi. Siparom se sjurimo dole i eto nas na trećoj livadi. Dug dan i odmor koji se nazire. Dvogledom lociramo navezu koja je na oko 100m pred izlazak iz Koplja, fenomenalni momci.
Stižemo u dom i nestrpljivo čekamo junačku navezu Klemen- Miha. Momci su sa 10 aktivnog penjanja završili smer, usput se slikali i razgledali. Svaka im čast! Eto još jednog projekta za mene. Jeste teško, ali ne i nemoguće. Nauči se čovek da ništa nije nemoguće.
Sledeći dan je rezervisan za odmor. Svima nam je potreban. Sabiramo utiske i pažljivo slušam o Koplju, pričaju sa neverovatnom lakoćom, pomisli čovek mogao bi svako. Tako to izgleda kad rade najbolji.

Penjanje sa Slovencima je zaista bilo poučno. Pored par reči slovenačkog naučila sam mnogo toga. U svakom se smeru i pri svakom penjanju, doduše, čovek nečemu nauči. Ponekad su saznanja mala, ponekad velika, ali uvek i nesumnjivo značajna. Način na koji procenjuju smeri, biraju put, organizuju naveze, postavljaju međuosiguranja, traže silaz otkriva koliko je iskustvo i kilometri iza njih. Mlade su glave kao sunđeri. Moja se ovog puta dosta natopila. Ostaje jedno veliko HVALA ljudima koji su penjali sa mnom i ukazali mi poverenje,kao i onima koji su mi to omogućili. Hvala jer su mi proširili vidike i omogućuli da sanjam u drugačijim bojama.

недеља, 26. мај 2013.

BMC International Sea Cliff Climbing Meet



Ове године британски планинарски савез одлучио је да традиционални међународни сусрет алпиниста одржи у јужном делу државе, у пењачком рају по имену Корнвол. Планинарски савез Србије, а преко комисије за алпинизам препознао је значај и важност представљања наше земље на једном оваквом скупу те изабрао Предрага Ћурдића и мене за репрезенте. Финансијски су нас подржали и омогућили наш боравак тамо. 
На пут крећемо 10.маја и после два дана проведена у Лондону у недељу стижемо у Корнвол. Уски путеви, облачно и помало хладно време нас дочекују у  Босиграну. Били смо смештени у кући чији је власник Climber's Club. То је најстарији пењачки клуб у Великој Британији  који је за потребе скупа великодушно уступио овај простор. Организаторка Беки нас по долазку упознаје са пењачким подручјем и даје водич за исти како би сами одабрали шта бисмо волели да пењемо. Име овогодишњег скупа било је BMC International Sea Cliff Climbing  Meet. На северној и јужној обали Атлантског океана налази се преко 20 различитих места за пењање. Водич је детаљан и добро покрива сва подручја. Литице изнад мора су заиста невероветне и незаборавне.

Као и пре две године у Велсу, принцип је исти. Свако од нас, гостију бива распоређен са домаћином, хостом који га упознаје са пењачким чарима Корнвола. Прва два дана била сам распоређена са Софи. У разговору са њом закључила сам да избор локације највише зависи од плиме и осеке. Тако смо цео први дан провеле у пењалишту Carn Barra. Одлично место са гранитном стеном, кратким смерима и доста сунца и ветра. За упењавање бирамо смери  лакших оцена.  Тог дана смо стартовали са HVS, а дан завршили  пењући Е3. Одличан увод, смери до 20ак метара, попели смо их 8 тог првог дана. То се сутрадан испоставило као одлично јер је киша била упорна и све нас оставила жељне пењања. Предео је заиста прелеп и чак кад није било пењања уживали смо у обилазку околних места, испијању црног чаја и разговору са нашим хостовима.  Трећег дана обишли смо два различита пењалишта која се налазе на јужној обали. Пењање је заиста феноменално. Стена је чврста, са пуно места за међуосигурања која савршено држе. Британци опреме имају довољно, можда више од тога, па ни у једном моменту нема места размишљању да ће нешто да зафали. Водила сам већину смери и била задовољна због тога. Увече, после вечере смо слушали предавање о легендарном спашавању из стене једног од пионира, зачетника пењања у Корнволу, Френка Канингтон. Невероватна прича, са срећним крајем.

Следећег дана нам мењају хостове и ја пењем са Грејемом. Ујутру се одлучујемо за Босигран који се налази на свега 15ак минута хода од куће. Пењали смо смер од 70м. Kоначно нешто дуже, то ми се свиђа.  Смер је оцењена са HVS, константна и са одличним поставкама. Пењемо је у 3 цуга. Због кише која нас је затекла на врху пакујемо се и после краће паузе и сушења поподне одлазимо у Sennen. Почињем да се питам које је пењалиште боље од оног претходног али како су дани пролазили одговор је све даље. Дан је био као измишљен за пењање и ми смо то максимално искористили, чак смо и на вечеру закаснили те се сами снашли да не останемо гладни.

Сутрадан, како би мало одморили од гранита, одлазимо на другачију врсту стене. Пењемо плоче које немају много места за међуосигурање, иако техничка оцена није тешка. Дивно је било осетити другачију стену. Тог дана попели смо 4 смера.
 Одлазак на овај скуп много ми је значио. Помогао ми је да још више стекнем поверење у своје поставке и подигнем ниво пењања у традиционалним смеровима. Учествовало је 35 гостију из најразличитијих земаља, Пољска, Израел, Малта, Јужна Африка, Шведска, Холандија, Словенија, Хрватска и још многе друге. Част је била представљати Србију на овако значајном месту. БМЦ је све ово одлично организовао и још једном подсетио све нас зашто је корисна размена искуства и ширење познанстава. Са осталим учесницима већ смо договарали нека заједичка пењања. Видели смо своје место у међународној пењачкој заједници и спремни смо да стечена знања и искуство поделимо са свима који то желе.
Cписак смери које сам попела изгледа овако:
  1. 1.       Ra, 18m, HVS 5a
    2.       Illustradet man, 20m, E2 5b
    3.       Dialectic, 18m, E1 5b
    4.       Fourteen Fathoms, 20m, E2 5b
    5.       Relax, 20m,  E2 6a
    6.       Crack in the Sky, 24m, E1 5b
    7.       Sunny Corner Lane, 27m, E3 5c
    8.       Peel Crack, 15m, VD
    9.       Williams's Chimney, 20m, HVS 5a
    10.   West Wing, 17m, E2 5c
    11.   The Cull, 33m, E3 5b
    12.   Ding, 30m, E2 5c
    13.   Paragon, 60m, HVS 5a
    14.   Zig-Zag, 18m, HVS 5a
    15.   Demo  route, 24m HS 4b
    16.   Affrica route, 18m, VS 5a
    17.   Corner Crack, 20m, S
    18.   Rock Dancer, 46m, E1 5b
    19.   In the Gallery, 37m HVS 5a
    20.   Kittiwake, 48m, HVS 5a
    21.   Bishop's Rib, 58m, E1 5b
    22.   High Frontier, 50m, HVS 5a
    23.   Thin wall special, 61m, E1 5b
    24.   Suicide wall, 64m, E1 5c