среда, 06. новембар 2019.

Velež - bajka o divljini

Ceo oktobar je bio neverovatno sunčan, prijatan i topao. Krajem meseca ukazala se  prilika za posetu famoznoj steni Veleža koju smo rado iskoristili. Poslednjeg vikenda je organizovan alpinistički kamp "Srce Veleža" sa ciljem promocije regiona kao idealnog poligona za sve outdoor aktivnosti.
Obzirom da je put dug, a vremenska prognoza dobra odlučujemo se da odemo jedan dan ranije i tako ostavimo mogućnost za penjanje dva smera. 
Za ovo područje izdat je alpinistički vodič, autori su Dragan Ilić i Emira Hukić, ali obzirom da dolazimo pre svih još uvek ga nismo imali. Imamo stare skice, po neki opis, informacije od prijatelja. 
Dan je znatno kraći nego u toplim letnjim mesecima. Postavili smo šator, prikupili drva za vatru,večerali i spremno sačekali pad temperature i nestanak svetlosti. Praistorijski televizor nam prikazuje žive slike koje se strpljivo roje u našim glavama. Mnoge zadržavam za sebe, ali jedna mi ostavlja najjači utisak. Divljina kojom smo okruženi, tišina u planini i dvoje ljudi sa istim ciljem..usamljenost. Navikli smo na samoću, ne zbog želje da tako bude, već sticajem okolnosti; ipak nekad je lepše u društvu. Miloš se slaže i oboje, svako za sebe, razmišljamo da li postoji način da se to promeni. Ubrzo zatim, kao potvrda, dokaz ili demant,  svetli farovi nekog automobila izbijaju iz šume, ipak je tu neko. Dvojica penjača prekidaju naše misli o usamljenosti i ceo prostor sada dobija jednu novu dimenziju. Danas su penjali Taborski smer i detaljno nam prepričavaju o pristupu, smeru i silazu. Obzirom da skice ostalih smerova koje imamo u sebi sadrže tehničke ocene, i to A2 minimum, odlučujemo se za isti smer, pa ćemo dalje videti kada dođe vodič.
Jutarnja kafa

Kasno sviće i ujutru je mraz. Napuštamo kamp u 8h. Hodamo već pola sata uzbrdo, ali stopala još uvek nisu uspela da mi se zagreju, mora da je temperatura ispod nule. Ulazimo u smer u 10h i stidljivo se javlja misao kako je već malo kasno. Ipak, ocene nisu teške i trebalo bi brzo da se krećemo.
Frano i Miloš posmatraju stenu
Pažljivo pratimo skicu smera, kao naveza smo znatno napredovali u snalaženju u steni. Štandovi su boltovani i tako znamo da smo na pravom putu. Naišli smo na svega dva stara klina u celom smeru. Smer je lep, logičan i nema značajnih težina, ocenjen je sa III/ IV, ocene su realne. Stena je uglavnom čvrsta sa puno mogućnosti za postavljanje međuosiguranja.
Taborski smer, 340m, III/IV

Poslednjih 50m su izrazito krušljivi i ne postoji mogućnost postavljanja međuosiguranja.
Dogovor je bio da se sa Petrom i Franom nađemo na vrhu, jer oni penju smer do našeg, te da se zajedno spustimo do kampa. Na vrhu nam stiže poruka da su se oni vratili iz smera, idemo dole sami. Pronalaženje silaska trajalo je duže nego što smo očekivali. Nakon izlaska iz smera potrebno je ići desno, dok se ne dođe do jaruge gde je postavljena abzajl linija. Staza je označena kamenim čovečuljcima i nije je teško pratiti. Mi smo napravili grešku i kretali se izohopsom, želeći da uštedimo vreme i energiju, umesto da idemo sa vrha na vrh. Samo ako idete sa vrha na vrh moći ćete da pronađete abzajl liniju. U jaruzi još uvek postoji stara sajla, koja se u većini delova ne može upotrebljavati, međutim sada postoje boltovi pa za njom i nema potrebe. Nakon završenog abzajla prolazimo kroz izuzetno težak teren, oštre stene gde je potrebno pažljivo kretanje. U šumi se priključujemo planinarskoj stazi koju pratimo do samog kampa. Kretali smo se efikasno i bez pauze, ipak mrak nas je uhvatio u poslednjem delu staze, oko 40 min pre nego što smo stigli u kamp. Od vrha do kampa nam je sa svim lutanjima, dvoumljenjem i brzim i efikasnim kretanjem trebalo 3 sata. Na Veležu ne postoji lako i blizu. Teško je, nepristupačno i neodoljivo. 
U kampu nas čeka puno ljudi, logorska vatra i Petar i Frano od kojih jedva čekamo da čujemo utiske iz smera. Ušli su u Sekretarski smer koji je ocenjen sa IV+. Kažu da je penjanje na samom početku bilo dosta teže što ih je malo zbunilo, ali onda su se našli ispod previsa koji je trebalo preći. Po skici su na dobrom putu, ali ocena nije ona napisana. Penjali su sporo i svhatili da bi tim tempom bili na vrhu kasno te da bi ih mrak uhvatio već pri abzajlu. Odlučuju da se vrate, pametno. 
Nakon pažljivog proučavanja vodiča Miloš i ja se odlučujemo za smer Kaminska diretisima, a oni za smer Prenesečenja(slovenački Iznenađenje).
Pod smerom smo već u 9h, hladno je i pažljivo ulazim u prvu dužinu.
Kaminska diretisima,levo

 Mogućnosti postavke međuosiguranja su male, prsti su mi ledeno hladni, a smer deluje mnogo teži od ocene V. Nije u pitanju pravi kamin, već pukotina koja je kao zalepljena za ploču. Penje se po ploči, uz povremeno oslanjanje sa strane i ponekad ulazak u kamin, ako je dovoljno širok. Smer je konstantno težak i sigurna sam da bismo sporo napredovali. Nismo spremni da ponovo silazimo po mraku i izuzetno teškom terenu. Odlučujemo se za abzajl i vraćanje na leto. Čini se da su ocene u vodiču malo potcenjene, te je potrebno biti obazriv pri izboru smera. 75% smerova iz vodiča nisu nikada ponovo popeti ili imaju samo jedno ponavljanje. Radi se o vrlo ozbiljnom penjalištu sa teškim pristupom, penjanjem i silazom. Mesto je fantastično, 13km duga barijera i visoka od 200-400m, čvrsta stena. Vodič je detaljan i precizan. Ekipa koja je organizovala kamp "Srce Veleža" je uradila fenomenalnu stvar, jer su markirali staze i sada nam je svima planina pristupačnija. Divlja,a ne neosvojiva.
To je ono čemu težim i što izaziva.



уторак, 08. октобар 2019.

Mikijev stub u Gornjaku

Gornjačka klisura je, čini mi se jedno od najposećenijih alpinističkih penjališta kod nas. Nije daleko od Beograda, pristupi su relativno kratki, stena čvrsta, ima i boltovanih smerova..uopšteno govoreći lepo, pristupačno i uređeno penjalište.
Kada se nečim bavite dugo, intenzivno i strastveno posle određenog vremena dođete do stadijuma gde shvatate da vas stari putevi više nigde ne vode. Uvek ima mesta za napredak, ali je potrebni pronaći novi put i nove izazove. Došao je momenat kada sam shvatila: popela  sam skoro sve kvalitetne i vredne smerove (u Gornjaku), kuda dalje? Misli mi se vraćaju na čoveka koji i posle celog svog penjačkog staža ima motivaciju za nove projekte i smerove, Aleksa Srdanov. Lako pronalazim informacije koje želim i predlažem da za vikend penjemo Mikijev stub. Smer se nalazi u markantnoj steni iznad kamenoloma. Aleksa je jednom vodio tu mene i Danijelu, dragoceno iskustvo.
Smer broj 1- Mikijev stub. Fotografija preuzeta sa fb profila AO Vukan
Pristup je kroz gustu šumu i preko strmih sipara iznad kamenoloma. Ne postoji označena staza, ali je put logičan i vodi direktno pod stenu, uspon traje oko 40 minuta. Moguće je pristupiti i sa druge strane, pored Grebena ladne vode, tuda je put malo duži. Ulaz u smer je očigledan, položene ploče koje brzo postaju vertikalne. Po izlasku na vertikalni deo dolazimo do ploča gde nema mogućnosti za postavljanje međiosiguranja, a penjanje je zahtevno, ocena VI. Po pločama treba treba prečiti u desno, može  se zakucati kraći klin i postaviti čok.
Na ulazu u smer
Nakon prečke ponovo se vraćamo u žljeb koji nema mesta za međuosiguranja. Tu se nalazi jedan klin prvih penjača koji je siguran, penjanje je težine V. Na izlasku iz žljeba potrebno je biti oprezan zbog krušljivosti. Pre ulaska u drugi kamin žljeb je osiguravalište. Smer sada postaje lakši i nakon nekoliko metara izbijamo na greben. Sa grebena smo se spustili u podnožje stene smerom Tajni prolaz, broj 3 na slici gore.
Odlična linija i lepo penjanje, žalim što stena nije duža. Po povratku mi je Aleksa rekao da je ovo bilo prvo ponavljanje smera. Za bezbedno penjanje ovakvih stvari je neophodno puno treninga, fizičkog i mentalnog. Glava mora biti mirna, a mišići snažni da efikasno izvedu sve ono što smo zamislili. Veština postavljanje sigurnih međuosiguranja je obavezna. Nadam se da će ovakve linije imati sve više uspona, jer kada su nam već Alpi i velike stene daleko, uvek ima i posla u našem dvorištu. Ne treba samo biti lenj.

понедељак, 16. септембар 2019.

Severna strana Grand Paradisa

Veliki raj, najviši vrh zapadnih Alpa i Italije- 4061 mnv. Nalazi se u dolini Aosta, a moguće mu je pristupiti iz dva planinarska doma. Jedan, našim planinarima dobro poznat, rifugio Vitorio Emanuele i drugi, pogodniji za penjanje severne strane, rifugio Federico Chabod. Do rifugia Chabod stigli smo za 2 sata i 20 minuta, savladavši oko 1000m visinske razlike. Staza polazi sa parkinga koji je na 1800mnv, dobro je uređena i lako uočljiva. Prvi deo staze je strm, sa konstantnim usponom. Predeo je divan, zelenilo, planinski vrhovi, reka koju formira voda od topljenja glečera.

Pristup ka planinarskom domu
 Sve vreme gledamo severnu stranu, izgleda kao da nam je na dohvat ruke. Psihički se pripremam za ono što nas sutra čeka. Vizuelizacija mi uvek mnogo pomaže, zamišljam svaki korak i to detaljno. Od večernjeg pakovanja opreme, preko ustajnja, pristupa smeru, osećaja pred početak penjanja, naravno zamišljam i penjanje,vrh i silaz. Odlična tehnika za smirivanje i pripremu pred uspon. Čak iako nikad nisam bila na istom mestu i ne znam šta me čeka, proučavala sam skice, fotografije, mašta uvek pomaže. Pripremam se  da će biti naporno, da će mi trebati koncetracija, da će biti hladno i na momente ću se verovatno uplašiti. Vidim sebe kako uspešno prevazilazim sve probleme pred kojima se nađem. Naše misli su ključ. One nas koče ili daju vetar u leđa, mi biramo. Nije lako upravljati mislima, ali ko savlada ovu tehniku postaje gospodar. Gospodar svojih misli i osećanja, najvažnija titula koju sebi možemo dodeliti.
Umorni ležemo u krevet i budimo se već nakon par sati. Napolju je mrak, ali je staza dobro vidljiva i obeležena. Sa staze koja vodi na vrh(via normale) treba skrenuti  ka severnoj strani. Kada ima dosta snega i manje glečerskih pukotina sve je jednostavnije. Do podnožja smera stigli smo za 3 sata hoda po teškom terenu. Impozantna stena je ispred nas, opremamo se i krećemo.
Direktni smer, nagib 75/55 stepeni, 600m
Na severnoj strani je siv led, tanak sloj tvrdog leda koji se povremeno odlama u obliku tanjira. Miloš kreće sa penjanjem, pa se potom smenjujemo u vođstvu.
Miloš vodi 

Penjemo brzo i efikasno, kad osetim bol u listovima jednu nogu pustim da se odmori, a potom i drugu. Smer nije tehnički zahtevna, ali izdržljivost je neophodna i bitna. Sve vreme vidimo vrh, ali se čini da mu se ne približavamo. Koliko god da se penjemo, na ovom velikom zidu deluje kao da stojimo u mestu. Tek na vrhu smera shvatamo da smo sve završili. Tako je u životu, nismo svesni napretka dok se dosegnemo cilj. Kad stignemo do jednog, tražimo novi cilj i novi put. Nas dvoje sada tražimo put do vrha. Ostaje nam još malo grebenskog penjanja, a onda se uključujemo na stazu koja nas vodi na vrh. Kao i uvek, na vrhu se kratko zadržavamo radi fotografisanja i krećemo sa spuštanjem.
Na grebenu
Selfi na vrhu

Grand Paradiso, 4061m


Staza je očigledna i nije teško pratiti je. Obzirom da je već prošlo podne, otvorile su se nove glečerske pukotine i potreban je dodatan oprez. Zračenje je veliko, sunce počinje da nam smeta, žurimo ali smo oprezni. Kada sneg nestane prelazimo na kameni deo. Malo se dvoumimo kuda treba dalje ići, ali ubrzo pronalazimo pravi put. Osećam se prilično umorno. Naporno je ponavljati identične pokrete 600m. Nije kao penjanje suve stene gde se smenjuju stilovi, tehnike. . .ovde je sve tako isto. Zahtevno fizički i psihički. Večera u domu uz čašu vina bila je prava nagrada. Nazdravljamo, za još novih smerova i severnih strana.
Severna strana Grand Paradisa svrstava se u 5 najlakših, predstavlja uvod u svet alpskog penjanja na velikim visinama. Treba znati odakle početi, a ovakav početak bih svima poželela.
Rifugio Chabod, panorama pred zalazak sunca
Sutradan smo iskoristili za odmor, fotografisanje i uživanje. Dan je bio sunčan, a mi odlično raspoloženi. Srećni zbog popetog smera i osvojenog vrha, analizirali smo svaki aspekt penjanja. 3 sata pristupa, 5 i po sati penjanja, pola sata zadržavanja na vrhu, 3 sata silaza. To su brojke koje mogu poslužiti kao orijentacija. U avgustu je tvrd led i uslovi su mnogo teži nego u junu, korisno znanje za budućnost.
Ovo putovanje je pored činjenice da smo popeli prvi zimski smer (u letnjim uslovima) u Alpima bilo posebno iz još jednog razloga. Nismo bili sami, naši partneri OM Made, Granum , Benlian food i Black n'Easy prepoznali su našu posvećenost, volju i sportski duh te nas podržali svojim sjajnim proizvodima. Hvala im, sa njima je ova akcija bila ukusnija, sadržajnija i energičnija :)




понедељак, 26. август 2019.

Severna stena Triglava


Triglav - sinonim za strpjenje, upornost i nadu. 
Na dugo čekano, marljivo planirano i željeno putovanje krenuli smo u ponedeljak. Ponedeljak kao početak nove radne nedelje, kao dan sa najmanje gužvi u sezoni godišnjih odmora, počinje na slovo p kao pobeda.
Osećam se spremno, upenjano, dovoljno informisano. U dolinu Vrata stižemo oko pet sati popodne i smeštamo se u Aljažev dom. Ne odvajamo pogled od stene, pokušavajući da utvrdimo liniju smera. Penjaćemo Skalašku, 500m, ocene V, a zatim na vrh stene izaći Lađom ili Čopovim steberom. Lađa je najlakši izlaz na vrh, 500m ocene do IV, a o legendarnom Čopovom steberu ne treba mnogo govoriti. 
Odluku ćemo doneti na licu mesta u zavisnosti od vremenskih prilika, količine umora, brzine penjanja i preostalog raspoloživog vremena. 
Severna stena Triglava u magli

Jutro je vedro i sunčano, ali je promena vremena najavljena već u 17h. Zbog toga smo ušli u smer sa prvim svitanjem. Skalaška počinje laganim penjanjem,  koje je najbolje izvoditi simultano, zbog brzine ali i bezbednosti. Brzo prelazimo taj deo i ulazimo u vertikalu. 

Penjemo sigurno i efikasno. U orijentaciji i traženju smera smo postali sve bolji, nema većih problema. Stena je uglavnom čvrsta, u ključnoj dužini ima dovoljno starih klinova.

Negde u posledenjim dužinama

Proporcije


 Magla se povremeno pojavljuje na okolnim vrhovima, ali se brzo razilazi, sunce je i dalje tu. Ne gubimo vreme na štandovima, cilj je da što pre dođemo do Gorenjskog turnca, mesta gde se završava Skalaška, a počinju druga dva smera koja vode na vrh stene od 1000m. Odjednom magla je tu, tik ispred nosa, slaba je vidljivost i osećaj uopšte nije prijatan.... posle nekog vremena ipak postaje ređa. Nastavljamo dalje. Penjanje nije teško, ali je oprez više nego neophodan, Poslednji cug vodim po testo gustoj magli, vidim samo par metara pred sobom, tražim najlakši put. Dolazim do police gde pravim štand i čekam Miloša da stigne. Penjemo već četiri i po sata, nismo loši. Temperatura pada, oblače se dodatni slojevi odeće. Pravimo kratku pauzu za ručak i smišljamo šta dalje.

Ručak u magli
Razmišljamo šta dalje, ali zapravo nema mnogo mogućnosti. Dalje da nastavimo ne možemo jer se ne vidi ništa i previše je rizično; ispred nas je 500m stene koju ne poznajemo. Velika je vlaga i stena je klizava. Jedina preostala mogućnost je abzajl. Na početku smera viđali smo uređene abzajl linije, ali u gornjem delu ih nema. Abzajl u nepoznato, kada se ništa ne vidi je prilično neprijatno iskustvo. Imamo dovoljno opreme, idemo polako i gledamo četvoro otvorenih očiju. Napredujemno sporo, brzo i ne može. Vlažnost je velika, neizvesnost je prisutna, ali se oboje odlično nosimo sa situacijom. Priznajem da samo razmišljam o bezbednom silasku, nije bitno što mi je hladno, što sam mokra i uplašena ,cilj je jedan. Dolina. Približavamo mu se.
Magla svuda
Vreme prolazi, sat pokazuje 17h, a naša agonija traje već satima. 
Magla oko nas
Na poslednjem uređenom abzajlu znam da smo blizu. Potrebno je doći do roga od kog počinje vertikalno penjanje. Odatle imamo još jedan abzajl i dolazimo na lakši teren gde smo na početku išli simultano. Penjanje je jedna stvar, a vraćanje istim putem nešto sasvim drugo. Iako je isto, u stvari je totalno drugačije. Sećam se  kad sam kao mala išla do škole, uvek istim putem tamo i nazad. Do škole je lako, uvek istom stranom ulice, pored istih kuća, sa istim drugarima. Nazad je naizgled sve bilo isto, ali bih uvek primetila nešto novo. Neko drvo o koje se udarim gledajući šta dečaci rade, a ne ispred sebe, boju zida one velike kuće preko puta, rđe na velikoj braon kapiji, televizor u dnevnoj sobi koji sija kroz bele vezene zavese...Na jedno se fokusiramo kad idemo gore, a na nešto drugo kad idemo dole. Tako smo blizu, ali opet nesigurni gde treba. Magla je i dalje gusta, kiša pada i skroz smo mokri. Od čekanja na štandu postaje hladno. Čujem Miloša kako nešto viče, uže mu se mrsi već nekoliko puta, ovo zaista dugo traje. Ne sumnjam u njegove procene, ali ipak se plašim. "Uže slobodno" je takvo olakšanje! Krećem do njega i vidim da je na nekoj polici, to nije ona na kojoj je trebalo da budemo. Nema veze, izvući ćemo uže i nastaviti dalje, sigurno nismo mnogo skrenuli od linije smera. Uže se ne pomiče, vučemo jako, pravimo talase ne bi li krenulo, ali ništa. Jasno je da mora tu ostati. Već je 19h  i mrak se bliži. Do sada je sve bilo manje više u redu, ali ovakav razvoj situacije mi se ne sviđa. 
Bez opisa

Ostajemo sa samo 15m užeta, sreća da i njega imamo. Ne smemo sada početi da pravimo greške, nikako, iscrpljeni smo i blizu kraja. Sada je najopasnije. Spuštamo se do naredne police i vidimo da je rog na koji smo trebali da se spustimo samo tri ili četiri metra levo od nas. Kakav poraz! Dalje hodamo i dolazimo do poslednje vertikale. Stena isprana vodom, mesto za klin je teško naći. Posle uporne pretrage uspevamo, pao je mrak. Znam da ćemo uspeti, ali se ipak plašim. Razna se pitanja motaju, odlažem ih za kasnije. Ako budem imala snage, pitaću se u krevetu. Nadam se da je ovo poslednji abzajl, da je sledeće šta ćemo videti sipar, ali grešim. Petnaest metara je suviše kratko. Imamo još dok ne izađemo iz stene. Stavljamo prusik oko velikog kamena, jer nam ništa drugo nije ostalo i molim se da je ovo poslednji. Stvarno je bio poslednji abzajl. Ne gubimo fokus i nakon petnaest minuta hodanja nailazimo na planinarsku stazu. Staza spasa koja nas vodi u planinarski dom. Dom je otvoren do 22h,  a Slovenci su uvek tačni. Stižemo sa 10 minuta zakašnjenja, a domarka nas grdi pitanjem "Zar ne znate da smo otvoreni do 22h". Znamo, ali vi ne znate koliko smo se namučili da stignemo. Ništa ne govorimo, ljubazno se izvinjavamo i zahvaljujemo, te smeštamo u sobu. Jedemo u tišini, svako sa svojim mislima. Bilo je izuzetno naporno,  srećna sam što smo uspeli da se vratimo. Nismo popeli smer, bili smo na jedan cug od vrha, nismo mogli dalje. Planina nas je podsetila koliko smo mali. Zahvalna sam jer nam je dopustila da siđemo. Gde smo pogrešili, šta smo bolje mogli ne znam. Nismo uspeli da dokučimo. Svako iskustvo je dragoceno, a ovo nas je slomilo na samom početku putovanja. Nisam uspela puno da razmišljam pre nego me je umor savladao; napetost je bila velika, a kada su se mišići i mozak konačno opustili san je postao moje utočište. 
Kažu da je jutro pametnije od večeri. Možda i nije uvek, ostavlja više prostora za dvoumljenje i razmišljanje.
Počinjem da sumnjam u sebe, u našu navezu, pitam se jesmo li dovoljno spremni za ono što nas čeka. Bio je ovo jak udarac, ali naučili smo da se oporavljamo od istih. Sreća da nas čeka dva dana odmora sa prijateljima u Mariboru gde ćemo se oporaviti i nastaviti dalje. 
Triglav nam se ovog puta prikazao u svoj svojoj surovosti, ne ostavljajući nam ni minut za opuštanje. Vratićemo se jači.  

понедељак, 29. јул 2019.

Magični Prenj

Umesto uvoda:
Brz protok informacija, nedostatak vremena, ekspanzija društvenih mreža gde lako objavljujemo, još lakše lajkujemo, a najmanje se udubljujemo....ima uticaj i na mene. Postali smo malo lenji (čak i mi koji imamo osećaj da stalno nešto radimo) i naviknuti na brzo, često nam je i to sporo pa bismo hteli odmah. Priču, inspiraciju, dobar smer....
Blog je neaktivan već 4 duge godine. Tako kratak, a opet dug period. Desilo se mnogo, penjalo se nekad više, nekad manje, pisalo ni malo. 
Povremenim razgovorima sa prijateljima, poznanicima i ostalim zainteresovanima shvatam potrebu ponovnog aktiviranja bloga. Hvala im i nadam se da će uživati u čitanju, makar upola kao ja u proživljavanju istog. Ovo je kao početak, nije lako, ali nadam se da će biti vredno.

Planinski masiv Prenj nalazi se u istočnoj Hercegovini. O penjanu tamo najviše sam slušala od mentora i trenera Laze koji se alpinizmom bavio na tom području. Mnoge su kockice trebale da se sklope da konačno posetimo i to čarobno mesto.

Stenu Izgorele grude nazivaju bosanski El Cap, a svako ko jednom okusi divljinu i lepotu ovih stena uvideće zašto. 

Prvi boravak tamo iskoristili smo za penjanje Bosanskog smera koji je dug čitavih 700m, ocena V UIAA.
Foto skica Bosanskog smera

Klasičan smer koji s dovitljivo proteže najlepšim linijama u steni. Stena je uglavnom čvrsta, sloperasta i isprana vodom, penjanje je pravo uživanje. Stil je drugačiji od svega što sam do sada penjala, ne bih ga mogla tačno ni opisati. Često se noge moraju visoko dizati i oslanjajnem rukama na upor izbaciti se do sledećeg hvata. Nije teško, ali nakon 700m ume da izmori. 

Bio je to moj i Milošev prvi put (njegov ikada) samostalno u velikoj steni. Do sada sam uvek penjala sa iskusnim alpinistima što je, razume se mnogo lakše i rasterećenije.
Sada se srećemo sa raznim izazovima koje sve uspešno prevazilazimo i nakon 9 i po sati penjanja izbijamo na vrh stene. Definitivno smo najviše vremena izgubili u orijentaciji, traženju linije smera. Ono što je kod nas u Srbiji prečka ili dijagonala od 10-15m, tamo je čitav jedan cug, razmere su potpuno drugačiije. 
Silazak je naporan, spuštanje jarugom kroz kleku do linija za abzajl, tri abzajla i eto nas opet u podnožju. Sve ukupno oko dva sata sa vrha stene.

Prvi put je i najteži, pa tako prilikom sledećeg odlaska planiramo penjanje malo težeg smera. 
Na meti nam je bio Stup, atraktivna linija koja, čak i posle penjanja i osvrta na njega ostavlja onaj utisak "ma nemoguće je tuda proći, izgleda baš teško".
Okvirna foto skica smera Stup
Na samom početku Stup nije gostoljubiv. Časti nas travom, nesigurnim kamenjem, veliki i malim klekama. Nezgodan teren, krećemo se sporo, uplašeni smo. Tu ne postoji ništa što te može zaštiti od pada, a klizava trava na to svakog momenta upozorava. Miloš hrabro vodi većinu dužina, dok ja brzo pratim. Agonija traje čitava 4 cuga dok konačno ne ugledamo stenu kojoj smo se obradovali više nego ikad.

Nakon ovoga, originalna varijanta smera nastavljava pravo i ocenjena je sa A1/A2. Već umorni, odlučujemo se za prečku, koju većina i penje. Pre ulaska u prečku levo, je čvrst kamin koji je bilo prava milina penjati čak i meni koja nisam ljubitelj istih.
Prečka je interesantna,duga čitav cug, krušljiva i bez mogućnosti postavljanja međuosiguranja. Sreća da su tu klinovi prvih penjača koji nam ulivaju sigurnost. Penjanje nije teško,ocene oko IV+, ali eksponiranost i nepregledan prostor ispod nogu nisu najprijatniji. Ipak, izazov leži baš tu, u savladavanju sopstvenih strahova. 

Detalj u prečnici

Nekad se čini da je svaki naredni korak lakši, a nekad pak da je teži. U oba slučaja kretanje moramo nastaviti jer nazad nema. Strah nas koči, ali i gura napred. Tanka je granica, a opstaju samo oni koji uspeju da spoznaju tu tanku liniju i bez skretanja po njoj hodaju.

Nakon prečke nas čekaju detaljne dužine, treba nam energije i pravimo pauzu za odmor i ručak. Kako su slatki i ukusni ti zalogaji.
Težina je ispred nas, a mi se osećamo spremno za nju. Ne znamo tačnu ocenu slobodno, ali smo čuli da je oko VI / VI+. Detalji su nezgodni, krimpovi za pola falange, gaženje na trenje (VII- definitivno!) a potom izlazak na nesiguran teren sa većim hvatovima. Iako detalji, sami za sebe nisu preterano teški, iscrpljenost, nesigurnost zbog nemogućnosti postavljanja međuosiguranja i izloženost su nešto što ih takvim čini. Da se razumemo, penjanje ocene VII-, što smo se složili da je realno , u tradiciji nije nimalo naivno, ali je ipak daleko ispod naših mogućnosti kada govorimo o penjanju sportsko penjačkih, boltovanih smerova. Tu se krije ili otkriva glavna razlika između ova dva načina penjanja.
Ulaz u prvu detaljnu dužinu. 

 U boltovanom smeru se možemo u potpunosti posvetiti pokretu, postavljanju tela, optimalnom stisku dok u tradiciji imamo mnogo stvari pored ovih o kojima treba razmišljati. Postoji li mogućnost zaštite od pada, kakav je sledeći hvat, da li je prethodno međuosiguranje daleko, šta će se desiti ako sada ispadnem...pitanja su koja ne mogu da izađu iz glave. U strahu trošimo previše energije, zadržavamo dah, ne sluša nas sopstveno telo. Pozivamo svoj zdrav razum, težimo smirenosti koju smo vežbali, tražimo od mišića da se napregnu tačno koliko treba i oprezno se krećemo na gore. Uvek je nagore neizvesno, ali nada da će postati lakše ne bledi.
Nakon dva teška detalja ukazuje se stena Izgorele grude u svojoj punoj moći i veličini. Od pogleda zastaje dah, bez preterivanja. Predugo gledanje u strmoglavi sunovrat izaziva blagu vrtoglavicu. Kratko se zadržavam radi podsećanja, šta je ono što me uvek iznova vraća na mesta gde mi je teško i gde se borim. Na kraju borbe uvek stigne nagrada, u raznim oblicima.
Na grebenu


Borba

Nakon prolaska dva ključna mesta završava se prvi deo smera i postoji mogućnost eskivaže u desno.
Odlučujemo se za penjanje celog smera i nakon jednog blago previsnog žljeba, izrazito krušljivog terena , pa opet kamina izlazimo na greben. Grebenom kratko nastavljamo preko malih i velikih kleka i stižemo do police.
Sat već pokazuje da je 20h, uskoro će da padne mrak. Čeka nas još jedan kamin, a potom izlazak na lakši grebenski teren.
Iako se kraj čini blizu, zaključujemo da nije i donosimo jedinu pametnu odluku, a to je bivak. Dobro smo opremljeni, imamo dovoljno vode i prognoza za sledeći dan je odlična. Drva za vatru ima, a problema nema. Od hrane nam je ostalo nekoliko suvih kajsija i dve čokoladice. U gradskim uslovima bismo bili nervozni, nestrpljivi, ali ovde pomireni sa situacijom svesni smo da imamo samo jedan cilj, a to je bezbedno popeti se do vrha i spustiti na polaznu tačku, u podnožje. Spavali smo po nekoliko sati u više navrata i ujutru već sa svitanjem nastavljamo dalje.
Noć u bivaku na steni

Od mesta gde smo bivakovali do vrha stene trebalo nam je čitavih 3 sata, usporio nas je umor i zahtevan teren. Greben je uzak i na nekim delovima osećam kao da hodam na ivici noža, ponor je sa obe strane. Nije teško, ali je visoka opreznost neophodna. Godinama naučiš da se ne raduješ na vrhu, to je samo prolazna stanica. Zadovoljstvo je naravno prisutno, ali nema opuštanja.
Lepote

U povratku nas prži sunce, ali zadivljujuće smo fokusirani do samog kraja. Stup je fenomenalan smer, pravi alpski, miks raznih stilova penjanja od ploče, kamina, žljebova, travnatih vertikala i grebena, dug oko 900m. Ocene su razne,ali najteži cugovi su dva na kraju i ocenili smo ih VII- slobodno.
Nakon odmora u kampu, spuštamo se šumom još narednih sat vremena do puta. Tu nas čeka auto koji nas vozi do sela Ravna gde smo ostavili auto.

Za sve one koji planiraju penjanje u Grudi, a nemaju puno informacija, logistika je sledeća.
Kamp-bivak se nalazi ispod same stene, krajnje levo na obodu šume. Nema vode.
Do bivaka se stiže nakon sat vremena hoda uzbrdo šumom, nema obeležene staze.
Od sela Ravna, posle Jablanice, postoji makadamski put kojim se nakon sat i po vremema vožnje stiže do kraja; to je polazna tačka do bivaka. Prevoz moguć isključivo terenskim vozilom, može se angažovati više lokalnih momaka.
Vodič za ovaj predeo ne postoji, postoje odlične skice smerova i iskustva prethodnih penjača. Hvala mnogo našim prijateljima na savetima, Tombi, Mahi, kao i Ivanu bez kojih ova akcija ne bi bila moguća.
Veliko iskustvo koje će koristiti za budućnost.