среда, 18. јул 2012.

Žijevo

Treća sreća kaže naš narod. Organizovan tabor alpinista u prelepom predelu Kučkih planina,reon Bukumirskog jezera. Kamp je tradicionalno bio na livadi na kojoj nema ni tračka senke ni hlada. Raj za dušu, prste i telo.
šarenilo kampa
Naporna noć u putu i prvog dana, četvrtak, odlučujemo se za malu stijenu. Lagan pristup za nas umorne, oko 1h. Ne tako duga, ali izuzetno kvalitetna i čvrsta stena za upenjavanje.


Laza, Peca i ja penjemo smer od 80m ocene VI. Zanimljivo penjanje po žljebu, sa izlaznim detaljem koji kao druga lagano prolazim. Oblaci se poigravaju našim prognozama, hoće li kiša ili ne. Nema sunca, to je bilo bitno. Nas 10ak okupiralo je stenu i kada završimo nalazimo se na vrhu i spuštamo u kamp. Zadovoljini i suvi. Odlična uvertira za ono što nas čeka narednih dana. 
Sledećeg dana krećemo ka Štitanu, a neki ka Surdupu. Pristup zahtevan, oko 2h otrpilike. Velika je nadmorska visina i dok smo u senci prijatno je za hodanje. Sunce na 2000m prilično prži pa smo zato ubrzali i eto nas pod smer.

u pauzi "šacujemo" smer
"Sanjam bleki",200m, 7-. Znajući crnogorske ocene (uvek imam osećaj da su neke od njih makar pola ocene više nego naznačene :), imala sam mali strah. Naročito zbog toga što je to bilo prvo ponavljanje date smeri i niko nije mogao da mi kaže približno stvarnu ocenu. No hrabre sreća prati. Prva dužina je izuzetno lepa i čvrsta ljuska sa dosta mesta za međuosiguranja. Britanska škola me je učila da ona treba da budu česta i sigurna pa tako i radim. Na kraju cuga ostaje mi malo šta za pravljenje sidrišta i oko kloce stavljam traku koju pojačavam jednim frendom. Izlazimo zatim na travnatu policu gde mi noge kližu kao po ledu skoro. Rukama se hvatam za travu i odolevam nagonu da i glavu tu zabijem, sigurnosti radi, naravno. Stojimo ispod najtežeg cuga i izvlačimo slamku da ravnopravno i bez varanja odredimo ko će da vodi. Pik pada na mene. U opisu piše da su u ključnoj dužini potrebni mali frendovi i čokovi. Vršim drugačiji raspored opreme i krećem. To je to. Mali čokovi se savršeno uklapaju u pukotine. Prolazi tih par metara a ja ulazim u žljeb, koji se kasnije širi u kamin. Rancem neprestano češem o stenu i pored toga što su mi podlaktice napumpane razmišljam o mnogo drugih stvari. Gde staviti međuosiguranje kad tako velike frendove nemam, na koju stranu staviti noge, a šta sa rukama. Dok mi se bezbroj pitanja vrzma po glavi trudim se da se koncetrišem i ostanem mirna. Pitanja se nižu,a ja sam, gle izašla iz problema. Čeka me razlomljen teren, lagano penjanje. Stiže supenjač i odlučujemo se za simultano penjanje ostatka smeri. Na vrhu pravimo kratak predah, ostale ekipe u Surdupu su blizu kraja takođe, ali odlučujemo da krenemo dole. Silazimo preko oštrog i velikog kamenja pažljivo, ćutke. Ipak, to nije bilo dovoljno da moju slabu nogu ostavi nepovređenom. Skočni zglob je opet natekao i nogu pred nogu, oko sat i po vremena hodanja po suncu, konačno stižemo u kamp. Jasno mi je da će najveći napor koji ću imati narednih dana biti šetanje do jezera i plivanje u istom.


Mirovanje mi teško pada kad znam da me okružuju izvanredne stene za penjanje. Ipak, svoje telo moramo slušati. A slušala sam i oduševljenja onih koji su sledeći dan penjali u Pasjaku. Bilo mi je izuzetno drago da su zadovoljni, probali nešto novo, naučili i videli nešto što do sada nisu. Osećala sam se kao da sam ja penjala, skoro. U subotu veče nezaobilazni roštilj uvek ljubaznih domaćina. Druženje pod vedrim nebom, pored vatre, neprocenjivo. Predeo je fanstastičan.  Koga više zanima o smerima i penjanju više informacija ima na sajtu http://www.montenegroclimbing.net/.
Ovog puta nisam lutala, iskustvo se stiče godinama :) Pričalo se o budućim akcijama, a ja sa nestrepljenjem i velikom nadom očekujem ispunjenje tih planova. Sezona je počela i nadam se da mi povreda neće praviti mnogo problema u narednim pohodima. Visoka brda nas čekaju....i ja čekam njih. 

среда, 02. мај 2012.

HCO 2012

Za  prvomajski praznik (ne)rada uvek se planira odlazak na penjanje.  Sama priroda reči "plan" govori da je ispunjenje uvek nekako neizvesno. Tako beše i ovog puta...Gornjak, Sićevo, Varasova, Paklenica, Biokovo bile su destinacije o kojima sam maštala. Realna situacija bila je ipak malo drugačija. Zainteresovani samo Laza i ja, a si svi ostali koje smo pozvali još uvek nisu sigurni. Hoćemo ili ne i gde ići? Na oko 250km od divne naše zabačene Kikinde nalazi se pravi sportsko-penjački raj, banja Herkulana u Rumuniji. Još jedan povod, pored toga što nemamo puna kola duša željnih penjanja, da se ode tamo bio je taj što se po 11-ti  put održavalao takmičenje na prirodnoj steni. Smeri na kojima je neko već postavio komplete,a ti imaš zadatak samo da penješ. Pristup traje oko pola sata uzbrdicom koja ne jenjava. Šuma je lepa i bilo je pravo uživanje šetati do stene .

Tri kategorije, muškarci i devojke (lepše mi nekako zvuči nego žene:) i naravno masters za one mnogo jake. Ukupno 38 smerova podeljenih u 4 grupe. Laki, ocene do 8-; srednje teški do 9; teški od 9 pa na više i masters, težine mnogo teško. Na pogled sam popela većinu ovih crvenih i svojski se mučila oko jednog plavog, rekla bih ocene 9- ili 9. Smeri pre ovog takmičenja nisu penjane tako da smo mi bili ti koji su ih ocenjivali. 
Jelena i Željka ne gube nadu da su sledeće 
Prvog dana bila je najveća gužva. Ispod smera smo čekali po sat vremena i više. Nije bilo  prijatno i prilično sam se unervozila. Dosta njih je bilo u sličnom raspoloženju pa su sudije imale težak zadatak da očuvaju osmeh na licima prisutnih utvrđenim redosledom penjanja, koji služi naravno da se ne bi poštovao. Penjanje je bilo od 10 do 19h a ja popela samo 3 smera. Dobar izgovor zlata vredi..stvarno je bilo mnogo ljudi :)


Jedan smer mi je neobično privukao pažnju, ni sama ne znam zašto. Izgledao je tako logično i ne mnogo teško. Prevara. "707 days" je najzahtevnija smer koju sam do sada penjala. Ne znam koje je ocene, ali su mnogi rekli da je 9- ili čak možda 9. Iz drugog ulaza rešavam ga do vrha, ali znam da će mi trebati dosta da sastavim. U prvom delu podlaktice mi se naduvaju kao da sam penjala satima. Zatim sledi par još težih pokreta i nastavlja dalje konstantnom težinom. Previše sam umorna da bih pokušala opet i prelazim tog prvog dana na lakše smerove. 
Sledećeg dana ima manje ljudi ili mi se možda samo čini. Dosta sam opuštenija i više raspoložena za penjanje. Na samom početku, posle zagrevanja na jednom lakšem smeru, ponovo ulazim u 707. Trebalo bi da mi je lakše,i iako su hvatovi očigleni ja se uopšte ne sećam kako sam juče prešla neke detalje. Ništa zato, hrabrim se i nastavljam dalje. U cugu stižem mnogo dalje nego prethodni put, ali kad ispadnem odlučujem da siđem i čuvam se za ostale smerove. Cilj dolaska bio je penjati što više i što šarenije, što bi se reklo. 


Popelo se dosta lepih i zanimljivih smerova, što lakših što težih. Rezultat mnogo ljudi jeste dosta kamenja koje leti svuda oko nas. Stalno smo bili na oprezu i pri toj nemiloj reči: piatra(na rumunskom kamen) sklanjal i se ko je gde stigao. Na kraju drugog dana nagrada, odlazak na kupanje. Topla voda opušta i prija. Kad se pomeša sa umorom dobitna kombinacija nije ništa drugo do bezbrižno spavanje. 
Treći i poslednji dan, penjali smo do 15h. Posle toga odmarali i čekali večernju dodelu nagrada i žurku :)
Nisam uspela da popnem u komadu taj čudesni 707 iako sam bila blizu. Ostaje za neki naredni dolazak. Žurka je bila odlična, sa sve tombolom. Događaj koji svakako treba posetiti. Preporučujem :)


петак, 06. април 2012.

Grr..doba kod Valjeva

Čast da me ugosti na početku sezone penjanja u suvoj steni imala je Grdoba u selu Poćuta, nedaleko od Valjeva. Poslednja poseta ovom penjalištu bila je davno, kada sam tek počela da se bavim penjanjem, pre otprilike 4 ili 5 godina. Moji penjački putevi od tada dosta su se promenili, ali to nikako nije ono što me sprečava da se podsetim kako je to bilo na početku, i vidim gde sam to sada. 
 Prognoza je najavljivala lep i sunčan dan, sa više od 20 stepeni ali jutro nam je nagoveštavalo sasvim drugačije. Bez obzira na tmurno jutro razloga za sreću i dobro raspoloženje bilo je i više nego dovoljno.
Parkiramo kola na livadici i za manje od 5 min smo ispod stene. Fantastično i bez imalo umora za promenu.


Pozajmljujemo uže i komplete, spremamo se za penjanje i zagrevam se na smeru ocene 6. Boltovi koji sijaju  skoro na svakom metru velika su promena u poređenju sa tradicionalnim penjanjem. Stepenice su
 uvek najbolji put do vrha pa tako sledeća smer koju penjem ima ocenu 7. "Psiho", zanimljivo i konstantno teško penjanje. Prelazim na pogled, ali sam se umorila. Čini mi se za pola ocene teže nego što jeste ocenjeno. Mogućnost greške i pogrešne procene uvek postoji.


Upoznajem se sa lokalnim penjačima i njima nikako nije jasno gde ja to penjem u ovoj ravnici. Objašnjavam im koliko volim planine i stene, ali mislim da im je nekako teško da me razumeju. Uz smeh i šalu ništa ne predstavlja problem pa tako ni nebo koje se čas oblačilo, čas vedrilo nije uspelo da pokvari pozitivno i dobro raspoloženje. Lep deo dana pored pauze za klopu beše i taj kada sam gledala Šumija kako se muči i radi smer. Uvek je lepo gledati kad neko ume :) Kratak odmor pa zatim testiranje mogućnosti u smeru "I nož i pogača". Penjala sam samo prvi cug, ocene 8- čini mi se. Nije mnogo teško, ali sam se u provom delu nešto mnogo glavila i nameštala. Ode mi dosta snage, ali na kraju ipak uspem. Prelazim prva tri kopčanja(meni najteža) i sa osmehom se koncetrišem na ostatak. Popela sam ga u cugu i srećna sam bila zbog toga.

Nikola me vodi u obilazak ostalih blokova. Kad vidim onaj gde je "Starac i more" hvata me nostalgija. Sećam se početka i mučenja upravo na ovom smeru. Čujem Lazinu podršku, smeh i graju ostalih. Danas toga nema, ekipa se razišla...ostala samo ja, ludo zaljubljena u stenu i dalje i naravno Laza. Volela bih da nekim slikama mogu da podarim zvuk. Uvek mi je nekako teže da ga se setim.


Proleće prija, cvetam i ja sa drvećem i cvećem, budi se želja za penjanjem. "Još uvek mi je dan prekratak za sve misli koje želim da mislim, za sve šetnje koje želim da šetam, sve knjige koje želim da pročitam i sve prijatelje koje želim da vidim" reče neko mudro. Kada će više to spavanje u šatoru?


четвртак, 29. март 2012.

U pauzi između lekcija..

Dešavalo se svašta zanimljivo. . . Ko radi ima pravo i na uživanje. Posle rada na terenu imali smo vremena za slobodne aktivnosti. Tečajci su to koristili uglavnom za odmor, a ja da usavršim svoju tehniku skijanja. Nabavila sam opremu za turno skijanje i sada je red da to isprobam. Pričali su mi kako se turno skijama ide uz brdo što je meni zvučalo poptuno fascinantno.


Mnogo mi se sviđa, pogotovo ako je blag nagib ili ravno. Već prvog dana Nene me nagovara da obujem cipele, namontiram vezove i skije, stavim krzna i krenemo malo da turiramo čisto da bih videla kako to izgleda. To njegovo malo pretvorilo se u turno turo do prve među stanice, meni vrlo napornu. Krzna su mi malo proklizavala, ruku na srce, često sam padala, ali kad sam se sa cilja okrenula i videla padinu koju sam savladala bila sam ponosna. Skidamo krzna i stazom se spuštamo dole. Poslednji dolazimo u kuću, gle čuda, praznu. Krčakanje lonaca na šporetu, pranje suđa zaboravljeni su zanati jer su svi zauzeli ležeće položaje i mirno spavaju. Nisu se valjda umorili ?!
 I sledećeg dana na vežbe idem skijama. Lepo je dok sam prva i ostali misle kako umem, ali ako se slučajno zaglavim između nekih drveća samopouzdanje mi pomalo padne :) Dobro je da tu bejahu jaki momci koji bi mi uvek sa osmehom pomagali. Ja bih, izvađena iz nevolje, svaki put sa kratkim hvala odjurila glavom bez obzira. Svaki dan sam jedva čekala da zavšimo i obradimo zadate teme kako bih otišla na stazu i skijala. Suludo je bilo kupovati ski-pas za 2 sata skijanja. Tako smo se uvek provlačili sa 3 ili 4 spusta, tj vožnje žicom. Sasvim dovoljno.


Moje prvo i jedino skijanje bilo je na Besnoj Kobili. Tek ovde sam videla koliko je ta staza smešna. Od ove me podilaze žmarci i plašim se pomalo. Prvi put nije bilo sjajno, ali je zato svaki sledeći bilo bolje. Srećna sam bila jer sam napredovala. Nene mi sugeriše šta je ono na šta bi trebala da obratim pažnju. Radim na tome i trudim se. Njegove instrukcije poput "Zavijaj saaad" ili "Spust saad" su mi na početku dosta pomogle. Moj pogled bio je usmeren u pravcu vrhova skija. Pogrešno, znam. Poslednjeg dana videla sam celu stazu pred sobom,juhu!  Ono što me i sada, kao malo iskusnijeg skijaša, ako se uopšte mogu tako nazvati :) plaši jeste veliko ubrzanje. Strah od gubljenja kontrole i pada. To se uglavnom dešava pri spustu. Zatvorim oči i nagnem se napred što više mogu. Otovrim oči i eto me na vrhu drugog brda.
Posle par dana spuštanja od među-stanice hrabro odlučujem da odem do vrha žice. Gornja staza stvarno izgleda mnogo strmo, ali mogu ja to! Pala sam samo 3 puta :) Svoje oduševljanje delim sa ostalima u kući i ne skidam osmeh sa lica čitavo veče.
Posle 5 dana poludnevnog ili tačnije par satnog skijanja vodi se polemika jesam li za turno smuk ili ne. Znam da mi uspon neće predstavljati problem, ali oko silaska, tj vožnje nazad imam dosta nedoumica. Hoću li ja moći to? Svesna sam da moje umeće skijanja nije sjajno, ali između ostalog, i nije toliko jako loše. Da ili ne... jedni kažu mogla bih, a drugi opet da to i nije najsrećnijie rešenje. A kako ja da znam šta je najbolje i da li mogu? Kuki odlučuje da me povede u nove pobede,u turno smuk sa vrha Mlečnog dola.


Krećemo rano, pomalo tmurno jutro, a u meni se bore strah i želja. Kuki me ohrabruje i čim ugledamo sunce i meni je lakše. Posle sat i po vremena stižemo do dela gde stavljamo skije na ranac i krećemo da penjemo. Penjemo simultano smer od oko 100m, nagiba od 30-55 stepeni. Skije mi sve vreme padaju sa leve strane i prilično mi prave problem pri usponu. Gornji deo smeri je dosta strm i nezgodan. Dobro da smo krenuli ranije te je sneg tvrd i nismo propadali. To je ono što za skijanje, barem za početnika kao što sam ja, na ovako strmoj padini nije dobro. Na vrhu pravimo pauzu i čekamo da sunce bar malo otopi sneg :) Tu ja, naravno, odugovlačim jer me strah da krenemo. Nalazimo se iznad padine i srce počinje da lupa jače. Samo da mi prođe prvih 100m, mislim u sebi. Neprestano slušam ohrabrenja i podršku koja mi je mnogo značila.


Opet smo na ravnijem terenu, tačnije na manjoj padini gde skidam krzna. Tu je trebalo da me vidite! Pravim okrete i srećno se za 5 min sjurimo dole. Uspeli smo, uspela sam. Fantastična nedelja i turno smuk kao šlag na torti.
 U kući zatičem nerovzne tečajce koji odgovaraju na pitanja instruktora, rade testove. Radujem se odmoru i mislim na krevet. Utom dođe Nikola i predlaže da idemo na Šljeme. Lep je dan, trebalo bi ga iskoristiti, ali se meni stvarno mnogo spava. Nije mnogo trebalo da me ubedi da pođem pa tako četvoročlana ekipa kreće oko podne na vrh Šljemena. Evica, Gaga, Nikola i ja propadamo po dubokom snegu, ali ne odustajemo. Uprkos visokoj temperaturi i jakom suncu krećemo se dosta brzo. Tako smo za oko 2 i po sata na vrhu. Kratak odmor, rashlađivanje i krećemo dole kako nas ne bi sustigao taj strašni mrak. Čavrljanja, razgovori, osmesi i pogledi čine da vreme tako brzo prođe. 


Za proteklih 10 dana sneg se dosta otopio. Drago mi je da sam ga iskoristila najbolje što je moglo. Odlično iskorišten dan, jedan u nizu mnogih, koji se završava mnogo dobrim ručkom i bezbrižnim spavanjem. Drugari, nedostajete mi. 


среда, 28. март 2012.

Šifra:bud.alp.instr.

Ponovna poseta Durmitoru u martu ove godine bilo je i više nego dobro iskustvo. Održan je instruktorski tečaj zimske tehnike i početni alpinistički tečaj u organizaciji KA PSS. Na početku sam, priznajem, imala veliku tremu. Doduše, ni tokom samog kursa se nije značajno smanjila. Znala sam da moja uloga pomoćnog alpinističkog instruktora zahteva sigurnost u znanje, poznavanje tehnike i ono najvažnije prenošenje tog znanja. Bila sam dosta nesigurna, ali isto tako maksimalno koncetrisana kako bih dala sve od sebe.


Prva 4 dana pripremali smo se za dolazak novih nada. Obnavljali smo gradivo i teme koje treba njima da predstavimo. Preslišavali se kao u školici, podsećali zaboravljenog. Kuća se brzo i neočikavano ispunila novim licima. Kreće upoznavanje i podela u grupe za rad. Trema se povećava. Napolju je sunčano i mnogo belo, a ja nervozno čekam prvi radni rad. Krećemo na teren. U grupi sam sa Nenetom i Kukijem. To mi uliva sigurnost jer u slučaju da negde zakažem oni će da uskoče. Radim sa dve devojke, navezica :)


Nije toliko strašno kao što je bilo u mojoj glavi. Pričamo im o hodanju sa derezama, korištenju cepina, kretanju uz i niz brdo. Ja idem pored njih i ispavljam ih ako je to potrebno. Napredna grupa. Sve su brzo savladali i odlazimo na padinu kako bi vežbali zaustavljanje pada. Ko će drugi nego instruktori da probiju led. Posle nekog vremena svi zuje okolo spuštajući se na leđa, sa strane, naglavačke i sigurno zaustavljaju pad. Kad pre prođe 5 sati. Sunce je već dobro ugrejalo i vreme je da pođemo nazad. Odmor i ručak, priprema za večernje predavanje. Zadovoljna kako je sve prošlo radujem se narednom danu. Ponovo rano ustajanje. Sneg je dosta loš, mokar i često se propada. Brzo se topi.
 Drugog dana radili smo penjanje u navezi. Vikanje na sve strane. Penjem,osiguravam,skini me odzvanjalo je u mojim ušima čitav dan. Devojke i ja poslednje krećemo u smer, ali dobro napreduju i na kraju smera se nalazimo sa društvom te abzajlujemo dole. 


Sunce je i dalje jako, UV zračenje visoko, a moje fensi naočare gube svrsihodnost. Osećam peckanje u očima i ne mogu da zaustavim suze. Mislim da mi je možda krema iziritirala oči, ali mi Nene kaže da je to početak snežnog slepila. Ma nije moguće, to se dešava samo na filmovima. Plačem i dalje i jedva čekam da uđem u neku mračnu prostoriju. Pogledam se u ogledalo i vidim natečene i crvene oči, ali i dalje hrabrim sebe kako to nije ništa te da mogu i sutra na teren. Uprkos jakoj želji morala sam da poslušam svoje telo, oči tačnije, kojima je trebao odmor. Ceo sutrašnji dan provodim sa povezom, uglavnom u krevetu. Nimalo interesantno, ali veoma poučno iskustvo. 


Narednih dana nosila sam velike skijaške naočare koje su mi puno značile. Svaki dan bilo je sve lakše i lepše. Bolje smo se upoznali međusobno, ja sam se opustila i došao je red na moje predavanje. Obrazi se rumene i javlja se trema. Opet, kako je samo dosadna. 


Pričala sam o morfologiji i postanku stena te o šematskom prikazu uspona. Ovo se radi i na letnjem tečaju tako da mnogo pitanja i nedoumica nije bilo. Bolje za mene :) Prošlo je, a meni je pao kamen sa srca. Sutra je dan uspona na Savni kuk i penjanje smeri na Mesnoj Lastvi. Tečajci noć provode u jamama u snegu, a instruktori i pomoćni instruktori se guraju u kućici na kraju prve žičare.
 Rano ujutro se budimo i spremamo za uspon. Fenomenalno jutro, čekam izlazak sunca, moj omiljeni deo dana koji retko imam priliku da doživim i to u ovom izdanju. Okružena planinama, narandžasto crvena lopta polako se penje i obasjava umorna i neispavana lica ipak nasmejanih tečajaca. Podsećam se da je život lep i da nije sve tako crno. Malo se zadržavamo na vrhu Savinog kuka i krećemo u otpenjavanje Mesne Lastve. 


Smer je duga oko 250m nagiba 45, u prvom delu čak 60 stepeni. Bio mi je drugi put da sam to penjala. Velika je gužva, svi su uzbuđeni ali i koncetrisani. Brzo se spuštamo, ali uspon traje malo duže. Štand po štand, korak po korak i opet smo na vrhu obasjani suncem. 


Svi su zadovoljni i krećemo ka kući. Veliki deo je urađen, ostaje da im objasnimo još par stvari koje se inače ne rade na tečaju, međutim grupa vrlo brzo usvaja znanje jer većina ima neko predznanje. Jel 7 dana kad nam je lepo prođe kao 7 sati? Biće da je tako. Poslednji dan druženja, bar na ovoj akciji.
Ekipa GSS-a nam pokazuje izradu čvrstih i mekih improvizovanih nosila, radi se sa takozvanim biperima, zatim sondiranje terena te pružanje pomoći zatrpanom u lavini. I ovo su kao i sve do sada, uspešno savladali.
Subota, dan za ispitivanje i testove. Brzo ide jer znaju većinu stvari, da ne kažem sve :) Kako koja grupa završava tako se pakuje i odlazi. Ponovo se smanjuje broj ljudi, i to drastično.


Ostajemo samo mi, kao i na početku, intruktori i pomoćni instruktori ( na slici nedostaju Bobi i Peca). Tek posle prespavane noći u svom krevetu, buđenja u svojoj sobi i neke tišine obuzima me nostalgija za društvom i planinom. Ovde su njive uzorane i od snega nema ni traga ni glasa. Ostaju mi lepa sećanja na protekle dane i čekanja ponovnog viđenja negde na penjanju u suvoj steni.

понедељак, 27. фебруар 2012.

Faza: "topljenje"

"Kako sam se nadala dobro sam se udala" fraza je koja savršeno opisuje ovu avanturu. Krenula sam na put sa ubeđenjem da se led istopio, ali isto tako nepokolebljivom nadom i optimizmom da ga ipak ima. Uputili smo se na penjanje zaleđenog vodopada u Topli Do koji se nalazi na Staroj planini. Majka priroda, tačnije lavina koja je preprečila put omela nas je da do tamo i stignemo. Tako sam, pomalo razočarana, slušala dalje planove i razmatranja o sledećoj stanici. Bila je subota, ne tako hladan, ali tmuran dan, dan republičke akcije uspona na Trem. Uprkos činjenici da je tamo veliki broj planinara bio rešen da se domogne vrha odlučili smo da penjemo možda neki koluar sa severne strane. Nismo znali da li je sneg pogodan za tako nešto, ali ipak produžavamo u tom smeru. Ulazimo u Jelašničku klisuru i mene obuzme nostalgija penjanja suve stene :) Sa naše desne strane ukaže se stari, dobro znan vodopad Ripaljka ovog puta u nešto drugačijem izdanju, zaleđen! Sreće i radosti za sve nas. Istina, bilo je to kratko, ali neverovatno iskustvo u lednom penjanju. Moj prvi put. Nisam stručnjak u procenjivanju leda, ali činilo mi se da će ovaj dobro da drži. Jeste se držao, što bi se reklo jedva, ali poslužio je svrsi.

Poučena iskustvom dry toolinga znala sam da alatke ne treba previše jako stisnuti, ali jedno je umeti a drugo primeniti. Krećem levom stranom, onom koja beše manje mokra. Zabijam alatke dosta duboko pa tako imam malih problema prilikom vađenja istih. Stižem do vrha tužno konstatujući da je već kraj. Osiguranje je bilo postvaljeno na top, tako da o eventualnom padu uopšte nisam birnula. Mala pauza za sumiranje utisaka i nasmejana krećem i desnom stranom. Pre mene tuda je prošao Peca i reče mi kako je mnogo mokro te bi trebala da budem brza. No to sam i sama videla :) Voda je curila svuda po meni dok sam par puta pokušala da se maknem od zemlje. Upornost se uvek isplati. Kritičan deo je prošao,pravim još nekoliko sličnih pokreta i ponovo sam na vrhu. Oko desetak metara ličilo mi je na jedan jedini. 

Sledećeg jutra odlazimo na Suvu planinu. Mimi nas savetuje da je najbolje da odemo na Mosor. Biće tu nekog penjanja, kako nam je objasnio. Oko sat i po vremena pešačenja po dubokom isprćenom snegu kroz koji sam ipak bezbroj puta propala i eto nas ispod stene koja vodi na vrh Mosora (984mnv). Samo sam je željno pogledala i nastavila da pratim ostale shvatajući da tu nikakvog penjanja neće biti. Pratili smo markiranu stazu koja vodi na vrh. Požalila sam se Peci i on mi spremno predlaže da penjemo i izvučemo neku liniju :) Moje prvo penjanje zimi, u gozjericama. Nemam informaciju da li je tu neko penjao i kuda. Stena izgleda ovako (slika pozajmeljena sa neta)

Nije bilo mnogo snega, pa ni potrebe za korišćenjem bajli. Smer je duga oko 80 metara. Prva dužina ocene je tri, a u sledećoj nailazimo na mali krušljivi preves za koji bih rekla da je u detalju pet plus. Stegnuta sam i teže mi je da se namestim nego da imam penjačice na nogama. Sigurna sam da će to držati, ali se ipak osećam nekako čudno. Za 50 min smo na vrhu i divimo se lepotama krajolika. Ponovo se podsećam šta je to što je vredno življenja i radovanja novom jutru. Silazimo dole, brže nego što smo se popeli i konstatujem da u stvari i nije tako loše kao što sam mislila da će biti. Naprotiv, bila je to odlična akcija. Penjanje u ledu koje sam tako dugo iščekivala, trening i uspon na Mosor i to penjanjem suve stene... Desiće nam se sve ono što želimo, potrebno je samo želeti dovoljno jako. 

понедељак, 20. фебруар 2012.

Pobesneli skijaši

"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili.


takozvani  Planinarski dom
Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za mene. Natovarili su me tim dugim čudnim stvarima koje su bile više od mene,nekim ogromnim i teškim cipelama i štapovima i rekli "Super ako nisi nikad stala na skije, prvih par puta je uvek teško". Naučili su me par osnovnih koraka i nagovorili da se uhvatim za ski lift i spustim sa negde otprilike polovine staze. Ono što je bilo bitno je da mi skije stoje više paralelno u odnosu na padinu kako ne bih dobila veliko ubrzanje i mogla da kontrolišem pravac kretanja. Meni to nije odmah pošlo za rukom. Spustila sam se,a sada ni sama ne znam kako. Znam samo da sam zabadala štapove,klatila se sa noge na nogu i održavala ravnozežu da ne padnem. Istina,to mi je pomoglo samo prvih par metara. Sledećeg momenta već sam ležala u snegu, nogu visoko u vazduhu i slušala instrukcije kako da ustanem. Sa još par sličnih padova dolazim do podnožja padine i u panici shvatam da nisam pitala kako se to u stvari zaustavlja i staje. Tako sam odlučila da padnem, jer je to bio jedini način da se zaustavim. Barem jedini meni tada znan.

ski staza na Besnoj kobili
I nije toliko strašno kao što izgleda. Hvatam se opet za ski lift i krećem u novi spust. Velika je magla i skoro da ništa ne vidim pred sobom. To me je pomalo plašilo, jer poznajući svoje skijaško umeće, postojala je velika mogućnost da se sudarim sa nekim :) Ipak do toga nije došlo. Posle sat vremena skijanja počinje da veje sneg i duva vetar. Isključuje se ski lift i završavamo skijanje tog prvog dana. Mnogo samog skijanja, ruku na srce, i nije bilo.Dosta se vremena izgubi u redu za ski lift. Sreća da su tu bili drugari iz Niš koji su učinili da to i ne izgleda tako dugo, već svojim zanimljivim pričama i akcentom sve to učinili mnogo podnošljivijim :) Sledećeg jutra je već bilo bolje. Prvi put prilikom spusta sam se ispadala za ceo dan. Trebalo mi je malo vremena da uđem u štos,što bi se reklo i počnem da primenjujem ono što sam naučila prethodnog dana. Napredovala sam i svaki put bila sve zadovoljnija.


Posledenjeg dana sunce nas je obradovalo. Tad sam prvi put videla kako okolina u stvari izgleda. Predivna je. Šume prekrivene snegom koje se prostiru po blagim i strmim padinama pozivaju nas da istražujemo. Mene je ovakav prizor inspirisao da ne odustanem i usavršim svoju tehniku koliko je god moguće dok ne krenemo kući. Kako je vreme prolazilo meni je bivalo sve lepše i zanimljivije. Uživala sam u tome kako sada umem da se spustim,pravim zavoje bez upotrebe štapova i zaustavim se kad god to poželim :) Tako mi je palo na pamet da se spustim van staze,kroz dubok i neutaban sneg, takozvani celac. Tehnika je bila nešto drugačije jer je trebalo osloniti se unazad i izdići vrhove skija. Dobro mi je išlo jer sam svakako imala problema sa ravnotežom,tj naginjanjem napred. Spustila sam se i dobila komplimente da sam dobro to izvela.  I taman kad mi je sve lepo krenula Laza me zove da polako završavam i krenem na ručak. To je značilo pakovanje i povratak kući. Eh, da mi je samo još par dana i to tako sunčanih i divnih kao što je jučerašnja nedelja.