понедељак, 29. јул 2019.

Magični Prenj

Umesto uvoda:
Brz protok informacija, nedostatak vremena, ekspanzija društvenih mreža gde lako objavljujemo, još lakše lajkujemo, a najmanje se udubljujemo....ima uticaj i na mene. Postali smo malo lenji (čak i mi koji imamo osećaj da stalno nešto radimo) i naviknuti na brzo, često nam je i to sporo pa bismo hteli odmah. Priču, inspiraciju, dobar smer....
Blog je neaktivan već 4 duge godine. Tako kratak, a opet dug period. Desilo se mnogo, penjalo se nekad više, nekad manje, pisalo ni malo. 
Povremenim razgovorima sa prijateljima, poznanicima i ostalim zainteresovanima shvatam potrebu ponovnog aktiviranja bloga. Hvala im i nadam se da će uživati u čitanju, makar upola kao ja u proživljavanju istog. Ovo je kao početak, nije lako, ali nadam se da će biti vredno.

Planinski masiv Prenj nalazi se u istočnoj Hercegovini. O penjanu tamo najviše sam slušala od mentora i trenera Laze koji se alpinizmom bavio na tom području. Mnoge su kockice trebale da se sklope da konačno posetimo i to čarobno mesto.

Stenu Izgorele grude nazivaju bosanski El Cap, a svako ko jednom okusi divljinu i lepotu ovih stena uvideće zašto. 

Prvi boravak tamo iskoristili smo za penjanje Bosanskog smera koji je dug čitavih 700m, ocena V UIAA.
Foto skica Bosanskog smera

Klasičan smer koji s dovitljivo proteže najlepšim linijama u steni. Stena je uglavnom čvrsta, sloperasta i isprana vodom, penjanje je pravo uživanje. Stil je drugačiji od svega što sam do sada penjala, ne bih ga mogla tačno ni opisati. Često se noge moraju visoko dizati i oslanjajnem rukama na upor izbaciti se do sledećeg hvata. Nije teško, ali nakon 700m ume da izmori. 

Bio je to moj i Milošev prvi put (njegov ikada) samostalno u velikoj steni. Do sada sam uvek penjala sa iskusnim alpinistima što je, razume se mnogo lakše i rasterećenije.
Sada se srećemo sa raznim izazovima koje sve uspešno prevazilazimo i nakon 9 i po sati penjanja izbijamo na vrh stene. Definitivno smo najviše vremena izgubili u orijentaciji, traženju linije smera. Ono što je kod nas u Srbiji prečka ili dijagonala od 10-15m, tamo je čitav jedan cug, razmere su potpuno drugačiije. 
Silazak je naporan, spuštanje jarugom kroz kleku do linija za abzajl, tri abzajla i eto nas opet u podnožju. Sve ukupno oko dva sata sa vrha stene.

Prvi put je i najteži, pa tako prilikom sledećeg odlaska planiramo penjanje malo težeg smera. 
Na meti nam je bio Stup, atraktivna linija koja, čak i posle penjanja i osvrta na njega ostavlja onaj utisak "ma nemoguće je tuda proći, izgleda baš teško".
Okvirna foto skica smera Stup
Na samom početku Stup nije gostoljubiv. Časti nas travom, nesigurnim kamenjem, veliki i malim klekama. Nezgodan teren, krećemo se sporo, uplašeni smo. Tu ne postoji ništa što te može zaštiti od pada, a klizava trava na to svakog momenta upozorava. Miloš hrabro vodi većinu dužina, dok ja brzo pratim. Agonija traje čitava 4 cuga dok konačno ne ugledamo stenu kojoj smo se obradovali više nego ikad.

Nakon ovoga, originalna varijanta smera nastavljava pravo i ocenjena je sa A1/A2. Već umorni, odlučujemo se za prečku, koju većina i penje. Pre ulaska u prečku levo, je čvrst kamin koji je bilo prava milina penjati čak i meni koja nisam ljubitelj istih.
Prečka je interesantna,duga čitav cug, krušljiva i bez mogućnosti postavljanja međuosiguranja. Sreća da su tu klinovi prvih penjača koji nam ulivaju sigurnost. Penjanje nije teško,ocene oko IV+, ali eksponiranost i nepregledan prostor ispod nogu nisu najprijatniji. Ipak, izazov leži baš tu, u savladavanju sopstvenih strahova. 

Detalj u prečnici

Nekad se čini da je svaki naredni korak lakši, a nekad pak da je teži. U oba slučaja kretanje moramo nastaviti jer nazad nema. Strah nas koči, ali i gura napred. Tanka je granica, a opstaju samo oni koji uspeju da spoznaju tu tanku liniju i bez skretanja po njoj hodaju.

Nakon prečke nas čekaju detaljne dužine, treba nam energije i pravimo pauzu za odmor i ručak. Kako su slatki i ukusni ti zalogaji.
Težina je ispred nas, a mi se osećamo spremno za nju. Ne znamo tačnu ocenu slobodno, ali smo čuli da je oko VI / VI+. Detalji su nezgodni, krimpovi za pola falange, gaženje na trenje (VII- definitivno!) a potom izlazak na nesiguran teren sa većim hvatovima. Iako detalji, sami za sebe nisu preterano teški, iscrpljenost, nesigurnost zbog nemogućnosti postavljanja međuosiguranja i izloženost su nešto što ih takvim čini. Da se razumemo, penjanje ocene VII-, što smo se složili da je realno , u tradiciji nije nimalo naivno, ali je ipak daleko ispod naših mogućnosti kada govorimo o penjanju sportsko penjačkih, boltovanih smerova. Tu se krije ili otkriva glavna razlika između ova dva načina penjanja.
Ulaz u prvu detaljnu dužinu. 

 U boltovanom smeru se možemo u potpunosti posvetiti pokretu, postavljanju tela, optimalnom stisku dok u tradiciji imamo mnogo stvari pored ovih o kojima treba razmišljati. Postoji li mogućnost zaštite od pada, kakav je sledeći hvat, da li je prethodno međuosiguranje daleko, šta će se desiti ako sada ispadnem...pitanja su koja ne mogu da izađu iz glave. U strahu trošimo previše energije, zadržavamo dah, ne sluša nas sopstveno telo. Pozivamo svoj zdrav razum, težimo smirenosti koju smo vežbali, tražimo od mišića da se napregnu tačno koliko treba i oprezno se krećemo na gore. Uvek je nagore neizvesno, ali nada da će postati lakše ne bledi.
Nakon dva teška detalja ukazuje se stena Izgorele grude u svojoj punoj moći i veličini. Od pogleda zastaje dah, bez preterivanja. Predugo gledanje u strmoglavi sunovrat izaziva blagu vrtoglavicu. Kratko se zadržavam radi podsećanja, šta je ono što me uvek iznova vraća na mesta gde mi je teško i gde se borim. Na kraju borbe uvek stigne nagrada, u raznim oblicima.
Na grebenu


Borba

Nakon prolaska dva ključna mesta završava se prvi deo smera i postoji mogućnost eskivaže u desno.
Odlučujemo se za penjanje celog smera i nakon jednog blago previsnog žljeba, izrazito krušljivog terena , pa opet kamina izlazimo na greben. Grebenom kratko nastavljamo preko malih i velikih kleka i stižemo do police.
Sat već pokazuje da je 20h, uskoro će da padne mrak. Čeka nas još jedan kamin, a potom izlazak na lakši grebenski teren.
Iako se kraj čini blizu, zaključujemo da nije i donosimo jedinu pametnu odluku, a to je bivak. Dobro smo opremljeni, imamo dovoljno vode i prognoza za sledeći dan je odlična. Drva za vatru ima, a problema nema. Od hrane nam je ostalo nekoliko suvih kajsija i dve čokoladice. U gradskim uslovima bismo bili nervozni, nestrpljivi, ali ovde pomireni sa situacijom svesni smo da imamo samo jedan cilj, a to je bezbedno popeti se do vrha i spustiti na polaznu tačku, u podnožje. Spavali smo po nekoliko sati u više navrata i ujutru već sa svitanjem nastavljamo dalje.
Noć u bivaku na steni

Od mesta gde smo bivakovali do vrha stene trebalo nam je čitavih 3 sata, usporio nas je umor i zahtevan teren. Greben je uzak i na nekim delovima osećam kao da hodam na ivici noža, ponor je sa obe strane. Nije teško, ali je visoka opreznost neophodna. Godinama naučiš da se ne raduješ na vrhu, to je samo prolazna stanica. Zadovoljstvo je naravno prisutno, ali nema opuštanja.
Lepote

U povratku nas prži sunce, ali zadivljujuće smo fokusirani do samog kraja. Stup je fenomenalan smer, pravi alpski, miks raznih stilova penjanja od ploče, kamina, žljebova, travnatih vertikala i grebena, dug oko 900m. Ocene su razne,ali najteži cugovi su dva na kraju i ocenili smo ih VII- slobodno.
Nakon odmora u kampu, spuštamo se šumom još narednih sat vremena do puta. Tu nas čeka auto koji nas vozi do sela Ravna gde smo ostavili auto.

Za sve one koji planiraju penjanje u Grudi, a nemaju puno informacija, logistika je sledeća.
Kamp-bivak se nalazi ispod same stene, krajnje levo na obodu šume. Nema vode.
Do bivaka se stiže nakon sat vremena hoda uzbrdo šumom, nema obeležene staze.
Od sela Ravna, posle Jablanice, postoji makadamski put kojim se nakon sat i po vremema vožnje stiže do kraja; to je polazna tačka do bivaka. Prevoz moguć isključivo terenskim vozilom, može se angažovati više lokalnih momaka.
Vodič za ovaj predeo ne postoji, postoje odlične skice smerova i iskustva prethodnih penjača. Hvala mnogo našim prijateljima na savetima, Tombi, Mahi, kao i Ivanu bez kojih ova akcija ne bi bila moguća.
Veliko iskustvo koje će koristiti za budućnost.