уторак, 23. јул 2013.

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije.
Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama.
Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem.
Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam sve mišićne grupe svoga tela, male i one velike kako bih ga izvela, bilo je padanja naravno. Teže nego što izgleda.


Prelepa linija. Mnogo rupica i otvorenih hvatova koji izgledaju odlično, a veoma su nezgodni za držanje. Penjem  još jednom ali je osećaj kao da to radim prvi put. Totalno zbunjujuće. Smer je konstantne težine i ne ostavlja mesta za odmor. Pri vrhu se nalazi detalj, sa sitne rupice noge se dižu visoko i hvata dobar dilfer. Za nas niže tu ima još jedan izmišljeni međuhvat i pokret više. Posle par pokušaja umorni i zadovoljni odlazimo u kamp.
Za sutradan dogavaram penjanje sa Mihom i Klemenom. Klemen je jedan od najboljih lednih penjača na svetu, zime 2012. u Kanadi je popeo najteži ledni smer ikada ispenjan, previs dug oko 230m, fascinatno. Saznanje da ću biti u mogućnosti da se navežem sa ovako uspešnim penjačem u meni budi poštovanje i divljenje u isto vreme.
Klemen Premrl
Rano ujutru krećemo ka Pasjaku. Puno je snega. Dolazim ovde već tri godine i nikada nije bilo ovoliko mnogo snega.
pogled na Štitan
Slavko sa ekipom penje "Bekstvo iz Tajpeja" i "Nešto lakše", a Miha i Klemen gledaju i biraju neku prvenstvenu liniju. Nema mnogo dileme, odabir je pao. Ulazimo u prvu dužinu, ružan, travnat i vlažan žljeb. Nije mnogo dug i posle trave i razlomljenog terena dolazimo pod stenu. Cilj je stići do pukotine koja vodi na vrh. Jedna dužina trave koju Miha uzbuđeno vodi i eto nas. Jedna pukotina je levo i lakša, druga desno,previsna, teška i prelepa. Zašto jednostavno kad može komplikovano? Penjemo desnu. Klemen vodi i kad izađe iz težine ushićeno nam dovikuje "So far so čedn" :)
Opravdano. Tih  sedam metara previsa bili su zaista nešto najlepše što sam u skorije vreme popela. Bilo mi je teško, rekla bih oko 7. Iz previsa se ulazi u žljeb koji je zanimljiv, ali dosta lakši, 6-. Vodim poslednje dve dužine, lakši teren, radijatori tzv, čvsta stena i uživancija. Na vrhu smo svi. Posle kraće pauze i upisa u knjigu uspona planinarskom stazom silazimo sa Pasjaka. Oblaci se sve vreme preteći nadvijaju nad nama, ali tek kad stignemo u kamp krene kiša. Kakav tajming. Ime smo nadenuli "Povratak iz Kekčeve zemlje". Dug je bio oko 250m. 

Sutradan se u istom sastavu odlučujemo za Velji Torač. Slavko će u "Minu" jer ga je neobičan opis koji kaže da je penjanje teško do zla Boga veoma privukao. Mi penjemo nešto drugo. Smer koja nema prvo ponavljanje i ocenjena je sa VI Ao,izazovno. Stena je u Torču odlična, čvrsta i sa malo trave. Vodič je pomalo neprecizan, izvinjavam se domaćinima, ali tako je i smer je ucrtana jednom tamnom linijom dosta nejasno. Međutim ne sumnjam uopšte u iskusno tumačenje i poznavanje stene od strane supenjača te sam skoro sigurna da smo pogodili. Jedina je nedoumica ta što ocena nije ni približna kao ona u vodiču. Kako su rekli Slovenci, ako išteš teško penjanje ocena je najviše 5+. Slažem se sa njima. Bilo je to lepo i lagano penjanje. 

Kiša je krenula da pljušti oko 5 popodne i naterala nas da se skupimo ispod nastrešnice,cerade čiji je prvenstveni zadatak bio da nas štiti od sunca. Dan se vuče iz sata u sata i uspavljuje nas umorne. 
U nedelju ujutru se pakujemo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo put Grbaje. Da ne zaboravim roštilj prethodno veče, kao ispraćaj. Ljubazno i gostoprimljivo kao i svake godine. 

Turistički dan, nedelja, pita u Gusinju i uveče postavljanje kampa ispred planinarskog doma Branko Kotlajić. Dogovaranje naveza za sutradan. Klemen se prehladio i razmišlja da li da penje sutra.
 Ostali se odlučuju za smer Sibec- Bošnjih, oko 500m dug i izlazi na vrh Volušnice. 
Miha  i ja želimo da produžimo dalje i izaberemo nešto drugo. Snimili smo jedan kamin čiji izlaz vodi na greben. Grebenom smo planirali do vrha pa nazad u dolinu. Izgleda blizu...ulazimo u šumu i nailazimo na markiranu planinarsku stazu koja nas neočekivano vodi pored reke, do pod stenu koplja. Veličanstveno. Ne može uvek sve po planu. 

projekat za naredne godine
Preko puta se nalazi stena Južnog vrha u kojoj biramo očiglednu liniju. Sa snežnika ulazimo u smer i lagano penjemo jedan cug četvorke. Pozdravlja nas potom ploča koja deluje čvrsto. Miha prelazi bez većih problema i gubi mi se iz vida. Dolazim do njega i uopšte nisam oduševljena travom koja nas čeka u narednom cugu. Vođenje ponovo prepuštam iskusnijem. Dobra odluka, pomera se sporo, toliko da imam osećaj da sve vreme stoji u mestu. Posle izvesnog vremena iz sveg glasa vičem da je ostalo još 10m užeta i ubrzo zatim čujem kucanje klinova, sledi potom "varujem" kao znak da mogu da penjem. I ja napredujem sporo, delikatno je iako ne teže od 5+.  Posle trave nam se ukazuje širok žljeb.

"Sve ove godine"
                                                                                                                                                                   Malo stene za promenu. Iako mi kamini i žljebovi nisu omiljeni veselo pevušim Index-ov hit po kome je smer dobio ime, "Sve ove godine". Posle  2 cuga zanimljivog igranja na žici, traženja najboljeg položaja ruku i nogu izlazimo na vrh. Nikad u životu, čini mi se, nisam izvadila više klinova iz stene. Zveckali su na mom pojasu kao zvono ovaca izgubljenih u šumi koje panično traže put do pastira. Izašli smo na greben i tražimo logičan silaz dole. Do vrha grebena ima još mnogo da se penje pa tako odlučujemo da greben otpenjemo. Za sve postoji prvi put. Strma trava i razlomljeni greben, kamenje koje se ljulja, ambis sa obe strane...možda je ona trava u smeri ipak sigurnija. Čini mi se da je ovde isto ideš li prvi ili drugi, bitno je samo ne pasti. Fokus i koncetracija, neizmerna opreznost. Strpljivo i polako dolazimo do šume odakle se abzajlom spuštamo u podnožje.. 


 Iako smo tog dana planirali easy scrambling kako se to popularno kaže(mi bismo rekli brzo i jednostavno) nije bilo baš tako. Prvi smo otišli iz kampa, poslednji stigli nazad. Tamo saznajemo da smo otpenjali jedan deo grebena prestola, o kome sam slušala i čitala kao mnogo strašnom. Ali da, to je bio samo jedan deo, ne cela smer.

Te noći kratko, ali slatko spavam i budim se ujutru u 4 kako bi krenuli na penjanje. Penjala sam sa Pecom i ekipom Slovenaca. Znam da me čeka dug pristup, penjanje i još duži silaz. Ali volja i želja su zaista čudo. U isto vreme kad i mi, Klemen i Miha kreću u Koplje. Mi smo krenuli put Albanije,na jednu od mnogo Maja ( na albanskom vrh)
Dobrih sat i po jurnjave kroz šumu, Slavko kao da je u petoj brzini. Borim se da dođem do daha i shvatam da nekad treba poslušati svoje umorno telo i razum, ne dozvoliti da želje ovladaju tobom. Ne žalim se i ne kukam, to crpi energiju. "Grizem" hrabro i nadam se da neću ući u takozvanu crvenu zonu, iz nje je povratak najteži. To je momenat kad istrošimo sve rezerve snage i energije. Vreme se svakim trenom pogoršava. Duva vetar, oblaci su crni i teški, magla oko nas. Izlazimo na čistinu. škrape i sneg koji nas vodi ka steni.  Razmišljam o tome kako ne bi bilo lepo da sam prevalila toliki put,a  da ništa neću penjati.


Entuzijazam ne jenjava. A ni sneg takođe. Hladnoća nas tera da se krećemo i za oko tri i po sata se nalazimo pod grebenom. Cilj je ispred nas. Oblaci su nam se smilovali. Krećemo.


Grebensko penjanje koje ne prelazi ocenu 4. U detalju pri vrhu smo naišli na jedan klin koji je skoro zabijen. Sunce nas je ogrejalo, prsti se ugrejali. Na vrhu ostajemo bez daha, ovaj put zbog pogleda. Vidi se najviši vrh Prokletija, izazovan i beo kao da je zima.

trostruki odmor
Vrh je visok 2455mnv,Maja Koprištit. Neopisiv osećaj potpune slobode, moći, ali u isto vreme nemoći, osećaja da smo toliko mali i beznačajni u odnosu na majku prirodu. Zaista neprocenjivo. Ponekad se zapitam šta je ono što me tera iz udobnosti doma da se znojim i ponekad strahujem, da razmišljam i pažljivo procenjujem svaki naredan korak, odgovorno donosim odluku, da spavam na zemlji i zebem, žurno trčim ka steni i na kraju penjem. Često sam umorna, neispavana, ogrebana i sa nekom modricom. Sad znam da je ovo odgovor, iako zvuči neshvatljivo. A šta je to ovo, upravo onaj osećaj koji imam na vrhu. Zadovoljenje nemira,a opet podsticanje istog. Motivacija, želja da budem još bolja i opet prevaziđem sebe. Sreća jer sam bar jednim delom u tome uspela. Nema materijalne dobiti, nema opipljivih sredstava, naš duh raste neprestano, duša se bogati,a telo spoznaje granice.  

Nalazimo flašu koja nam kazuje imena prethodnih penjača, takođe Slovenci.  Istim putem krećemo u silaz. Onda nas čeka naporniji deo, barem za nas umorne. Povratak u dolinu. Tražimo najbolji put i odlučujemo da to ne bude šuma kojom smo došli. Čak je i za Slavka to previše strmo :) Peca je čuo za stari trgčovački put koji vodi izohipsom blizu do pod stenu Volušnice. Pronalazimo stazu koja se s vremena na vreme gubi, ali nas ipak lakšim terenom vodi dole.


Prolazimo travu u kojoj imam osećaj da ću se izgubiti. Sreća da su ispred mene svi ti visoki ljudi. Siparom se sjurimo dole i eto nas na trećoj livadi. Dug dan i odmor koji se nazire. Dvogledom lociramo navezu koja je na oko 100m pred izlazak iz Koplja, fenomenalni momci.
Stižemo u dom i nestrpljivo čekamo junačku navezu Klemen- Miha. Momci su sa 10 aktivnog penjanja završili smer, usput se slikali i razgledali. Svaka im čast! Eto još jednog projekta za mene. Jeste teško, ali ne i nemoguće. Nauči se čovek da ništa nije nemoguće.
Sledeći dan je rezervisan za odmor. Svima nam je potreban. Sabiramo utiske i pažljivo slušam o Koplju, pričaju sa neverovatnom lakoćom, pomisli čovek mogao bi svako. Tako to izgleda kad rade najbolji.

Penjanje sa Slovencima je zaista bilo poučno. Pored par reči slovenačkog naučila sam mnogo toga. U svakom se smeru i pri svakom penjanju, doduše, čovek nečemu nauči. Ponekad su saznanja mala, ponekad velika, ali uvek i nesumnjivo značajna. Način na koji procenjuju smeri, biraju put, organizuju naveze, postavljaju međuosiguranja, traže silaz otkriva koliko je iskustvo i kilometri iza njih. Mlade su glave kao sunđeri. Moja se ovog puta dosta natopila. Ostaje jedno veliko HVALA ljudima koji su penjali sa mnom i ukazali mi poverenje,kao i onima koji su mi to omogućili. Hvala jer su mi proširili vidike i omogućuli da sanjam u drugačijim bojama.