недеља, 21. август 2011.

Sve te vodilo k' Jeli

Najveće penjalište u našoj divnoj zemlji Srbiji,Jelašnička klisura, nalazi se u okolini Niša, tačnije Niške Banje. Ponovo nas put, posle dugo vremena, vodi tamo. Od 14.-19. avgusta bio je organizovan kamp mladih sportskih penjača. Radi se o projektu pograničnog druženja Srbije i Mađarske, koji je finansirala EU
Smeštaj i ishrana za sve učesnike kampa bili su organizovani u restoranu "kod Brke" koji se nalazi na 15-ak minuta hoda od same stene. Ideja o ovakvoj vrsti druženja i upoznavanja svidela mi se čim sam o njoj čula. Ugostili smo oko dvanaest penjača iz Mađarske i domaćinski im pokazivali smeri i penjali sa njima. Grupu od oko 50 penjača nije nimalo lako organizovati. Različiti uzrasti, nivoi penjanja, navike i želje,ali zahvaljujući dobroj volji organizatora sve je proteklo u najboljem redu. Divno je videti nasmejana lica zadovoljne dece koja sa nestrpljenjem čekaju novi dan i novo penjanje.
Jedan od gostiju u smeri "Lumbago"
Jedina stvar koja je meni mnogo smetala je bila prevelika vrućina i sunce koje je svaki dan sve jače sijalo. Tako smo ustajali rano ( već oko 6h na nogama), tražili smeri koje su u hladu i penjali dok nas sunce u tome ne spreči. Oko podne smo odlazili na ručak, zatim odmor pa predveče opet na penjanje. Bilo je stvarno divno nakačiti samo kompletiće na pojas i penjati. Prija posle toliko ispenjanih dugih alpinističkih smeri. Osećaj da možeš da se vratiš kad god to poželiš, da pored toga možeš i da padneš jer si apsolutno siguran da će bolt to izdržati. Sigurna sam ja donkle i u ono što sama stavim u stenu,ali opet nekako važi da u alpinizmu nema padanja, pa se toga i držim. Sem sunca koje nas je svakako ometalo u našim namerama da penjemo što više, ograničavajući faktor bila je i stena koja je izuzetno oštra. Nemilosrdno kida kožu sa naših prstića željnih penjanja.
Sportsko penjalište nisam posetila dobre dve godine, pa je ovo za mene bio popriličan napor. Penjem, padam , rešavam detalje i na kraju uspešno sastavljam smer. Shvatim da me sve ovo podseća na neku igru u odnosu na ono što sam do sada iskusila. Jeste teško i naporno fizički, u to nema sumnje, ali isto tako opuštajuće za našu psihu. U slučaju da se promeni vreme iz smera možeš da pobegneš apsolutno kad god poželiš, brzo i jednostavno. Isto tako ako ti se više ne penje, uvek se nađe neko ko će da raspremi smer. Ne treba da proveravaš većinu stvari koje uhvatiš u slučaju da će ispasti, jednostavno milina. Posle tog rasterećenja Laza i ja smo odlučili da ipak radimo nešto što više volimo, multi pitch smeri (ili smeri sa više dužina). Tako smo četvrti dan penjanja ušli u smer od oko 100m čiji je najteži rastežaj bio ocene 7-.
1: " Sve te vodilo k' meni"
Znala sam da će Lazi biti teško jer ipak ne može da me prati u potpunosti,ali da ću se ja onako oznojati, e to mi je već bilo nepoznato. Ništa drugo do umor, znatno mi je otežavalo penjanje. Nisam mislila da ću se ovoliko namučiti u tako, može se reći, laganoj oceni. Laza je pritom imao dodatno opterećenje, uže koje je nosio radi lakšeg abzajla. Tako se na drugom štandu odlučio da ne ide dalje. Popela sam tu poslednju,treću dužinu i iz dva puta abzajlovala do njega. Smer pritom i nije naročito za uživanje. Puna je travnatih pukotina, sitnih kamenčića... Ipak je ovo trebao biti dan odmora. Ali tako to ide, kad mi iz ravnice, željni stene i penjanja navalimo na stenu. Umorni smo sišli i žurno smazali sendviče koji su nas sačekali u podnožju. Tog popodneva nismo ništa više penjali, bilo nam je dosta. Sledećeg dana bio je organizovan uspon na vrh Suve planine, Trem.
Trem 1810 m.n.v.
Drugari iz Mađarske bili su oduševljeni, a meni je opet, kao i prethodnih dana smetalo sunce. Celokupan uspon, sa svim pauzama, čekanjima i ostalim zastajkivanjima trajao je oko šest i po sati. Predivan pogled sa vrha još jednom me je podsetio šta je ono što vredi videti,doživeti i čemu se radovati. Odmorili podlaktice, umorili noge. Ujutro smo se spakovali, pozdravili sa društvom, starim i onim koje smo tamo upoznali i nastavili put Kikinde. Iako je ono što sada radim, čini mi se na mnogo višem nivou od samog sportskog penjanja nikada ne smemo potceniti ni ovo. Treba se češće vraćati teškim smerima, vežbati snagu i izdržljivost kako bi naši alpinistički usponi bili bolji i napredniji.

недеља, 07. август 2011.

mia Italia, Val di Mello 2011.

Nervoza zbog nedovoljno informacija oko polaska u meni je polako gasila želju za tim dugočekanim poduhvatom. Moje prvo penjanje u Alpima i to ni manje ni više do Italija. Dodatno negodovanje zbog loše vremenske prgonoze, ali ipak na put krećemo optimistični i veseli. Kako zbog lošeg vremena tako i zbog umora,neispavanosti od duge voženje odlučujemo se na predah i spavanje u Sloveniji. Dolazimo u kamp koji  se nalazi ispod stene u kojoj,gle, ima i penjanja. Za sada, odlična varijanta. 
spremni za penjanje u Vipavi


Upenjavamo se za naredne dane i pripremamo za dug put do Italije. Stižemo u Val di Mello, tražimo kamp, raspitujemo se o smerima i vodiču i planiramo penjanje narednog dana. Posle kratkog pogleda u vodič shvatam da ovde vrhunski penjači imaju dosta posla, ali da za nas, obične smrtnike, i nema velikog izbora. Pažljivo probiramo nešto za lagani start i odlučejemo se za stometarske petice. Penjanje u granitu dosta se razlikuje od svega što sam do sada penjala. Oborene ploče u kojima je najbitnije dobro postaviti noge, jer da se hvata i nema bog zna šta. Trenje savršeno drži i to mi se sviđa. I vreme je odlično. Posle par dana penjanja u dolini odlazimo i na visinu. Pakujemo rančeve, sedamo u kola i odlazimo u Bagni di Massino odakle treba da se popnemo do Rifugio Gianeti i pređemo oko 1500 m visinske razlike.
rifugio Gianeti
Znala sam da neće biti nimalo lako jer ovako nešto nisam radila još od zime 2009. Pripremam sebe na višesatni težak uspon i lagano krećemo ka gore.
Ne znam ni sama koliko su mi pomogle one "psihičke" pripreme ali sam grabila ka gore. Bila sam umorna, ali i inspirisana mnogim stvarima. Moje prvo penjanje na visini, odmor koji me gore čeka i uživanje posle ispenjanih smeri. Poslednjih sat vremena uspona mi je definitivno palo najteže. Iščekivanje kraja, težak ranac, umor,i opet umor...uh! Pravila sam česte pauze i konačno stigoh. Tek posle prespavane noći osetim posledice jučerašnjeg uspona...ipak je to bilo preteško za mene. Osećam se umorno, ali i zadovoljno što sam uspela. Ujutru ustajemo rano i krećemo na penjanje. Rekli su nam da će biti lep dan, mada se po jutru ne čini tako. Oblaci, magla i ne tako visoka temperatura. Jakne su u rancu i ništa nas neće iznenaditi. Evo naše smeri
21f, eksponirano i atraktivno penanje
Iako se čini na dohvat ruke, od doma smo pešačili dobrih pola sata, možda čak i više. Navikla sam da penjem na suncu, u kratkoj majci, vreloj steni pa je ovo za mene bila prilična novina. Sa par sloja stvari, maglom oko sebe i ledeno hladnim rukama ulazim u smer. Opasno mi se sviđa stena i stil penjanja! Aca i ja se smenjujemo u vođenju i čini mi se da sve više uživam . Aca se pak žali da mu i hladna stena i ne prija toliko.

Posle 120m izlazimo na vrh, ali se zbog magle nažalost ništa ne vidi. Izlaz smeri je na oko 2900 mnv.  Što je brže moguće abzajlujemo dole i vraćamo se u dom. Posle prve smeri ispenjane na ovako velikoj visini sabiramo utiske, čekamo navezu koju su činili Kuki i Peca, pakujemo rančeve i spremni smo za povratak u dolinu. Mnogo akcije za kratko vreme. Očekivala sam da će silazak biti lakši od uspona, ali sam se po svemu sudeći malo prešla. Krećemo pevajući, ali posle mnogo pregaženih kamenja i trave počinjem da osećam bol u      kolenima i listovima. Ubrzo zatim osećam se kao fudbaler. Noge me strašno bole, a težak ranac i dalje nemilosrdno opterećuje moja leđa. Tek sada se vidi nedostatak kondicije i treninga. Ne toliko fizički napor, koliko me je psihički porazio taj mučni silazak koji kao da nema kraja. Korak po korak, noga ispred noge, polako, jer brzo nisam mogla, spustili smo se do kola. Bol u kolenima bio je takav da mi je stvarno bilo teško da budem u stajaćem položaju. Pa sam zato čim sam ugledala šator legla :) Sledećeg dana odmor mi je bio i više nego potreban. Prijalo je jer je dan posle bio rezervisan za smer od 650m, ocene VI+ , a čija težina ne pada ispod petice. Bio je to veliki izazov za mene.
smer "Scobidou", 650m, 6a
Znala sam da na štandovima moramo biti brzi i efikasni, jer to je ključ brzog penjanja. Isto tako moramo biti dobro koncentrisani kako bi sve bilo sigurno i bezbedno. Uveče je pala kiša, tj. padala je celu noć. To nije ubilo nadu u meni da će sutra biti lep dan za penjanje i moju,pre svega, želju za tim. Stena se na suncu brzo suši,ali pre 10h nije bilo smisla ulaziti u smer. Tako smo i uradili. Prva dužina se još uvek nije osušila i bilo je to odvratno mokro penjanje po ploči! Pomalo i strašno. . . Sunce nam se smilovalo i osušilo ostatak smeri. Tako smo uložili sve da budemo brzi, efikasni. Smenjivali smo se u vođenju i dobro nam je išlo. Na štandovima nije bilo priče, već samo razmena opreme i nastavak dalje. Bilo je to naporno. Ocene su bile konstante, a stilovi se smenjivali. Oborene ploče, malo pukotine, previsi (ne dugi i teški) pa sve u krug. Na oko 100m pred kraj stvarno mi je bilo dosta i jedva sam čekala da se završi. Požurili smo polako i na vrhu bili u tačno 16h, sto znači šest sati penjanja. Za prvi put, mislim da i nije tako loše prolazno vreme. Sačekali smo sledeću navezu, Pecu (koji je celu smer majstorski sam izveo!), Kukija i Cobeta. Znala sam da agonija tek sledi. 15 dužina abzajla.
 Hvala PS Srbije i komisiji za alpinizam
Silazimo baš kada mrak. Dobro da nas nije uhvatio u steni. Kroz šumu se sjurimo dole gde nas je Laza strpljivo čekao. Bio je ponosan na nas ( i ja sam ). Vraćamo se u kamp i odlazimo na zasluženo domaće vino :) Gazda nam pritom donosi i sir i sve to dodatno utiče na moju sreću i zadovoljstvo
Odlično ide uz vino
Pozitivno iznenađenja gostoljubljivošću domaćina, savladana umorom odlazim  u svet snova. Sledeći dan okružuju nas teški, sivi oblaci i svesni smo da kiša koja pada celu noć i jutro onemogućuje penjanje narednih par dana. Tako se odlučujemo na pakovanje i povratak kući. Ova fenomenalna akcija održana od 27. jula do 6. avgusta polako se završavala. Popela odlične smeri, videla Italiju, pričala svojim omiljenim jezikom sa divnim pričljivim ljudima, unapredila svoje znanje i nadogradila iskustvo. . . Bolje je možda i moglo, uvek može , ali sam ja ovim potpuno zadovoljna. U ovoj toploj noći koju provodim u svojoj sobi nedostaju mi planine, nasmejana lica dragih ljudi koji su ovo upotpunili, kao i svi oni stranci koji su nas uvek srdačno pozdravljali sa neizbežnim CIAO!