уторак, 08. октобар 2013.

Južna pruga, Sićevo

Tabor alpinista Srbije održan  5. i 6. oktobra u Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Prebačen je iz Paklenice u Vracu, i na kraju započeo i završio se u našoj divnoj Srbiji. Ova odlaganja i premeštanja dugujemo prilično hladnom vremenu koje je najavljivano. Sićevo je ipak bilo srećne ruke, i mi sa njim, te smo dva dana uživali u sucnu i steni.
Stižemo u petak prilično kasno i  u kući zatičemo 10ak ljudi sa svih strana. Valjevo je dobilo svoje prve alpinističke sledbenike. Tečajci su bili neumoljivi, stigli iz Pirota, Beograda. Naravno, ništa bez Čačka, a svakako i Kikinde. 
Zbog sinoćnjeg kasnog dolaska subotnje penjanje kreće oko podneva. Tečajci penju u Obliku, a naveza Kaća-Peca se odlučuje za Jo-Jo koji se nalazi levo od amfiteatra. Nišlije su tog jutra pristigle i odlučuju se za smer Patriotski. 
Pristup je lagan i traje oko 20 miunta. Ubrzo se nalazimo ispred visoke ploče na kojoj sijaju boltovi. Fenomenalno. Vodim prvi cug, ocena je 7-. Konstanto je sa puno rupica i mikro pukotina. Jasno mi je zašto se tu nalaze boltovi, nemoguće je postaviti bilo kakvo drugo međuosiguranje. U početku sam u grču i nepoverljiva, ali stena je čvrsta i svakim pokretom sve više uživam. Na štandu se nalazi alka za abzajl. Vičem Peci da ga osiguravam i lagano zatežem uže. Osvrćem se i razmišljam koje godišnje doba mi je draže, proleće ili jesen. Boje su kao izmišljene. Zelena šuma, sa po kojim žutim i crvenim lišćem. Pogled upotpunjuju stene, čvrste i veličanstvene.

Sićevačka klisura
Uporedila bih je sa Paklenicom, čvrsta i oštra. U drugom cugu nalazi se previs preko koga treba preći i nastaviti dalje u nepoznatom pravcu. Drugi cug vodi Peca. Posle početnog previsa nastavlja se ljuska u koju je moguće postaviti poneki frend. Sad je red na mene da nosim ranac i tome se ne radujem, baš ni malo. Ali tako je to, supenjači dele i muku, jednako kao sreću. To je ono što me je kod alpinizma uvek fasciniralo. Povezanost. Ta nevidljiva nit koja nas vuče da jedni druge pomažemo, bodrimo i da pre svega razmišljamo i radimo kao tim. Nestao je danas, u društvo kakvom živimo, taj osećaj da ćemo sve uraditi ne samo za dobro nas samih nego i drugog čoveka koji svakog trenutka nesebično čuva naš život. 
Posle 65m penjanja završavamo smer Jo-Jo. Sreća. Savršena dobrodošlica koju nam je Sičećavačka klisura poželela. Još više prija posle par meseci druženja sa knjigom i apstinencije od stene.

Jo-jo
Posle čvrste stene čeka nas jedna ružna rampa koja vuče u levo. Brzinski prelazimo, i ulazimo u Badžinu kantnu. Još 4 cuga penjanja u kome se smenjuju žljebovi, uži i širi. Penjanje je i dalje vrhunsko, ali kad sa grebena ugledam amfiteatat zastaje mi dah.

Pogled na amfitetatar 
Moćno. Inspiracija za naredne treninge i penjanja. Sa vrha pratimo planinarsku stazu, probijamo se kroz gustu šumu i silazimo na magistralu . Tamo nas čekaju ostali i zajedno odlazimo na večeru "kod Brke". Možda zbog toga što ostale nisam obišla, za mene je ovo najbolji restoran u široj okolini. Pored penjanja u Sićevu i Jelašnici, ovo takođe toplo preporučujem.
Sabiramo utiske uz živ razgovor, ali kad nas umor stigne posle odlične hrane, ubrzo završavamo dan sanjajući. Nedelja jutro, sunce i mi pakujemo stvari za polazak. Zašto vikend traje svega 2 dana... Zaista je premalo.
Sastanak posle trećeg tunela i za dvadeset minuta eto nas ispod Bombone. Ulaz je zajednički sa smerom Patriotski koji će hrabro da napadnu čak dve naveze domaćina. Ostali su  u Dukinom smeru.
U vodiču stoji da prvi cug deli sa smerom Patritoski i da je ocena 3/4. Smeri su u Sićevu mahom penjane osamdesetih godina pa su zbog toga i ocene pomalo potcenje, rekla bih. Tako bih ovu četvroku ocenila kao 4+.
Osiguravalište je na drvetu i Peca nastavlja da vodi drugi cug. Penje se karakterističnom pukotinom do sledećeg drveta. Puna je trave, sigurno zbog toga što se ne penje često. To ne umanjuje uživanje, ne značajno. Ocena je 6- konstantna, mesta za međuosiguranja su dobra. Pri izlasku iz težine nailazimo na stari klin, na pravom smo putu.

Peca šacuje detalj
Još jedan cug ploče i ponovo smo na lakšem travnatom terenu. Dužina užeta nas deli od vrha. Dobra nam je vidljivost na tečajce u Dukinom, pravimo malu pauzu za vodu i nastavljamo gore. Sunce greje kao da je leto. Na vrhu ponovo...a zatim istom stazom kao i juče lagano koračamo ka magistrali. Zadovoljni smo jer smer ime opravdava. Dva dana i dva odlična smera. Ostvarila mi se želja i penjala sam u Sićevu. Čini mi se da je od strane srpskih alpinista zapostavljeno, ali nepravedno i neopravdano. Stena je odlična, kvalitetna i duga. Smeri jesu što bi se reklo tvrde, ali za to je rešenje trening. Dobra upenjanost, partner kome se veruje i avantura može da počne.
Peca i ja prvi silazimo i čekamo ostale. Podela opreme i povratak.
Izgrebane ruke i napeti mišići sigurno će me bar još dva dana podsećati na ovo penjanje. Na strahopoštovanje koje osećam svaki put kad dotaknem stenu. Na one odluke, sitne, ali krupne kako postaviti noge i koji kamen uhvatiti. Na osećaj koji nas navodi da budemo efikasni, precizni i nepogrešivi. Na upornost i volju koja nam je neophodna za ispunjenje zadatka. Ali ne samo dva dana, sećanje na dobre smeri zauvek živi u nama. Često pre spavanja ponovo penjemo najlepše detalje i proživljavamo iste osećaje. I što je najbitnije, uvek se vraćamo steni, strastveno i promišljeno, ludo, ali i savesno. 

уторак, 23. јул 2013.

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije.
Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama.
Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem.
Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam sve mišićne grupe svoga tela, male i one velike kako bih ga izvela, bilo je padanja naravno. Teže nego što izgleda.


Prelepa linija. Mnogo rupica i otvorenih hvatova koji izgledaju odlično, a veoma su nezgodni za držanje. Penjem  još jednom ali je osećaj kao da to radim prvi put. Totalno zbunjujuće. Smer je konstantne težine i ne ostavlja mesta za odmor. Pri vrhu se nalazi detalj, sa sitne rupice noge se dižu visoko i hvata dobar dilfer. Za nas niže tu ima još jedan izmišljeni međuhvat i pokret više. Posle par pokušaja umorni i zadovoljni odlazimo u kamp.
Za sutradan dogavaram penjanje sa Mihom i Klemenom. Klemen je jedan od najboljih lednih penjača na svetu, zime 2012. u Kanadi je popeo najteži ledni smer ikada ispenjan, previs dug oko 230m, fascinatno. Saznanje da ću biti u mogućnosti da se navežem sa ovako uspešnim penjačem u meni budi poštovanje i divljenje u isto vreme.
Klemen Premrl
Rano ujutru krećemo ka Pasjaku. Puno je snega. Dolazim ovde već tri godine i nikada nije bilo ovoliko mnogo snega.
pogled na Štitan
Slavko sa ekipom penje "Bekstvo iz Tajpeja" i "Nešto lakše", a Miha i Klemen gledaju i biraju neku prvenstvenu liniju. Nema mnogo dileme, odabir je pao. Ulazimo u prvu dužinu, ružan, travnat i vlažan žljeb. Nije mnogo dug i posle trave i razlomljenog terena dolazimo pod stenu. Cilj je stići do pukotine koja vodi na vrh. Jedna dužina trave koju Miha uzbuđeno vodi i eto nas. Jedna pukotina je levo i lakša, druga desno,previsna, teška i prelepa. Zašto jednostavno kad može komplikovano? Penjemo desnu. Klemen vodi i kad izađe iz težine ushićeno nam dovikuje "So far so čedn" :)
Opravdano. Tih  sedam metara previsa bili su zaista nešto najlepše što sam u skorije vreme popela. Bilo mi je teško, rekla bih oko 7. Iz previsa se ulazi u žljeb koji je zanimljiv, ali dosta lakši, 6-. Vodim poslednje dve dužine, lakši teren, radijatori tzv, čvsta stena i uživancija. Na vrhu smo svi. Posle kraće pauze i upisa u knjigu uspona planinarskom stazom silazimo sa Pasjaka. Oblaci se sve vreme preteći nadvijaju nad nama, ali tek kad stignemo u kamp krene kiša. Kakav tajming. Ime smo nadenuli "Povratak iz Kekčeve zemlje". Dug je bio oko 250m. 

Sutradan se u istom sastavu odlučujemo za Velji Torač. Slavko će u "Minu" jer ga je neobičan opis koji kaže da je penjanje teško do zla Boga veoma privukao. Mi penjemo nešto drugo. Smer koja nema prvo ponavljanje i ocenjena je sa VI Ao,izazovno. Stena je u Torču odlična, čvrsta i sa malo trave. Vodič je pomalo neprecizan, izvinjavam se domaćinima, ali tako je i smer je ucrtana jednom tamnom linijom dosta nejasno. Međutim ne sumnjam uopšte u iskusno tumačenje i poznavanje stene od strane supenjača te sam skoro sigurna da smo pogodili. Jedina je nedoumica ta što ocena nije ni približna kao ona u vodiču. Kako su rekli Slovenci, ako išteš teško penjanje ocena je najviše 5+. Slažem se sa njima. Bilo je to lepo i lagano penjanje. 

Kiša je krenula da pljušti oko 5 popodne i naterala nas da se skupimo ispod nastrešnice,cerade čiji je prvenstveni zadatak bio da nas štiti od sunca. Dan se vuče iz sata u sata i uspavljuje nas umorne. 
U nedelju ujutru se pakujemo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo put Grbaje. Da ne zaboravim roštilj prethodno veče, kao ispraćaj. Ljubazno i gostoprimljivo kao i svake godine. 

Turistički dan, nedelja, pita u Gusinju i uveče postavljanje kampa ispred planinarskog doma Branko Kotlajić. Dogovaranje naveza za sutradan. Klemen se prehladio i razmišlja da li da penje sutra.
 Ostali se odlučuju za smer Sibec- Bošnjih, oko 500m dug i izlazi na vrh Volušnice. 
Miha  i ja želimo da produžimo dalje i izaberemo nešto drugo. Snimili smo jedan kamin čiji izlaz vodi na greben. Grebenom smo planirali do vrha pa nazad u dolinu. Izgleda blizu...ulazimo u šumu i nailazimo na markiranu planinarsku stazu koja nas neočekivano vodi pored reke, do pod stenu koplja. Veličanstveno. Ne može uvek sve po planu. 

projekat za naredne godine
Preko puta se nalazi stena Južnog vrha u kojoj biramo očiglednu liniju. Sa snežnika ulazimo u smer i lagano penjemo jedan cug četvorke. Pozdravlja nas potom ploča koja deluje čvrsto. Miha prelazi bez većih problema i gubi mi se iz vida. Dolazim do njega i uopšte nisam oduševljena travom koja nas čeka u narednom cugu. Vođenje ponovo prepuštam iskusnijem. Dobra odluka, pomera se sporo, toliko da imam osećaj da sve vreme stoji u mestu. Posle izvesnog vremena iz sveg glasa vičem da je ostalo još 10m užeta i ubrzo zatim čujem kucanje klinova, sledi potom "varujem" kao znak da mogu da penjem. I ja napredujem sporo, delikatno je iako ne teže od 5+.  Posle trave nam se ukazuje širok žljeb.

"Sve ove godine"
                                                                                                                                                                   Malo stene za promenu. Iako mi kamini i žljebovi nisu omiljeni veselo pevušim Index-ov hit po kome je smer dobio ime, "Sve ove godine". Posle  2 cuga zanimljivog igranja na žici, traženja najboljeg položaja ruku i nogu izlazimo na vrh. Nikad u životu, čini mi se, nisam izvadila više klinova iz stene. Zveckali su na mom pojasu kao zvono ovaca izgubljenih u šumi koje panično traže put do pastira. Izašli smo na greben i tražimo logičan silaz dole. Do vrha grebena ima još mnogo da se penje pa tako odlučujemo da greben otpenjemo. Za sve postoji prvi put. Strma trava i razlomljeni greben, kamenje koje se ljulja, ambis sa obe strane...možda je ona trava u smeri ipak sigurnija. Čini mi se da je ovde isto ideš li prvi ili drugi, bitno je samo ne pasti. Fokus i koncetracija, neizmerna opreznost. Strpljivo i polako dolazimo do šume odakle se abzajlom spuštamo u podnožje.. 


 Iako smo tog dana planirali easy scrambling kako se to popularno kaže(mi bismo rekli brzo i jednostavno) nije bilo baš tako. Prvi smo otišli iz kampa, poslednji stigli nazad. Tamo saznajemo da smo otpenjali jedan deo grebena prestola, o kome sam slušala i čitala kao mnogo strašnom. Ali da, to je bio samo jedan deo, ne cela smer.

Te noći kratko, ali slatko spavam i budim se ujutru u 4 kako bi krenuli na penjanje. Penjala sam sa Pecom i ekipom Slovenaca. Znam da me čeka dug pristup, penjanje i još duži silaz. Ali volja i želja su zaista čudo. U isto vreme kad i mi, Klemen i Miha kreću u Koplje. Mi smo krenuli put Albanije,na jednu od mnogo Maja ( na albanskom vrh)
Dobrih sat i po jurnjave kroz šumu, Slavko kao da je u petoj brzini. Borim se da dođem do daha i shvatam da nekad treba poslušati svoje umorno telo i razum, ne dozvoliti da želje ovladaju tobom. Ne žalim se i ne kukam, to crpi energiju. "Grizem" hrabro i nadam se da neću ući u takozvanu crvenu zonu, iz nje je povratak najteži. To je momenat kad istrošimo sve rezerve snage i energije. Vreme se svakim trenom pogoršava. Duva vetar, oblaci su crni i teški, magla oko nas. Izlazimo na čistinu. škrape i sneg koji nas vodi ka steni.  Razmišljam o tome kako ne bi bilo lepo da sam prevalila toliki put,a  da ništa neću penjati.


Entuzijazam ne jenjava. A ni sneg takođe. Hladnoća nas tera da se krećemo i za oko tri i po sata se nalazimo pod grebenom. Cilj je ispred nas. Oblaci su nam se smilovali. Krećemo.


Grebensko penjanje koje ne prelazi ocenu 4. U detalju pri vrhu smo naišli na jedan klin koji je skoro zabijen. Sunce nas je ogrejalo, prsti se ugrejali. Na vrhu ostajemo bez daha, ovaj put zbog pogleda. Vidi se najviši vrh Prokletija, izazovan i beo kao da je zima.

trostruki odmor
Vrh je visok 2455mnv,Maja Koprištit. Neopisiv osećaj potpune slobode, moći, ali u isto vreme nemoći, osećaja da smo toliko mali i beznačajni u odnosu na majku prirodu. Zaista neprocenjivo. Ponekad se zapitam šta je ono što me tera iz udobnosti doma da se znojim i ponekad strahujem, da razmišljam i pažljivo procenjujem svaki naredan korak, odgovorno donosim odluku, da spavam na zemlji i zebem, žurno trčim ka steni i na kraju penjem. Često sam umorna, neispavana, ogrebana i sa nekom modricom. Sad znam da je ovo odgovor, iako zvuči neshvatljivo. A šta je to ovo, upravo onaj osećaj koji imam na vrhu. Zadovoljenje nemira,a opet podsticanje istog. Motivacija, želja da budem još bolja i opet prevaziđem sebe. Sreća jer sam bar jednim delom u tome uspela. Nema materijalne dobiti, nema opipljivih sredstava, naš duh raste neprestano, duša se bogati,a telo spoznaje granice.  

Nalazimo flašu koja nam kazuje imena prethodnih penjača, takođe Slovenci.  Istim putem krećemo u silaz. Onda nas čeka naporniji deo, barem za nas umorne. Povratak u dolinu. Tražimo najbolji put i odlučujemo da to ne bude šuma kojom smo došli. Čak je i za Slavka to previše strmo :) Peca je čuo za stari trgčovački put koji vodi izohipsom blizu do pod stenu Volušnice. Pronalazimo stazu koja se s vremena na vreme gubi, ali nas ipak lakšim terenom vodi dole.


Prolazimo travu u kojoj imam osećaj da ću se izgubiti. Sreća da su ispred mene svi ti visoki ljudi. Siparom se sjurimo dole i eto nas na trećoj livadi. Dug dan i odmor koji se nazire. Dvogledom lociramo navezu koja je na oko 100m pred izlazak iz Koplja, fenomenalni momci.
Stižemo u dom i nestrpljivo čekamo junačku navezu Klemen- Miha. Momci su sa 10 aktivnog penjanja završili smer, usput se slikali i razgledali. Svaka im čast! Eto još jednog projekta za mene. Jeste teško, ali ne i nemoguće. Nauči se čovek da ništa nije nemoguće.
Sledeći dan je rezervisan za odmor. Svima nam je potreban. Sabiramo utiske i pažljivo slušam o Koplju, pričaju sa neverovatnom lakoćom, pomisli čovek mogao bi svako. Tako to izgleda kad rade najbolji.

Penjanje sa Slovencima je zaista bilo poučno. Pored par reči slovenačkog naučila sam mnogo toga. U svakom se smeru i pri svakom penjanju, doduše, čovek nečemu nauči. Ponekad su saznanja mala, ponekad velika, ali uvek i nesumnjivo značajna. Način na koji procenjuju smeri, biraju put, organizuju naveze, postavljaju međuosiguranja, traže silaz otkriva koliko je iskustvo i kilometri iza njih. Mlade su glave kao sunđeri. Moja se ovog puta dosta natopila. Ostaje jedno veliko HVALA ljudima koji su penjali sa mnom i ukazali mi poverenje,kao i onima koji su mi to omogućili. Hvala jer su mi proširili vidike i omogućuli da sanjam u drugačijim bojama.

недеља, 26. мај 2013.

BMC International Sea Cliff Climbing Meet



Ове године британски планинарски савез одлучио је да традиционални међународни сусрет алпиниста одржи у јужном делу државе, у пењачком рају по имену Корнвол. Планинарски савез Србије, а преко комисије за алпинизам препознао је значај и важност представљања наше земље на једном оваквом скупу те изабрао Предрага Ћурдића и мене за репрезенте. Финансијски су нас подржали и омогућили наш боравак тамо. 
На пут крећемо 10.маја и после два дана проведена у Лондону у недељу стижемо у Корнвол. Уски путеви, облачно и помало хладно време нас дочекују у  Босиграну. Били смо смештени у кући чији је власник Climber's Club. То је најстарији пењачки клуб у Великој Британији  који је за потребе скупа великодушно уступио овај простор. Организаторка Беки нас по долазку упознаје са пењачким подручјем и даје водич за исти како би сами одабрали шта бисмо волели да пењемо. Име овогодишњег скупа било је BMC International Sea Cliff Climbing  Meet. На северној и јужној обали Атлантског океана налази се преко 20 различитих места за пењање. Водич је детаљан и добро покрива сва подручја. Литице изнад мора су заиста невероветне и незаборавне.

Као и пре две године у Велсу, принцип је исти. Свако од нас, гостију бива распоређен са домаћином, хостом који га упознаје са пењачким чарима Корнвола. Прва два дана била сам распоређена са Софи. У разговору са њом закључила сам да избор локације највише зависи од плиме и осеке. Тако смо цео први дан провеле у пењалишту Carn Barra. Одлично место са гранитном стеном, кратким смерима и доста сунца и ветра. За упењавање бирамо смери  лакших оцена.  Тог дана смо стартовали са HVS, а дан завршили  пењући Е3. Одличан увод, смери до 20ак метара, попели смо их 8 тог првог дана. То се сутрадан испоставило као одлично јер је киша била упорна и све нас оставила жељне пењања. Предео је заиста прелеп и чак кад није било пењања уживали смо у обилазку околних места, испијању црног чаја и разговору са нашим хостовима.  Трећег дана обишли смо два различита пењалишта која се налазе на јужној обали. Пењање је заиста феноменално. Стена је чврста, са пуно места за међуосигурања која савршено држе. Британци опреме имају довољно, можда више од тога, па ни у једном моменту нема места размишљању да ће нешто да зафали. Водила сам већину смери и била задовољна због тога. Увече, после вечере смо слушали предавање о легендарном спашавању из стене једног од пионира, зачетника пењања у Корнволу, Френка Канингтон. Невероватна прича, са срећним крајем.

Следећег дана нам мењају хостове и ја пењем са Грејемом. Ујутру се одлучујемо за Босигран који се налази на свега 15ак минута хода од куће. Пењали смо смер од 70м. Kоначно нешто дуже, то ми се свиђа.  Смер је оцењена са HVS, константна и са одличним поставкама. Пењемо је у 3 цуга. Због кише која нас је затекла на врху пакујемо се и после краће паузе и сушења поподне одлазимо у Sennen. Почињем да се питам које је пењалиште боље од оног претходног али како су дани пролазили одговор је све даље. Дан је био као измишљен за пењање и ми смо то максимално искористили, чак смо и на вечеру закаснили те се сами снашли да не останемо гладни.

Сутрадан, како би мало одморили од гранита, одлазимо на другачију врсту стене. Пењемо плоче које немају много места за међуосигурање, иако техничка оцена није тешка. Дивно је било осетити другачију стену. Тог дана попели смо 4 смера.
 Одлазак на овај скуп много ми је значио. Помогао ми је да још више стекнем поверење у своје поставке и подигнем ниво пењања у традиционалним смеровима. Учествовало је 35 гостију из најразличитијих земаља, Пољска, Израел, Малта, Јужна Африка, Шведска, Холандија, Словенија, Хрватска и још многе друге. Част је била представљати Србију на овако значајном месту. БМЦ је све ово одлично организовао и још једном подсетио све нас зашто је корисна размена искуства и ширење познанстава. Са осталим учесницима већ смо договарали нека заједичка пењања. Видели смо своје место у међународној пењачкој заједници и спремни смо да стечена знања и искуство поделимо са свима који то желе.
Cписак смери које сам попела изгледа овако:
  1. 1.       Ra, 18m, HVS 5a
    2.       Illustradet man, 20m, E2 5b
    3.       Dialectic, 18m, E1 5b
    4.       Fourteen Fathoms, 20m, E2 5b
    5.       Relax, 20m,  E2 6a
    6.       Crack in the Sky, 24m, E1 5b
    7.       Sunny Corner Lane, 27m, E3 5c
    8.       Peel Crack, 15m, VD
    9.       Williams's Chimney, 20m, HVS 5a
    10.   West Wing, 17m, E2 5c
    11.   The Cull, 33m, E3 5b
    12.   Ding, 30m, E2 5c
    13.   Paragon, 60m, HVS 5a
    14.   Zig-Zag, 18m, HVS 5a
    15.   Demo  route, 24m HS 4b
    16.   Affrica route, 18m, VS 5a
    17.   Corner Crack, 20m, S
    18.   Rock Dancer, 46m, E1 5b
    19.   In the Gallery, 37m HVS 5a
    20.   Kittiwake, 48m, HVS 5a
    21.   Bishop's Rib, 58m, E1 5b
    22.   High Frontier, 50m, HVS 5a
    23.   Thin wall special, 61m, E1 5b
    24.   Suicide wall, 64m, E1 5c


недеља, 17. март 2013.

UIAA kamp u Francuskoj, led

Od kako sam na sajtu UIAA videla najavu za međunarodni kamp mladih u lednom penjanju u francuskom gradu Guillestre nisam prestajala da razmišljam o tome. Znala sam da je daleko, ali ipak verovala da je moguće. Jer sve ono o čemu sanjamo možemo i da uradimo. Uložila sam sve napore da ostvarim ono što bih volela. Naravno to bez pravih ljudi oko mene ne bi bilo moguće. Potencijal i značaj mog odlaska tamo prepoznao je moj klub i komisija za alpinizam, a Planinarski Savez Srbije finansijskom podrškom omogućio mi je da to i ostvarim.  Nema reči kojima bih iskazala zahvalonst.

sa smerom u pozadini

Na put sam pošla sama, po prvi put od kada se bavim alpinizmom. Bila sam pomalo nervozna jer je to bio moj prvi put u Francuskoj, bez znanja francuskog jezika, sa velikim rancem na leđima i svim svojim znanjima i iskustvima u džepu. Oko podneva, trećeg marta, u nedelju stigla sam u Grenoble. Put iz Beograda bio je dug i ne mnogo udoban, autobusom. Veseli i užurbani francuzi hrle na skijanje, ja tražim info pult i molim se u sebi da službenica zna engleski. 
Bilo je lakše nego što sam očekivala, uz znanje engleskog, mnogo osmeha, malo strpljenja stižem do Briancona i kasnije do Guillestre-a. Tu se nalazim sa domaćinom i organizatorom.
Stižemo ubrzo potom u kamp. Pored francuza koji su bili najborjniji tu su još dvojica učesnika iz Mongolije, jedan iz Švedske. Ukupno nas je bilo 24, od šesnaest do dvadeset i dve godine. 
Cilj kampa bilo je penjanje, upoznavanje sa različitim kulturama, usavršavanje znanja i usvajanje novih tehnika, razmena iskustva mladih penjača iz svih delova sveta. 
Uveče je predstavljanje nas gostiju, podela opreme i dogovor oko sutrašnjeg penjanja.

Prvog dana dobrodošlicu nam želi sunce i temperatura u plusu. Odlazimo do penjališta Auigilles koje sa svojim kratkim smerima nudi savršen uvod i pripremu za naredne poduhvate. Penjemo na top-rope, ali i stvaljamo klinove kao vežbu za naredna vođenja. Instruktori nas ispravljaju, pokazuju tehniku stavljanja nogu i zabijanja alatki i pažljivo posmatraju svakog od nas. Svako od nas zatim dobio je zadatak da napravi štand i pripremi abzajl. Pokazuju nam kako se to radi, fokusirana sam i motivisana te brzo usvajam i ponavljam viđeno.
pravljenje štanda u ledu
U učenju i upoznavanju brzo prolazi prvi dan. Sledećeg, drugog dana odlazimo u Ceillac koji se nalazi na oko 1600mnv. Vreme nam nije naklonjeno kao juče. Kiša koja pada u kampu kasnije se pretvara u sneg. Oblaci su crni i uporni. Penjem sa Manon i Hadulanom smer od 250m. Smenjujemo se u vođenju tako da je svakom pripalo po dve dužine. Na početku sam nesigurna, ali kako se metri i ledni klinovi nižu postaje sve bolje i sigurnije. Snažno zabijam alatke i čujem ohrabrenja od supenjača koja mi znače. Vrh i kraj smera su nam blizu. 
Stazom se vraćamo u podnožje i odmah ulazimo u sledeći smer. Izgleda fantastično. Led je čvrst i odlučujem se da vodim celu smer. Drago mi je što su imali poverenje u mene i dopustili da svoju želju za vođenjem i ostvarim. Nisam izneverila očekivanja, i oni su, a i ja sama iznenađeni jer smo dosta brzo završili sve.
smer "Easy rider", 70m
Pada mrak i ponovo se vraćamo u kamp. Bilo je to moje prvo vođstvo. 
Dan treći, penjalište Les Ores, Brigitte i ja penjemo smer od 200m. Novi sneg je pao te su uslovi malo drugačiji. Do prilaza smeri prtili smo i upadali do pojasa gotovo svakim korakom. Pristupna muka traje oko četrdeset minuta. Preko leda se nalazi oko 15cm novog snega, malo je teže nego prethodnih dana. Zadatak prvog je da očisti sneg pa tek onda nađe mesto za alatke i ledni klin. Napredujem polako, ali sigurno.


Pažljivo stavljam sve klinove, cug je dug skoro celu dužinu užeta. Vodila sam dva poslednja. Stižem na vrh gde me čeka Bibi, instruktor. Srećna sam kad me pohvali da sam napredovala mnogo u odnosu na prvi dan.


Obišli smo sva penjališta koja se nalaze u neposrednoj blizini. Zanimljivo je bilo pričati sa ostalim učesnicima o tome gde su penjali, koliko dugo se bave time, šta su im želje i planovi. Sigurna sam da se makar neki poklapaju te da ćemo ih zajedno možda i ostvariti. Uputstva instruktora su mi puno značila u napredovanju. Poslednjeg dana znala sam da je to to. Već sam se uvežbala i treba mi samo dan odmora i mogla bih da nastavim dalje postepeno da napredujem. Ali kamp se bližio kraju. Vreme je bilo ružnije svakog dana, visoke temperature i sneg nikako nisu dobri za led, topio se. 
Sledećeg dana penjanje nije bilo moguće, uz nove padavine i led koji se topio bilo je dosta rizično. Izašli smo na teren i sa uređajima za spašavanje unesrećenog u lavini vežbali organizovanje akcije spašavanja. Nije bilo mesta za gubljenje vremena i odmor.
Mnogo mladih se ovde bavi alpinizmom i upravo u tome leži snaga ove zajednice. Ljudi koji usavršavaju svoje znanje i prenose ga dalje. Čast mi je što sam predstavljala svoju zemlju, ne samo sebe kao pojedinca. Interesovali su se za Srbiju. Pored ružnih stvari koje su ovde svakodnevnica ja sam tražila i prenosila im samo one dobre i vredne pomena. Nadam se da mi je pošlo za rukom. Imam nove prijatelje u još jednom delu sveta i Evrope. To je pravo bogatstvo.
Ovim odlaskom takođe sam ispunila sve uslove za sticanje zvanje alpiniste što je takođe veoma značajno. Nadam se da će sledeće godine pored mene još mladih ljudi iz naše penjačke zajednice biti zainteresovani za ovakve stvari jer to je ono gde u stvari upoznajemo svet i spoznajemo sebe u njemu. Još jedno fenomenalno iskustvo i novorođena ljubav prema lednom penjaju koju ću zalivati da raste i presađivati da i drugi u njoj uživaju.

среда, 20. фебруар 2013.

Lupoglav 2013.

U znak sećanja na trojicu alpinista, prve osvajače ovog vrha zimi koji su poginuli pri silasku, te nađeni na padinama ispod Lupoglava, organizuje se sada već tradicionalan i međunarodni uspon na vrh Prenja, 2102 m visok. Ilija Dilber, Zijad Jajatović i Milorad Stjepanović su sedamtesetih godina spuštajući se sa vrha Lupoglava,gde ihe je sustiglo loše vreme, ka selu Grabovčići, koje je tada bilo živo, i nalazi se uz markiranu stazu koji vodi na vrh, bili zahvaćeni lavinom. Tragedija se desila februara, a njihova tela nađena su tek juna meseca. O tome koliko je veličanstven Prenj pesmu je spevao Vladimir Nazor.

I Prenj stoji. Sav je

Od jednog komada;

Krvav je kad sunce

U maglu zapada;

U jesenje dane

Kao žuć se žuti


Grozan kad prozbori,

Strašan kada šuti.“


Polazak je zakazan za subotu, 10.februar u 10 sati sa parkinga kod akvadukta Bijela, koji se nalazi na magistralnom putu koji vodi do Mostara. Nadmorska visina polaska je oko 130m. Više od 100 duša spakovalo je rančeve i spremni čekaju polazak. Ima nas sa svih strana i iz svih država bivše nam Juge...Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Bosna pa čak i ljudi iz Poljske i Češke. Prava multinacionalna tura.
Ranac je bio težak, opremljen svim što treba za dva dana boravka u planini. Posle noći provedene u putu, pomalo umorna ipak nestrpljivo očekujem znak da možemo krenuti. Najavljivali su kišu i loše vreme, na sreću ništa od toga. Markirana staza vodi makadamskim putem do potoka koji se mora pregaziti, preskočiti te nastaviti dalje. Ovde nastaje komešanje, nervoza,  i prve mokre pantalone. Armiija motivom naoružanih planinara i visokograca okupira potok koji se iskusno i lavovski bori. Kvasi nam cipele, tera da gazimo po vlažnom i klizavom kamenju te ponekad veselo žubori ohrabrujući nas. "Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom". Savladasmo tako prvu prepreku.

 Prvu pauzu pravimo u napuštenom selu Grabovčići posle otprilike 2 sata hoda. Umor počinje da se oseća, spuštam ranac i sedam na njega, sivi oblaci koji na momente nestaju izazivaju krivljenje mojih usana u osmeh. Ljudi neprestano pristižu, veselo čavrljaju, zapitkuju, grickaju šta su od kuće poneli, okrepljuju se vodom i nastavljaju. Zamišljeno sedim i osećam kao da nisam deo svega dok mojom glavom juri gomila ljutih misli. Pitam se kako su ljudi nekada ovde živeli, jer dokazi za to su evidentni, kuće i kamene ograde podsećaju nas da život postoji i cveta (postojao je barem) i  izvan zone komfora koju mi poznajemo i u kojoj boravimo. Čime su se bavili, šta su jeli, kako su provodili dane i noći daleko od ostalih, prepušteni sebi i ćudljivoj prirodi, planini. Od koga su tražili pomoć ako im je bila potrebna. Bili su hrabri i snažni, mudri bez pomoći iphona i svih onih tehničkih čuda kojima se danas savremeni ljudi služe. Slušali su i učili od majke prirode. I šta ih je oteralo odatle, kakva ih je sudbina stigla te su se morali oprostiti od svojih ognjišta...Pitam se i ne nalazim odgvore. No lepota i čar su upravo u pitanju i stalnom traganju za odgvorima. Vrati me u sadašnjost Đoletovo pitanje: "Hoćemo li Kaća, ohladićemo se već?"  Stavljam ponovo ranac na leđa i još uvek pomalo zamišljena krećem dalje. Ne traje dugo, ulazimo u gustu šikaru i kad me prva grana nežno pomiluje po licu vidim oko sebe još more istih i postajem oprezna.


 Najružniji deo puta. Probijanje kroz guste grane, za koje se kači cepin, ponekad se čak i ceo ranac zaglavi. Sve izgleda isto i često iz vida izgubim zvezdu vodilju, planinarsku markicu. Snega nema još uvek, gazimo po blatu iako smo kamašne stavili na samom početku. Uspon je konstantan i pauze su česte. Vedra lica me zapitkuju odakle sam i kad spomenem Kikindu zajedno u šali zapevamo pesmu iz špice za reklamu "Kikindskog brašna" :)

Posle 5 sati hoda stižemo do doline Barni do podno samog Lupoglava. Mesto gde se treba postaviti kamp i prenoćiti. Iako sam mislila da smo među prvima u koloni dosta ljudi je već tražilo mesta za šatore, neku su ih i dizali, a drugi već odmarali u istim.


Umorna sam i raduje me što smo stigli. Brzinski postavljamo šator i za nepunih pola sata smo već u vrećama.  Šta drugo raditi kad je mnogo hladno, mi umorni i žedni, a bez vode nego topiti sneg. Uz priču supa brzo bude gotova. Polazak je planiran za ujutru u 7 sati, u šator smo ušli oko 5 popodne, ima dosta vremena za odmor i druženje. Temperatura pada, najuporniji i dalje napolju stoje i pričaju, meni je mrsko izaći iz vreće jer hladne cipele i žuljevi nisu najbolja kombinacija. Kampom odjekuje interna šala lokalnih planinara koju nikako nismo uspeli dokučiti. Noć provodimo pokušavajući da zaspimo. Bilo je to 2 puta po 2 sata spojenih.

Budni smo u 6h ujutru, pakujemo rančeve i krećemo na završni uspon. Noćas je padao sneg, napolju je magla te je vrlo neizvesno hoće li sam uspon na vrh biti izveden. Prethodnih par godina upravo zbog lošeg vremena to nije bilo moguće. Stižemo do mesta gde se nalaze grobovi poginulim alpinistima. Najstariji u ovoj grupi drži govor i minutom ćutanja odajemo poštovanje i čast sjajnim alpinistima koji više nisu među nama.

Nastavljamo dalje, odmorna sam i dobro raspložena. Vidimo samo vrhove koji su nam zaista blizu, ostali ostaju sakriveni u magli. Žao mi je što lepotu bosanskih Himalaja nisam sagledala u svoj svojoj veličini i impozantnosti. Navezujemo se, stavljamo pojaseve i dereze i nastavljamo tako ka vrhu. I dalje se ništa ne vidi. Ispred i iza sebe vidim samo kolonu ljudi, koja kao da nema kraj ili se pak isti gubi u magli. Koncentrišem se da derezom ne zakačim uže. Ne vidim ništa oko sebe, ali čini mi se da smo na nekom grebenu jer vetar počinje da duva sve jače i jače. Navlačim kapuljaču, ali nije dovoljno. Hladan i oštar vazduh šiba me po licu. Ignorišem to i nastavljam dalje. Nogu pred nogu i posle 15 min vidim ljude kako šire zastave i slikaju se. Nije li to vrh? Nemam predstavu gde smo. Ruku nam pruža vođa akcije i čestita.


Na vrhu se fotografišemo, uživamo u čokoladici i krećemo nazad. Ostaje žal što smo videli samo maglu, moram doći i sledeće godine. Stižemo do Barnog dola, pakujemo šator, vreće i ostale stvari koje su nas tu verno čekale. Odugovlačimo polazak jer znamo da se turi bliži kraj. Cilj je ispunjen, popeli smo vrh, sada treba stići odakle smo pošli. Ponovo sneg i šuma, šikara zatim, selo, makadam, potok i magistrala na kojoj nas čeka kombi. Pakujemo stvari i polazimo za Bg. Prepuna utisaka, savladana umorom spavam već na prvoj krivini. Sutra me čeka ispit, napunila sam baterije. Prenj će me sigurno ugostiti ponovo.

Odlično organizovana akcija, 110 ljudi se popelo na vrh, bezbednost je bila na niovu. Hvala Planinarskom Savezu BiH što je organizovao ovakav skup.  Kondicijski vrlo zahtevna tura , savladana velika visinska razlika. Osetila sam radost napora i sigurno ću se vratiti.