четвртак, 21. јул 2011.

Lutanje po Kučkim planinama

Po drugi put odlazimo u Žijevo na penjanje...ili možda u šetnju :) Svejedno,bilo nam je lepo i ovoga puta.
u blizini se nalazio kamp :)
Naime, ovaj zaboravljeni raj nalazi se na oko 50-ak km od Podgorice, blizu granice sa Albanijom. Kao i prošle godine domaćin i organizator kampa bio je Mali Alpinistički Klub. Domaćinima sve pohvale jer su nam uvek srdačno objašnjavali o svim pojedinostima stena i pristupa, snabdevali nas pijaćom vodom, drvima za vatru, čak su nam i roštilj pekli :) Ovog puta tu su bili i slovenci i makedonci tako da je broj učesnika znatno veći nego lane. Dobroj atmosferi u kampu pored nasmejanih lica svakako je doprinelo Bukumirsko jezero koje se nalazi na oko 15-ak minuta hoda od kampa, gde smo se svi posle penjanja fino brčnuli i rashladili :)

Alpinizmom se bavim može se reći od skora tako da u nekim delovima i ne zablistam uvek. A to je moja najslabija strana orijentacija. Umorni i neispavani od puta prvi dan uputismo se u Malu stijenu. Bila sam sigurna da znam sama da dođem do tamo. Naveza se uzdala u moje poznavanje terena. Posle pola sata hoda uzbrdo PUF! Kaća izgleda nije znala kuda dalje :) Paaa dobro,dešava se. Hodali smo okolo u nadi da ću se ja nečega setiti, ali bilo je bezuspešno. Shvativši da će uskoro da padne mrak odlučili smo da se vratimo u kamp. Nije ništa strašno, samo je malo neprijatno. Posle svega ja sam samo htela da penjem. Prošle godine brigu o meni vodila je moja draga prijateljica i supenjač Sanica :) Eh,sada je to sve trebalo sama da obavim.

Dana drugog odlučili smo se na odlazak u Pasjak. Krenuli opet put šume, malo levo desno i činilo se da smo ispod smera. Tračak nade da će ovog dana biti penjanja pored sunca koje je nemilosrdno pržilo mamio mi je osmeh na lice. Ne znam zašto, ali mislili smo da grešimo i krenuli na gore. Opet lutanje i opet udarac! Ma nije moguće da ponovo nismo našli. ali izgleda da je tako. Ovog puta razočarana i neraspoložena krenula sam putem kampa. Znala sam da ne može uvek da bude onako kako bismo mi želeli i da je ovo novo iskustvo koje će mi sigurno značiti u budućnosti. Uprkos tom saznanju nije mi bilo prijatno, jer ipak drugi put nismo uspeli. Sumorna sam legla na spavanje i sledećeg dana odlučili smo se za Surdup.
Hrabrila sam sebe i htela sam da nastavim. Uostalom, iz poraza nekad mnogo više i naučimo. Tako su nam domaćini detaljno,najdetaljnije objasnili pristup do Surdupa sa naglaskom da to ne možemo promašiti. Ipak odgovorila sam im da ne budu tako sigurni u to :D Krenusmo rano kako bi ostali što svežiji za smer koju smo trebali da penjemo. Sve je išlo lepo dok ne uđosmo u smer. Prolazimo kroz žljeb i shvatam da to nije trojka sa detaljima četvorke, to je bilo nešto mnogo teže. Na štandu se ostatak naveze složio i konstatovali smo da smo opet ušli u pogrešan smer. Ovog puta me to neće obeshrabriti. Vodim još jednu izlaznu dužinu. Do zla Boga krušljiv polu kamin ili žljeb,ne znam već ni sama. Kad je penjanje konačno zavšeno zaista mi je pao kamen sa srca. Dok sam gledala obriske vrha gotovo svaki minut čula sam uzvike svojih partnera "ZATEGNIII". Ma mogu oni to,nije toliko strašno. Posle dva dana pešačenja i traženja konačno smo nešto popeli :) Ne baš ono što smo planirali, ali penjanje je penjanje :) U kampu su nam rekli da je to bila "Andromeda" duga oko 150m, ocene VI+..Pa svaka čast našoj navezi :)

Ovo nije ta naveza, nego junački poduhvat iz prošle godine :)
Nedelja je bio poslednji dan penjanja. Druga dva člana moje naveze odlučili su da ne penju ( draža im je bila kafana i brčkanje) pa sam ja raspoređena sa slovencem Duletom. Hvala Lakoviću što mi je našao ovakvog partnera i ubedio ga da me pusti da vodim. Pun kondicije vodio nas je preko brda, preko mora sve do čuvene "Mine" o kojoj sam toliko slušala. Posle prvog travnatog cuga došao je red na mene. Imala sam malu tremu, ali znala sam da mogu to da izvedem. Na početku detalj smera koji uspešno prolazim, do duše bez međuosiguranja. Huh! Nastavljam žljebom i pravim štand. Srećna sam kad vidim da je Dušan zadovoljan :) Stoga mi prepušta i vođenje sledeće dužine, takozvanih "radijatora". Nikada do sada to nisam penjala i sem pocepanih pantalona prošlo je odlično. Opet ništa za zaglaviti ali blizina vrha mi govori da je skoro kraj. Fantastična smer, za preporučiti. Stabilno penjanje, različite tehnike i osmeh mi ne silazi sa lica. Iako pomalo umorna drago mi je što sam poslednji dan penjanja iskoristila najbolje moguće.

Vraćam se u kamp, ovog puta kao pobednik :) Pobednik pred samom sobom! Pakovanje stvari,opraštanje sa onima koji ostaju i polazak nazad za Kikindu, tj Beograd prvo :) Nije bilo onako kako sam se nadala, ali obično to tako biva ako nešto planiramo. Malo lošije je počelo i super se završilo. Sledeće godine ću sama naći ulaze u smeri. Pa, sad sam već iskusnija :)

P.S. Neke slike su pozajmljene jer nisam imala svoj fotaparat. Iskreno se nadam da neće nikome zasmetati. Takođe mi je žao što nema više slika kako bi sve ovo bilo zanimljivije i slikovitije. Do sledeće ture će se valjda nabaviti :)


среда, 20. јул 2011.

BMC 2011

Posle neprospavane i duge noći konačno stižemo u Severni Wales. Umorni i pospani, ali u isto vreme očarani nesvakidašnjom lepotom prirode koja nas okružuje.
u oblacima
 Domaćini nas ljubazno smeštaju, upoznaju sa penjačkim područjem i stenom i pričaju o narednim aktivnostima. Za područje od oko 100km izdato je 9 penjačkih vodiča. Neverovatno, nezamislivo, fantastično. Uprkos tremi koja me u momentu obuzela vidim da će to biti odlična nedelja penjanja. Stižu potom i ostali učesnici. Upoznajemo se međusobno, razmenjujemo iskustva u penjanju tradicinonalnih smeri i zadovoljno odlazim na spavanje. Posle razgovora sa njima shvatam da sam najmlađa i najneiskusnija. Nešto se po tom pitanju mora promeniti. 
upenjavanje na obližnjem bolderu
Ponedeljak je bio prvi dan za penjanje. Svako od nas gostiju je u penjačkoj navezi sa jednim domaćinom koji će nas voditi u smeri i približiti nam briatansko tradicionalno penjanje. Kiša koja je padala tog sumornog jutra nije pokvarila raspoloženje domaćinima, a pogotovo gostima željnim dobrog penjanja. Vozimo se oko 45 minuta do penjališta i ulazimo u smer koju Džon vodi,a ocenjena je sa VS 4b. Iako su nam prethodno objasnili svoj sistem ocenjivanja za mene je to i dalje bilo tako čudno i pomalo nejasno.
Džon :)
Za njim penjem sigurno, vadim opremu koju je postavio i on proceni da mogu da vodim sledeću smer. Bila sam tako srećna. Smer koju sam vodila bila je za nijansu teža, nešto u rangu naše petice. Bila je to oko 20m duga pukotina. Krećem nesigurno i uplašeno, vremenom se opuštam, koncentrišem na opremu  i zadovoljno postavljam osiguravalište na vrhu. Dobijam pohvale i to me ohrabruje da ponovo vodim smer iste tezine. Tog prvog dana sam i popela najviše smeri, veličanstvenih 5.
 Sledećeg dana odlazimo na litice koje su iznad mora. Fantastično iskustvo. Uzburkano more, ptice, sunce, čvrsta i kompaktna stena, odlične smeri. Savršen dan. Promenili su nam domaćine i to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Penjali smo sa različitim ljudima, videli različite načine razmišljanja i penjanja i naučili mnogo novih korisnih stvari.
Dani su prolazili, smeri se nizale, a ja sam postajala sve sigurnija u sebe i svoje penjanje.Ono što je dodatno uticalo na moje samopouzdanje i način razmišljanja svakako je diskusija na temu „Boltovi i etika penjanja u svetu“. Ovo je u stvari i bio cilj tamošnjeg skupa. Glavnu reč imali su predsednik BMC-a i koordinatorka Becky. Diskutovalo se o veoma bitnim stvarima za razvoj alpinizma. Svi zajedno pokušali smo da pronađemo zlatnu sredinu i složili se da u svetu treba da postoje mesta bez boltova i klinova, namenjena samo penjanju tradicionalnih smeri.Nesumnjivo je da boltovi preovlađuju jer je to ono što privlači ljude,masu, podiže nivo ispenjane ocene iz dana u dan. Ali se sa druge strane postavlja pitanje da li je čovek dovoljno uradio za prirodu da bi sebi dozvolio postavljanje tih metalnih kukica na stene koje su svakako deo nje. Da li je stena ovde samo da bi je mi ljudi koristili ili pak i neko drugi ima pravo na to? O ovakvoj temi može se neprestano pričati jer je ona zaista neiscrpna. Ljudi kao mi, željni avanture, čuvari prirode uvek će, mada se sve više čini u manjini, uvek postojati.Razmislimo još jednom šta nam priroda daje i budimo svesni da to treba da očuvamo i za naredne generacije. Drago mi je što sam sebe nadogradila po tom pitanju i svakako ću se truditi da ovakav stav prenesem i na druge alpiniste i penjače.
sa predavanja
Lucy mi je predložila da posle uspešnog vodjenja smeri E1 udjem u svoj prvi E2. To me je, moram priznati, pomalo plašilo. Mudrim savetima me je ohrabrila i skrenula pažnju na sve važne stvari na koje treba da mislim u toku penjanja. Znala sam da mogu to. Staloženo sam ušla u smer, najdužu i najzahtevniju do tad. Postavljala sam opremu i svaki novi stavljeni čok ili frend mi je ulivao snagu da nastavim dalje. Bilo je ljudi oko mene, a ja sam bila koncetrisana samo na stenu i penjanje.Teški delovi, a mesta za osiguranje i nisu  tako česta. To je bio izazov koji me je mamio. Uspela sam.
u potrazi za smeri
 . Napravila sam štand na vrhu i čekala svoju partnerku. Očarana predivnim predelom oko sebe, smeri koju sam upravo popela osećala sam blagi povetarac koji je nosio izmešani miris sreće, ponosa i zadovoljstva. Lucy je bila prezadovoljna. Počev od najlakše uspela sam da izvedem smer koja je, čini se, bila na granici mojih mogućnosti. Sledećih dana umor me je prevladao. Entuzijazam i želja za penjanjem su rasli, ali moje umorno telo je posustajalo.
mojih ruku delo :)
Zaboravila sam na boltove i klinove i potpuno se koncentrisala na novi način penjanja. U glavi se svašta promenilo. Pukotine koje su čekale frendove i čokove same su iskakale pred moje oči. Način razmišljanja sada je drugačiji. Nivo penjanja u tradiciji značajno je veći sada i želim tako da nastavim. Svakog dana za vreme večere sumirali smo utiske i shvatila sam da su svi napredovali. Osmeh nije silazio sa lica svih tako različitih, a opet nekako sličnih ljudi koje povezuje jedna ista ljubav, alpinizam. I taman kad smo se svi upoznali, upenjali i potpuno navikli na sve tamo (pa čak i vreme) došao je kraj. Prepuni utisaka, zadovoljni, ali još uvek željni penjanja bili smo tužni zbog rastanka. Razmenili smo e-mail adrese i sa nadom da ćemo ponovo penjati zajedno krenuli svako svojim putem. Nedelja dragocenog iskustva koje je definitivno napravilo preokret (na bolje naravno) u mojoj glavi ostaće mi zauvek u sećanju. Nedostaju mi ljubazni ljudi, nasmejana lica, savršena stena i penjanje.
Exurcion X E25b

1.    Scratch Arek HVS 5a
2.    Scratch VS 4b
3.    Silly Arek E3 5c
4.    One Step in the Clouds VS 4c
5.    Merlin Direct HVS 5a
6.    Emulator E1 5b
7.    Achilles E3 5c
8.    Central Park HVS 5a
9.    Shag Rock E1 5a
10. Launching Pad E1 5b
11. Cemetary Gates E1 5b
12. The Plum E1 5b
13. The Weaver E2 5c
14. Precious Metal E1 5a
15. Exurcion X E2 5b
16. Firefly E3 5c
17. North West Passage E1 5b
18. Poseidon HVS 4c
19. No name F 6a



Spisak smeri koje sam popela :)