четвртак, 29. март 2012.

U pauzi između lekcija..

Dešavalo se svašta zanimljivo. . . Ko radi ima pravo i na uživanje. Posle rada na terenu imali smo vremena za slobodne aktivnosti. Tečajci su to koristili uglavnom za odmor, a ja da usavršim svoju tehniku skijanja. Nabavila sam opremu za turno skijanje i sada je red da to isprobam. Pričali su mi kako se turno skijama ide uz brdo što je meni zvučalo poptuno fascinantno.


Mnogo mi se sviđa, pogotovo ako je blag nagib ili ravno. Već prvog dana Nene me nagovara da obujem cipele, namontiram vezove i skije, stavim krzna i krenemo malo da turiramo čisto da bih videla kako to izgleda. To njegovo malo pretvorilo se u turno turo do prve među stanice, meni vrlo napornu. Krzna su mi malo proklizavala, ruku na srce, često sam padala, ali kad sam se sa cilja okrenula i videla padinu koju sam savladala bila sam ponosna. Skidamo krzna i stazom se spuštamo dole. Poslednji dolazimo u kuću, gle čuda, praznu. Krčakanje lonaca na šporetu, pranje suđa zaboravljeni su zanati jer su svi zauzeli ležeće položaje i mirno spavaju. Nisu se valjda umorili ?!
 I sledećeg dana na vežbe idem skijama. Lepo je dok sam prva i ostali misle kako umem, ali ako se slučajno zaglavim između nekih drveća samopouzdanje mi pomalo padne :) Dobro je da tu bejahu jaki momci koji bi mi uvek sa osmehom pomagali. Ja bih, izvađena iz nevolje, svaki put sa kratkim hvala odjurila glavom bez obzira. Svaki dan sam jedva čekala da zavšimo i obradimo zadate teme kako bih otišla na stazu i skijala. Suludo je bilo kupovati ski-pas za 2 sata skijanja. Tako smo se uvek provlačili sa 3 ili 4 spusta, tj vožnje žicom. Sasvim dovoljno.


Moje prvo i jedino skijanje bilo je na Besnoj Kobili. Tek ovde sam videla koliko je ta staza smešna. Od ove me podilaze žmarci i plašim se pomalo. Prvi put nije bilo sjajno, ali je zato svaki sledeći bilo bolje. Srećna sam bila jer sam napredovala. Nene mi sugeriše šta je ono na šta bi trebala da obratim pažnju. Radim na tome i trudim se. Njegove instrukcije poput "Zavijaj saaad" ili "Spust saad" su mi na početku dosta pomogle. Moj pogled bio je usmeren u pravcu vrhova skija. Pogrešno, znam. Poslednjeg dana videla sam celu stazu pred sobom,juhu!  Ono što me i sada, kao malo iskusnijeg skijaša, ako se uopšte mogu tako nazvati :) plaši jeste veliko ubrzanje. Strah od gubljenja kontrole i pada. To se uglavnom dešava pri spustu. Zatvorim oči i nagnem se napred što više mogu. Otovrim oči i eto me na vrhu drugog brda.
Posle par dana spuštanja od među-stanice hrabro odlučujem da odem do vrha žice. Gornja staza stvarno izgleda mnogo strmo, ali mogu ja to! Pala sam samo 3 puta :) Svoje oduševljanje delim sa ostalima u kući i ne skidam osmeh sa lica čitavo veče.
Posle 5 dana poludnevnog ili tačnije par satnog skijanja vodi se polemika jesam li za turno smuk ili ne. Znam da mi uspon neće predstavljati problem, ali oko silaska, tj vožnje nazad imam dosta nedoumica. Hoću li ja moći to? Svesna sam da moje umeće skijanja nije sjajno, ali između ostalog, i nije toliko jako loše. Da ili ne... jedni kažu mogla bih, a drugi opet da to i nije najsrećnijie rešenje. A kako ja da znam šta je najbolje i da li mogu? Kuki odlučuje da me povede u nove pobede,u turno smuk sa vrha Mlečnog dola.


Krećemo rano, pomalo tmurno jutro, a u meni se bore strah i želja. Kuki me ohrabruje i čim ugledamo sunce i meni je lakše. Posle sat i po vremena stižemo do dela gde stavljamo skije na ranac i krećemo da penjemo. Penjemo simultano smer od oko 100m, nagiba od 30-55 stepeni. Skije mi sve vreme padaju sa leve strane i prilično mi prave problem pri usponu. Gornji deo smeri je dosta strm i nezgodan. Dobro da smo krenuli ranije te je sneg tvrd i nismo propadali. To je ono što za skijanje, barem za početnika kao što sam ja, na ovako strmoj padini nije dobro. Na vrhu pravimo pauzu i čekamo da sunce bar malo otopi sneg :) Tu ja, naravno, odugovlačim jer me strah da krenemo. Nalazimo se iznad padine i srce počinje da lupa jače. Samo da mi prođe prvih 100m, mislim u sebi. Neprestano slušam ohrabrenja i podršku koja mi je mnogo značila.


Opet smo na ravnijem terenu, tačnije na manjoj padini gde skidam krzna. Tu je trebalo da me vidite! Pravim okrete i srećno se za 5 min sjurimo dole. Uspeli smo, uspela sam. Fantastična nedelja i turno smuk kao šlag na torti.
 U kući zatičem nerovzne tečajce koji odgovaraju na pitanja instruktora, rade testove. Radujem se odmoru i mislim na krevet. Utom dođe Nikola i predlaže da idemo na Šljeme. Lep je dan, trebalo bi ga iskoristiti, ali se meni stvarno mnogo spava. Nije mnogo trebalo da me ubedi da pođem pa tako četvoročlana ekipa kreće oko podne na vrh Šljemena. Evica, Gaga, Nikola i ja propadamo po dubokom snegu, ali ne odustajemo. Uprkos visokoj temperaturi i jakom suncu krećemo se dosta brzo. Tako smo za oko 2 i po sata na vrhu. Kratak odmor, rashlađivanje i krećemo dole kako nas ne bi sustigao taj strašni mrak. Čavrljanja, razgovori, osmesi i pogledi čine da vreme tako brzo prođe. 


Za proteklih 10 dana sneg se dosta otopio. Drago mi je da sam ga iskoristila najbolje što je moglo. Odlično iskorišten dan, jedan u nizu mnogih, koji se završava mnogo dobrim ručkom i bezbrižnim spavanjem. Drugari, nedostajete mi. 


среда, 28. март 2012.

Šifra:bud.alp.instr.

Ponovna poseta Durmitoru u martu ove godine bilo je i više nego dobro iskustvo. Održan je instruktorski tečaj zimske tehnike i početni alpinistički tečaj u organizaciji KA PSS. Na početku sam, priznajem, imala veliku tremu. Doduše, ni tokom samog kursa se nije značajno smanjila. Znala sam da moja uloga pomoćnog alpinističkog instruktora zahteva sigurnost u znanje, poznavanje tehnike i ono najvažnije prenošenje tog znanja. Bila sam dosta nesigurna, ali isto tako maksimalno koncetrisana kako bih dala sve od sebe.


Prva 4 dana pripremali smo se za dolazak novih nada. Obnavljali smo gradivo i teme koje treba njima da predstavimo. Preslišavali se kao u školici, podsećali zaboravljenog. Kuća se brzo i neočikavano ispunila novim licima. Kreće upoznavanje i podela u grupe za rad. Trema se povećava. Napolju je sunčano i mnogo belo, a ja nervozno čekam prvi radni rad. Krećemo na teren. U grupi sam sa Nenetom i Kukijem. To mi uliva sigurnost jer u slučaju da negde zakažem oni će da uskoče. Radim sa dve devojke, navezica :)


Nije toliko strašno kao što je bilo u mojoj glavi. Pričamo im o hodanju sa derezama, korištenju cepina, kretanju uz i niz brdo. Ja idem pored njih i ispavljam ih ako je to potrebno. Napredna grupa. Sve su brzo savladali i odlazimo na padinu kako bi vežbali zaustavljanje pada. Ko će drugi nego instruktori da probiju led. Posle nekog vremena svi zuje okolo spuštajući se na leđa, sa strane, naglavačke i sigurno zaustavljaju pad. Kad pre prođe 5 sati. Sunce je već dobro ugrejalo i vreme je da pođemo nazad. Odmor i ručak, priprema za večernje predavanje. Zadovoljna kako je sve prošlo radujem se narednom danu. Ponovo rano ustajanje. Sneg je dosta loš, mokar i često se propada. Brzo se topi.
 Drugog dana radili smo penjanje u navezi. Vikanje na sve strane. Penjem,osiguravam,skini me odzvanjalo je u mojim ušima čitav dan. Devojke i ja poslednje krećemo u smer, ali dobro napreduju i na kraju smera se nalazimo sa društvom te abzajlujemo dole. 


Sunce je i dalje jako, UV zračenje visoko, a moje fensi naočare gube svrsihodnost. Osećam peckanje u očima i ne mogu da zaustavim suze. Mislim da mi je možda krema iziritirala oči, ali mi Nene kaže da je to početak snežnog slepila. Ma nije moguće, to se dešava samo na filmovima. Plačem i dalje i jedva čekam da uđem u neku mračnu prostoriju. Pogledam se u ogledalo i vidim natečene i crvene oči, ali i dalje hrabrim sebe kako to nije ništa te da mogu i sutra na teren. Uprkos jakoj želji morala sam da poslušam svoje telo, oči tačnije, kojima je trebao odmor. Ceo sutrašnji dan provodim sa povezom, uglavnom u krevetu. Nimalo interesantno, ali veoma poučno iskustvo. 


Narednih dana nosila sam velike skijaške naočare koje su mi puno značile. Svaki dan bilo je sve lakše i lepše. Bolje smo se upoznali međusobno, ja sam se opustila i došao je red na moje predavanje. Obrazi se rumene i javlja se trema. Opet, kako je samo dosadna. 


Pričala sam o morfologiji i postanku stena te o šematskom prikazu uspona. Ovo se radi i na letnjem tečaju tako da mnogo pitanja i nedoumica nije bilo. Bolje za mene :) Prošlo je, a meni je pao kamen sa srca. Sutra je dan uspona na Savni kuk i penjanje smeri na Mesnoj Lastvi. Tečajci noć provode u jamama u snegu, a instruktori i pomoćni instruktori se guraju u kućici na kraju prve žičare.
 Rano ujutro se budimo i spremamo za uspon. Fenomenalno jutro, čekam izlazak sunca, moj omiljeni deo dana koji retko imam priliku da doživim i to u ovom izdanju. Okružena planinama, narandžasto crvena lopta polako se penje i obasjava umorna i neispavana lica ipak nasmejanih tečajaca. Podsećam se da je život lep i da nije sve tako crno. Malo se zadržavamo na vrhu Savinog kuka i krećemo u otpenjavanje Mesne Lastve. 


Smer je duga oko 250m nagiba 45, u prvom delu čak 60 stepeni. Bio mi je drugi put da sam to penjala. Velika je gužva, svi su uzbuđeni ali i koncetrisani. Brzo se spuštamo, ali uspon traje malo duže. Štand po štand, korak po korak i opet smo na vrhu obasjani suncem. 


Svi su zadovoljni i krećemo ka kući. Veliki deo je urađen, ostaje da im objasnimo još par stvari koje se inače ne rade na tečaju, međutim grupa vrlo brzo usvaja znanje jer većina ima neko predznanje. Jel 7 dana kad nam je lepo prođe kao 7 sati? Biće da je tako. Poslednji dan druženja, bar na ovoj akciji.
Ekipa GSS-a nam pokazuje izradu čvrstih i mekih improvizovanih nosila, radi se sa takozvanim biperima, zatim sondiranje terena te pružanje pomoći zatrpanom u lavini. I ovo su kao i sve do sada, uspešno savladali.
Subota, dan za ispitivanje i testove. Brzo ide jer znaju većinu stvari, da ne kažem sve :) Kako koja grupa završava tako se pakuje i odlazi. Ponovo se smanjuje broj ljudi, i to drastično.


Ostajemo samo mi, kao i na početku, intruktori i pomoćni instruktori ( na slici nedostaju Bobi i Peca). Tek posle prespavane noći u svom krevetu, buđenja u svojoj sobi i neke tišine obuzima me nostalgija za društvom i planinom. Ovde su njive uzorane i od snega nema ni traga ni glasa. Ostaju mi lepa sećanja na protekle dane i čekanja ponovnog viđenja negde na penjanju u suvoj steni.