понедељак, 19. септембар 2011.

Bolderisanje u Vršcu

Kako su me u poslednje vreme velike stene fascinirale i privukle ponestalo mi je nadahnuća i volje za penanjem na bolderu. Boldering je, naime, stil penjanja koji se vrši bez osiguravajućeg užeta uglavnom na vrlo niskim stenama tj. velikom kamenju ispod kojeg se nalaze dušeci koji služe za ublažavanje pada. Zbog svega navedenog velikih i ozbiljnih povreda pri penjanju na boldere nema. Tu su često neizbežne ogrebotine i oguljeni prstići ali to je sve ono što nam upotpunjuje penjanje. Smeri tj. problemi na prirodnim bolderima uglavnom nisu obeleženi na samoj steni već se uz pomoć skice i magnezijuma sami snalazimo
Elem, tako je naša mala, ali odabrana ekipa odlučila da iskoristi topli septembarski vikend i ponovo pođe put vršačkog brega. Sunce nam se pakosno smešilo, ali nas je vetar spasao. Fino i polako je duvao na naša umorna i oznojana tela. Željni penjanja napali smo stenu i ubrzo potom osetili žaljenje dragih nam podlaktica.   Oštra stena nam je sekla prste ali nismo posustajali. Tako smo premeštali dušeke i obišli tri različite oblasti, kamena. Dušeci su upravo bili ti koji su nam stvarali veliki problem. Zbog čega drugog nego teške finansijske situacije u klubu nismo bili u mogućnosti da priuštimo prave takozvane crash pad dušeke već smo sami nešto improvizovali. Funkcije im se i ne razlikuju drastično, ali prenostivost, funkcinolnost su nebo i zemlja. Naši su veliki, teški, nezgodni za nošenje. Tako smo se prilično umarali pri premeštanju istih. Ali kad se nešto želi i voli ništa ne može biti toliko teško. Bolderi su pravi specijalitet. Mnogo plafona i prevesa koji čupaju iz nas snagu i teraju nas na odmor. Umorni i iscpljeni, jedva smo čekali da sunce zađe kako bi još malo pre mraka uživali u penjanju. Tako smo na kraju dana bili umorni, izgrebani, ali i ispunjeni. Svaki boravak u prirodi je priča za sebe, neponovljivi doživljaj kojeg se nikad neću zasititi. Druženje sa stenom, prirodom, ljudima, samom sobom je ono što me uvek orasploži i inspiriše. Živeli vikendi! 

четвртак, 01. септембар 2011.

"Samo najmudriji i najgluplji ne mogu se promeniti"

Beše davno kada sam se poslednji put pojavila na nekom takmičenju. Stvarno mnogo davno, toliko da sam shvatila da većinu ljudi koji penju uopšte i ne znam. Stara ekipa me srdačno pozdravlja, ali čini se i začuđeno se pita otkud ja tamo. Mnogi od njih su čuli da se bavim alpinizmom, interesuju se i hvale me. Drago mi je što ljudi znaju da i dalje penjem, iako mnogi od njih verovatno i ne znaju o čemu se zapravo u tom alpinizmu radi. Naime, sportsko-penjački klub "Granit" je povodom otvaranja sezone 2011/2012 organizovao takmičenje u jumpovima iliti skokovima. Takmičenje je bilo otvorenog i nezvaničnog karaktera. U njihovom renoviranom prostoru za penjanje to sada izgleda ovako




Bio je to odličan trening. Penjanje na novom bolderu, druženje, razmenjivanje iskustava. Takmičenje je zamišljeno tako da svaki učesnik smisli jedan jump i da onda ostali takmičari moraju to da ponove, potpuno identično. Ako nekom to ne bi pošlo za rukom dobija minus i tako sa šest ucrtanih minusa ispada iz takmičenja. Iako mi to nije jača strana trudila sam se i dala sve od sebe. Ipak je to sve bilo samo dobro zezanje. Posle ispadanja šetala sam okolo u potrazi za bolder problemima kojih je i te kako bilo. Jedan, drugi, treći...nizali su se detalji i problemi. I to uspešno. Neumorno penjem uprkos visokoj temperaturi i zagušljivosti koji su bili nepodnošljivi. Posle 2h penjanja oznojani i umorni odlučujemo da polako krenemo put Kikinde. Pri povratku sabiram utiske i razmišljam o svemu. Ponekad mi nedostaje često penjanje na novom bolderu i poželim da se vratim tamo gde sam stala. Iako sam već ozbiljnim koracima zagazila u alpinističke vode drago mi je što i ono drugo, sportsko penjanje i boldering nisam zapostavila. Raditi više stvari i to podjednako dobro, ili makar približno prava je stvar. Ljudi širokih shvatanja i mogućnosti su oni koji me inspirišu i podstiču da se i sama usavršavam.